Pobunjenik
Primećen član
- Poruka
- 550
Петог октобра 2000. године, стотине хиљада незадовољних грађана спонтано се окупило испред Савезне скупштине у Београду, да би изразили свој револт због лажираних резултата избора, на којима је победу однео кандидат ДОС-а, Војислав Коштуница. Полиција је брутално интервенисала, бацивши неколико сузаваца на окупљене демонстранте, што је додатно иазвало њихов револт, па су упалили Скупштину, полицијску станицу и зграду Радио-телевизије Србије. Тако је отпочела револуција, чији се исход састоји у томе да је Слободан Милошевић признао пораз на изборима. Овако би, у најкраћем, гласило званично објашењење петооктобарских догађања
Морам признати да сам 5. октобра 2000. године био испред Савезне скупштине, протествујући против, како сам тада наивно веровао, «изборне крађе» која је, тобоже, почињена од стране Савезне изборне комисије (СИК). Данас, четири године касине, након обимних истраживања која сам спровео, дошао сам до јединог исправног закључка: Војислав Коштуница НИЈЕ победио у првом кругу избора, одржаних 24.9.2000. године. Оно што се десило 5. октобра представљао је класични ДРЖАВНИ УДАР.
Према Вујаклијином Речнику, немачка реч «пуч» означава «изненадан оружан устанак једног дела народа или какве групе». «Пуч» на српском језику значи «ударац», зато је и настао термин «државни удар». Четвртог октобра 2000. склопљен је договор између Зорана Ђинђића, у то време председника ванпарламентарне Демократске странке, и Милорада Улемека Легије, команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО), о извршењу државног удара. О томе сведочи сам Ђинђић у књизи «5. октобар – Двадесет четири сата преврата»,аутора Драгана Бујошевића и Ивана Радовановића:
«Највише сам се плашио ‘црвених беретки’. И када ми је Легија рекао да, што се њих тиче, неће бити интервенције, пао ми је камен са срца.»
Ово је класичан договор о државном удару! Вођа регуларне полицијске јединице уверава једног од пучиста да неће бити интервенције против њих. Као што се касиније испоставило, интервенције заиста није било. Према дефиницији, пуч представља ОРУЖАНИ устанак. Петог октобра 2000. године, извршен је упад у Станицу полиције у улици Мајке Јевросиме. Том приликом је украдена велика количина оружја. Пучисти су сада имали све у својим рукама: оружје, део народа, обећање ЈСО да неће интервенисати, али им је фалио непосредни повод за спровођење пуча.
Кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) на изборима за председника СРЈ, Војислав Коштуница, добио је, према званичним подацима СИК-а, која је једина овлашћена да објављује коначне резултате, 48, 22% гласова, што није било довољно за победу у првом кругу. Овај резултат СИК је објавио 26.9.2000. С друге стране, изборни штаб ДОС-а тврдио је да је Коштуница освојио преко 50% гласова. Веома важну улогу у завери чији је циљ био свргавање Милошевића, да би касније био изручен Хагу, одиграо је, свесно или несвесно, Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, који је ПРВИ обмануо народ саопштивши да је Коштиница победио у првом кругу. Непосредно после тога, радикалски и досовски чланови СИК-а повлаче се из даљег рада Комисије, што је унело додатну конфузију. Заверници, инфилтрирани у СИК, били су управо његови челници, Боривоје Вукићевић – председник СИК-а, који је свесно одуговлачио читав поступак и одбијао било какав контакт с медијима, а све са циљем да се у јавности створи утисак како се у СИК-у одвијају махинације; Милисав Мленковић – секретар СИК-а, и Вукићевићева «десна рука» и Милован Живковић – директор Савезног завода за статистику. Ови људи су постављени на челна места у СИК-у по директном налогу Милана Милутиновића, тадашњег председника Србије.
Представници радикала и ДОС-а у СИК-у, оправдано су изразили сумњу у резултате избора који су пристигли са Косова и Метохије. Зато је Савезни уставни суд, 4.10.2000. «једногласно одлучио да поништи ДЕО избора за председника СРЈ који се односи на гласање, утврђивање и објављивање резултата гласања од 24. септембра 2000. године.» Дакле, ДЕО изборног процеса је ПОНИШТЕН, што значи да је морао да се ПОНОВИ. Међутим, пучистима то није падало ни на крај памети. Седмог октобра, два дана након извршеног пуча, СИК поново заседа и противуставно и противзаконито доноси следећу Одлуку:
«Комисија се упознала са Одлуком Савезног уставног суда ПП бр. 33/2000 и 33-1-2000 од 4. октобра 2000. године којом је Суд утврдио да записници које је СИК добила од изборних комисија изборних јединица 24 – Прокупље и 26 – Врање, нису били у складу 59. Закона о избору посланика у Веће грађана Савезне скупштине, зато што бирачка места на територији АП Косово и Метохија нису била отворена од 7.00 до 20.00 часова, већ од 7.00 до 16.00 часова.»
Дакле, Савезни уставни суд је донео Одлуку да је било неправилности да се избори морају поновити. Међутим, СИК даље каже:
«Сагласно томе, на основу утврђених резултата, СИК констатује да је др Војислав Коштуница добио већину гласова бирача и да је изабран за председника Републике.»
Ово нема никакве везе са Одлуком Суда! Војислав Коштуница заиста јесте добио већину гласова, али не надполовичну! Одлука СИК-а је ФАЛСИФИКАТ!
Још једну ствар треба имати на уму. На седници СИК-а на којој је донета ова Одлука, НИЈЕ БИЛО КВОРУМА, премда је један члан, Милена Арежина, поднела оставку у којој се каже:
«Ја, Милена Арежина...7. октобра 2000. године у 16.30 часова дајем оставку на ову функцију...Због одлуке Савезног уставног суда, не могу се утврдити никакви, а поготово не коначни резултати за председника Републике, јер их једноставно у овој фази нема, а без могућности да се поново утврде.»
Госпођи Арежини никада није била опроштена ова одлука, као ни она о не подношењу оставке на место председника Привредног суда, па је зато брутално испребијана 9. октобра 2000. године од стране револуционара који су јој, такође, демолирали канцеларију и стан.
Дакле, «велики легалиста», Војислав Коштуница, НЕЛЕГАЛНО је постао председник СРЈ! Ниједан документ не иде њему у прилог. Он и остали пучисти, према речима Елмара Шмелинга, бившег немачког адмирала и посматрача на изборима 2000. године, примили су 70 милиона долара помоћи од америчког Конгреса, намењених за свргавање Слободана Милошевића. Пети октобар је режиран годинама унапред, и није случајно изабран. На тај дан 1789. године, око 20.000 чланове Лафајетове Народне гарде кренули су из Орел Де Вила према Паризу, како би ликвидирали краља и краљицу. Шестог октобра 1789. краљ је Доведен у Париз. Демулен је записао: «Готово је!». Организација «Отпор», у Србији, имала је сличну пролу – «Готов је!»
Француску револуцију организовали су масони. То је потврдио Алберт Пајк, масон 33. степена у својој књизи «Морали и догма»:
«Масонерија...је помогла спровођење Француске револуције.»
У наставку књиге он каже:
«Масони представљају невидљиве моћи иза тронова земље, и људи су само марионете које играју док моћници вуку конце.»
Да су редитељи Француске револуције и петооктобарског пуча у Србији - припадници исте организације, сведочи Драган Мартиновић, велики мајстор «Националне ложе Србије и Црне Горе» у часопису «Европа» објављеном априла ове године:
«Масони сматрају да ствари не треба преувеличавати – они су били само један од извора информација ДОС-у пре, током и у првим данима после 5. октобра.»
Било како било, државни удар у Србији је спроведен. У њега су били умешани многи, почевши од налогодаваца из иностранства, преко извршилца и помагача у самој Србији.
Народ је преварен. По ко зна који пут.
Морам признати да сам 5. октобра 2000. године био испред Савезне скупштине, протествујући против, како сам тада наивно веровао, «изборне крађе» која је, тобоже, почињена од стране Савезне изборне комисије (СИК). Данас, четири године касине, након обимних истраживања која сам спровео, дошао сам до јединог исправног закључка: Војислав Коштуница НИЈЕ победио у првом кругу избора, одржаних 24.9.2000. године. Оно што се десило 5. октобра представљао је класични ДРЖАВНИ УДАР.
Према Вујаклијином Речнику, немачка реч «пуч» означава «изненадан оружан устанак једног дела народа или какве групе». «Пуч» на српском језику значи «ударац», зато је и настао термин «државни удар». Четвртог октобра 2000. склопљен је договор између Зорана Ђинђића, у то време председника ванпарламентарне Демократске странке, и Милорада Улемека Легије, команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО), о извршењу државног удара. О томе сведочи сам Ђинђић у књизи «5. октобар – Двадесет четири сата преврата»,аутора Драгана Бујошевића и Ивана Радовановића:
«Највише сам се плашио ‘црвених беретки’. И када ми је Легија рекао да, што се њих тиче, неће бити интервенције, пао ми је камен са срца.»
Ово је класичан договор о државном удару! Вођа регуларне полицијске јединице уверава једног од пучиста да неће бити интервенције против њих. Као што се касиније испоставило, интервенције заиста није било. Према дефиницији, пуч представља ОРУЖАНИ устанак. Петог октобра 2000. године, извршен је упад у Станицу полиције у улици Мајке Јевросиме. Том приликом је украдена велика количина оружја. Пучисти су сада имали све у својим рукама: оружје, део народа, обећање ЈСО да неће интервенисати, али им је фалио непосредни повод за спровођење пуча.
Кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) на изборима за председника СРЈ, Војислав Коштуница, добио је, према званичним подацима СИК-а, која је једина овлашћена да објављује коначне резултате, 48, 22% гласова, што није било довољно за победу у првом кругу. Овај резултат СИК је објавио 26.9.2000. С друге стране, изборни штаб ДОС-а тврдио је да је Коштуница освојио преко 50% гласова. Веома важну улогу у завери чији је циљ био свргавање Милошевића, да би касније био изручен Хагу, одиграо је, свесно или несвесно, Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, који је ПРВИ обмануо народ саопштивши да је Коштиница победио у првом кругу. Непосредно после тога, радикалски и досовски чланови СИК-а повлаче се из даљег рада Комисије, што је унело додатну конфузију. Заверници, инфилтрирани у СИК, били су управо његови челници, Боривоје Вукићевић – председник СИК-а, који је свесно одуговлачио читав поступак и одбијао било какав контакт с медијима, а све са циљем да се у јавности створи утисак како се у СИК-у одвијају махинације; Милисав Мленковић – секретар СИК-а, и Вукићевићева «десна рука» и Милован Живковић – директор Савезног завода за статистику. Ови људи су постављени на челна места у СИК-у по директном налогу Милана Милутиновића, тадашњег председника Србије.
Представници радикала и ДОС-а у СИК-у, оправдано су изразили сумњу у резултате избора који су пристигли са Косова и Метохије. Зато је Савезни уставни суд, 4.10.2000. «једногласно одлучио да поништи ДЕО избора за председника СРЈ који се односи на гласање, утврђивање и објављивање резултата гласања од 24. септембра 2000. године.» Дакле, ДЕО изборног процеса је ПОНИШТЕН, што значи да је морао да се ПОНОВИ. Међутим, пучистима то није падало ни на крај памети. Седмог октобра, два дана након извршеног пуча, СИК поново заседа и противуставно и противзаконито доноси следећу Одлуку:
«Комисија се упознала са Одлуком Савезног уставног суда ПП бр. 33/2000 и 33-1-2000 од 4. октобра 2000. године којом је Суд утврдио да записници које је СИК добила од изборних комисија изборних јединица 24 – Прокупље и 26 – Врање, нису били у складу 59. Закона о избору посланика у Веће грађана Савезне скупштине, зато што бирачка места на територији АП Косово и Метохија нису била отворена од 7.00 до 20.00 часова, већ од 7.00 до 16.00 часова.»
Дакле, Савезни уставни суд је донео Одлуку да је било неправилности да се избори морају поновити. Међутим, СИК даље каже:
«Сагласно томе, на основу утврђених резултата, СИК констатује да је др Војислав Коштуница добио већину гласова бирача и да је изабран за председника Републике.»
Ово нема никакве везе са Одлуком Суда! Војислав Коштуница заиста јесте добио већину гласова, али не надполовичну! Одлука СИК-а је ФАЛСИФИКАТ!
Још једну ствар треба имати на уму. На седници СИК-а на којој је донета ова Одлука, НИЈЕ БИЛО КВОРУМА, премда је један члан, Милена Арежина, поднела оставку у којој се каже:
«Ја, Милена Арежина...7. октобра 2000. године у 16.30 часова дајем оставку на ову функцију...Због одлуке Савезног уставног суда, не могу се утврдити никакви, а поготово не коначни резултати за председника Републике, јер их једноставно у овој фази нема, а без могућности да се поново утврде.»
Госпођи Арежини никада није била опроштена ова одлука, као ни она о не подношењу оставке на место председника Привредног суда, па је зато брутално испребијана 9. октобра 2000. године од стране револуционара који су јој, такође, демолирали канцеларију и стан.
Дакле, «велики легалиста», Војислав Коштуница, НЕЛЕГАЛНО је постао председник СРЈ! Ниједан документ не иде њему у прилог. Он и остали пучисти, према речима Елмара Шмелинга, бившег немачког адмирала и посматрача на изборима 2000. године, примили су 70 милиона долара помоћи од америчког Конгреса, намењених за свргавање Слободана Милошевића. Пети октобар је режиран годинама унапред, и није случајно изабран. На тај дан 1789. године, око 20.000 чланове Лафајетове Народне гарде кренули су из Орел Де Вила према Паризу, како би ликвидирали краља и краљицу. Шестог октобра 1789. краљ је Доведен у Париз. Демулен је записао: «Готово је!». Организација «Отпор», у Србији, имала је сличну пролу – «Готов је!»
Француску револуцију организовали су масони. То је потврдио Алберт Пајк, масон 33. степена у својој књизи «Морали и догма»:
«Масонерија...је помогла спровођење Француске револуције.»
У наставку књиге он каже:
«Масони представљају невидљиве моћи иза тронова земље, и људи су само марионете које играју док моћници вуку конце.»
Да су редитељи Француске револуције и петооктобарског пуча у Србији - припадници исте организације, сведочи Драган Мартиновић, велики мајстор «Националне ложе Србије и Црне Горе» у часопису «Европа» објављеном априла ове године:
«Масони сматрају да ствари не треба преувеличавати – они су били само један од извора информација ДОС-у пре, током и у првим данима после 5. октобра.»
Било како било, државни удар у Србији је спроведен. У њега су били умешани многи, почевши од налогодаваца из иностранства, преко извршилца и помагача у самој Србији.
Народ је преварен. По ко зна који пут.
.
:shock: 
, samo ne gledamo istu vrstu filmova 
