ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ

На једном форуму сам наишао на пост који ме је дубоко гануо, натерао сузе у очи и понос у срце. Натерао ме је и на размишљање какав смо народ, и какав сам ја као део тог народа. Да ли достојно чувам успомену на своје претке, да ли их се сећам и да ли их помињем. А они то заслужују. Када би се свако од нас преиспитао, вероватно бисмо били много бољи него што јесмо.
Ево тог поста, прочитајте, па се и сами преиспитајте.


- Дошао сам да се борим! – рече дечак изненађеним браниоцима са барикаде код Народног позоришта. Није имао више од 14 година. На рамену му је висио карабин а у руци је држао комадић хлеба.
У том се од Дорћола појавише први аустријски коњаници. Након што су одбили два напада, малобројни преживели браниоци падоше у ропство. Аустријанци решише да их све стрељају.
- Откуда ти? – питао је њихов официр дечака.
- Борим се, рече малишан.
- Знаш ли да ћеш сада бити стрељан?
- Знам.
- Па онда?
- Па нека...
Ипак, дечак рече официру да је пошао у град да потражи мало хлеба за мајку, па га замоли да га пусти на десетак минута, не више, колико да болесној мајци однесе оно што је нашао, а он ће се вратити. Официр му допусти, срећан што дете ипак неће бити убијено. Дечак отрча, а он изда наредбу и стрељање поче. Аустријанци су се већ спремали да наставе ка Теразијама када су угледали ситну прилику која трчи ка њима и познадоше малишана. Он стаде поред зида где су лежали његови мртви другови са барикаде, па се окрете, раздрљи кошуљу, истури груди и рече пркосно и са презиром:
- Зашто не пуцате?
Војници су стајали скамењени.
-Шта чекате? – још одлучније понови дечак.
Као да се пренуо, официр даде знак, војници окренуше затвараче и нанишанише. Три пушке грунуше и малишана покоси плотун.
Подсећале су и друге тужне слике јесени 1915. године на опраштање са умирућим и на последњу пошту једном народу и једној држави. И енглески дописник Џон Рид јавља из Шапца и Ваљева да је Србија земља смрти. Непрегледне колоне натоварене покућством и запреге заглављене у блато које носе државну архиву, националне и духовне реликвије и светиње. Прекаљени ратници, победници са Брегалнице и Једрена, са Цера и Колубаре са сузама у очима и целивајући излизане топовске цеви покопавају оруђа пред надирућим непријатељем. Готово библијски, стари и изнемогли краљ на волујским колима, попут Мојсија, креће са својим народом, целокупном државном управом, владом и парламентом у изгнанство. Пут који ће по оцени француског маршала Жозефа Жофра превазићи све што је као најтрагичније забележено у историји!
Бранислав Нушић је рекао пењући се и сам уз албанску голготу, ''Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру;'' Зато су ''падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст на гологоте вису, али чврсту веру у победу крајњу никад ни за часак изгубили нису'', каже Војислав Илић Млађи. У албанским беспућима је заувек остало, без имена и помена 217000 цивила и војника. На дну Јонског мора, у плавој гробници, свој вечни мир нашло је око 15 000 апостола јада. Цену слободе у Србији имала је да плати свака друга мушка глава. Али та војска и тај народ су ћутећи и без роптања, попут сина Господњег на албанској голготи страдали, да бисмо данас живели ми. И патили да не бисмо данас ми патили. А како смо им се одужили?

Тачно на данашњи дан, 1949. године, у Ђаковици је по наредби власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније! Милунка Савић, 6 пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер. Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован! Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт. Па да ли би да је другачије сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа. Има ли међ' вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли вечерас некога међ' нама ко би као мајор Тодорвић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе? Али они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци. Али да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к'о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек' се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!


Први светски рат, је био бљесак, голгота па опет бљесак, српске војске, државе и целокупног српског народа. Свако од нас ко себе сматра делом овог народа мора да буде поносан на ту страницу наше историје. Али и више од тога, мора да је слави и спомиње увек и свуда. Не дозволимо да се сви ти непознати хероји забораве. Не дозволимо да будуће генерације не осете стисак у грудима када чују Марш на Дрину, Тамо далеко, када виде слику Драгутина Матића "Ока соколовог". Због свега овога сам ја поносан што сам СРБИН.

Драгутин Матић "Око соколово", извиђач у српској војсци.


Аустро-Угарска на делу


Бугарска на делу


војник Момчило


Солунац


"И зато поносно кличем, ЖИВЕЛА СРБИЈА"



Отварам ову тему да бисмо се подсетили онога што не смемо заборавити. Да опет поменемо јунаке који морају вечно живети у нашим срцима и нашим разговорима.

"ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ"

lj_950:

Hrabri kaplar Milunka

KADA je 1912. godine započeo Prvi balkanski rat, Milunka Savić, tek stasala devojka, odsekla je duge kike, stavila šajkaču na glavu, obukla muške čakšire i seljački koporan, pa krenula u Beograd. Čula je da tamo upisuju dobrovoljce. Javila se naredniku i rekla da se zove Milutin.
Dok je starešina zagledao, odsečno je rekla:
- Hoću pušku!
Tako je i bilo. Sa svojom dobrovoljačkom jedinicom krenula je na front, ali kasno: rat je bio završen. Turci su napustili Balkan.
U Drugom balkanskom ratu, za kraće vreme, postala je neustrašivi borac na Bregalnici. Dobila je medalju za hrabrost i kaplarski čin.
U jurišu Milunka je ranjena. Izvukli su je sa bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su otkopčali koporan, njena tajna je bila otkrivena, videli su da je žensko.
Za vreme velikog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. Šta je dalje bilo? Njenu priču zapisao je Antonije Đurić, u knjizi „Solunci govore".
- Kući! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.
TAKO se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju.
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Bojište vri... Ključa... Vojnici kao da su dobili krila: prešli preko Drine i gone Švabe.
Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe...
U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.
- Predajte se! - grmnu Milunka. - Predajte se!!
Švabe bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis!
Odvela ih je komandantu puka i raportirala:
- Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!
Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić, pred strojem je pitao vojnike:
- Vojnici, čije grudi zaslužuju Karađorđevu zvezdu sa mačevima?
Puk u jednom glasu, grmnu:
- Kaplara Milunke Savić!
- Milunka Savić, tri koraka napred! - odjeknu komanda.
Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki strah.
Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Drugu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine, U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski ratni krst sa zlatnim palmom.
Tada je već bila narednik.
Preživela je devet ratnih rana.

2. oktobar 2006, NOVICA PEŠIĆ, Večernje Novosti Online

Kliknite za proširenje...

Милунка Савић била је поднаредник у 2. пуку и српска хероина Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута.
Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Након Првог светског рата, занемарена и од свих напуштена, пензију је, радећи 20 година као помоћно особље, стекла у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге.
За време Другог светског рата 10 месеци је заточена у логору Бањица. Претходно наочиглед деце бива претучена. Посебно променом политике са доласком Тита пада опет у заборав, тада се она дефинитивно сматра за непожељну особу у својој сопственој земљи и бива приморана да живи живот преживљавајући као чистачица. Због притужби грађана Београда и једног новинског текста који је узбуркао јавност град се смиловао и доделио јој мали стан у коме је живела до своје смрти 1973.
Умрла је у Београду 5. октобра 1973.Сахрањена је на Новом гробљу у алеји великана уз највише државне и војне почасти.

Милунка Савић као добровољац у Балканском рату


Милунка Савић као поднаредник у Првом светском рату

Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 19. јула 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

"Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.
Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.
Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!"

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

И тако рањен, мајор Гавриловић је превео своје војнике преко Албанске голготе до Крфа.
Тужан део је његова смрт 1945. Комунистичка власт није дозволила да буде сахрањен уз државне почасти. Сахрањен је у енглеској униформи јер му је српска била одузета.

do_balcaka:

"Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.
Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.
Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!"

Kliknite za proširenje...

Колико ја знам, мајор Гавриловић је рекао: "Непријатељ се има разбити...

Можда и није најбитније, али чисто да се покаже шта се деси какад се лектори умешају у писање историје.

do_balcaka:

Аустро-Угарска на делу

Бугарска на делу

Kliknite za proširenje...

Iskreno, ne želim da remetim temu ali moram da prokomentarišem. Isto bi ovo radili Nemci 1941.-1945. sve i da u Srbiji i Jugoslaviji nije biklo komunista. To je njihov stav prema Srbima i Srbiji koja je lokalna sila na Balkanu i kao takva prepreka širenju Austrougarske /Nemačke u ww2/. Oni koji brane kolaboraciju zaboravljaju da u Hitlerovim "filozofskim" razmišljanjima Sloveni nisu mnogo manji degenerici od Jevreja i da su predvidjene mere identične, samo je redosled bio: komunisti, Jevreji, Sloveni ...

Саво,држи се теме,значи јунаци из Првог Светског рата.Батали хитлера и твоје идеолошке ставове,имаш за то друге теме.На којима си незаобилазан.
У вези теме,што се тиче наших јунака из тог најславнијег доба,бачени су у запећак одмах после завршеткка рата.Њихов врховни командант се окружио официрима који нису барут омирисали и разноразним шпекулантима и ратним профитерима,са којима је градио нову државу.Није ретка била слика да инвалиди са Обилића медаљама и Карађорђевим звездама,просе по Београду.Да не причам да су тек у запећак бачени и заборављени после Другог Св.рата,када су промовисани "хероји" који им нису ни до малог прста били.

DareS:

Саво,држи се теме,значи јунаци из Првог Светског рата.Батали хитлера и твоје идеолошке ставове,имаш за то друге теме.На којима си незаобилазан.
У вези теме,што се тиче наших јунака из тог најславнијег доба,бачени су у запећак одмах после завршеткка рата.Њихов врховни командант се окружио официрима који нису барут омирисали и разноразним шпекулантима и ратним профитерима,са којима је градио нову државу.Није ретка била слика да инвалиди са Обилића медаљама и Карађорђевим звездама,просе по Београду.Да не причам да су тек у запећак бачени и заборављени после Другог Св.рата,када су промовисани "хероји" који им нису ни до малог прста били.

Kliknite za proširenje...

Savo drž se teme al će DareS na kraju malo da se pokaki po komunistima, za svaki slučaj.

Ovo bi po mome trebalo da bude tema o srpskim junacima. Zašto se ograničiti na ww1. Imamo ih nešto i u ww2. Eto na primer, bitka na Ljubinom grobu /"Sutjeska": druže Tito dokle god čuješ pucnje sa Ljubinog groba znaj da ima živih proletera". Tu je izginula cela četa Crnogoraca iz IV crnogorske proleterske divizije. Takva hrabrost nije zabeležena od 1916. godine Mojkovačka bitka ili čak od spartanskih Termopila.

Ili II dalmatinska opet na "Sutjesci": Vrhovnom komandantu. Brigada je izgubila 75% boraca ali možete račinhati na nas kao da smo u punom sastavu"

Srpski junaci iz I svetskog rata su u SFRJ uvek, od prvog dana pa do raspada Jugoslavije inmali status i poštovanje koji zaslužuju. Nije bilo emisije školskog programa vezanoj za I rat a da se u njoj ne pojavi neki stari Solunac.

Наравно да је било српских јунака и у Другом Св.рату,али дај посебну тему за њих,па да пишемо о томе,ваљда су мајор Гавриловић,Милунка и многи други макар заслужили посебну тему на Крстарици

"Srpski junaci iz I svetskog rata su u SFRJ uvek, od prvog dana pa do raspada Jugoslavije inmali status i poštovanje koji zaslužuju."
-Мало више објективности не би шкодило.

DareS:

Наравно да је било српских јунака и у Другом Св.рату,али дај посебну тему за њих,па да пишемо о томе,ваљда су мајор Гавриловић,Милунка и многи други макар заслужили посебну тему на Крстарици

"Srpski junaci iz I svetskog rata su u SFRJ uvek, od prvog dana pa do raspada Jugoslavije inmali status i poštovanje koji zaslužuju."
-Мало више објективности не би шкодило.

Kliknite za proširenje...

Nema praznika u SFRJ a da na grob Neznanog junaka nije odnešen venac. Koliko mi je poznato spomenik je posvećen I a ne II svetskom ratu.

I ako prekasno, ali ipak, Milunka Savić je u SFRJ dobila stan i penziju. Solunci su imali penzije koje kod Ace nisu imali. Ni stari ni novi borci /I i II rat/ nisu prosili po ulicana nego su živeli ko ljudi u skladu sa maksimalnim mogućnostima države i privrede.

Sta nasi preci kazu na to da je Bec po broju Srba 3 grad u Evropi.

Sta smo napravili od Srbije.

"Nema praznika u SFRJ a da na grob Neznanog junaka nije odnešen venac"
-Споменик јесте подигнут после Пр.Св. рата,да ли су ти венци полагани на годишњице великих битака српске војске,или су полагани за Дан републике и сличне празнике новог режима?

"Solunci su imali penzije koje kod Ace nisu imali"
-У СФРЈ,ратници из Пр.Св. рата нису примали борачке пензије,борачке су примали партизани и разноразни ликови који су доводили по два сведока.

"I ako prekasno, ali ipak, Milunka Savić je u SFRJ dobila stan i penziju."
-Да,ово је тачно.Милунка је 50-их добила од државе станчић на Вождовцу.

Свака част оном ко је направио тему.На жалост овај период српске слоге дуги низ година није популаран.На знам из ког разлога.Ја сам члан Удружења потомака ратника ослободилачких ратника Србије 1912.-1920. године и просто вам не могу објаснити колико муке имамо да привучемо млађе нараштаје (у крагујевачкој подружници ја му дођем најмлађи).Невероватно ми је да један овако узвишен и частан период никога не занима.Стога ћу увек подржавати промоцију тема везаних за ово раздобље,јер ово се не сме заборавити.

Savo kad već zagađuješ ovu temu svojom komunističkom žgadijom,đe je Tito bio 1915 ?

Одговор на твоје питање (Крагујевчанин) је да смо ми нација на тешкој низбрдици,у духовном погледу,културном ,на крају и територијалном.Најгоре што се том суноврату не види крај.Да не идемо далеко,да рецимо,хрвати имају такву историју,сигуран сам да би је сви знали,од детета до старца.
А што се тиче "дугог периода српске слоге" како наводиш,није је ни онда било,било је разноразних превирања,струја,фракција, како у политици,тако и у војсци.Само су величанствене победе и јунаштво бациле то у други план,а после рата су Краљ и Пашић,као победници на свим фронтовима, то препустили забораву.

DareS:

Одговор на твоје питање (Крагујевчанин) је да смо ми нација на тешкој низбрдици,у духовном погледу,културном ,на крају и територијалном.Најгоре што се том суноврату не види крај.Да не идемо далеко,да рецимо,хрвати имају такву историју,сигуран сам да би је сви знали,од детета до старца.
А што се тиче "дугог периода српске слоге" како наводиш,није је ни онда било,било је разноразних превирања,струја,фракција, како у политици,тако и у војсци.Само су величанствене победе и јунаштво бациле то у други план,а после рата су Краљ и Пашић,као победници на свим фронтовима, то препустили забораву.

Kliknite za proširenje...

Слажем се са свиме,само ја нисам рекао да је то био дуг период српске слоге,већ сам написао да тај период српске слоге ДУГИ НИЗ ГОДИНА НИЈЕ БИО ПОПУЛАРАН.Вероватно си направио превид при читању,али битно је да се слажемо.

Ako je nekome srpska sloga to što su Karadjordjevići iskoriustili I svetski rat da se oslobode političkih protivnika i malo streljali po Solunu posle montiranih političkih procesa, onda ok. Bila je to srpska sloga.

Pitao me jedan Nedićevac ovde na forumu gde je Tito bio 1915.

Tito je 1915. godine bio u zatvoru zbog antiratne propagande, posle čega je upućen na Istočni front. Za razliku od njega veliki Srbin, kao bajagi srpski pisac, Miloš Crnjanski u žuto-crnoj monarhiji je imao veći čin od Tita i nije se bunio protiv rata. A i zašto bi, kad su mu Nemci uvek bili simpatija. I tokom II rata je to pokazivao.

Inače shodno procentualnom sastavu slovenskog stanovništva u Monarhiji, Srbi su čak i prednjačili po brojnosti u Austrougarskim trupama. Niko tada nije smeo da odbije jer je odmah bio streljan pa ne treba samo Hrvatima i Muslimanima uzimati za zlo što su se našli licem u lice protiv svoje slovenske braće.

Savo Vlahovac:

Ako je nekome srpska sloga to što su Karadjordjevići iskoriustili I svetski rat da se oslobode političkih protivnika i malo streljali po Solunu posle montiranih političkih procesa, onda ok. Bila je to srpska sloga.

Pitao me jedan Nedićevac ovde na forumu gde je Tito bio 1915.

Tito je 1915. godine bio u zatvoru zbog antiratne propagande, posle čega je upućen na Istočni front. Za razliku od njega veliki Srbin, kao bajagi srpski pisac, Miloš Crnjanski u žuto-crnoj monarhiji je imao veći čin od Tita i nije se bunio protiv rata. A i zašto bi, kad su mu Nemci uvek bili simpatija. I tokom II rata je to pokazivao.

Inače shodno procentualnom sastavu slovenskog stanovništva u Monarhiji, Srbi su čak i prednjačili po brojnosti u Austrougarskim trupama. Niko tada nije smeo da odbije jer je odmah bio streljan pa ne treba samo Hrvatima i Muslimanima uzimati za zlo što su se našli licem u lice protiv svoje slovenske braće.

Kliknite za proširenje...

Какве будалаштине све може човек од тебе да чује.Ако ћемо по твојој логици и твој друг Тито је користио Други светски рат да би се ослободио политичких противника (много његових команданата и политкома страдало по сумњивим шумским заседама).Кажеш Тито пропагирао против рата.Знаш ли ти несрећо да је тај био у 42. легионарској дивизији генерала Стјепана Саркотића?!Управо оној дивизији која је починила све оне злочине.Иначе,након Нишке декларације,Срби су масовно бежали из аустријске војске у српску.Лепо неко рече да си ти усташко пашче

Tito je 1915. godine bio na frontu protiv Srbije i taj detalj je zatajen u njegovoj biografiji. Zbog toga Lautner to pita. To se danas zna. Miloš Crnjanski je bio oficir, za razliku od J.B. koji je bio podoficir, ali nije ratovao na srpskom frontu. I postao je poznat zato što se bavio pisanjem, a ne politikom. I nije skrivao biografiju, nego naprotiv, napisao je svoju Autobiografiju.

@Savo Grahovac

Nemoj vređati ratnike i njihove potomke iz WW2 pričama da su tretirani ravnopravno sa učesnicima NOB-a. To što je jednom godišnje stavljeno cveće na spomenik Neznanom junaku je smešno u poređenju sa propagandnom torturom o NOB-u kojoh smo bili izloženi skoro 50 godina.

Spomenik ratnicima 1912-1918. u Kraljevu ("Milutin") je bio uklonjen posle ww2 i premšten iz centra grada na groblje, a granitni postament na kome se nalazio je raznet dinamitom. Danas se nalazi ponovo na starom mestu i na novom postamentu.

Solunskim ratnicima jesu priznate neke penzije, ali ne svim učesnicima tog rata. O kakvoj ravnopravnosti pričaš ako su ratnici sa Cera, koji su prešli Albaniju i borili se na Kajmakčalanu i sve to preživeli izjednačeni u pravima sa nekim ko je pomoću 2 svedoka dokazao da je bio partizan?

Крагујевчанин:

Свака част оном ко је направио тему.На жалост овај период српске слоге дуги низ година није популаран.На знам из ког разлога.Ја сам члан Удружења потомака ратника ослободилачких ратника Србије 1912.-1920. године и просто вам не могу објаснити колико муке имамо да привучемо млађе нараштаје (у крагујевачкој подружници ја му дођем најмлађи).Невероватно ми је да један овако узвишен и частан период никога не занима.Стога ћу увек подржавати промоцију тема везаних за ово раздобље,јер ово се не сме заборавити.

Kliknite za proširenje...

Хвала
Али видим да је већ тема кренула у погрешном правцу
Идеја је да се сетимо јунака из тог времена. Јунака који су гинули за своју отаџбину а која их полако заборавља. Јер прошло је скоро сто година, одавно су помрли и последњи учесници тих битака. Ми као њихови потомци треба да их се сећамо и да будемо поносни што их имамо. И дан данас се на војним академијама изучавју велике победе српске војске и генијалност српских војвода на Церу и Колубари. Пробој Солунског фронта када су српске трупе јуришале 200 километара испред савезничких је догађај без преседана у војној историји. Без преседана је и да се подиже споменик непријатељу. Немачки генерал Мекензен је браниоцима Београда подигао споменик са натписом на немачком и српском "Овде почивају српски јунаци". Ако је чак и непријатељ желео да се памте наши јунаци, мислим да то говори колико не смемо дозволити да их заборавимо.
А без омаловажавања јунака из Другог светског рата, не бих их мешао са оним јунацима за које сам направио ову тему. Разлога је више, али најважнији је тај што је ова војска доказала за шта је српски народ способан када је уједињен. У другом рату те слоге није било, већ нас та идеолошка неслога и дан данас прати. Па да не би изгубили смисао теме расправама партизани-четници боље да се фокусирамо на период до и у току Првог светског рата.

Savo Vlahovac:

Inače shodno procentualnom sastavu slovenskog stanovništva u Monarhiji, Srbi su čak i prednjačili po brojnosti u Austrougarskim trupama. Niko tada nije smeo da odbije jer je odmah bio streljan pa ne treba samo Hrvatima i Muslimanima uzimati za zlo što su se našli licem u lice protiv svoje slovenske braće.

Kliknite za proširenje...

У српској војсци су постојали читави одреди војника који су пребегли из аустријске војске. Чим су прешли Дрину масовно су бежали код својих сународника јер нису желели да ратују против браће.

Аустоугарски војници који су пребегли и добровољно ступили у српску војску 1914.


Официри аустроугарске војске који су после заробљавања ступили у српску војску 1914.

do_balcaka:

Хвала
Али видим да је већ тема кренула у погрешном правцу
Идеја је да се сетимо јунака из тог времена. Јунака који су гинули за своју отаџбину а која их полако заборавља. Јер прошло је скоро сто година, одавно су помрли и последњи учесници тих битака. Ми као њихови потомци треба да их се сећамо и да будемо поносни што их имамо. И дан данас се на војним академијама изучавју велике победе српске војске и генијалност српских војвода на Церу и Колубари. Пробој Солунског фронта када су српске трупе јуришале 200 километара испред савезничких је догађај без преседана у војној историји. Без преседана је и да се подиже споменик непријатељу. Немачки генерал Мекензен је браниоцима Београда подигао споменик са натписом на немачком и српском "Овде почивају српски јунаци". Ако је чак и непријатељ желео да се памте наши јунаци, мислим да то говори колико не смемо дозволити да их заборавимо.
А без омаловажавања јунака из Другог светског рата, не бих их мешао са оним јунацима за које сам направио ову тему. Разлога је више, али најважнији је тај што је ова војска доказала за шта је српски народ способан када је уједињен. У другом рату те слоге није било, већ нас та идеолошка неслога и дан данас прати. Па да не би изгубили смисао теме расправама партизани-четници боље да се фокусирамо на период до и у току Првог светског рата.

Kliknite za proširenje...

Слажем се са тобом.Ништа није спорно,али морам да ти кажем да је овај Саво Влаховац провокатор.Видим да си нов на форуму,па не знаш.Представља се ту за неког патриоту,а ниједан Србин му не ваља.Само су Срби по његовом мишљењу убијали.Видиш да је у стању и да блати овај часни период српске војске,а да при том велича хрватске сатније аустријске војске.Иначе,човек редовно мења надимке под којим провоцира.Овај му је последњи у низу.СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА СА ЦЕРА,КОЛУБАРЕ,КАЈМАКЧАЛАНА,ВЕТЕРНИКА И СВИХ ОСТАЛИХ СРПСКИХ БОЈИШТА

Savo Vlahovac:

Iskreno, ne želim da remetim temu ali moram da prokomentarišem. Isto bi ovo radili Nemci 1941.-1945. sve i da u Srbiji i Jugoslaviji nije biklo komunista. To je njihov stav prema Srbima i Srbiji koja je lokalna sila na Balkanu i kao takva prepreka širenju Austrougarske /Nemačke u ww2/. Oni koji brane kolaboraciju zaboravljaju da u Hitlerovim "filozofskim" razmišljanjima Sloveni nisu mnogo manji degenerici od Jevreja i da su predvidjene mere identične, samo je redosled bio: komunisti, Jevreji, Sloveni ...

Kliknite za proširenje...

Па и радили су. Сетимо се Шумарица. И уз помоћ својих сарадника су чинили много горе ствари од ових. У Јасеновцу су почињена зверства каквих су се и СС официри гнушали. У Јасеновцу чије се жртве данас у појединим медијима тако бескрупулозно умањују. ХОЋУ ДА БРОЈИМ, све до једне жртве у Јасеновцу. Да се зна истина и тачан број, а не да се у Хрватској срамотно говори о 80.000 жртава.

Причешће српских војника и официра пред полазак у борбу


Хоџа заклиње на верност муслимане у српској војсци


Српски бранилац на положају


Са овом идејом су ишли у борбу

Војвода Степа Степановић



Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоцнијих аустроугарских снага, приковала Поцорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангазоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаджбине.

Ево неких занимљивих детаља из живота војводе Степе.


Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати..."

На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог... Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.


Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.


Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...


Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.