Piše Spomenka Milić
Tematika stvaralaštva Veselina Dželetovića Pavlova najčešće je ljubavna ili vezana za zavičajno Kosovo (Dželetović je živeo u Prištini do 1974, ali svojim zavičajem smatra selo Suvi Do kod Lipljana, odakle su mu roditelji). Roman “Čuvari zavičaja” govori o genezi sukoba Srba i Albanaca, a “Poslednji srpski car Jovan Nenad” prva je knjiga zapisa o ovom vladaru (autor s ponosom ističe da su recenzenti bili istoričari Jovan Pejin i Vasilije Krestić). A roman koji je u pripremi takođe je vezan za Kosovo, međutim, tematika je nesvakidašnja, a događaji, kako objašnjava autori – istiniti. Radni naslov je “Srpsko srce Johanovo”, a delo će biti objavljeno najkasnije do oktobra.
- Roman je nastao iz poeme u kojoj sam obradio istinit događaj koji se zbio u jednom selu na Kosmetu. Sve je istinito u tom romanu, osim imena ljudi, a i neke lokacije su promenjene.
U pitanju je fascinantna priča: nemačkom industrijalcu, aristokrati, igrom slučaja transplantirano je srce Jovana, Srbina sa Kosova, a zajedno sa srcem – došla su i sećanja... Dželetović ističe da je neka imena promenio ponajviše da Jovanov sin ne bi dalje bio “uvučen” u priču jer je ionako previše propatio:
- Njegovog oca su kidnapovali i ubili, babu i dedu su premlatili na smrt i bacili u kanal. Majku su silovali i ona se ubila jer nije mogla da izdrži tu sramotu.
GOSPODIN NA RAZVALINAMA GROBLJA
Johana je Dželetović upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, i tako saznao za neverovatnu priču:
- Odneo sam humanitarnu pomoć u vidu knjiga i tada čuo da je supruga mog prijatelja, koji je kidnapovan nekoliko godina ranije – izvršila samoubistvo, pošto su je silovali Šiptari. Bilo nas je svega desetak na sahrani – a na groblju su bile polomljene mermerne ploče, razbacane krstače... Iznenadilo me je prisustvo čoveka iz čije se pojave i držanja videlo da je gospodin i koji je bio u pratnji jednog narednika KFOR-a. Kada smo pošli s groblja ka kući u kojoj je daću pripremio brat pokojne Marije, i taj gospodin krenuo je s nama. Ušli smo u dvorište i Milan, Jovanov i Marijin sin, odmah je pritrčao neznancu, obgrlio ga rukama oko noge, a Johan ga je podigao s toliko ljubavi da je to neopisivo. Iznenadio sam se i pitao ujaka ko je i šta je taj čovek. Milanov ujak Vukašin ispričao mi je neverovatnu priču – da se u Nemcu nalazi Jovanovo srce.
A evo šta su Johan i Vukašin ispričali Veselinu:
- Johan je saznao da mu ostaje svega dva-tri meseca života, a pošto je bio pri kraju spiska za transplantaciju srca i nije bilo šanse da ga dobije na vreme, krenuo je sa svojim prijateljem Hansom u provod, ne bi li preostalo vreme proveo nezaboravno. Prva destinacija bio im je Rim, gde su doleteli privatnim avionom i odseli u najskupljem apartmanu. Izlazak u diskoteku završio se tako što su ih otela dvojica Šiptara, maskirana u transvestite.
Nemci su se probudili vezani u jednom podrumu, a otmičari su saopštili Johanu da će njegov otkup koštati – pet miliona evra. Industrijalac je predložio da Hansu dopuste da ode u Nemačku, a kad se bude javio sa sigurnog – on će mu dati dalja uputstva kako da novac bude prebačen na račune kriminalaca.
Međutim, kada se Hans javio, Johan mu je rekao da ne šalje otkup, već da obavesti policiju jer će on ionako uskoro umreti, a otmičarima je, dakle, bezvredan. Međutim, dobio je odgovor koji ga je zaprepastio: “Niste, gospodine, bezvredni, vrede vaša pluća, vaša jetra, vaše srce”, na šta se ovaj naježio jer tako nešto nije očekivao. Ispostavilo se da se radi o trgovcima organima. Ubrzo su ga odveli u operacionu salu i presadili mu srce, rekavši da otkup sada više ne košta pet miliona evra, već – pet miliona plus 120 hiljada, kolika je cena operacije.
TRAGOM SNOVA
Oporavak je usledio – priča Dželetović – na jednom brodu u Italiji, odakle je Johan video i ljude koji su se slobodno šetali po donjoj palubi u bolničkim mantilima, iz čega je zaključio da se radi o onima koji su jednostavno – platili operaciju “na crno”:
- Kad se vratio u Nemačku, platio je otkup i otišao kod svojih lekara koji su rekli da je operacija izvanredno obavljena. Ali, tu priča tek počinje... Nakon izvesnog vremena, počeo je da sanja, a u san ga je uvek uvodilo crkveno zvono. Taj zvuk doveo ga je do jednog dvorišta, gde je video zgrade i dva psa kako laju, ali još nije video ljude. Nakon nekoliko dana, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči. Ti snovi su mu neko vreme davali pozitivnu energiju, a onda su, posle mesec-dva, postali – noćne more. Sanjao je kako ga vode vezanog u koloni, sa još četvoricom Srba i jednim Albancem, Azemom koji nije bio pristalica Republike Kosovo. Sa svima je razgovarao u snu i razumeo srpski jezik.
Kako objašnjava Dželetović, Johan je tragom svojih snova otišao na Kosovo. S obzirom da nije znao gde se zbivaju njegovi snovi, uspeo je da locira dešavanje na osnovu pojave nemačkih vojnika (Nemci su bili samo na Kosovu). Deo priče čuo je od Vukašina, a deo – od Johana čije je reči prevodio pomenuti nemački narednik koji je dobro govorio srpski.
Uglavnom, nešto je Johana “teralo” da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan “operisan”, odnosno – vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.
- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj “žutoj kući” koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo “kuća”. Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine...
A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima... Tek kada se to desilo, Jovan je “napustio” Johana i prestao je da mu komanduje. A otmičari su kažnjeni, ali ne legalnim putem, već tako što ih je dovitljivi Nemac okrenuo jedne protiv drugih, ali to je već druga priča.
Kako Dželatović objašnjava ove neobične događaje?
- Ne znam ni sam da li je u pitanju genetika ili snaga Jovanovog karaktera. Čudna je to priča...
Tematika stvaralaštva Veselina Dželetovića Pavlova najčešće je ljubavna ili vezana za zavičajno Kosovo (Dželetović je živeo u Prištini do 1974, ali svojim zavičajem smatra selo Suvi Do kod Lipljana, odakle su mu roditelji). Roman “Čuvari zavičaja” govori o genezi sukoba Srba i Albanaca, a “Poslednji srpski car Jovan Nenad” prva je knjiga zapisa o ovom vladaru (autor s ponosom ističe da su recenzenti bili istoričari Jovan Pejin i Vasilije Krestić). A roman koji je u pripremi takođe je vezan za Kosovo, međutim, tematika je nesvakidašnja, a događaji, kako objašnjava autori – istiniti. Radni naslov je “Srpsko srce Johanovo”, a delo će biti objavljeno najkasnije do oktobra.
- Roman je nastao iz poeme u kojoj sam obradio istinit događaj koji se zbio u jednom selu na Kosmetu. Sve je istinito u tom romanu, osim imena ljudi, a i neke lokacije su promenjene.
U pitanju je fascinantna priča: nemačkom industrijalcu, aristokrati, igrom slučaja transplantirano je srce Jovana, Srbina sa Kosova, a zajedno sa srcem – došla su i sećanja... Dželetović ističe da je neka imena promenio ponajviše da Jovanov sin ne bi dalje bio “uvučen” u priču jer je ionako previše propatio:
- Njegovog oca su kidnapovali i ubili, babu i dedu su premlatili na smrt i bacili u kanal. Majku su silovali i ona se ubila jer nije mogla da izdrži tu sramotu.
GOSPODIN NA RAZVALINAMA GROBLJA
Johana je Dželetović upoznao 2004, na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, i tako saznao za neverovatnu priču:
- Odneo sam humanitarnu pomoć u vidu knjiga i tada čuo da je supruga mog prijatelja, koji je kidnapovan nekoliko godina ranije – izvršila samoubistvo, pošto su je silovali Šiptari. Bilo nas je svega desetak na sahrani – a na groblju su bile polomljene mermerne ploče, razbacane krstače... Iznenadilo me je prisustvo čoveka iz čije se pojave i držanja videlo da je gospodin i koji je bio u pratnji jednog narednika KFOR-a. Kada smo pošli s groblja ka kući u kojoj je daću pripremio brat pokojne Marije, i taj gospodin krenuo je s nama. Ušli smo u dvorište i Milan, Jovanov i Marijin sin, odmah je pritrčao neznancu, obgrlio ga rukama oko noge, a Johan ga je podigao s toliko ljubavi da je to neopisivo. Iznenadio sam se i pitao ujaka ko je i šta je taj čovek. Milanov ujak Vukašin ispričao mi je neverovatnu priču – da se u Nemcu nalazi Jovanovo srce.
A evo šta su Johan i Vukašin ispričali Veselinu:
- Johan je saznao da mu ostaje svega dva-tri meseca života, a pošto je bio pri kraju spiska za transplantaciju srca i nije bilo šanse da ga dobije na vreme, krenuo je sa svojim prijateljem Hansom u provod, ne bi li preostalo vreme proveo nezaboravno. Prva destinacija bio im je Rim, gde su doleteli privatnim avionom i odseli u najskupljem apartmanu. Izlazak u diskoteku završio se tako što su ih otela dvojica Šiptara, maskirana u transvestite.
Nemci su se probudili vezani u jednom podrumu, a otmičari su saopštili Johanu da će njegov otkup koštati – pet miliona evra. Industrijalac je predložio da Hansu dopuste da ode u Nemačku, a kad se bude javio sa sigurnog – on će mu dati dalja uputstva kako da novac bude prebačen na račune kriminalaca.
Međutim, kada se Hans javio, Johan mu je rekao da ne šalje otkup, već da obavesti policiju jer će on ionako uskoro umreti, a otmičarima je, dakle, bezvredan. Međutim, dobio je odgovor koji ga je zaprepastio: “Niste, gospodine, bezvredni, vrede vaša pluća, vaša jetra, vaše srce”, na šta se ovaj naježio jer tako nešto nije očekivao. Ispostavilo se da se radi o trgovcima organima. Ubrzo su ga odveli u operacionu salu i presadili mu srce, rekavši da otkup sada više ne košta pet miliona evra, već – pet miliona plus 120 hiljada, kolika je cena operacije.
TRAGOM SNOVA
Oporavak je usledio – priča Dželetović – na jednom brodu u Italiji, odakle je Johan video i ljude koji su se slobodno šetali po donjoj palubi u bolničkim mantilima, iz čega je zaključio da se radi o onima koji su jednostavno – platili operaciju “na crno”:
- Kad se vratio u Nemačku, platio je otkup i otišao kod svojih lekara koji su rekli da je operacija izvanredno obavljena. Ali, tu priča tek počinje... Nakon izvesnog vremena, počeo je da sanja, a u san ga je uvek uvodilo crkveno zvono. Taj zvuk doveo ga je do jednog dvorišta, gde je video zgrade i dva psa kako laju, ali još nije video ljude. Nakon nekoliko dana, u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči. Ti snovi su mu neko vreme davali pozitivnu energiju, a onda su, posle mesec-dva, postali – noćne more. Sanjao je kako ga vode vezanog u koloni, sa još četvoricom Srba i jednim Albancem, Azemom koji nije bio pristalica Republike Kosovo. Sa svima je razgovarao u snu i razumeo srpski jezik.
Kako objašnjava Dželetović, Johan je tragom svojih snova otišao na Kosovo. S obzirom da nije znao gde se zbivaju njegovi snovi, uspeo je da locira dešavanje na osnovu pojave nemačkih vojnika (Nemci su bili samo na Kosovu). Deo priče čuo je od Vukašina, a deo – od Johana čije je reči prevodio pomenuti nemački narednik koji je dobro govorio srpski.
Uglavnom, nešto je Johana “teralo” da istraži o čemu se radi. Uspeo je, objašnjava Dželetović, čak da pronađe kuću u Albaniji u kojoj je Jovan “operisan”, odnosno – vađeni su mu organi, dok se nije stiglo i do srca.
- Doskora ni ja nisam znao da se radi o onoj “žutoj kući” koja je pominjana u medijima jer ju je Johan zvao samo “kuća”. Pažnju mu je priviklo đubrište pored zgrade koje je krišom snimio, a tu se nalazili špricevi i ambalaže lekova koji se koriste pri presađivanju organa. Podatke je 2003. Johan dao nemačkoj obaveštajnoj službi, preko narednika koga sam pomenuo, kao i koordinate u blizini mesta Burela. Dao im je i preciznu skicu kuće, a jednu je i meni nacrtao kada smo razgovarali te 2004. godine...
A sve se završilo, objašnjava Dželetović, time što je Milanov ujak pristao da Johan usvoji dečaka, ali tek pošto mu je ovaj obećao da će preći u pravoslavlje, da se dečakovo ime i prezime neće menjati i kako će poslednji potomak ove porodice ostati u kontaktu sa svojima... Tek kada se to desilo, Jovan je “napustio” Johana i prestao je da mu komanduje. A otmičari su kažnjeni, ali ne legalnim putem, već tako što ih je dovitljivi Nemac okrenuo jedne protiv drugih, ali to je već druga priča.
Kako Dželatović objašnjava ove neobične događaje?
- Ne znam ni sam da li je u pitanju genetika ili snaga Jovanovog karaktera. Čudna je to priča...
