Zanimljivo je procitati ispovest jednog od najblizih saradnika pokojnog Djindjica.
Ima i nekih stvari u ovom intervju koje mnogima junosama sa ovog foruma nisu poznate,pa je vreme da i oni nesto novo nauce.
Ovo je samo deo intervjua,ostatak ovde....
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...esić:+Ovo+je+moja+priča+o+Zoranu+Đinđiću.html
INTERVJU... Goran Vesić, bliski saradnik Zorana Đinđića
Goran Vesić: Ovo je moja priča o Zoranu Đinđiću
Zoran je pobedio! Njegovi protivnici postali su njegovi saveznici, kritičari su postali poštovaoci, a analitičari su odjednom razumeli sve što je radio. Zoranove ideje su postale državni program i ako nas odnekud sada vidi, srećan je zbog toga
Goran Vesić, jedan od najbližih saradnika premijera Zorana Đinđića, koji je na današnji dan, pre tačno sedam godina, ubijen ispred Vlade Srbije, prvi put u javnosti priča za Press o svom pokojnom prijatelju, političaru i predsedniku DS-a.
Kako je zaspao Romano Prodi
Na sastanku sa predsednikom Evropske komisije Romanom Prodijem u junu 2000, u trenutku dok je Đinđić govorio o tome kako EU treba da pomogne Srbiji posle demokratskih promena, Prodi je usred razgovora zaspao! Njegovi saradnici su počeli da se zgledaju s nama, a Zoran je polako utišao glas. Ta tišina je trgla Prodija, koji je skočio kao oparen i počeo da viče: "To! Imate sjajnu fudbalsku reprezentaciju i sinoć ste odlično igrali!"
Sastanak je održan baš u vreme Evropskog prvenstva u fudbalu koje se igralo u Belgiji i Holandiji.
Zoran se nasmejao i rekao: "Vidim da volite fudbal, pa ćemo vam sledeći put poslati fudbalere da se s njima dogovorite oko pomoći za našu zemlju!"
- Zorana sam upoznao početkom 1990. u redakciji "Demokratije". Mlad, moderan, u džinsu i sa minđušom u uvetu, bio je sasvim drugačiji od drugih političara. Bio je magnet za sve nas, mlađe članove. Uz njega sam proveo 13 godina. On je presudno uticao na moj život. Zahvalan sam mu na svemu što sam od njega naučio...
Kako je Đinđić izabrao baš vas?
- Posle izbora u decembru 1992. Đinđić je kao predsednik Izvršnog odbora DS-a odlučio da u vrh stranke ubaci nekoliko mlađih članova, među kojima i mene. Kad je preuzeo DS u januaru 1994, izabrao me je za šefa kabineta, što sam radio sve do februara 1997. Tada je on postao gradonačelnik Beograda, a ja član "beogradske vlade", zadužen za omladinu i sport. Svih tih godina, kao i kasnije kada je bio premijer, bili smo u svakodnevnom kontaktu i to je formalni deo. Ali, što je važnije, vremenom smo izgradili odnos poverenja. Vrlo sam ga poštovao, a on se nije dvoumio da mi poveri važne zadatke.
Kakav je bio sistem rada Đinđića, kako je birao saradnike, a kako se odricao njih?
Potpredsednik DS-a odbio da nasledi Đinđića
Tokom bombardovanja 1999. Đinđić je u aprilu morao da se skloni u Crnu Goru, jer smo saznali da je posle Slavka Ćuruvije on sledeći na listi. Protiv njega je u Srbiji do kraja bombardovanja vođena tako prljava medijska kampanja, da je u jednom trenutku izgledalo da više nema šta da traži u srpskoj politici. Čak je bio u dilemi da li da se vrati u politiku ili da se povuče, jer je mislio da će posle te medijske harange više štetiti neko koristiti stranci. Iako smo ga ubeđivali da se ne povlači, u jednom trenutku je bio spreman da DS prepusti jednom svom potpredsedniku, koji je to odbio. Nastavio je da vodi DS jer nije imao drugo rešenje.
- Jednom je Siniša Nikolić, šef Zoranovog kabineta posle mene, rekao da je Đinđić birao saradnike gledajući ih kako se penju uz stepenice! Ko preskače više stepenika, taj može da prođe. Tražio je one pune energije, spremne da rade dok se ne završi posao. Nije hteo da čita izveštaje duže od jedne stranice, tako da je svaki problem i rešenje morao da bude opisan na tom prostoru. Ako nemate rešenje, ne pojavljujte se! Morali ste da budete spremni da vas pozove u ponoć ili da u tri ujutru dođete na sastanak! Davao je šansu ljudima i kod njega su napredovali samo oni koji su hteli da uče bez obzira na školu i iskustvo. Znao je da uđe u stranku sa nekim koga je sreo na ulici i ko ga je pitao da li može da radi u DS-u... Nije bilo puno saradnika kojih se odrekao. Sećam se da ga je pogodilo kada je nekoliko bliskih saradnika napustilo stranku 1994, kada nismo ušli u Vladu sa SPS-om.
Kako se Đinđić menjao u ključnih 10 godina, od 1990. do dolaska na vlast 2000. godine?
- Đinđić nije menjao samo DS i Srbiju, već i sebe. Svakog dana je učio, sa puta bi uvek donosio na desetine knjiga iz politike, društvenih odnosa, marketinga. Kada bi ih pročitao, davao bi ih nama da ih pročitamo kao lektiru. Od političara u džinsu i sa minđušom postao je najbolje obučen političar. Prvi put je kravatu stavio 1992. u vreme predizborne kampanje, kad je bio gost na jednom od čuvenih "okruglih stolova" RTS-a. Godinu dana kasnije niko nije mogao da ga zamisli bez kravate. Početkom 90-ih teško je govorio, imao je duge rečenice i niko ga nije razumeo, ali je posle postao jedan od najboljih govornika srpske politike. Politički, on je do 1994. verovao da je vlast moguće promeniti iznutra. Zato je podržao vladu Milana Panića 1992, a posle izbora 1993. i čuvene kampanje "Pošteno" bio spreman da napravi Vladu sa SPS-om. Uslov je bio da on postane premijer, da se prekine rat i počnu ekonomske reforme. Ali, tokom zime 1994. Đinđić shvata da Milošević to neće dopustiti i da mora da pobedi SPS. Od tada, on za Miloševića i njegovu suprugu postaje najveći neprijatelj.
Saradnici 13 godina... Goran Vesić na prijemu povodom izbora Đinđića za gradonačelnika Beograda 1997. godine
Kako se Đinđić ponašao u različitim ulogama, kao predsednik DS-a, lider opozicije, kao premijer?
- Zajedničko za sve tri uloge je ozbiljno strateško planiranje. U svakom trenutku je znao šta želi DS i šta želi država u narednih deset godina. Nije živeo od danas do sutra, od istraživanja do istraživanja, od afere do afere. Nije se udvarao biračima. Kada su mu predlagali da uradi nešto što je donosilo kratkoročnu korist, citirao je američku poslovicu: "Neke ljude možeš da lažeš sve vreme, sve ljude možeš da lažeš neko vreme, ali sve ljude ne možeš da lažeš sve vreme". Bio je pun ideja. Recimo, šetnje građana kao vid protesta uz pištaljke, šerpe i pravljenje buke bili su njegova ideja. To se danas često primenjuje u svetu. Hteo da izmisli nešto umesto dosadnih mitinga, jer je trebalo motivisati ljude da dolaze svaki dan. I uspeo je.
Kako je Đinđić pobedio snajper
U vreme protesta 1996. i 1997. režim je postao sve nervozniji, hapšenja, batinaši na ulicama bili su svakodnevna pojava... U sedištu DS-a na Terazijama preko tranzistora slušali smo policijsku frekvenciju kako bismo mogli da odredimo što bezbedniju trasu kuda će kolona ići. Jednog dana na kraju šetnje, dok su na Trgu govorili Zoran, Vesna Pešić i Vuk Drašković, slušao sam taj tranzistor i čuo glas do tada nepoznatog policajca:
"Polako, imaš vremena, pazi na treću metu, ona je sitnija." Bilo mi je jasno da je reč o snajperisti i da su sve troje na nišanu. Otrčao sam do bine i dodao Zoranu cedulju: "Na nišanu ste snajpera, na 'Jugoeksportu' su!" Zoran je pročitao, zgužvao i stavio u džep, pogledao me i namignuo. Potom je uzeo mikrofon i održao jedan od najboljih govora. Rekao je ljudima da ako sutra na bini ne bude njega, ili Vuka, ili Vesne, da na njihovo mesto treba da stane neko od njih, sve do pobede! A u stvari tim govorom vodio je borbu sa snajperistom koji ga je držao na nišanu. I tog decembra Zoran je pobedio snajper.
neverovatno je koliko ima u Srbiji slabokapirajućih ljudi,podložni propagandi koji su još uvek ubeđeni u istinitost "gnjavnika" i raznih novinskih vesti koje im je servirala tadašnja vlast na čelu sa diktatorom Miloševićem.
