do_balcaka
Zainteresovan član
- Poruka
- 188
Још прича из живота војводе Степе
Весело све што је народно
Војвода Степа је волео све што је било народно. Волео је народни језик, народну песму, народно одело. Иако сам није певао ни свирао, радо је слушао доброг певача и свирача. Волео је народне обичаје и чувао их до краја живота, нарочито оне божићне, ношење бадњака, песме које прате овај обичај. Волео је прост народ и наша села, дивећи се српском сељаку због његове радиности, поштења и снаге да се бори с многим недаћама, али и његовој спремности да своју слободну државу, а слободе је у то време било напретек, брани од свих насртаја.
Још као млад официр, Степа је радо облачио народну одећу и одлазио у село. Није желео да се издваја од народа коме припада. Касније је своје кћери облачио у народну ношњу.
Волео је народне шаре и народне умотворине. Освртао се на њих и често говорио о ненадмашној машти наших ткаља и везиља. Војвода је волео природу, цвеће, животиње. Нарочито је волео коње. Читао је до краја живота. Историја га је одувек занимала. Радо је читао библиотеку Српске књижевне задруге, а од часописа "Српски књижевни гласник". Са задовољством је ишчитавао "Историју наших ратова" Милутина Лазаревића. Био је добар говорник, још бољи предавач. Умео је да се унесе у суштину ствари, да повуче друге за собом, да оживи догађаје.
За војводу се говорило као о човеку осетљивом и затворене природе. Било је прилика кад су га виђали сузних очију. Он је по природи крио своја осећања и расположења, али не зато што је хтео да за њих нико не зна, већ једноставно зато што није осећао потребу да их испољава. Једино је у старости према својим унуцима показивао своју љубав без устручавања. Имао је разумевања за туђе невоље, мада је, руку на срце, било тешко навести војводу да промени своју одлуку.
Могао је да се наљути, али би љутњу исказивао - ћутањем. Тада би се још више повлачио у себе. То је могло да траје по неколико дана. Био је веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Војводин лекар, др Говедаревић, испричао је ову анегдоту:
- Кад је војвода пао у постељу, долазио сам сваког дана и ослушкивао његово име, па смо остајали дуго у разговору. У том разговору затицао нас је војводин берберин Жарко који је сваког дана долазио да "уљуди" болесника. Чим би га угледао, војвода је говорио: "Е, Жарко је дошао и чека, не смемо га оставити да дангуби. Знаш како је, он живи од свог заната.."
Ручак насред улице
Његова преписка је била богата. Поштар који му је доносио писма, није се, чудио њиховом броју, али се увек питао кад војвода стигне да их све прочита. И да одговори. Највише су му писали људи из Босне и Војводине. Он се, изгледа, посебно интересовао за те крајеве.
Према војницима је увек имао много обзира. Бринуо је о њима као о својој деци. Био је, разуме се, веома строг, али је ту строгост углавном испољавао према старешинама под својом командом. Није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.
Ево о томе једне причице.
Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.
Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:
- Војниче, стани!
- Извол'те, господине пуковниче!
- Код кога си на служби?
- Код мајора Јовановића
- Шта то носиш?
- Ручак.
- Ко ти је рекао да носиш порције!
- Госпођа мајорица.
- Седи!
- Разумем!
Војник брзо седе украј улице.
- Једи! - заповеди Степа.
Војник је појео мајоров ручак.
- Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.
Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.
Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.
Зна се да је у српском народу било и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко ко од њих био толико популаран као војвода Степа. Анегдота о њему има напретек и оне се препричавају још од његове ране младости, кад се још није могло знати шта ће на крају бити од тог мирног, вечито повученог у себе и готово аскетски скромног официра.
Скромност је заправо била само једна од многобројних врлина које су га красиле. Постићи највише што се може, учинити све за свој народ, борити се против зла, за праву, истину, а при том не истицати себе у први план, остати готово непримећен - то су Божји дарови. Том соју људи припадао је војвода Степа. Склањао се од свега што је личило на похвале, славље, пумпу, раскош, разметљивост.
Велика љутица
Најлепше особине војвода је понео из породичног дома. Ту су они чврсти корени којима је везан за село, морал, патријархални начин живота, тачност, уредност, вера у Бога, у правду, у људе око себе.
Војвода се родио надомак Београда, у селу Кумодражу, као трећи син Ивана и Радојке. Предање каже да су се преци Степини доселили у Кумодраж из Херцеговине или Лике, мада има и једна верзија по којој су дошли из лесковачког или пиротског краја. За оца војводиног говори-ло се да је радин и честит у сва-ком погледу, способан за све. Рекло би се да се активно бавио политиком - сврставао се у најистакнутије либерале у свом крају. Мајка је била из Сремчице, сељанка, али отмене душе и држања. Бистрину, тачност, уредност, скромност - Степа је наследио од ње. Учила га је раду и молитви, чувању породичног огњишта као светиње, учила га је одупирању злу и уверавала, од малих ногу, да Бог све види, све чује и да свако добро награђује.
- Још као мали био сам велика љутица - причао је војвода Степа сећајући се породичног дома и детињства у њему. - Кад би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја сам се опирао, драо и ударао ногама и пртачи да би ми биле модре од трења кад би на њиву стигли. Од тих рана и модрица ништа ми није било. Мати није имала времена да се око мене и мојих ногу бави, па је све пролазило само од себе.
Постоји вероватна прича о томе да су понекад, док је био у колевци, Циганке дојиле Степу. Кад је мати одлазила на њиву и остављала своје најмлађе чедо са јетрвом, коју је он, како је истицао, много волео и које се радо сећао, стрина би довикнула коју Циганку која је поред куће пролазила да подоји њеног синовца.
Војводина старија кћер Милица после очеве смрти, причала је сећања из свог детињства:
- Тата је имао неку чудну љубав према Циганима-чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Док смо живели у Ваљеву, видо је нас, децу, у шетњу изван града, где су била мала циганска насеља. Ту смо обично застајали и тата је неко време посматрао черге, децу, голишаву и мусаву. Њега је занимао њихов живот и он је с великом пажњом пратио њихове живе покрете... И војвода је једном, у шали наравно, говорио о својим посетама малим циганским насељима:
- То ми је, ваљда, остало у крви од Циганкиног млека кад ме је дојила...
Враћај паре, момче
Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Осим родне куће у Кумодражу, друге није имао - живео је у кући свога таста Веселина Миловановића, чијом се кћерком Јеленом оженио још као млади поручник. У Кумодраж је повремено одлазио да види своју браћу који су се бавили земљом и од ње скромно живели. Све што су имали, стекли су својим знојем и својим жуљевитим рукама.
Војвода није трпео привилегије било које врсте. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине ништа не узме. А што се његове пензије тиче, то је текло овако. Прву пензију, у ствари, није ни примио, била је, по војводиној процени, превелика па је тражио да се - смањи! Један млади поштар, који је тек започињао службу, био је обрадован кад је међу поштанским упутницама видео једну с именом војводе Степе. За ову прилику, будући да је војводу просто обожавао, поштар се свечаније обукао, мислио је да је непристојно да се пред тако славним човеком појави у половној одећи. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.
Тај сусрет и тај дијалог забе-лежиле су касније многе новине.
- Ево среећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! - рекао је млади поштар у једном даху.
- Ако, ако, момче - узвратио је војвода Степа уз осмех. - Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?
- Три хиљаде динара, господине војводо! - рапортирао је узбуђени поштар.
- Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?
Збуњеном поштару није преостало ништа друго већ да врати поштанску упутницу.
Тако је, одиста, војвода вратио пензију. У то време то је била велика сума.
Наводимо, с тим у вези, само два податка: за хиљаду динара могло је да се купи пар најбољих волова, а за један динар - седам јаја!
Весело све што је народно
Војвода Степа је волео све што је било народно. Волео је народни језик, народну песму, народно одело. Иако сам није певао ни свирао, радо је слушао доброг певача и свирача. Волео је народне обичаје и чувао их до краја живота, нарочито оне божићне, ношење бадњака, песме које прате овај обичај. Волео је прост народ и наша села, дивећи се српском сељаку због његове радиности, поштења и снаге да се бори с многим недаћама, али и његовој спремности да своју слободну државу, а слободе је у то време било напретек, брани од свих насртаја.
Још као млад официр, Степа је радо облачио народну одећу и одлазио у село. Није желео да се издваја од народа коме припада. Касније је своје кћери облачио у народну ношњу.
Волео је народне шаре и народне умотворине. Освртао се на њих и често говорио о ненадмашној машти наших ткаља и везиља. Војвода је волео природу, цвеће, животиње. Нарочито је волео коње. Читао је до краја живота. Историја га је одувек занимала. Радо је читао библиотеку Српске књижевне задруге, а од часописа "Српски књижевни гласник". Са задовољством је ишчитавао "Историју наших ратова" Милутина Лазаревића. Био је добар говорник, још бољи предавач. Умео је да се унесе у суштину ствари, да повуче друге за собом, да оживи догађаје.
За војводу се говорило као о човеку осетљивом и затворене природе. Било је прилика кад су га виђали сузних очију. Он је по природи крио своја осећања и расположења, али не зато што је хтео да за њих нико не зна, већ једноставно зато што није осећао потребу да их испољава. Једино је у старости према својим унуцима показивао своју љубав без устручавања. Имао је разумевања за туђе невоље, мада је, руку на срце, било тешко навести војводу да промени своју одлуку.
Могао је да се наљути, али би љутњу исказивао - ћутањем. Тада би се још више повлачио у себе. То је могло да траје по неколико дана. Био је веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Војводин лекар, др Говедаревић, испричао је ову анегдоту:
- Кад је војвода пао у постељу, долазио сам сваког дана и ослушкивао његово име, па смо остајали дуго у разговору. У том разговору затицао нас је војводин берберин Жарко који је сваког дана долазио да "уљуди" болесника. Чим би га угледао, војвода је говорио: "Е, Жарко је дошао и чека, не смемо га оставити да дангуби. Знаш како је, он живи од свог заната.."
Ручак насред улице
Његова преписка је била богата. Поштар који му је доносио писма, није се, чудио њиховом броју, али се увек питао кад војвода стигне да их све прочита. И да одговори. Највише су му писали људи из Босне и Војводине. Он се, изгледа, посебно интересовао за те крајеве.
Према војницима је увек имао много обзира. Бринуо је о њима као о својој деци. Био је, разуме се, веома строг, али је ту строгост углавном испољавао према старешинама под својом командом. Није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.
Ево о томе једне причице.
Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.
Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:
- Војниче, стани!
- Извол'те, господине пуковниче!
- Код кога си на служби?
- Код мајора Јовановића
- Шта то носиш?
- Ручак.
- Ко ти је рекао да носиш порције!
- Госпођа мајорица.
- Седи!
- Разумем!
Војник брзо седе украј улице.
- Једи! - заповеди Степа.
Војник је појео мајоров ручак.
- Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.
Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.
Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.
Зна се да је у српском народу било и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко ко од њих био толико популаран као војвода Степа. Анегдота о њему има напретек и оне се препричавају још од његове ране младости, кад се још није могло знати шта ће на крају бити од тог мирног, вечито повученог у себе и готово аскетски скромног официра.
Скромност је заправо била само једна од многобројних врлина које су га красиле. Постићи највише што се може, учинити све за свој народ, борити се против зла, за праву, истину, а при том не истицати себе у први план, остати готово непримећен - то су Божји дарови. Том соју људи припадао је војвода Степа. Склањао се од свега што је личило на похвале, славље, пумпу, раскош, разметљивост.
Велика љутица
Најлепше особине војвода је понео из породичног дома. Ту су они чврсти корени којима је везан за село, морал, патријархални начин живота, тачност, уредност, вера у Бога, у правду, у људе око себе.
Војвода се родио надомак Београда, у селу Кумодражу, као трећи син Ивана и Радојке. Предање каже да су се преци Степини доселили у Кумодраж из Херцеговине или Лике, мада има и једна верзија по којој су дошли из лесковачког или пиротског краја. За оца војводиног говори-ло се да је радин и честит у сва-ком погледу, способан за све. Рекло би се да се активно бавио политиком - сврставао се у најистакнутије либерале у свом крају. Мајка је била из Сремчице, сељанка, али отмене душе и држања. Бистрину, тачност, уредност, скромност - Степа је наследио од ње. Учила га је раду и молитви, чувању породичног огњишта као светиње, учила га је одупирању злу и уверавала, од малих ногу, да Бог све види, све чује и да свако добро награђује.
- Још као мали био сам велика љутица - причао је војвода Степа сећајући се породичног дома и детињства у њему. - Кад би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја сам се опирао, драо и ударао ногама и пртачи да би ми биле модре од трења кад би на њиву стигли. Од тих рана и модрица ништа ми није било. Мати није имала времена да се око мене и мојих ногу бави, па је све пролазило само од себе.
Постоји вероватна прича о томе да су понекад, док је био у колевци, Циганке дојиле Степу. Кад је мати одлазила на њиву и остављала своје најмлађе чедо са јетрвом, коју је он, како је истицао, много волео и које се радо сећао, стрина би довикнула коју Циганку која је поред куће пролазила да подоји њеног синовца.
Војводина старија кћер Милица после очеве смрти, причала је сећања из свог детињства:
- Тата је имао неку чудну љубав према Циганима-чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Док смо живели у Ваљеву, видо је нас, децу, у шетњу изван града, где су била мала циганска насеља. Ту смо обично застајали и тата је неко време посматрао черге, децу, голишаву и мусаву. Њега је занимао њихов живот и он је с великом пажњом пратио њихове живе покрете... И војвода је једном, у шали наравно, говорио о својим посетама малим циганским насељима:
- То ми је, ваљда, остало у крви од Циганкиног млека кад ме је дојила...
Враћај паре, момче
Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Осим родне куће у Кумодражу, друге није имао - живео је у кући свога таста Веселина Миловановића, чијом се кћерком Јеленом оженио још као млади поручник. У Кумодраж је повремено одлазио да види своју браћу који су се бавили земљом и од ње скромно живели. Све што су имали, стекли су својим знојем и својим жуљевитим рукама.
Војвода није трпео привилегије било које врсте. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине ништа не узме. А што се његове пензије тиче, то је текло овако. Прву пензију, у ствари, није ни примио, била је, по војводиној процени, превелика па је тражио да се - смањи! Један млади поштар, који је тек започињао службу, био је обрадован кад је међу поштанским упутницама видео једну с именом војводе Степе. За ову прилику, будући да је војводу просто обожавао, поштар се свечаније обукао, мислио је да је непристојно да се пред тако славним човеком појави у половној одећи. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.
Тај сусрет и тај дијалог забе-лежиле су касније многе новине.
- Ево среећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! - рекао је млади поштар у једном даху.
- Ако, ако, момче - узвратио је војвода Степа уз осмех. - Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?
- Три хиљаде динара, господине војводо! - рапортирао је узбуђени поштар.
- Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?
Збуњеном поштару није преостало ништа друго већ да врати поштанску упутницу.
Тако је, одиста, војвода вратио пензију. У то време то је била велика сума.
Наводимо, с тим у вези, само два податка: за хиљаду динара могло је да се купи пар најбољих волова, а за један динар - седам јаја!
Poslednja izmena:
