Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija
Како препознајемо "словенски мач"? Најпре, по јабуци квадратног облика (украс на самом доњем крају), а затим и по балчаку (или накрсници, како је још зову) урађеном у облику слова S, што се на слици из овог угла не види. Не зна се поуздано да ли је такав облик балчака имао неку нарочиту намену али постоји претпоставка да су га у употребу ставили српски војници који су с успехом парирали турским сабљама тако што су сечиво сабље хватали у кривину балчака , а затим покретом тела избијали сабљу противнику из руке. Мач је, иначе, био дворучни и ово на слици је очито само реплика, вероватно не много верна.
The sword itself has origins in so called Croatian sword. Some parts of Croatian coast accepted Venetian republic, and they were added to Dalmatia.There are archaeological evidence as well as mentioning in archives of Dubrovnik by master swordsmith, who describes "Croatian sword
Prvo, Srebrena je zlatna devojka, i zasužuje damsko ophođenje. S druge strane, i Štrosmajer je bio fasciniran Beogradom, iako Srbima nije mislio dobro. Našao sam crticu o tome u jednom vašem listu iz Buenos Airesa. I treće, kakva je vajda od diskusije sa advokatom, učesnikom zajedničkog zločinačkog poduhvata i čoveka koji među hiljadu napisanih postova nema ni jedan afirmativan, ni jedan sadržajan?
No, evo ti šanse za popravni: na koga se pozivaš kada tvrdiš da je D'Anuncio "rodonačelnik tolika zla koje je iz njega proizašlo!" sa sve znakom uzvika?
Gospojica je tretman zaslužila svojim prvim odgovorom na moj post, prije puno vremena.
Osoba koja na taj način pristupa diskusiji nije zaslužila bolje ophođenje. Nemoj da kopam po arhivi, opet kažem biće ti neugodno, i njoj pogotovo.
I treće, kakva je vajda od diskusije sa advokatom, učesnikom zajedničkog zločinačkog poduhvata i čoveka koji među hiljadu napisanih postova nema ni jedan afirmativan, ni jedan sadržajan?
što se tiče diskusija u kojima sam učestvovao, vrlo često sam susretao diskutante koji prihvaćaju argumentaciju, što kod tebe nije slučaj.
odgovor na tvoje pitanje će ti se sam kazati....
No, evo ti šanse za popravni: na koga se pozivaš kada tvrdiš da je D'Anuncio "rodonačelnik tolika zla koje je iz njega proizašlo!" sa sve znakom uzvika?
As John Whittam notes in his essay "Mussolini and The Cult of the Leader":[12]
…This famous poet, novelist and war hero was a self-proclaimed Superman. He was the outstanding interventionist in May 1915 and his dramatic exploits during the war won him national and international acclaim. In September 1919 he gathered together his 'legions' and captured the disputed seaport of Fiume. He held it for over a year and it was he who popularised the black shirts, the balcony speeches, the promulgation of ambitious charters and the entire choreography of street parades and ceremonies. He even planned a march on Rome. One historian had rightly described him as the 'First Duce' and Mussolini must have heaved a sigh of relief when he was driven from Fiume in December 1920 and his followers were dispersed. But he remained a threat to Mussolini and in 1921 Fascists like Balbo seriously considered turning to him for leadership.
o zlu koje je počinio u Rijeci ne treba trošiti riječi, i za takvu osobu reći da je u pozitivnom smislu bila fascinirana srpstvom je .... ipak previše, doduše za moj ukus.
SAMO SRBI I HOMER
По струци класични филолог, а по позиву песник-романтичар, Мицкјевич је средином 19. века одржао серију предавања у Паризу о српској народној поезији..Упоређујући је и класификујући је као изузетно вредну за европску баштину , колико и "Хомерове" епопеје или слични споменици прошлости.
...deo prvi Zygmunt Miłkowski,
poljski romatičarski pisac i političar, rođen 1824 (umro u Švajcarkoj 1915)
.. pisao je pod pseudonimom Teodor Tomasz Jeż
Proveo je dve godine u Beogradu (1864-66),a 1869.izabran za člana Srbskog učenog društva- prethodnici SANU.
Kako je sam zapisao u svojim memoarima, njegovo prvi susret sa balkanskom problematikom desio se tokom 1848/9, dok je boravio u domu aradskog advokata Save Simića.
Delimičan pregled Ježevih članaka o Srbima i Srbiji:
1865. Srpski jubilej
1885-6 Srbija u časopisu Njiva
1897. brošura o Karađorđu
1889. Vidovdan u Slobodnoj poljskoj reči, povodom obeležavanja petstote godišnjice Kosovskog boja
ROMANI O SRBIMA
Šandor Kovač
Prvo od tih dela je roman Šandor Kovač (Szandor Kowacz), posvećen mađarsko-srpskim odnosima za vreme događaja 1848-49. godine i neposredno pre njih, napisan i objavljen 1859. godine
V. Korotinjski ga je u svom već pomenutom članku ocenio kao jedno od najlepših Ježevih dela.[136] Njegovu veliku vrednost istakla je i Ožeškova[137], a V. Holevinjski je nekoliko godina kasnije otišao još dalje napisavši da je Šandor Kovač "bez pogovora jedan od najboljih poljskih romana, i jedan od boljih u evropskoj literaturi. Kao da je jednim dahom napisan, vatren i tužan, uzvišen i realan"
Kako je postao roman ili, kako ga naš pisac naziva, skica Šandor Kovač, priča Jež u svojim memoarima. Krajem 1848. godine jedinica u kojoj se nalazio i on kao dobrovoljac bila je - poslata u Arad. Vojska je bila razmeštena po kućama tamošnjih stanovnika. "...Meni je bio određen - priča Jež - stan u kući Srbina iz Vojvodine, advokata Save Simića, vatrenog neprijatelja Mađara. .... Sve vreme kad nisam bio na službi provodio sam u razgovorima sa Simićem, koji mi je podrobno pričao o istorijskim pravima srpskog naroda, koja je znao u prste. Istorija se mešala sa književnošću, istorijske činjenice sa pesmama. Srbin mi je čitao i prevodio pesme iz zbirke Vuka Karadžića. ... Samo sam pažljivo i pomno slušao, čak sam i beležio razne stvari, učio sam..."...Advokat, čiji je ded došao iz Stare Srbije, pričao mu je o sudbini i nepravdama učinjenim njegovom narodu i slušao njegova pričanja...
Orao provodadžija
Drugo delo koje nikada nije doživelo da bude izdato u posebnoj autorovoj knjizi.. priča je iz vremena prve vlade Miloša Obrenovića Orao provodadžija (Orzel swatem) napisana takođe 1859. godine.
...Jež je, naravno, i u ovoj priči, , posvetio nekoliko rečenica našoj narodnoj poeziji, pa je čak i citirao šest prvih stihova jedne pesme o Kraljeviću Marku.
... opis Majdanpeka, podaci o ugledu koji u Srbiji uživaju svinjarski trgovci, i uopšte trgovci, o gubljenju vremena po kafanama u piću i igranju karata, o naklonosti Vlahinja da se ulepšavaju svim mogućim sredstvima ne bi li privukle mladiće, o hajdučiji u Srbiji za vreme Miloša i načinu na koji se on borio protiv nje i o tzv. bećarima u Srbiji. ... zašto je Crna Gora tako kamenita, ... o prošlosti Majdanpeka i staroj rudarskoj tradiciji u njemu...
Uskoci,
...roman u dva dela Uskoci objavljen je prvi put 1870. godine.[170] U njemu je Jež opisao jedan period borbe našega naroda protiv Turaka i Mlečića.
Da je ovaj roman nesumnjivo najpopularnije Ježevo delo iz oblasti lepe književnosti, svedoči i najveći broj izdanja, i broj jezika na koji je preveden, odzivi kritike i, najzad, prijem na koji je naišao kod publike.
Prvi se njime ozbiljnije pozabavio M. K. autor recenzije objavljene u časopisu Klasje (Kłosy) 1882. godine[172]. Te godine se u poljskoj književnosti bila digla prilična prašina oko Uskoka. Engleski literat Luis Okslej (Louis Oxley) bio je dobio od Ježa pravo da prevede Uskoke na svoj jezik. On je to i učinio, ali je roman izdao pod naslovom Anuncijata Grimani kao svoje originalno delo, o čemu je tadašnja poljska štampa pisala kao o književnom skandalu.
Miloš Vidulić iz Uskoka predstavlja jednu od najlepših Ježevih ličnosti. Jež posmatra uskoke kroz prizmu srpske narodne pesme. ...dok se za lik Džordžija pretpostavlja da je kao uzor Ježu poslužio Djura Daničić.
Miloša Vidulića susrećemo u prologu romana. Njegov životni zadatak je usredsređen na čuvanje srpstva, čuvanje narodne svesti, njegov sin mora ostati Srbin ma i po cenu njegovog života. Dat u nekoliko izrazitih crta i nekoliko kratkih scena, Miloš izrasta u simbol jedne borbe i legende. On kao da živi samo za tu borbu koju će posle njegove smrti nastaviti prvo njegova žena Ljuba, a zatim i sin Džordži.
Oni su do kraja akcije prisutni u romanu. Ljuba se pretvara u čuvara amaneta svoga muža. Njen je zadatak da sačuva sina i da mu ne dozvoli da zaboravi oca nabijenog na kolac tj. da mu usadi želju za osvetom ne oca nego i celog svog naroda. Kao majka ona želi sreću i mir svome sinu i ponekad dozvoljava da te želje nadvladaju. U trenutku kada treba žrtvovati sve i predati se borbi, ona sama, svesno, iako joj to teško pada, odvlači sina od te borbe kojoj on treba da se stavi na čelo. U trenutku neočekivane i velike sreće, koju mu donosi ljubav mletačke vlastelinke, Džordži zaboravlja na ceo svet, a majka ništa ne čini da ga podseti na njegove dužnosti. Naprotiv, ona mu pomaže da ih se ne seti, da ih zaboravi, majčino srce misli samo na sinovljevu sreću. Već samo tim aktom lik Ljube Vidulića postaje mnogo bliži životu, razumljiviji.
Opisujući spoljni izgled ili lepotu Miloša Vidulića, Jež kaže da je svojom prilikom i spoljašnošću podsećao na junake koje su voleli da opisuju narodni rapsodi .. Isto tako i Džordži svojim izgledom podseća na junake koje su slavile narodne pesme ... Sem toga na jednom mestu Jež prepričava početak pesme Smrt majke Jugovića (II, 12) i spominje Kraljevića Marka (II, 84).
Naravno nije zaboravljen ni slepi guslar koji prisustvuje uskočkim pripremama za pohod na Klis i koji ih prati na tom pohodu. Jedini vidljivi uticaj narodne pesme u romanu ogleda se u opisu polaska uskoka na Klis. Uostalom Jež i sam to izričito kaže.
On žali što nema dara slovenskih tj. srpskih guslara koji tako divno umeju da opisuju polazak vojske. Odajući visoko priznanje njihovoj pesničkoj, umetničkoj sposobnosti, on dalje piše da bi se oni verovatno, ugledavši uskočku povorku koja je iz Senja silazila k moru, zapitali jesu li to labudovi ili sokolovi i odgovorili da nisu ni labudovi ni sokolovi već uskoci nalik i na jedne i na druge. Taj primer slovenske antiteze za koji se izričito kaže da je napravljen prema našoj narodnoj poeziji je sve što je ona dala ovom romanu.
Pod pseudonimom T.T.Jež, Milkowsky je 1872. godine napisao roman Harambašina verenica (Narzeczona harambaszy) objavljen iste godine u časopisu Tygodnik Ilustrowany.
Fabuła powieści T.T.Jeża osnuta została na tle wojny austriacko-tureckiej 1787 roku. Bohater powieści, kapitan Marko, organizuje dywersję na tyłach wojsk tureckich i staje się rywalem walczącego o wyzwolenie Serbii harambaszy (przywódcy hajduków) Milenki. Tylko jeden z nich może otrzymać rękę pięknej Anki... Egzotyczna tematyka, obszerne tło społeczno-obyczajowe i trafiona refleksja historyczna stanowią o trwałej wartości książki. Ta i inne powieści, ukazujące wielowiekowe zmagania chrześcijańskich Serbów i Bułgarów z muzułmańskimi Turkami, przyniosły autorowi uznanie w Polsce i Europie.
Najvišu ocenu Harambašine verenice daće Bronjislav Grabovski;
"Najbolje od tih dela, povrh toga čisto srpsko, jeste po našem mišljenju Harambašina verenica, raskošna slika nacionalne agitacije krajem XVIII veka.
.... Ne znamo čemu više da se divimo u Harambašinoj verenici: da li veličanstvenim scenama iz života naroda koji mašta o slobodi, ili slikovitom tlu običaja, ili čistoj poeziji i osećanjima, ili najzad rableovskoj satiri u predstavljanju vladavine pobedničke države, koja ne vodi računa ni o razumu, pa čak ni o prostom poštenju."
Od istorijskih imena Jež pominje imena pukovnika Mihaljević (istorijski poznat, ali kao kapetan) ,hajduk Veljka i Koče Anđelković.
Stvarajući lik kapetana Marka, Jež opisuje romantičnog junaka:
"Marko je bio iz porodice onih vitezova lutalica koje je stvorilo tursko gospodstvo nad Južnim Slovenima, koji su u toku nekoliko vekova, kao Dante na kapiji rodnoga grada, kucali na vrata otadžbine. Ta delatnost prelazila je s oca na sina. On je, dakle, bio predstavnik te delatnosti, koja je u razvoju događaja došla do izvesnih rezultata imajući određeni (ujętą i określoną) politički značaj... "(str. 75).
...Tuman ten mimowolnie zatrzymuje na sobie uwagę, i zmusza niejako zapytać:
-Co to? Zadaj to pytanie Serbowi, a odpowie ci z pewnym w głosie przyciskiem, zdradzającym coś, niby dumę:
– To...Dunaj... Dunaj, mgłą spowity, przewija się w stronie północnej – i trzeba być człowiekiem miejscowym, trzeba wiedzieć, że on tam, ażeby domyśleć się od razu znaczenia tumanów,...
U liku hajduka Milenka očito je požrtvovanje, vatreni patriotizam i visoka svest o dužnosti ..Jež je ovaj lik stvorio prema našoj narodnoj pesmi, Vukovim beleškama o hajducima i po svoj prilici još živoj tradiciji koju je bila usvojila i naša tadašnja romantična istoriografija i sa kojom je Jež za vreme svoga boravka u Beogradu 1864-1866. godine, verovatno ne jednom, došao u dodir. I Marko i Milenko su nosioci iste ideje i samo zato što je Milenko hajduk, na čiju sudbinu je uticao turski zulum, i što je nezavisan u svojoj borbi, čini ovoga drugoga ubedljivijim i rea
Harambašina verenica Anka povremeno više podseća na razmaženu, sentimentalnu gospođicu plemićkih salona ili sentimentalnih romana XVIII i XIX veka, spremnu da pri svakom jačem uzbuđenju padne u nesvest nego na zdravu srbijansku devojku. Ta srpska seljanka s kraja XVIII veka i voli kao sentimentalna plemkinja, a, s druge strane, čini podvige koji pre odgovaraju surovoj prirodi žene naviknute na žrtve i odricanja.
Manje su uspeli iz toga kruga likovi stare Mileve koja, ostarela već, živi kao u nekom polusnu i deli-Vuka čijom ličnošću Jež izražava romantično shvatanje naše istorije. To shvatanje Jež je usvojio verovatno pod uticajem svojih beogradskih prijatelja, s kojima se sastajao i verovatno često razgovarao o tim problemima, pod uticajem lektire i, opet, pod uticajem srpske narodne poezije.
Jež radnju romana smešta u varoš Jagodinu i za glavne junake uzima hajduka, trgovca i zanatliju..-Pored Jevte bakalina postoji i Gica bakalin i prodavac mirisa Jermenin....opisuje Hadži-Petrovu zanatsku zadrugu...scena Milenkove tuče s Turcima je književno oblikovana tuča koja se odigrala 1862. godine kod Čukur-česme u Beogradu...trgovci u razgovorima često pominju Kraljevića Marka i njegova Šarca, vile, Miloša Obilića itd. ..pismo koje frajkori tobože pišu sultanu stilizovano je pomalo po uzoru na pisma koja često susrećemo u našim narodnim ... opisuje slepca-guslara koji uz gusle kazuje pesmu Zidanje Manasije od koje Jež navodi dva prva stiha, a ostale prepričava. (Ta pesma je bila objavljena u Novakovićevoj Vili za 1865. godinu (str. 468-469) odakle ju je Jež uzeo...
Kao i u ranijim njegovim romanima, a dosledno piščevoj tendenciji, i za ovaj roman je karakterističan završetak. Iako se rat završio tragično za Srbe, iako su njihovi snovi bili uništeni, iako su Srbi bili razočarani, a jedina korist koju su iz rata izvukli bilo buđenje i dalje jačanje patriotske svesti, Jež je romanu dao jednu optimističku notu - poslednje scene pričaju o budućoj sreći Marka i Anke, a poslednje rečenice govore "... da je trinaest godina kasnije Srbija vlastitom snagom stala na noge, dignuta od učenika onih koji su joj po uzoru na Marka služili..."
T.T.Jež je roman o Srbima "Harambašina verenica" preradio za scenu, i drama je štampana 1883. godine u časopisu Klasje ,ali nije zazivela na poljskoj pozornici.
..deo treći Dahije (Dachijszczyzna)
Napisan "u jednom dahu" i objavljen 1873.godine u listu Gazeta Warszawska.
Akcija romana Dahije počinje tamo gde je u Harambašinoj verenici prekinuta; početak joj je označen Svištovskim mirom 1791. godine, a završetak pokoljem Turaka u oslobođenom Beogradu 23. februara 1807. godine.
Roman počinje razgovorom o poslednjim događajima i stanju u Srbiji posle njih između turskog spahije Mehmed-beja i trgovca Petra Bugarina. Posle toga pisac nas vodi kroz Srbiju kojom tada upravlja Mustafa-paša ("Srpska majka"), upoznaje sa Milošem Stojićevićem, Kondom Arnautinom, Stojanom Čupićem, Pazvan-Ogluom, Gušancem Alijom, Mula-Jusufom i ostalim dahijama.
tadašnje stanje u Srbiji, ulogu Srba u borbama protiv Pazvan-Oglua i janičara, dolazak Kulin-kapetana u Trstnicu radi lepotice Milice Rajić, povratak janičara u Beogradski pašaluk, borbu Hadži-Mustafe protiv njih, romantičnu ljubav između Hadži-Mustafina sina Derviš-beja i lepe Mula-Jusufove žene Leile, pripreme dahija da preuzmu vlast u Beogradskom pašaluku, ubistvo Hadži-Mustafe, pokušaje Srba da se sultanovom pomoću oslobode janičarskog ugnjetavanja i diplomatsku misiju Petra Bugarina u Carigradu, zatim seču knezova i početak ustanka, prve borbe u Posavini, osvajanje Beograda, i najzad pokolj Turaka u Beogradu početkom 1807. godine
- Naša Srbija!... njena rođena deca prolaze kroz iskušenja: gladi u brdima, otimanja zlatnog sahana iz čeljusti čudovišta, pojavljivanja krilatog konja, izvođenja lepe devojke iz ukletog zamka... Teško onome ko ta iskušenja ne izdrži! Određuje mu ih neprijatelj, misleći da uništi srpsku decu a put mu pokazuje onaj, koji ih pred božjim licem zastupa..." (strana 211).
Uticaj srpske narodne pesme vidi se pre svega u legendi o Kulinovom (Sokolićevom) maču.Taj motiv uzet po ugledu na romantičare, iz izvora narodne poezije kao crvena nit provlači se kroz ceo roman i daje mu čar legende..autentična je pesma "Ide momak jako tužan"... skaska o nesrećnoj majci i zloj tašti i babi...Stojan Čupić i Đurt imaju najviše elemenata preuzetih iz narodnih pesama. .. U manjoj meri tih elemenata ima u Miloša Stojićevića i Alekse Nenadovića. Opis Karađorđeve sedeljke sa vojvodama u Topoli uz "ladno vince" i razgovor o Hafis-paši očito je stilizovan prema narodnoj pesmi. --uticajem narodnih pesama i verovanja unesena je u roman i Vila. ....Samoj narodnoj pesmi Jež je pripisivao, i s pravom, veliki moralni značaj; po njemu ona je podizala duh među ustanicima. Sem toga Jež joj pripisuje i neke vrste vidovitost, upravo, i možda više, slepome guslaru Mihaju...Sem tih pesama Jež pominje i nekoliko narodnih priča. I sve te priče Jež je našao u Vili za 1867. godinu..
Jež je dao i nekoliko citata. ... prva četiri stiha poznate pesme Banović Strahinja (Vuk II, 43) i ukratko prepričava njenu sadržinu. .. stihove Kosovke Devojke (Vuk II, 50) i najzad prvih osam stihova pesme Kralj Simeun dajući dalje i njenu kratku sadržinu ..Dositejeve Pjesni na vzjatije Belgrada Jež je napravio dve od kojih jedna nosi gore pomenuti naslov, a druga Pjesna o izbavleniju Srbije (strana 172)....
Otprilike nešto više od dve godine po objavljivanju Dahija Jež je napisao roman o hercegu Stefanu Vukčiću Kosači Slovenski herceg (Słowiański hercog)
Na osnovu istorijskih činjenica Jež razvija akciju koja se odigrava na vrlo velikom prostranstvu, što je postignuto slanjem Stefana Vukčića na put...Kao jedini izvor za Slovenskog hercega poslužilo je Ježu jedno slabo delo - Istorija srpskog naroda A. Majkova, koje je Jež upoznao u Beogradu i koje je nesumnjivo imao kod sebe i prilikom pisanja svoje romana...podatke o Stefanovoj ženidbi sa Jelenom Balšić, podatak o testamentu Sandalja Hranića, izmenivši ga utoliko što je kao naslednike odredio Stefana Kosaču i Petra Stepkovića kome je izmislio ime zadržavši uz to imena knezova Radivoja i Radoslava, podatak o rođačkim vezama Sandalja Hranića sa Gojslavićima, Ostojićima i Obradovićima, podatke o Stefanovom sukobu sa sinom i otmici njegove žene, sukobima raznih crkava u Bosni i Hercegovini, borbama oko prestola, o verskim progonima, patarenskoj sekti, podatak da je titulu hercega Stefan dobio 1444. godine itd.
...ni ovde nije izostalo nekoliko reminiscencija iz srpske narodne poezije. Tu je i slepi guslar koji peva uz gusle, Balšićev sin lako poigrava konja, baca topuz u oblake i dočekuje ga u svoje ruke a junaci piju ladno vince. ... navedena su i tri stiha iz pesme Luka Lazarević i Pejzo..
Roman o Srbima poturčenjacima, napisan 1878. godine Rotulovići (Rotułowicze, powieść z dziejów serbskich.)
Rotulovići su roman o sukobu i mržnji dva poturčena srpska roda Rotulovića i Bušatlija i o uništenju ovog prvog od strane drugog.
...uneo je narodna verovanja o vili, običaj i legendu da one odgajaju junake, da ih njišu u svome krilu, asudeći po prepričanoj pesmi o Marku Kraljeviću i vili baždarici (strana 121) izgleda da je Jež znao III knjigu narodnih pesama B. Petranovića..Jež čak navodi i jednu pesmu koju je tobože spevala Rustem-begova sestra Sosa i koja govori o tome kako je vila odgojila jednog Rotulovića (strana 32). Pesmu je svakako ispevao sam Jež, ali sem deseteraca i motiva odgajanja deteta u njoj nema ništa više narodnog....
Sledeći post posvećujem Sisčaninu u znak sećanja na izuzetno samosvojne etimologije,
i naravno, bez ikakve alegorije na zemlju Italiju
Popularan srednjevekovni roman o talijanskom baronu u službi srpskog kralja
Preveo je i objavio u Rimu 1885.godine G.Macantiti, posle velikog uspeha prevoda iz 1832.godine,koji je izdao F.G.Not iz Firence.Roman je zahvaljujuci ovim prevodima bio veoma popularan u Italiji tokom XIX veka,ali kod nas gotovo da i nije bilo spomena o njemu,osim iz pera retkih istoricara..
Rukopis je, po E.Macantitiju, nastao pre 1400.godine, i opisuje pustolovine petorice vitezova i barona koji su posle sicilijanskog vecernja (1282.godine) posli u daleki svet da bi potrazili nove pustolovine.
Avanture dvojice barona nisu dalje opisivane u romanu,a ostala trojica su otputovala na suprotne strane sveta: baron Antonio Amiraljo u Englesku,baron Djani il Kjaro u Tunis,a baron Ulivo da Fontana je otisao brodom iz Ankone u Srbiju,i zajedno sa jos deset pratilaca stupio u sluzbu raskog kralja,koji je u borbu mogao da povede 20.000 konjanika....Posto su Srbi izvojevali veliku pobedu i zaplenili silno blago,Ulivo se sa 80.000 dukata vratio u Mesinu i sastao sa jos dvojicom barona pustolova koji su ostali u zivotu ..Povukavsi se iz pustolovnog zivota,trojica vitezova su od zaradjenog novca podigla benediktinski manastir Svetog Nikole kod Mesine i zenski manastir Svete Klare kod Palerma.
Fortunatus Siculus:Ossia L'Avventuroso Ciciliano Di Busone Da Gubbio. Romanzo Storico Scritto Nel M.CCC.XI.
Autorstvo se pripisuje piscu i političaru sa severa Italije, rođenom u Umbriji Bosone de Gubbio
Junak knjige- Ulivo je ubrzo postao vrhovni zapovednik srpske vojske...ucestvovao je u nekoliko vojnih kampanja srpskog kralja,od kojih su neke sasvim izmilsljene,dok druge imaju istorijsku osnovu.
Prvo se rat vodio sa knezom od Moreje na Peloponezu,a grad Patras opsedan je cetiri meseca.Njega je tek Ulivo osvojio sa 1.200 konjanika,od kojih je jedna trecina bila dobro naoruzana,a ostatak je imao samo luk i samostrel.
Ulivo je primorao gradjane na predaju,posto je 12 gradskih poslanika zadrzao kao taoce i zapretio njihovim pogubljenjem ukoliko se grad ne bude predao.
Posle osvajanja Patrasa,Ulivo je po naredjenju kralja otisao u vojni pohod na istok ,sa 400 konjanika-francuskih i nemackih najamnika-i to kao pomoc jermenskom kralju (RE D'ERMINIA) ,koji je vodio ogorcene borbe sa vavilonskim sultanom.
Na tom pohodu,marsala i barona Uliva su pratili Antoniono,despot raskog kralja,Alman Nemac,i njegov sinovac Redjieroto,nemacki vitez Lodorig,baron Dramoneto od Bele Ruze i vitez Aldiman.
Posle uspesnog pohoda protiv Vavilonaca i povratka u Rasku,izbio je rat izmedju Srba i Madjara.
Ugarski kralj je za svog prvenca i naslednika trazio najlepsu srpsku devojku,a to je bila kraljeva kcerka kojem je madjarski vladar uputio dvojicu poslanika.Ali,zbog madjarskog pustosenja stare srpske oblasti i mnogih zlocina,srpski vladar odbio je ovu ponudu.Na saboru svih srpskih plemica,vojvoda i barona,Ulivo je odrzao govor u kojem je pozvao Srbe na osvetu i rat protiv madjarskih zlikovaca.
Na poziv glasnika srpska vojska se okupila na jednoj velikoj ravnici,kroz koju je proticala bezimena mala reka,i otpocela bitku sa Madjarima.Praceni zvucima ratnih instrumenata,Srbi ,pod vodjstvom kraljevog sinovca Antonija,zestoko su napali Madjare kopljima,stitovima i macevima.Sve je,ipak,bilo uzalud dok se Ulivo nije bacio napred kao ricuci lav (A GUISA DI LIONE CHE RUGGIA),napavsi samog ugarskog kralja,i kopljem ga oborio sa konja. Madjari,koji su pomislili da im je kralj mrtav,odneli su ga u obliznju tvrdjavu,gde se kralj osvestio i ostao u zivotu.
Posto su Srbi izvojevali veliku pobedu i zaplenili silno blago,Ulivo se sa 80.000 dukata vratio u Mesinu i sastao sa jos dvojicom barona pustolova koji su ostali u zivotu Antonijem Amiraljom i Djanijem il Kjarom.Ulivo je tada saznao da mu je zena umrla,a sin postao slavan vitez sicilijanskog kralja.
Povukavsi se iz pustolovnog zivota,trojica vitezova su od zaradjenog novca podigla benediktinski manastir Svetog Nikole kod Mesine i zenski manastir Svete Klare kod Palerma.
Свака част за тему - жао ми је само што Хрвати долазе и кваре је,ал опет,то је њихова беда.
Мркаљ,Сребрена - Филозофски факултет?Свака вам част,само тако наставите.
Godine 1861.Robert Bulwer Lytton je pod pseudonimom Owen Meredith preveo srpske narodne pesme na engleski jezik u knjizi Serbski Pesme, Or, National Songs of Servia
Poeta Robert Bulwer Lytton( 1831 -1891) je bio i engleski drzavnik visokih zvanja, izmedju ostalog guverner britanske kolonije Indije
Počeo je diplomatsku karijeru kao ataše u Vašingtonu 1849, a 186O. je imenovan britanskim konzulom u Beogradu gde je proveo dve godine u upoznao srpski narod i njihovu fascinantnu narodnu poeziju.Boravio je u vreme kneza Mihajla, incidenta na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda, vreme kad je Ilija Garšanin postavljen na čelo srpske vlade.
To su bile decenije kada je Engleska bila opsednuta misijom očuvanja Otomanskog carstva. Njegov raspad joj se činio kao siguran predznak propasti i sopstvene imperije.
Njegovi prevodi poslužili su engleskinji Ethel Zillhart
koja je 58 godina kasnije napisala muziku i štampala note.Nažalost, osim naslovne strane "Kosovo- srpska himna slave " ništa više nisam uspela da saznam o kompozitorki iz 1919.godine, čak ni da li je u pitanju samo horska kompozicija , glas i klavir ili štogod više.
O Evelini- kojoj je posvećena Zilhartina muzika, kojoj smo spevali pesmu (“Евелина, Евелина,ти си наша хероина,док на небу сунце пламти,Србија ће да те памти…”) i podigli spomenik u Bajinoj Bašti , pisala sam mnogo više na temi "Serbski vremeplov", post br 122 http://forum.krstarica.com/showthread.php/432630-Сербски-времеплов/page5
Вероватно једини овакав пример у свету- споменик подигнут у част храбрим српским војницима, од стране непријатељске војске.
Након два страховита пораза која је претрпела царска аустро-угарска војска, немачки кајзер Вилхем је решио да узме ствар у своје руке и баци на колена малог али жилавог противника. За заповедника здружених армија четири царевине, Немачке, Аустро-Угарске, Бугарске и Турске поставио је прослављеног немачког фелдмаршала Августа фон Макензена, победника свих битака на источном фронту.
..Немачки фелдмаршал је био задивљен срчаношћу са којом се се српски борци борили иако су многи од њих били старији од 65 година. Као последња резерва убачени су у окршај за спас престонице. Борећи се до последњег човека омогућили су повлачење остатку српске војске долином Мораве ка југу.
На брду Кошутњак, недалеко од првих линија фронта на ади Циганлији Na brdu Košutnjak nedaleko od prvih linija fronta na Adi Ciganliji, немачки командант је саградио спомен костурницу својим војницима а двадесетак метара даље један мањи споменик погинулим војницима непријатељске војске.
Једном приликом о српским војницима немачки командант је изјавио: "Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. ".
Ian Lancaster Fleming
(28 May 1908 – 12 August 1964)
Britanski pisac, novinar i ..špijun
Najpoznatiji je po liku nazvanom Džems Bond, tajni agent 007, koga je "stvorio" 1953.
Fleming je našao inspiraciju u Srbinu koga je lično poznavao i po kome je stvorio lik čuvenog filsmkog junaka- James-a Bonda.
Izvini sto se namecem na tvoju temu i sto dajem sebi zapravo da dopunim neka prazna polja u vezi Duska Popova
Dusko je spasao Britaniju od Nemacke invazije pod imenom "MORSKI LAV" SEA LION ,pored Duskovog ispitivanja od strane Nemackog oficira oko Britanije Dusko je rekao da britanci poseduju 30 000 PVO topova i mitraljeza,ali im nije rekao da su britanci dobili i pogresnu municiju za to naoruzanje.
Amerika povrh svega nije verovala Dusku,(zbog njegovog dvojnog indetiteta kao spijun) kada je dostavio dokumenta u mikro-filmu(microdot mesage) americkoj spijunskos sluzbi nama dobro poznata kao FBI,sa uobrazenim,arogantnim i prepotentnim sefom te sluzbe J.Edgar Hoover, u tim dokumentima je stajao plan napada na Pearl Harbour,ta poverljiva dokumenta je Dusko dobio 4 meseca pre Japanskog napada na Pearl Harbour.Dusko po dolasku u ameriku odmah biva uhapsen od strane FBI i doveden licno pred Edgarda Hoovera,tu nastaje zestoka svadja oko nekih pomenutih i proverenih informacija koje su bile tacne,Dusko se krvnicki suprostavio Hooveru i odbijao sve sto je Hoover hteo da mu nametne.Hover ga je cak nazivao i pogrdnim imenima evo nekih;moralni degener i tranvestit
Hoover je kao licnost patio od Napoleonovog sindroma ( kompleks nize vrenosti) kasnije je Hoover dobro zagazio i sa J F Kenedijem pa cak i sa njegovim bratom oko Merlin Monro
Hover se cak i dohvatio pistolja na Duska ali intervencija FBI/ovih agenata sprecila je Hoovera nakon toga dusko ustaje s stolice i govori da je pogresio dolazeci u ameriku,pri sprovodjnju Duska iz amerike receno mu je, ako se jos jednom pojavi na americkom tlu to ce mu biti zadnje,posle toga Dusko prekida sve veze sa amerikom ali nastavlja sa Britanijom.
Dusko je sprecio;
Invaziju na Britaniju (morski lav)
Dao je Hitleru lazni plan invazije ( D-DAY)
Obavestio Amere o buducem napadu na Pearl Harbour (ko ih j.ebe takve arogantne to su i zasluzili) ebo ih FBI i Hoover
Najvaznije bio je SRBIN !!!
Немачки фелдмаршал је био задивљен срчаношћу са којом се се српски борци борили иако су многи од њих били старији од 65 година. Као последња резерва убачени су у окршај за спас престонице. Борећи се до последњег човека омогућили су повлачење остатку српске војске долином Мораве ка југу.
..Једном приликом о српским војницима немачки командант је изјавио: "Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. ".
Због болести, Корнелије Станковић никада није отпутовао у Русију, ни упознао њену музику, али је зато његово дело и тамо „одзива нашло”. Захваљујући утицајним Србима, његовим поштоваоцима, композиције Корнелија Станковића постају омиљене чак и на руском двору.
„Млада кнегиња Елеонора их често пева”, пише један савременик.
Поводом хиљаду година царства, руска влада знаменитим Орденом св. Станислава одликује 1862. године Вука Караџића и – Корнелија Станковића. Тада он и не слути да ће мотиве његових записа и обрада српских народних песама унети у своја дела и такви великани управо руске музике као Николај Римски Корсаков (1844–1908) и Петар Иљич Чајковски (1840–1894).
...А тог истог пролећа, 9. априла, славни бечки Музикферајн (Музичко друштво) одјекује од аплауза после извођења Друге литургије двадесетдвогодишњег композитора Корнелија Станковића који је и дириговао оперским хором. То је само први од неколико духовних концерата које ће Корнелије, обично пред Ускрс, приредити у Музикферајну, својеврсном храму музике, пред образованом, пробирљивом, па и размаженом бечком публиком.
Године 1861, кад у пролеће Музикферајн опет бруји од „Црквених песама изабраних за појање у Духовном концерту Корнелија Станковића”, долази у Беч Рихард Вагнер, а нешто касније и Јоханес Брамс, који 1872. године стаје на чело овог угледног Друштва.
О Корнелијевим духовним концертима, на којима се чак и „бис” тражи, пишу већ 1853. године водеће бечке новине, и те написе ускоро преносе листови у Новом Саду, Београду, Загребу, Темишвару, Пешти, Сегедину...
А значај његових записа црквених мелодија, које је, „да се то драгоцено благо не изгуби”, бележио у Карловцима и фрушкогорским манастирима целу годину дана, истицали су и Едвард Григ (1843–1907) и Игор Стравински (1882 – 1971).
Јакоб Грим (4. јануар 1785 – 20. септембар 1863) је био немачки писац, филолог, библиотекар у Каселу, академик и професор у Берлину и оснивач савремене германистике...немачкој публици приказивао је Вукове збирке, преводио српске народне песме, а превео је и Вукову Српску граматику.
Jakob Grim je počeo učiti srpski jezik da bi pesme mogao čitati u originalu, svaku novu zbirku srpskih narodnih pesama propratio je tananim poetskim analizama. Stavio ih je naporedo s Pesmom nad pesmama, da bi to isto učinio i Gete. Grimovom zaslugom, ali i inicijativom obrazovanog i mudrog Slovenca Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, Vukovog savetodavca i zaštitnika, srpskoj narodnoj književnosti omogućen je ulazak u veliki svet.
O pesmama je Jakob Grim kazao:
"Od svih slovenskih naroda, ovi su Srbi svojim blagim i za pesmu neobično zgodnim jezikom, najobdareniji pesmom, pevanjem i pričom, i izgleda kao da im je dobri Bog bogatim darom narodne poezije hteo nadoknaditi nedostatak knjige."
"Vuk je njihovim objavljivanjem neumrlu slavu stekao i u isto vreme stekao je slavu za izučavanje slovenskih jezika. Zbog ovih pesama radi sada će se učiti slovenski".
"Srpske lirske pesme sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike. Njihovo biće je potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza... podsećaju na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako ružinog ulja".
U svom pismu ,aprila 1815, Vuk SK se obraća sa sledećim rečima;
"Kad bi mi sve serbske narodne pjesne skupili i bez izbora pečatili, ja Vas uvjeravam da bi bila knjiga gotovo koliko cijela Biblija".
Iako je Biblija jako velika knjiga, ipak je njena velicina dosta skromna ako uzmemo u obzir da je sakupljeno preko 70 000 pesama. Od ukupnog broja, 12 000 je junackih (epskih) a ostatak, 58 000, bile bi ženske lirske pesme.
Бреме Стокеру, оваквог си човека нашао да фалсификујеш:
Јохан Кристоф Харенберг ( 1696 - 1774), ректор универзитета Гандерсхајм, евангелистички теолог, филозоф, лингвиста,археолог, историчар - рођен у сељачкој породици у месту Лангехолц код Алфелда. Написао много теоретских књига, али она која нас интересује је : Разумне и хришћанске непознанице о Вампирима где приче о вампирима смешта тамо одакле су и потекле под Турцима где живе Срби
Бреме Стокеру, оваквог си човека нашао да фалсификујеш:
Јохан Кристоф Харенберг ( 1696 - 1774), ректор универзитета Гандерсхајм, евангелистички теолог, филозоф, лингвиста,археолог, историчар - рођен у сељачкој породици у месту Лангехолц код Алфелда. Написао много теоретских књига, али она која нас интересује је : Разумне и хришћанске непознанице о Вампирима где приче о вампирима смешта тамо одакле су и потекле под Турцима где живе Срби
Johann Christoph Harenberg: »Vernünftigen und Christlichen Gedancken über die Vampirs oder bluhtsaugende Todten« Wolfenbüttel, 1733 (izdavač: Johann Christoph Meißner) - Fiction - 136 pages
Johann Christoph Harenberg: »Vernünftigen und Christlichen Gedancken über die Vampirs oder bluhtsaugende Todten
So unter den Türcken und auf den Gräntzen des Servien, Landes den lebenden Menschen und Viehe das Bluht aussaugen sollen
Begleitet mit allerley theologischen philosophischen und historischen aus dem Reiche der Geister hergeholten Anmerkungen
Und entworfen Von Johann Christoph Harenberg Rect. der Stifts-Schule zu Gandersheim
Wolfenbüttel 1733.
Zu finden bey Johann Christoph Meißner.
VII
Wenn man demnach die Geister wegen der Entscheidung dieser Frage zu Hülfe ruft so kommt man leichtlich mit der Auflösung der an Menschen und Viehe in Serbien geschehenen Bluhk Aus saugung fort Es kommt nur auf diese vorausgesetzte Umstände an daß matt glaube wes Massen
1 Die Aussaugung des Bluhts würcklich aussen oder innen geschehen ftp
2 Der Geist des Verstorbenen sich in und seinem Leibe eine zeitlang aufhalte oder Geschäfte einer von den bösen Engeln verrich tt
3 Dieser Geist das Blut den lebendigen aussauge und in die Cörper so in dm liegen hineinbringe
Str. 121-123.
XXXVIII i Man pfleget zwar sdnst den Meynungen der Väter und Vorfahren gern Platz zu lassen und Gegentheils das neue zu verwerffen Aber gleich wie es unnöhtig ist die Schwachheiten und Irr thumer hoch aufzumutzen und unsere Vorgänger herdurch zu ziehen so ist es desto billiger ohne alle unanständige Bitterkeit die eintzige Wahrheit so wohl in geistlichen als weltlichen Dingen aufzusuchen und zur Ausbreitung der selben alle Gelegenheit gebrauchen Wiewohl man leichtlich vermuhten tan daß die Priester in Serbien einen nutzbahren Jrrthum willig bcpbe halten werden Denn es lassen sich keine Sachen besser zum Gewinn anwenden als diejenigen Dinge so den Menschen Furcht und Bekümmernis machen und mit grosser Müht nach ihrer wahren Beschaffenheit können eingeseben werden In diese Reiche der Dinge kann man auch den Zustand des Leibes und der Seele und zwar nach der Beschaffenheit so beyde nach dem Tode des Leibes haben werden mit allem Rechte setzen Der gemeine Mann läst sich gar leicht mit Lügen fangen und wird daher b gar oft wieder alle H 5 Bit 65560 x XXV e 22 x I k L jn Ä o tt s l 12 22 eä Kom 1 K l Hieher rechnet ma billig da Oster Licht ssbey dem vermei Grabe Christi och itzo u Jer jalem
Billigkeit hinters Licht geführet Diejenigen im zehenden und neundten Jahrhundert Wallfahrten zu thun nach Jerusalem über mittelländische Mett führen und des Feuer enden Berges etns Getöse und seufzenden hörten si elen auf den Wahn daß daö Loch dem äewa aus der Hölle heraufgienge und winselnden Stimmen der Verdammten zu brächte Dieser Meynung fügten sie annochhin zu daß die Mönche in den Klöstern die aus der Gesellschaft von lüwgni die Verdammten Seelen durch ihr Gebeht erretten könnten c Ich erinnere mich such einer Geschichte so vor einigen Jahren in der Nachbarschafft vor gegangen und meinem Satze einiges Licht giebt Es war ein Grab auf dem Kirchhofe zur ingefallen und blieb davon eine Ritze offen ste hen Darauf thauete der Schnee auf und das Wasser fiel durch die Ritze hinab mit einem Tho ne der dem Winseln eines Kindes sehr ähnlich war Es war daselbst vor etwa einem Jahre ein Kind begraben Der Herr 8uperintenäen8 hörte salem in vißili pckluli hervorgebracht wird x VO ci p 97 sqq öL Ut7k in Ob cs II I i 970 p 8 e I eibo iS99 4 e tt öL 775 1 c II l 997 Z VF ck s 02Z p zz L c e k77V QemKIiicevli s 99 4 si Es isi demnach wahr daß ma ehedem in der Abendländische Kirche geglaubet hat daß die Verdammte aus der Hölle könne erlöset werden Es hatte dieses zwar nicht ge hörig bewiesen aber doch erinnert S 5 122 Die Abhandlung
te den Thon des Nachts von ferne an und fiel lete seiner Gemeine des folgenden Sonntags vor daß die Todten in den Gräbern winselten und die Welt bald untergehen müste Hierauf grün dete sich ferner eine heftige Warnung um von Sünden abzustehen und dadurch die Todten in den Grabern nicht mehr zu beunruhigen Die Abhandlung 12z
Povodom stogodišnjice zvanične posete kralja Petra Prvog Parizu, danas je u najelitnijem delu francuske prestonice, aveniji Kralja Petra od Srbije, otkrivena spomen-ploča u znak sećanja na taj datum i podsećanja na tradicionalno francusko - srpsko prijateljstvo.
Spomen ploču je posle prigodnog govora, u prisustvu gradonačelnika osmog pariskog arondismana Fransoa Lebela, otkrio ambasador Srbije u Francuskoj Dušan Bataković.
Sava Vladislavić najveći obaveštajac cara Petra Velikog. Putin je bio zaprepašćen kad su mu iz Ruske akademije nauka potvrdili da je rusku obaveštajnu službu u 17. veku osnovao - Srbin
Sava Vladislavić
VLADIMIR Putin je bio zaprepašćen kad su mu iz Ruske akademije nauka (RAN) potvrdili da je rusku obaveštajnu službu još u 17. veku osnovao - Srbin, Sava Vladislavić. Ovaj avanturista, trgovac, diplomata i obaveštajac rođen je 1668. u Jasenovu kod Gacka u Hercegovini, a nekoliko decenija kasnije postao je jedan od najmoćnijih ljudi Evrope.
Vladislavić se vratio u centar pažnje ruske nauke i diplomatije 2008. tokom kreiranja novog sporazuma o razgraničenju Kine i Rusije.
- Predsednik Putin, kao ozbiljan državnik, pozvao je predstavnike RAN da ih konsultuje o važnom međudržavnom ugovoru - kaže Davidović. - Akademik Mjasnikov, istoričar rusko-kineskih odnosa pohvalio je sporazum i napomenuo da je reč o inoviranoj verziji ugovora koji je s Kinezima sklopio tri veka ranije Sava Vladislavić, utemeljivač ruske spoljne obaveštajne službe.
SAVINA STRATEGIJA
OBAVEŠTAJNA mreža, analize i saveti grofa Save doneli su pobedu Rusiji nad tradicionalnim neprijateljima Šveđanima, koji su do tada bili nesavladivi.
- Vladislavić je osmislio strategiju koju je kasnije primenio Suvorov protiv Napoleona. Po Savinom savetu glavnina ruske vojske nije ulazila u direktan sukob s napadačima, već se povlačila, dok su leteći odredi napadali švedske linije snabdevanja. Osvajači su se iscrpeli i u času odlučnog sukoba na Ladogi doživeli su katastrofalan poraz, koji ih je zauvek uklonio sa svetske scene kao vojnu silu - kaže Davidović.
To je veoma zaintersovalo Putina, nekadašnjeg obaveštajca, koji je zatražio od akademika Vladislavićevu biografiju. Čitajući tu neverovatnu životnu priču zaprepašćeno je komentarisao: „Da li je to moguće?“. Ispostavilo se da je Vladislavićev izveštaj o Kini prvi posle onog koji je napisao Marko Polo, a da posle modernog doba nije napravljen bolji! Ubrzo je ruski Centar nacionalne slave izdao knjigu o podvizima grofa Save, osnivača tajanstvenog „Crnog kabineta“ a podignut mu je i monumentalni spomenik.
Posle tri godine traganja u ruskim arhivima do originalne Savine „Tajne informacije o snazi i stanju kineske države“ došao je Vladimir Davidović, poznavalac starih i retkih knjiga, stručnjak za međunarodno pravo i nekadašnji sekretar SANU.
- Reč je o veličanstvenom delu u kom je obrađeno sve, od rodoslova kineske dinastije, preko geografije, etnologije, trgovine do vojske - kaže Davidović. - Izveštaj o Kini Sava je stvarao godinama prevaljujući hiljade kilometara na konjima i kamilama, ploveći jedrenjacima i tabanajući pešice. Usput je stvarao modernu obaveštajnu mrežu gradeći karavanske stanice, gradove i manastire iz kojih su mu saradnici slali informacije, analize i predviđanja.
Vladislavić je na taj način zaokružio evroazijsku obaveštajnu mrežu, jer je još početkom 18. veka stvorio rusku agenturu u celom Sredozemlju angažujući čuvene dubrovačke trgovce i pomorce.
- Vladislavići su se pred turskim terorom sklonili u Dubrovnik - kaže Davidović. - Sava Vladislavić je odrastao u tom neobičnom gradu pomoraca i špijuna i naoružan inteligencijom, šarmom i rečitošću otisnuo se kao vrlo mlad na pomorska trgovačka putovanja širom Sredozemlja.
Sava često boravi u Carigradu, gde ga Turci smatraju francuskim ili engleskim špijunom, dok on sarađuje s ruskim diplomatama koji ga toplo preporučuju samom caru Petru. Mladi vladar-reformator, tvorac ruske imperije u to vreme stvara prvu rusku flotu kojom namerava da izađe na svetska mora.
- Vladislavićev „Tajni izveštaj o Crnom moru“ fascinira cara i on zove srpskog obaveštajca da mu se pridruži na dvoru - kaže Davidović. - Sava se 1709. konačno doseljava u Sankt Peterburg i dobija titulu prvi tajni savetnik, a car mu gradi palatu uz svoj dvorac.
Petar Veliki pokrenuo je rat protiv Turske za oslobođenje Balkana jer ga je Sava ubedio da će se ruskoj vojsci, čim izbije na Dunav, pridružiti svi pravoslavni južni Sloveni. Mreža Vladislavićevih agenata-kaluđera u srpskim krajevima je razvila zavereničku i ustaničku aktivnost, ali oslobodilački pohod je propao zbog izdaje vlaškog vojvode Brankovanua.
Međutim, Vladislavić nije odustao i svoju mrežu je uposlio na održavanju nacionalne svesti i buntovnog duha.
- Lutajući monasi koji su neprestano špartali između Rusije i srpskih zemalja bili su Savini agenti - kaže Davidović. - Vladislavić zna da je pismenost presudna za očuvanje nacionalnog identiteta i šalje manastirima knjige i učitelje, a na njegov zahtev Petar Veliki traži od Habzburga da se Srbi školuju na svom jeziku.
Grof Sava je umro u Sankt Peterburgu 1738. gde ga je u carskoj grobnici u kripti Blagoveštenske crkve uz najviše počasti sahranila Ekaterina Velika koja ga je, kao i car Petar smatrala najbližim saradnikom i prijateljem.
U Sankt Peterburgu, Sremskim Karlovcima, gradovima Kijahtu uz rusku granicu sa Mongolijom i Gacku u Hercegovini biće podignuti identični spomenici jednom od najuglednijih diplomata na dvoru Petra Velikog
Spomenik grofu Savi Vladislaviću u Sremskim Karlovcima
Оd našeg dopisnika
Gacko, Sremski Karlovci – U okviru šireg naučno-kulturnog projekta ruske vlade formiran je fond „Putevima Petra”, sa ciljem očuvanja kulta i duha čuvenog vladara Petra Velikog. U okviru tog projekta, ali zahvaljujući i lokalnim inicijativama, ime grofa Save Vladislavića povezaće Sankt Peterburg, Sremske Karlovce, grad Kijahtu uz rusku granicu sa Mongolijom i Gacko u Hercegovini. Naime u svim ovim gradovima trebalo bi da do jeseni budu podignuti identični spomenici jednom od najuglednijih diplomata na dvoru Petra Velikog.
Prvi spomenik, rad vajara Đorđa Lazića, biće otkriven danas, na svečanosti u Sremskim Karlovcima, jer je grof Sava iz Rusije slao knjige i učitelje za formiranje prve srpske škole, u Sankt Peterburgu gde je umro i sahranjen, u Kijahtu, za čije je razgraničenje sa Kinom zaslužan i u Gacku gde je rođen 1668. godine. Budući da je ime i pozamašan imetak stekao u carskoj Rusiji, Sava Vladislavić u srpskoj istoriografiji pominje se samo u fragmentima. Najpoznatije delo koje se bavi njegovom ličnošću i zaslugama je monografija koju je napisao jedan od čuvenih Hercegovaca, pesnik Jovan Dučić.
Predanje kaže da su Vladislavići, kao imućno pleme, imali letnjikovac na području sela Jasenik kod Gacka. Životni uspon Sava je počeo u Dubrovniku gde je usavršavao trgovinu, a uz urođenu visprenost , i stečenu „latinsku” mudrost stigao je do Carigrada i patrijarha Dositeja, sposobnog i uglednog duhovnika i carskog poverenika. Patrijarh će za Savu Vladislavića biti glavna preporuka da u prvim godinama osamnaestog veka stupi na dvor kod Petra Velikog, reformatora carske Rusije.
Kao vrstan poznavalac unutrašnjih i spoljnih kretanja Osmanlijskog carstva, vrlo brzo je počeo da obavlja važne diplomatske poslove, ali se usput bavio i trgovinom pa je važio za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji. Ali, nikada nije zaboravio svoje srpsko poreklo i težak položaj svog naroda pod Turcima. Slao je za srpske škole knjige, novac, manastirima vredne poklone. Zabeleženo je da je, uz saglasnost Petra Velikog i njegovu novčanu pomoć, nagovorio crnogorskog knjaza Danila da sa hercegovačkim i crnogorskim plemenima podigne ustanak protiv Turaka.
Jedna od najvećih diplomatskih zasluga Save Vladislavića je petogodišnji rad na istorijskom poslu – razgraničenju Rusije i Kine. Iako je car Petar Veliki važio za okrutnog vladara, koji nije štedeo ni plemićke porodice, Sava Vladislavić nikada nije pao u njegovu nemilost, čak je često i nagrađivan, a najveće priznanje je titula grofa koju je stekao 1725. godine.
Pred kraj života, sudbina se okrutno poigrala sa grofom, kćerke i sin prerano umiru, a starost ga sklanja od važnih poslova. Imovinu i vrednosti je rasprodao ili poklonio, a preminuo je 1738. u Petrogradu. Kao ličnost od posebnog ugleda, po nalogu ruskog dvora sahranjen je u crkvi Aleksandra Nevskog, daleko od Hercegovine i rodnog kraja.
Danas, u gotovo svim hercegovačkim gradovima, po jedna ulica nosi ime grofa Save Vladislavića, a planiranim podizanjem spomenika u Gacku , na inicijativu Društva srpsko-ruskog prijateljstva, Udruženja Srba iz Hercegovine u Vojvodini i opštine Gacko, i Hercegovina želi da vrati deo duga prema jednom od svojih najvećih sinova.
