Mali virtuelni klub pesnika

Emin@, lepo...

Paklena pesma

I nebo se, raspamećeno,
Survalo na žar moga srca.
Toga dana
Padala je kiša.
Uzaludno sam gazila u svaku baru,
Žar je ipak postao vatra.
Pakao.
U njemu smo se mi topili.

Budiš me iz zamišljenog
sna.
Meko izgovaram tvoje ime
Drugačije oblikovano
u mojoj glavi.
Divlje zarivam ruke u tvoju kosu
Da bih poljupcem
doprla do tvog vrata.
Oslanjam jagodice prstiju
Na tvoje usne od šećera.
Zaustavljamo disanje,
Skoro do nesvesti,
A potom dišemo još glasnije.

“The principles of lust... Are burnt in your mind…
Do what you want... Do it until you find - Love.”

Kolebanje se krije
Ispod mojih trepavica.
Pakao ili ljubav?
Bitno je da peče.

Mističnost je zarobljena
U tvojim zenicama.
Erotične nijanse
Obavijene oko
tvojih prstiju.

Nežno rastavi moje
Zapečaćene usne i odaću
Ti moju najsvileniju tajnu -
Volim način na koji
Smo tako pogrešno sastavljeni.

B.

Depresija u Devici

Gladna a sita tebe
što me ostavi na peronu hotelskih soba

Draga prijateljicama
jer ume da mi bude krivo što one imaju

Mirisna u snovima
java je navika svakog boga datog dana

Spažena u poljskom cveću
sretni me drzni prolazniče neokupani

Hvala Polly.Divno pises

Hvala :")

Između dva treptaja

Ispod svoje kože
sakrila sam sebe.
Iscrpljenu,
Pokidanu
- sebe.

I samo buka
Dopire do mojih ušiju.
Različiti glasovi
Koji lukavo,
Meko,
Šaputavo
Pokušavaju da probiju zvučni zid
Mojih pora,
Mog tkiva,
najtananijih vlakana moga bića.

Pred očima mi samo
Razvučene, iskrivljene slike,
Bez boje.
Razmazani predeli
Koje sam volela
U nekom drugom vremenu.
Više ih ni ne prepoznajem.

Ne, ne želim da izađem iz svoje
Zamišljene tvrđave.
Veliki je to rizik za ovu
iskusnu kukavicu.
Preslaba sam.

A i...
Uskoro će snegovi.
Hladno će biti
Vani.

Ne,
Ne želim da napustim
Ovu tvrđavu, ovo sivilo
Između nečega i ničega.

Ostaću da između dva treptaja,
Kroz staklenu prizmu
Posmatram
Petu stranu sveta.

B.

Nova Godina

Cvet lotusa znak prepoznavanja
pijan trg kao krčma se punila veselju
Dignuh ga iznad glave u znak usmerenja
najzad pronadjen ruke nam se ukrstiše u petlju.

Usvojila si me u svoja nedra za jednu noć
sada kružim srećan izgubljena sva mi moć

Cveće ljubičica si dosada uvek bila
nekim u prošlosti bez kraja ili sudjenoga
Plod moje si mašte sav u svom srcu svila
ostatku noći postala duša momka svoga.

Osvojile te nisu moje priče, slike niti sve
moje reči upućene, mile
ali niti grdile više, "pa još i viče!"

Jer dosad nikada nisu (a kamoli)
sa tvojih usana rujno vino pile.

Novi dan
Probija se kroz dronjavu tminu
Gospodari I robovi noci
Beze u jazbine
Sa napevima o prokletstvu
Na usnama
Igre su zavrsene

Kap u univerzumu
Napor postojanja
Beznadezno se smejati
Divlja oluja
Kida latice ruza mog vrta
Zemlja se trese
Bezim u bunker
Telefon zvoni
Halo
Ovde Djavo
Nove zivotinje
Trce pred jasnim pogledom
Vatreni repovi
Ona baca magicnu tecnost
Ona peva tu pesmu
Zivotinje gore
Pistolj
Sedam u auto
Tacno u sedam
Pali iz prve
Prebiram po secanju
Ko je mogao biti
I usput
Kao kule od karata
Ruse se gradovi
Miris paljevine
Miris garezi I smrti
Apokalipsa
Koja godina tacno
Dodoirujem lice
Imam bradu
Koja je godina
Iznenada zakljucujem
Vreme ne postoji
Samo kretanje
Mogu li se bar lazno pomoliti
Na samo jedno mesto mogu se sakriti
Zamislicu raj
Tako je neko zamislio I svet
Miris kafe
I dim cigarete
Vraca me u vrt
Stvaran sam
Dok me nagog obliva
Zlatna svetlost
I blagoslov
Vatrenog oka

Ona baca magicnu tecnost
I peva tu pesmu

Oklop

Internet poezija
ravno je ko da si kompozitor
koji se zadesio u kupleraju

pa mu novi ortaci se na spratu zabavljaju,
dok on zabavlja i svira fukatu,

Ostalim slobodnim damama
onima manje srećnim
one što su dole ostale
ne izabrane.

Žica ne pruzza viski sa ledom
dobiješ čašicu rakije ako si srećan
a ćuskija ako ti na oklupu prikuca

ona nema rujno vino
niti je vodica jezerska
ni ustajala bunarska
nema ukusa,
a ruka što ti u usta sipa
Kune se da je,
izvorska.

Skineš li oklop
otkićeš svoj potop,
kožu što prosivi
i duh neizlečivi.

Nocturno za crno


Lepe su slabosti nase
pa i pesma moja ne bi bez njih takva bila
Siromastva osecaja u privid za srecu
bila bi kao hladna porcija graha i kobasice
...nikakav mu ukus,tek samo osecaj sitosti

Bezvredno jeste da lepote slikamo
kada zelimo ono drugo,ono nedoprelo
U telu mom samo vode i poneki organ ima
neki udar kao puls
...ili samo jednostavna prolaznost

Price sto su nam majke citale
u zelji za implant chipa....njihu drugih
Spominjemo sebi kao u snu
zlatnim zvoncicima i usklika radositoh
...kao stri il nek romantican film

Pogledaj ih u oci
pa tako bedno i plasljivo posmatraj
Stegnutih zuba
kako bi prokuvali svo smece koje gutamo
...slagom dabome,i jagodu kao dekor

Koja bi pesma lepa bila
da nije crnog kao lepota
Pandan strahova nasih
jesu sve ljubavi i snovi nasi
...zelje nemaju mesta u ovoj pesmi

Lako je da sebe
u drugom licu jednine pises
Tamu nicega nema,sem ono nase ja
ili poneki poljubac
...ako milujete

...pesmi mojoj fale reci,jel de?

Život Nije More

To je mesto gde koreni su samo u dnu
tamo je pesak zrnce u perju galeba

Luka bisere obećava a meso
te sujeti lovu jer si bez škrga
Čovek se osuši od sunca i testa
mladić ospe od stena i čvrga

To je de bi neka nova ljubav bila
gde sve je svila pa i što sija

Lažne su te pri obali tamburice
šapuću mi vraćene gorske ptice

Pa se pitam šta i ko ih još sluša
mora da su ljudi slani od svih suša

A imati višnju pored trěsnje
to ne vide a nemože biti bešnje

Mlade koje sa mora vrate
mora da mnogo sada pate.

***

Kiša
Kupine
Mali golubarnik
i gugutanje

Pred stopalima
uspomene
Okolo kože
razleganje plišanog
zvuka
Toplina velike šake
oko struka

Moj pupak
blizu kičme
I njegovo
bez kraja rame

U uglu osame
O kiši, kupinama
i gugutanju

БАБУН

у зеници бабуна видим блуд

и жељу за убиством

мајмун скаче на наш џип

извлачи моју ћерку

и силује је пред нама

а затим јој једним потезом

ломи врат

будим се у локви зноја

какав кошмар

на јастуку поред мене

кап крви

одлазим у ћеркину собу

шија скршена

купатило

гледам се у огледало

видим само бабуна

Uplaši me
zubima
Uplaši me
pogledom
Zasmej me
...zakopavanjem
baterija
umesto Srca
na raskrnici
kao sigurnom oružju
protiv veštičarenja
Rasplači me
prvim snegom
i poslednjom maglom
Vikni
Išššš
i odćuti
da ja ne postojim
A fotografiju
dugokosog duha
prodaj za sitne pare

Anđeo ludnice (mileševski periskopi)


Сваки је анђео страшан, мрмљао је Рилке

он је мртав.Ријечи мртвог не вреде много

У свијету живих. Тако то иде:

одлази се без поздрава, без трзавица

као да никада ниси ни ходао улицом

Риге од Фере. Елем, вратимо се ангелима

тко је изучавао Дионисија Ареопагита

зна да су и анђели подложни хијерархијама

категоријама, класама, врстама и редовима

Боже колико ту свете збрке има !

Сваки је анђео страшан, свака је лепота страшна

али ријечи мртвог не вреде много

У свијету живих. Избриј се човјече и погледај се у зрцало

свестан ниси каквих места има надомак

твојих прецењених руку

Пакао пева из сваке канте за смеће

Рај цмиздри у сваком уличном шахту

Љубав је озлоглашена комета чулности

срамота је да се упишаних панталуна сретнеш

са анђелом који живи испод Зеленог Венца

Миљковићев крилати створ хрче у неком зиду

(очних јабучица упртих у наше душе)

високом као зид у оној лудници

са ког мотре милешевски перископи

čitav svijet pred nogama
mislio sam da mogu sve
ja sam kralj
da da da
bum ponovo tresak,
razliven po podu
molim bogove svih religija da me skupe i podignu
nejde
skupljam se da barem u komadu lezim na podu
shvatih nisam kralj,

budi skroman idiote jedan kazem samome sebi
lagano kucanje na vratima nakon nekoliko mjeseci
dovucem se , otvorim oj
predamnom sjenka
izderem se iz vlastitog ocaja, utvaro, sotono
sjenka progovori
najljepsim glasom , najnjeznim, opijajucim , milim ja sam NADA
ODJEDNOM OSJETIM U SEBI

BORBU VLASTITOG DEMONA.

KOJE ME EKSERIMA ZAKACIO ZA POD I NEDA DA SE USTANEM.
NADA SE PRIBLIZVA…
OSJEĆAM SE POPUT OSOBE

KOJE SU VEZALI JEDNOM RUKOM ZA JEDNOG KONJA,

DRUGOM ZA DRUGOGA RAZAPET, RASCJEPAT CEME SVJET
NADA TIHO SAPCE,

NECE SVIJET,

SAM CES SE UNISTITI PRILAZI MI BLIZE VADI CAVLE ZABODENE U MENI,

U MENI SE OSJETI BLAGOST I MIR, DEMON ISCEZNE
A NADA MILO PROGOVORI :

BITKU SI DOBIO,

RAT CE TRAJATI..DO KRAJA..

SVE JE BORBA ALI ZELIS LI MIR,

SVAKI DAN POBJEDI DEMONA.
TADA SAM PROGLEDAO

Vitezovi i Princeze


Pati se Srbija
otkad je vremena
trpi i tuguje
za zaspalim andjelima

Od vajkada
pa do Kragujevca
uzimaje joj decu
sablja i svastika

Otimaje
ni ne pitaje
dolaze i prosipaje
nezne zivote

Jece stari
klicu mladenci
crveno vino piju ocevi
bogu se mole materi

Al nije njevo
dugo rane da lizu
te se junacke pesme
i bune dizu

Jer koliko je speva
u srpskom bukvaru
ponosno Evropa
jos i danas prsi glavu

Jos i danas svetle
Obilic Vuk i Tesla
u ledu metropola
u vreloj krvi, srpski prvaka

I lepi dvorovi
i silne vlasti
i slepa verovanja
i stari, i stariji barjaci

I balkanska deca
i prvo pravo
i vremena sjaj
i zardjala medja

Ne bi bez srpski vitezova
ni Evropa bila princeza


Stipan

SRCE


Ti si me volela i nisi me mučila
Mi smo se ljubili a nisamo umeli i nismo znali
Ali bilo nam je lepo i bili smo srećni
I vreme nam je prolazilo brzo

Ja sam te voleo i grlio te strasno
Otvorio sam srce i ljubav je šiknula
Ti si se smejala i radost je sjala
Pleo sam ti vence od livadskog cveća

Jednom smo se ljubili pred zoru sneni
Kada nešto crveno udari u prozor
Ti si vrisnula snažno i privila se
Ja ugledah krvavo srce na podu
I duboku ranu na grudima mojim

Vreme nam stade i zora ne svanu
A venac sveni i samo prah na podu osta.

Чедоморка и њена жртва (ох пи3дарије!беба није мртва!)


раскречених ногу
одгегала се у кукурузиште

као у неком лошем трипу пијаног стивена кинга
било је време жетве
смрдела је на ракију
крвавих блатњавих ноктију
задавила је дете
чим је протурило главицу

вратила се у кућу хистерично се смејући
где је наставила да гута ракију
онесвестила се од пијанства

мало касније
облак заклони месец
зашкрипало је прво пред вратима
а тек онда међу њеним зубима
све гласније и гласније
шкрипало је под прозорима
шкрипало је по олуцима
мотиком је одшкринула врата
на прагу
сво крваво
слузаво
уплакано
пузало је дете
"мама зашто си ме придавила?"
питало је на немачком
"Mama warum hat mich gewürgt u?"

рођено
нерођено

блебетало је неповезано
"Mama warum hat mich gewürgt u?"

мртво
оживело

на свим језицима

заманула је мотиком и промашила
мотика се забила у дашчани под
жгебче заману моторном тестером
и погоди мало испод њених колена
ноге се одвојише

вриштала је на патосу
док је дете резало
док се дете смејало
уз звук налик овом:

1000 врана прхну у зрак
са тамних поља у праскозорје
"Mama warum hat mich gewürgt u?"

Mrzim
patetiku
i nedorečene surovosti.
A gde god
da otvorim sebe
samo glupe suze
i zaludni mačevi.
Prezirem sebe
nežnu do smrti nežnu
slabu
toliko slabu
koliko i trenutak
neuspelog samoubice.
Bebo
daj mi snage
Da moj mač seče
makar
i nedužne.
Pa da me obojene
crveno
zabavljaju
suze radosnice.

papkar:

Чедоморка и њена жртва (ох пи3дарије!беба није мртва!)


раскречених ногу
одгегала се у кукурузиште

као у неком лошем трипу пијаног стивена кинга
било је време жетве
смрдела је на ракију
крвавих блатњавих ноктију
задавила је дете
чим је протурило главицу

вратила се у кућу хистерично се смејући
где је наставила да гута ракију
онесвестила се од пијанства

мало касније
облак заклони месец
зашкрипало је прво пред вратима
а тек онда међу њеним зубима
све гласније и гласније
шкрипало је под прозорима
шкрипало је по олуцима
мотиком је одшкринула врата
на прагу
сво крваво
слузаво
уплакано
пузало је дете
"мама зашто си ме придавила?"
питало је на немачком
то је звучало некако овако:
"Mama warum hat mich gewürgt u?"

рођено нерођено
блебетало је неповезано

мртво оживело
на свим језицима

заманула је мотиком
и промашила
мотика се забила у дашчани под
жгебче заману моторном тестером
и погоди
мало испод њених колена

ноге се одвојише

вриштала је на патосу

док је дете резало
док се дете смејало

уз звук налик овом:

1000 врана прхну у зрак
са тамних поља у праскозорје

Kliknite za proširenje...

Toliko teško za čitanje...
kao pregrejana slana voda,
toliko teško za prihvatanje...
ma...
ovo je pesma!!!!
bravo

Ćao drugovi,
Ponovo ste aktivni. Hladno je, zabili smo se po kućama, usamili se... Ja ponovo potroših par meseci u iščekivanju odgovora. Ko zna šta sam i pitao?! Nema problema. Isključujem se. Nemam više volje da nudim pomoć, da dajem ideje. Ovo je danas sasvim druga generacija, drugačija razmišljenja, drugačija pravila. Delujem sam sebi kao monsroum koji nešto zanoveta, daje predloge, pravi se pametan. Koga još zanima bilo čije mišljenje. Hiljade pesnika, stotine romansijera. Reči, reči, reči, koje niko ne čita. Pitam drugaricu svoga sina za neko ime. Nađem se u čudu. Nacifrana za pet. Leti visoko. Na fejsu stotine slika i poza, pravo za Mond. Ali nije pročitala ništa, inače, ko ima vremena još da čita? Ko odgovara na poruke, ko da prihvati savet. Emancipacija na lakši način. Brža. Pravo do cilja. Malo šminke, botoks, krpice, ponegde plastika, opuštenost, kul, i tras. Neko vas upita za Drajzera, ili za Tolkina. Dostojevski, čula je za njega. Kul su folkeri. Koji bre Drajzeri.
Možda peti, možda šesti put sam predložio da skupimo lovu i da štampamo zajedničku knjigu. Za par stotina dinara. Toliko moj sin potroši za jedan izlazak. Niko se nije odazvao evo već osam godina. To mi govori da većina zapravo kači tuđe pesme ili se stidi svojih. Ili je još i najgore, mislite da bi ostali bili prosečni, pa vam je blam u takvom društvu dati svoj tekst. To misli devedeset devet posto pesnika za sebe. Poznajem mnoge velike pisce i pesnike iz udruženja i svako od njih misli da je poseban, neponovljiv. Samo oni, dubok jarak, pa svi ostali. Oni bruse same dijamante, a ostali lažnjake, bižuteriju. Zavist, podrivanje drugih, oholost...
Ne mogu više, ostario sam, davao primer, savete...
Hvala vam još jednom i prijatno. kačite svoje pesme, slobodno je, niko vas ne uznemirava. Ako i vidite nekog da prođe, uhvatite ga za rukav, dajte mu koji dinar da stane ispred vašeg teksta. Dobro je to za razvoj kulture. Korisno.
Ćao još jednom

HOBOTNICA

prvo su je kukom izvukli na palubu čamca
i treskali o daske dok se nije umirila
pljas!
pljas!
pljas!
pljas!

onda je neko dograbio veslo
i udarao je letnji dan do podne

uz smeh i dranje i sveopštu histeriju
žene i deca turisti dograbiše obuću
i počeše besomučno da je udaraju djonovima

treskali su je
gnječili
lupali
čupali
rokali
zveketali
mrvili
drobili

toliko mržnje u tako malom čamcu
neshvatljiv svemir

na kraju je jedna mama dala detetu kuku i rekla:
"ljubavi, idi probodi joj glavu"

odavno mrtva
hobotnica je nepomično ležala na suncu
sve dok neko nije viknuo:
"bacite je nazad u more,
evo izvlačimo novu prokletnicu !!!"

Idemo
razilazimo se
ko zna kuda nas putevi odvode
tako nalazimo početke

Na ruletu sudbine
sreća život tuga smrt
svako od nas pokušava
svoj broj pronaći za dobitak

To su počeci
kako zaustaviti krug
u najpovovoljnijem trenutku