Стака Скендерова


„Но једно је, што нам се врло даје на чудо.
Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва расте бујно, никла једна учитељка, дјевојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине.
Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу.“

Из писма Велимиру Гају у Загреб (1868. год.)





Породица Стаке Скендерове доселила се од Пријепоља у Сарајево, гдје се око 1830. године родила Стака. Уз брата који је био ћурчија и шио за турску војску, Стака је рано научила турски језик, што јој је помогло да лакше продире са својим захтјевима код турске управе. Стака је 1858. године отворила женску школу у Сарајеву. Писменост је стекла самоучки или, можда у основној школи у Сарајеву, али о томе нема података. Зна се да је много читала и да је једина жена тога времена која је пјевала у цркви. Руски конзул Гиљфердинг, приликом свог другог доласка у Сарајево, упознао се са Стаком и од ње се подробно обавјестио о стању просвјете у Сарајеву. Том приликом Стака му је предала рукопис свога Љетописа Босне, који је касније Гиљфердинг објавио у својој књизи. Стака је била готово на сталној ратној нози са највиђенијим Србима трговцима у Сарајеву. Иако је била врло омиљена у редовима сиромашних Срба а посебно међу српским женама у Сарајеву, ипак је српска штампа, како у Босни тако и она изван Босне, или ћутала о Стаки или јој је приговарала све до њене трагичне смрти, 26. маја 1891. године, када су је на Илиџи поред Сарајева прегазила сељачка кола. Неки су сматрали да су прећуткивање њене улоге и приговори долазили отуда што је Стака добијала помоћ за своју школу од Турака и што је чешће долазила у контакт са њима. Међутим, одговор на ово питање, по нашем мишљењу, пружа њен Љетопис Босне, у коме она изједначује један број Срба трговаца са Турцима у погледу бриге о сиротињи – раји. Ту Стака по имену наводи шест најпознатијих Српских породица које се баве трговином називајући их најпогрднијим именима и наводећи њихове методе израбљивања обичних грађана у Сарајеву. То су породице које су имале утицај не само у црквеној општини него и у цјелокупним кретањима међу Србима у Сарајеву. Они су вршили утицај и на дописнике из Сарајева српских листова у Новом Саду. Стога су овим путем подирале у штампу субјективне оцјене о Стакиној школи и лажи о њеном животу. Тек послије смрти почели су се јављати први похвални натписи о Стаки и њеној улози.
Руски конзул Гиљфердинг, на свом путовању кроз Босну и Херцеговину, у сваком мјесту се интересовао о школама и просвјети православног становништва. Тако је било и у Сарајеву. За Стакину школу је поред осталог забиљежио: „Циљ живота Стаке Скендерове био је оснивање дјевојачке школе у Сарајеву, да би поставила основу образовања женског пола међу православним становницима Босне.“
Најбогатији трговци у почетку су бојкотовали школу и нису у њу слали своју женску дјецу. Упорним и ваљаним радом Стака је постепено превазилазила тај отпор и повећавала број дјеце у својој школи. Гиљфердинг је забиљежио да је Стака школу отворила уз помоћ неке добротворке, а касније је Алекса Поповић написао да је Стакину школу у почетку помагао владика Прокопије као и неке сарајевске газде.
Топал Осман-паша материјално је помагао ову школу и слао у њу своју женску дјецу. Дјеца богатијих родитеља, трговаца и занатлија плаћала су школарину, док је за сиромашну дјецу школовање било бесплатно. У ову школу уписивало се и по које дијете муслиманских и јеврејских породица у Сарајеву. У Стакиној школи висио је ферман (одобрење за отварање школе) „као пола астала“, па је вјероватно, и то доводило до подозрења неких људи.
Женска школа Стаке Скендерове у почетку је имала три разреда, а касније четири па пет. Наиме, на свечаном испиту у школи 1870. године, госте је поздравила ученица V разреда Јефа Радовић. Из података о овој школи се види да су се учили слиједећи предмети: рачун, часловац, псалтир, штица, цртање, старословенски језик и ручни рад. Од школарине се куповала „вуница, свила, златни конац чак из Њемачке, доносио га је трговац Јово Ћуковић“.
Међу првим ученицама Стакине школе, које су касније биле јавне раднице, спомињу се Ана Каранова и Кока Ђурићева. Оне су касније биле наставнице у Стакиној школи. Више Стакиних ученица удало се у неке имућније куће у Сарајеву, а неке и у друга мјеста у Босни и Херцеговини. У тим кућама Стакине ученице су биле покретачи просвјетног рада, почеле су набављати штампу, заједнички се читало, на сјелима су се припремали културни програми итд. Из ове школе, нешто касније и из школе Мис Ирбијеве, изашле су прве жене интелектуалке у Босни и Херцеговини. Један брок учитељица у женским основним школама школовао се у овој школи.
На крају школске године полагали су се годишњи испити. Испитима су, поред ђачких родитеља, присуствовали и представници власти и инострани конзули у Сарајеву. Први документ о одржавању испита у овој школи објавио је „Босански вјестник“ 1866. године: „Испит држат је био над дјецом из сва три разреда, и задовољио је свакога, те заслужује похвалу како управитељка госпа Стака тако и учитељка госпођица Драгиња ради лепога и доброга успјеха дјеце у наукама.“ Листови који су у то вријеме излазили у Сарајеву (најприје „Босански вјестник“, а касније „Босна“) доносили су готово сваке године извјештаје о испитима у школи Стаке Скендерове. Посљедњи извјештај о испитима објављен је 1874. године у листу „Босна“. Ту се посебно хвале ручни радови ученица, „конзули су рекли да се ови радови могу са радовима најбољих европских школа упоредити“. На истом мјесту у „Босни“ се констатује: „Ова школа у стању је прибавити учитељке за сва мјеста у овом вилајету.“ Трговци и црквени одборници бојкотовали су и ове испите као, мање или више, цјелокупан рад Стаке Скендерове. Дописник листа „Напредак“ из Сарајева, 1865. године приговара Гаври Вучковићу што је дао владиних пет хиљада гроша Стакиној школи и што хвали њене ученице, додајући на крају да на испиту „нико од стране општине није био“.
Према горе наведеним оцјенама у службеном листу „Босна“, види се да је школа Стаке Скендерове била, за своје вријеме и нека врста учитељске школе. Године 1868, неки странац који се затекао у Сарајеву пише писмо Велимиру Гају у Загреб у коме описује стање и прилике у Сарајеву. Посебно истиче културну заосталост. Ништа позитивно није нашао у погледу културе осим Стакине школе, за коју пише: „Но једно је, што нам се врло даје на чудо. Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва расте бујно, никла једна учитељка, дјевојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу.“