Кад је владика у Трсту примио писмо које сам написао њему и мајору Петровићу, извештавајући их о броју људи који су из Турске преко границе прешли у Митровицу, и рекао им да ће их касније бити још више, њих двојица су, знајући да ће црногорских исељеника бити врло мало и да своје обећање неће моћи испунити, гледали да ствар преудесе у своју корист. Поплашили су се да ме оставе на граници, јер исељавање тих људи могло се приписати више мени у заслугу него њима, а касније могло се открити још и то да они уопште и нису Црногорци, него други Срби, које сам ја под там називом позивао на исељење. Зато су одлучили да ме уклоне с тог места. Тражили су од пуковника Пучкова (како сам после, кад је комисија била већ укинута, дознао у Петрограду од самог Пучкова) да ме с исељеницима пошаље у Русију, а да на границу место мене пошаље ађутанта Маркова. Уједно су тражили од Сената и оног такозваног поручника Јездимировића (оног што је превео први транспорт људи у Русију, о ком сам већ говорио) - и Јездимировића те исте године на њихов захтев пошаљу из Русије у Ћесарску. И тако су он и ађутант Марков примили сав онај свет што је преко лета прелазио из Турске у Ћесарску - а прешло их је тада, које људи са женама и децом, које нежењених, око хиљаду душа - и исто онако као и раније: под називом Црногораца.
