07:30 ч
Субота јутро, будим се по навици. Од свих лоших навика које имам, та је најгора, суботом се пробудим у време за посао. Решим да будем од користи и направим ручак, рецимо гулаш. Гулаш не би био то што јесте да се уместо леба не једу неки резанци, тако решим да одем до "Каленића" и купим ону домаћу тестенину са јајима, ону синусоидну. На Каленићу уобичајена гужва, лоцирам тезгу са тестенином...
09:00 ч
- "Добро јутро мајка, пошто су вам ови таласасти резанци?"
- "Који сине?"
- "Ево ови ту, баш ти... "
- "Еееее..."
- "Па колко су?"
- "Ееееееее..."
- "Шта?"
- "Јел видиш доле ону тезгу с орасима?"
- "Видим, што?"
- "Е, тамо да одеш, да пребројиш све ораје, па ћу да ти кажем колко су резанци."
- "Да бројим орахе?"
- "Јесте."
Видим, жена није начисто. Одем до тезге с орасима да се распитам за здравље госпође а и да питам где могу да купим резанце од нормалног провајдера.
- Добар дан... овај, јел ваша комшиница добро, мислим она горе тамо... послала ме овамо код вас, а само сам хтео да купим резанце.
- Са јајима а?
- Па да...
- Да сам на твом месту момак, ја бих почео да бројим, крени одавде с леве стране где су расути.
- Молим?
- Ако хоћеш резанце, мораш да пребројиш орахе, тако је одувек на овој пијаци.
То је то, у том тренутку сам постао сигуран да се ради о скривеној камери и да је ово мојих пет минута да испаднем будала те да би то ваљало искористити. Рецимо сутра се задесим случајно на неком 18ом рођендану а све припите клинке ме штипкају и вичу "Јао ево га онај ваљкасти са телевизије што је бројо орахе...", то се не сме испустити.
- "Добро онда, кад је тако, да бројим."
- "Not so fast kiddo!", рече продавац и шчепа ме за руку, - "Прво мораш да одговориш на питање: које чудовиште је у својој машти створила Meри Шели, лета давне 1816. док се одмарала у вили свог пријатеља и песника Лорда Бајрона у Швајцарској?"
Ово је најидиотскија скривена камера, мора да је смишљао ћелави Неша што води дечје емисије, али шта је ту је, загризо сам па идем до краја.
- "Јел може нека помоћ?"
- "Види оног доле што продаје печурке..."
- "Ам... Франкенштајн?"
- "Браво! Ето, сад можеш да бројиш."
Ако је неко мислио да је бројање ораха забавно - није. После десет минута сам се забринуо јер још нико није пришао и рекао да се насмешим, да је све зајебанција, да узмем своје резанце и одем кући да се посветим иштван-јанош кулинаријама. Ни после двадесет ништа, ни након пола сата... Пребројах све орахе са киселим осмехом и сатом живота мање, бар сам знао да их има тачно хиљадупетстотридесет! Захвалим орахџији и вратим се код бабе.
10:15 ч
- "Ево мене опет баба, пребројао сам орахе."
- "О сине мој, опет ти, па баш си ми вредан данас... и колко их има?"
- "Има их хиљадупетстотријес! Ајд сад, пошто су резанци."
- "Ехе, браво браво... е сад, кажи баби, јел то дељиво са девет?"
- "Баба..."
- "Јел дељиво са девет сине, а?"
- "Па ваљда јесте..."
- "Па срачунај јел јесте, љуби те баба..."
- "Ево, јесте, дигитрон каже да је то стоседамдесет."
- "Е па толко су резанци..."
- "Добро, дај две кесе, ево паре."
- "Ехе, пиле бабино, па не купују се резанци парама, љуби те баба у око..."
- "Него чиме?!"
- "Воли баба да једе коњско месо, да одеш до Ђерма да купиш баби коњске кобасице за 340 динара и добићеш две кесе резанаца."
Уштинем се, ништа, ту сам. Нисам јутрос наставио да спавам и сањам глупости. Аха! Ово је једна од оних емисија где те прате све време, музу те ко јарца, ал на крају испаднеш цар. Треба да одем до Ђерма, а тамо ми месар намигне и да сома евра или тако нешто, пут на Карибе рецимо. Решим да поједем ***** до краја.
- "Добро онда, идем ја по кобасице."
- "Ајде ајде, и немој да журиш ногу да не поломиш, ту ће баба да буде!"
Ногу да не поломим... То је то, сломи ногу за срећу, нека премија ме чека. Ипак, пешачећи до Ђерма цела прича је од крајње морбидне постала тотално морбидна, шта ја то радим?! Шта би се десило да свратим у бакалницу, пазарим леба и поједем свој гулаш са лебом и кромпир пиреом? Али ајде, има времена за игру судбине...
11:00 ч
Месара на Ђерму.
- "Добар дан, дајте ми коњске кобасице за 340 динара."
- "Нема комшија, нестало још пре сат времена."
- "Како бре нестало?"
- "Брзо то оде... могу да ти оставим за сутра ако оћеш."
- "Ма нема сутра, где то могу сад да купим?"
- "Колко ја знам, нигде."
- "Ма дај, у целом Београду нигде?"
- "Нигде... додуше..."
- "Додуше шта?"
- "Имам ја кући неко коњско месо, ако одеш да ми донесеш мого би да ти оправим кобасице".
- "А где је то?"
- "На Цераку."
Престао сам да размишљам о свему, решио сам да данас све прихватим и видим докле ћу да стигнем. Или ћу доћи до својих резанаца, или загинути, или нешто треће... али мораће да буде ЗНАЧАЈНО!
- "Може, дај адресу."
12:00 ч
Сео сам у кола и запутио се ка Цераку. Пошто већ трећи дан возим на резерви, стао сам на Чукарици да доспем гориво. Кажем младом пумпаџији да наспе обичног дизела за сома динара и одем унутра да платим.
- "Ево изволите, пумпа број два."
- "Аха... то је хиљаду динара... али не, не примамо апоене од хиљаду, само од двеста."
- "Како сад то?!"
- "Тако фино, на овој пумпи се одувек плаћа само у апоенима од двеста динара, идите на трафику и уситните."
Спустим се три улице ниже до трафике, љубазно замолим цуру да ми раситни паре.
- "Да видим дал имам... ево је једна, две... изгледа да ћу имати. А шта ће вам пет по двеста?"
- "Па да платим гориво, цео дан сам у некој зони сумрака, кажу да не примају ништа сем двестотки..."
- "А, е па ако је за то онда прво морате да ми покажете саобраћајну."
- "Вама?!"
- "Да."
- "И ја свашта питам... наравно... изволите."
- "Аха, возачи немачких возила морају да купе и неке дневне новине."
- "Добро, ево, узећу и "Блиц", јел могу сад да добијем паре и саобраћајну?"
- "Наравно, изволите, нема разлога за нервозу..."
Узмем паре, назад на пумпу, платим гориво, наставим ка Цераку.
13:00 ч
Дошао пред зграду, вртео се у круг једно пола сата јер сам питао неке клинце за адресу, а они ме послали на супротну страну. После ми нека фина девојка фино објаснила куда да идем и тако сам изашо на прави пут. Тако то обично бива са девојкама, или те изведу на прави пут или останеш да возиш у круг. Месар је реко да му је жена код куће, и да само позвоним на интерфон "Ристић" што сам ја и починио.
- "Ко је?"
- "Овај... мене је ваш муж послао по месо."
- "Кажи лозинку."
- "Какву сад лозинку?"
- "Лозинку. Ниси ваљда мислио да ћеш да уђеш без лозинке."
- "Па није ми ваш муж ништа поменуо."
- "Е па онда види са њим."
- "Дајте ми његов телефон."
- "Прво лозинка, довиђења."
Шта ћу, назад на Ђерам.
14:00 ч
Опет у месари...
- "Па добро бре, што ми не рече да има лозинка?"
- "А да, има... пробај са 1234."
15:00 ч
Интерфон...
- "Ту сам опет, јел лозинка јен, два, три, четри?"
- "Јесте, улази, стан 14, пети спрат."
Позовем лифт, унутра обавештење да кад уђеш иде само на доле, попнем се пешке, позвоним, упознам се згоспођом и објасним ситуацију. Никакав проблем да узмем месо, али морам да сачекам да се одледи. Предложим да понесем залеђено, па нек се топи успут.
- "Мораш да седиш овде и гледаш у месо док се не отопи! Или тако, или бежи кући!"
16:00 ч
Седим и гледам у месо.
18:00 ч
Седим и гледам у месо.
20:00 ч
Седим и гледам у месо.
21:00 ч
Месо се одледило, љубазно захвалим. Сачекам лифт, унутра обавештење да једном кад уђеш иде само на горе. Сиђем, затекнем казну за паркинг на брисачу јер сам паркирао са зимским гумама. Вратим се у месару.
22:00 ч
- "Ево ме коначно..."
- "Па где си до сад?!"
- "Седео сам и гледао у месо док се није отопило..."
- "А то, да, заборавио сам да кажем жени да ти да већ одлеђено. Дај овамо... да видимо... колко си кобасица реко да ти напуним?"
- "За 340 динара."
- "Да да, сад ћу ја..."
00:00 ч
Са кобасицама у рукама, поново сам на Каленићу, чврсто решен да добијем своје резанце. Пијаца пуста, баба стоји за тезгом и даље, предосећам да је крај близу...
- "Ево ме баба, ево ме поново са твојим кобасицама..."
- "То си ти сине, очи бабине... донео баби кобасице..."
- "Јесте баба, дај сад две кесе резанаца."
- "Ехе, шалила се баба срећко мој, баба само излаже резанце, не продајеи..."
- "БАБА!"
- "Молим?"
- "Бројао сам орахе, играо се квизова са сељацима и месарима, обнављао таблицу множења, показивао саобраћајну на трафици, возио двеста километара, гледао пет сати у месо док се није отопило, мораћу и некакву казну да платим..."
- "Добро добро сине... УСПЕО СИ! Ево... освојио си нов биометријски пасош Републике Србије! Љуби те баба..."
