На нашем селу не кажу фарма
Поред својих обавеза био сам принуђен да се укључим у гледање серије „Фарма” на телевизији ,,Пинк”. Толико је свуда било коментара да сам осетио потребу да погледам о чему се ради. Морам признати да оно што сам имао прилике да видим представља дно битисања једне нације.
Пођимо редом.
На нашем селу не постоји израз „фарма” за оно што представља скуп људи који живе и раде на имању. То се у нашим селима назива ,,домаћинство”. Може се звати и ,,породично домаћинство”. Људи, који су учесници у овој „игри” нису фармери. Појам фармера је у вези са неким другим географским подручјима.
У нашим селима постоји достојанство у односима међу људима. Не тврдим да нема сукоба и тужакања пред судовима, али сигурно нема оних израза и понашања који се могу видети у најгледанијем серијалу на нашим просторима. Само ме интересује да ли ико од креатора овог програма и учесника зна за појам „да се питамо”: када се по гудурама Србије сретну две особе које се и не познају поздраве једна другу. То је основни ред и они се „питају”.
У домаћинствима наших села, у макар каквом имовном стању била, труде се да одрже ред и чистоћу. Ону прљавштину која се може видети код укућана фарме тешко да бисте могли срести по селима.
Зар креатори емисије нису знали да је још пре неколико векова наш сељак почео да гради куће у којима живи а стока је у одвојеним објектима? Ми смо доживели да део укућана уводи и поново враћа прасе у дневни боравак, кухињу и део за спавање.
„Задруга” даје беспоговорне налоге „фармерима”. Која то задруга има право да даје наредбе било којем сеоском домаћинству? Сеоска домаћинства формирају задруге. Креатори емисије као да живе у време после Другог светског рата када је задругарство силом наметано.
Било како било, „Задруга” је само параван за поједине фирме које убирају огромне профите на спрдачини са сељацима земље Србије. Праве спрдачину и с народом који у економској кризи вероватно има „вентил”, одушак од муке у којој је.
Хлеба и игара – стара je римска изрека. Само да не дођемо у фазу нуђења колача уместо хлеба, како рече Антоанета. И то је могуће.
За то време власници „Задруге” увећаваће свој капитал, возиће се лепим превозним средствима по асфалту и води, а народ, народ ће траћити време на, већином, чудне људе који се зову „фармери”.
Орвелова „Животињска фарма” је наива у односу на оно што нам се сервира преко телевизије. Млади, који иду иза нас, све то гледају и упијају. Какву слику они стичу о нама и шта ми то њима остављамо?
професор универзитета
Милан Глиши
