gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
У дѣлах Вука Караџића могу се примѣтити многе, у наймању руку чудне тврдње. Ево извесне такве из такозване "ПИСМЕНИЦЕ СЕРБСКОГА IЕЗИКА". Ево овдѣ Вук говори о наставцих придѣва у родитељном падежу множине.
Спорно писание се види заокруженим на сликах:
Ево прѣписанога одсѣчка:
У родителном падежу броїа множ. у сватри рода има двоїако: питомие или питоми, и овде їе перво по говореньу простога народа: сваки Сербльин, коїи се у селу родио, и узрастао, може се опоменути да Сербльи по селима говоре: сувие крушака, зрелие їабука и пр. А у пїеснама особито:
Од кундака нашие пушака,
Од ножница нашие мачева,
Да ми живи огань наложимо, и пр.
А онаї други падеж род. множ. начиньен їе од Славенскога само што му їе отсїечено Х; но може подниети и їедно и друго.
Из његова прѣдходна писания просто слѣди да Срби по селах користе само први облик, са наставком "ие", што йе очигледна лаж. Више од половине Срба нѣсу ийекавскога изговора, па не могу ни имати наведени наставак у наведеном падежу. То поготово важи за Србийу, где сразмѣрно мали дѣо становништва говори ийекавски. Неийекавски крњи наставак "и" (без "Х", попут "наши пушака", "суви ябука", "зрели крушака") Вук, у складу са свойим обичайем као и све остало нетршићко жигоше као њему мрзки "Славенски" (чиме наравно тврди да нѣйе "прави" србски). Ко имаше прилике ићи по селах Србийе и разговарати са људима могаше се и увѣрити да су тврдње Вука лажи.
Поставља се питање да ли йе ово написано из Вукова незнања. Можда Вук немаше прилике разговарати са другима људима осим из свойега села и не могаше чути друге облике у народу? Не, наравно! Ово бѣше написано 1813-1814, значи по пропасти Првога србскога устанка, а Вук за његово врѣме имаше прилике боравити у разних крайевах устаничке Србийе, између осталога бити и службеником царине на Дунаву у источной Србийи. Значи да он могаше причати са Србима из разних крайева. Такође прѣ писања Писменице борављаше и у Войводини, међу Србима, а добро йе познато да они нѣсу нити тада бѣху ийекавци.
Према томе, ово не бѣше обична грѣшка него чиста лаж!
Ова и многе друге лажи ясно говоре да назив "сербски" у имену дѣла у наймању руку нѣйе примѣрен. Много примѣренийе име би било "Писменица тршићкога йезика", или "Писменица бабе Йегде", пошто йе по њених правилах и писана.
Ово йе само йедна од многих лажи Вука Караџића. Срећом, ова немаше далекосежнийих послѣдица, за разлику од неких других.
Спорно писание се види заокруженим на сликах:
Ево прѣписанога одсѣчка:
У родителном падежу броїа множ. у сватри рода има двоїако: питомие или питоми, и овде їе перво по говореньу простога народа: сваки Сербльин, коїи се у селу родио, и узрастао, може се опоменути да Сербльи по селима говоре: сувие крушака, зрелие їабука и пр. А у пїеснама особито:
Од кундака нашие пушака,
Од ножница нашие мачева,
Да ми живи огань наложимо, и пр.
А онаї други падеж род. множ. начиньен їе од Славенскога само што му їе отсїечено Х; но може подниети и їедно и друго.
Из његова прѣдходна писания просто слѣди да Срби по селах користе само први облик, са наставком "ие", што йе очигледна лаж. Више од половине Срба нѣсу ийекавскога изговора, па не могу ни имати наведени наставак у наведеном падежу. То поготово важи за Србийу, где сразмѣрно мали дѣо становништва говори ийекавски. Неийекавски крњи наставак "и" (без "Х", попут "наши пушака", "суви ябука", "зрели крушака") Вук, у складу са свойим обичайем као и све остало нетршићко жигоше као њему мрзки "Славенски" (чиме наравно тврди да нѣйе "прави" србски). Ко имаше прилике ићи по селах Србийе и разговарати са људима могаше се и увѣрити да су тврдње Вука лажи.
Поставља се питање да ли йе ово написано из Вукова незнања. Можда Вук немаше прилике разговарати са другима људима осим из свойега села и не могаше чути друге облике у народу? Не, наравно! Ово бѣше написано 1813-1814, значи по пропасти Првога србскога устанка, а Вук за његово врѣме имаше прилике боравити у разних крайевах устаничке Србийе, између осталога бити и службеником царине на Дунаву у источной Србийи. Значи да он могаше причати са Србима из разних крайева. Такође прѣ писања Писменице борављаше и у Войводини, међу Србима, а добро йе познато да они нѣсу нити тада бѣху ийекавци.
Према томе, ово не бѣше обична грѣшка него чиста лаж!
Ова и многе друге лажи ясно говоре да назив "сербски" у имену дѣла у наймању руку нѣйе примѣрен. Много примѣренийе име би било "Писменица тршићкога йезика", или "Писменица бабе Йегде", пошто йе по њених правилах и писана.
Ово йе само йедна од многих лажи Вука Караџића. Срећом, ова немаше далекосежнийих послѣдица, за разлику од неких других.
