- Poruka
- 639
Павле Ђуришић је с невиђеном љубављу и пажњом испраћен из Србије у Црну Гору, где су га његови четници и сав народ дочекали са неизрецивим одушевљењем. По доласку на свој терен, Војвода Павле је, формирао три пука: VI са седиштем у Милешеву, VII са седиштем у Пљевљима и VIII са седиштем у Подгорици.
За команданте пукова поставио је: капетана В. Цимбаљевића, капетана Р. Рајлића и капетана М. Павићевића. Такође је именовао и официре за везу при штабу Српског Добровољачког Корпуса у Београду. То су били: мајор Божо Јоксимовић, мајор Миливоје Зоњић и капетан Радомир Ћеранић.
Све је ово, уствари, значило право јединство и братство између
црногорских четника и Српских добровољаца, које је, ускоро, било
потврђено и заједнички проливеном крвљу противу комуниста.
Чим је Војвода Ђуришић извршио своју нову организацију и успоставио сталну везу са Недићевом Владом и Српским Добровољачким Корпусом, одмах је из Србије почела да се шаље обилна помоћ црногорској браћи.
Ова је помоћ ишла преко Санџака. Тако је, на пример, послано: две стотине педесет брдских коњића натоварених оружјем, муницијом, одећом и обућом; неколико десетина вагона хране четницима и народу Црне Горе и Санџака; неколико вагона шећера и других нужних потребштина.
Разуме се, све је ово тамошњи народ примио са захвалношћу, изражавајући истинску љубав према својој браћи у Србији.
После ове врсте помоћи, у Црну Гору је отишла и жива српска борбена помоћ.
Ђенерал Недић и Љотић послали су браћи Црногорцима Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса на челу са Командантом Војиславом Најдановићем, активним капетаном I класе.
Уз батаљон, који је имао 893 борца, послата је и војна музика.
Са свим овим борцима, ђенерал Милан Недић послао је у Црну Гору
као свога специјалног пуномоћника Михаила Олћана, бившег Министра Народне привреде.
Доласком у Црну Гору добровољци су заједно са црногорским четницима одмах повели борбу противу комуниста.
Најжешће борбе водили су на планини Бичу, Црном Врху, код Бродарева, Бијелог Поља, Жуте Косе и на Мојковцу, где су браћа из Србије узвратила јунаштво Црногорцима, које су ови показали на истом месту 1915. године, када су невиђеним јунаштвом омогућили одступање српској армији.
У свим овим заједничким борбама мешала се међусобна крв црногорских четника и Српских добровољаца. Несебично и јуначки гинули су и једни и други заједно са својим старешинама.
Тако су, на пример, у једној тешкој борби код Прибоја погинули брат до брата: капетан Павловић, Командант Милешевске четничке бригаде и поручник Милованчевић, командир 7-ме добровољачке чете.
Народ је са дивљењем и поштовањем гледао самопрегорну борбу
добровољаца, па је из превелике љубави према њима испевао неколико песама, које су се певале широм Црне Горе. Једна песма гласи:
"Застава се српска вије,
Дошла војска из Србије,
Да помогне сивог тића,
Млад Војводу Ђуришића ..."
А друга:
"Гледала сам добровољце,
Из Србије младе борце,
Кроз гудуре Црне Горе,
За Краља се Петра боре ..."
Од послатог добровољачког батаљона остало је у животу свега
350 бораца, који су се у јуну месецу 1944. године вратили у Србију,
јер су Немци ђенералу Недићу правили невиђене неприлике због његове сарадње са црногорским четницима, која је за крајњи циљ имала уједињење Црне Горе, Санџака и Србије.
Немци су то знали, па су оштрим мерама, затварајући границу и хушкајући Арнауте и усташе противу Срба, спречили даље братимљење националиста из Србије и Црне Горе.
Но, упркос таквом ставу, ђенерал Милан Недић унапредио је Војводу Павла Ђуришића у чин потпуковника и поставио га за Помоћника команданта Српског Добровољачког Корпуса.
А у јесен 1944. године Димитрије Љотић послао је Војводи Павлу Ђуришићу специјалну мисију на челу са Ратком Парежанином, шефом Васпитне службе Српског Добровољачког Корпуса. О Парежаниновој мисији у Црној Гори биће посебно речи на другом месту.
За команданте пукова поставио је: капетана В. Цимбаљевића, капетана Р. Рајлића и капетана М. Павићевића. Такође је именовао и официре за везу при штабу Српског Добровољачког Корпуса у Београду. То су били: мајор Божо Јоксимовић, мајор Миливоје Зоњић и капетан Радомир Ћеранић.
Све је ово, уствари, значило право јединство и братство између
црногорских четника и Српских добровољаца, које је, ускоро, било
потврђено и заједнички проливеном крвљу противу комуниста.
Чим је Војвода Ђуришић извршио своју нову организацију и успоставио сталну везу са Недићевом Владом и Српским Добровољачким Корпусом, одмах је из Србије почела да се шаље обилна помоћ црногорској браћи.
Ова је помоћ ишла преко Санџака. Тако је, на пример, послано: две стотине педесет брдских коњића натоварених оружјем, муницијом, одећом и обућом; неколико десетина вагона хране четницима и народу Црне Горе и Санџака; неколико вагона шећера и других нужних потребштина.
Разуме се, све је ово тамошњи народ примио са захвалношћу, изражавајући истинску љубав према својој браћи у Србији.
После ове врсте помоћи, у Црну Гору је отишла и жива српска борбена помоћ.
Ђенерал Недић и Љотић послали су браћи Црногорцима Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса на челу са Командантом Војиславом Најдановићем, активним капетаном I класе.
Уз батаљон, који је имао 893 борца, послата је и војна музика.
Са свим овим борцима, ђенерал Милан Недић послао је у Црну Гору
као свога специјалног пуномоћника Михаила Олћана, бившег Министра Народне привреде.
Доласком у Црну Гору добровољци су заједно са црногорским четницима одмах повели борбу противу комуниста.
Најжешће борбе водили су на планини Бичу, Црном Врху, код Бродарева, Бијелог Поља, Жуте Косе и на Мојковцу, где су браћа из Србије узвратила јунаштво Црногорцима, које су ови показали на истом месту 1915. године, када су невиђеним јунаштвом омогућили одступање српској армији.
У свим овим заједничким борбама мешала се међусобна крв црногорских четника и Српских добровољаца. Несебично и јуначки гинули су и једни и други заједно са својим старешинама.
Тако су, на пример, у једној тешкој борби код Прибоја погинули брат до брата: капетан Павловић, Командант Милешевске четничке бригаде и поручник Милованчевић, командир 7-ме добровољачке чете.
Народ је са дивљењем и поштовањем гледао самопрегорну борбу
добровољаца, па је из превелике љубави према њима испевао неколико песама, које су се певале широм Црне Горе. Једна песма гласи:
"Застава се српска вије,
Дошла војска из Србије,
Да помогне сивог тића,
Млад Војводу Ђуришића ..."
А друга:
"Гледала сам добровољце,
Из Србије младе борце,
Кроз гудуре Црне Горе,
За Краља се Петра боре ..."
Од послатог добровољачког батаљона остало је у животу свега
350 бораца, који су се у јуну месецу 1944. године вратили у Србију,
јер су Немци ђенералу Недићу правили невиђене неприлике због његове сарадње са црногорским четницима, која је за крајњи циљ имала уједињење Црне Горе, Санџака и Србије.
Немци су то знали, па су оштрим мерама, затварајући границу и хушкајући Арнауте и усташе противу Срба, спречили даље братимљење националиста из Србије и Црне Горе.
Но, упркос таквом ставу, ђенерал Милан Недић унапредио је Војводу Павла Ђуришића у чин потпуковника и поставио га за Помоћника команданта Српског Добровољачког Корпуса.
А у јесен 1944. године Димитрије Љотић послао је Војводи Павлу Ђуришићу специјалну мисију на челу са Ратком Парежанином, шефом Васпитне службе Српског Добровољачког Корпуса. О Парежаниновој мисији у Црној Гори биће посебно речи на другом месту.
:
? Наравно да су сарађивали са мањим злом (Немцима) у борби против много већег зла - комуниста и трулог запада.
