Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

Moje vreme za pisanje je...ponoć je prošla.Evo me muzo moja i svih ljudi od pera..noćas na
melanholičnom sastanku.. Erato..prijateljice,drugo moja,moramo i noćas pročavrljati,jer glava mi je
prepuna,potreban mi je prostor.Samo ti možeš da primiš sve moje sanjarije,i maštarije,a da ti ne
pripadne muka,jer ti si do sada primila Erato i veće gluposti od mojih,pa eto još inspirišeš,i daješ se
nesebično... nama smrtnicima koji se smatramo tvojom decom..Ali to bi značilo da smo polubogovi,
a to je veoma daleko od istine...onoliko daleko,koliko je ovoga trena,na svom putu udaljeno moje biće,
moja životna iskra i istina,ona koja jeste..jer to je tačno tako..Životna iskra jeste sićušni delić
ONOGA KOJI JESTE,ONAJ KOJI JESTE..kada to znam,onda gde je moje pravo da sumnjam?
A kažu veliki mislioci,naši očevi filozofi,i sve Bude ovoga sveta,da uvek treba početi od sumnje,jer
ako čovek ne sumnja kako će saznati?Spoznati istinu?... A pošto je spoznaja naš glavni
cilj u životu,materijalnom i duhovnom..lično nisam religiozna,i o tome manje
pišem..priznajem mudrost svih izvornih religija.Po spoznaji se razlikujemo,kao
živa bića uopšteno, ove majke Zemlje,koju volimo bezumnom ljubavlju,i isto tako
bezumno uništavamo.. A onda Onaj Koji Jeste,odgovori čovečanstvu i svemu živom
na ovoj Planeti,koju On neizmerno voli...odgovori strašno,potresno,gromovito i otrovno..
MI onda trčimo u bogomolje molimo se Onome za koga verujemi da jeste..
ali Onaj Koji Jeste svakako nije u tzv Božjim kućama..tamo ga nećemo naći..
Uzaludna potraga,uzaludna molitva...uzaludno pokajanje..

Osecam se kao da smo svi zajedno, to je toliko dobar osecaj...da mi mnogo znaci. Mnogo mi je drago. Ne umem ni da kazem. Mnogo mi je lakse, tesko je kada si sam, ali ovako mi je neuporedivo bolje kada sam sa vama. Iako, kada bi moji saznali, pomislili da sam skrenula s puta

- - - - - - - - - -

Mnogo mi je drago sto sam sa vama

Nemojte da mi se smejete, moji bi me verovatno zatvorili kada bi videli sta umisljam, ali tako sam srecna sto vas imam.

Jer vas volim i volim sto smo zajedno mozda je glupo, ali osecam se srecno sto smo zajedno

Mange mi se nikada nije cak ni svidjao a vi stvoriste ljubav! ali nema veze

Pogodjena u dubinu duše..strelice se odbijaju,imam štit..ali u nekom kratkom,
nevažnom trenutku..pogodjena sam jednom reči,koja se zarila pravo u dušu.
Dobro,hajd' sad..znam da je ona eterična i da je ništa ne može fizički povrediti.
Ali reč je takodje nematerijalna,proizvod emocije...e ona me povredila..Ta jedna reč...
Isuse..koliko je potrebno mentalne snage da prevladaš svoje padove..prošle ljubavi, bivša prijateljstva
Pad u bezdan,dubok i mračan...a onda polazak ,kobeljanje,bauljanje ka svetlosti,
sitnoj tačkici svetla iznad glave..nedostižnoj,nemogućoj..I onda polako milimetarski,
kretanje,bacanje djubreta iza sebe..čisćenja uma..odlaganja starih prevazidjenih emocija.
I tako polako približavaš se svetlosti..i još čisćenja uma..dok najzad ne dosegneš vrh..i opet si nov
Do prvog sledećeg pada....I tako.

Ono na mom profilu je posveceno vozacu autobusa..jer mi se jos svidja ali od toga nema nista, ko zna kad cu ga videti...

Suljo.L:

Kliknite za proširenje...

Hajde da se uozbiljimo malo..stvarno sam zabrazdila.Ako budete slušali mene,ne piše vam se dobro.
Jer...Ovo je tako čudan svet....Ako ste svesni,onda se čuda dešavaju na svakom koraku.
Medjutim mi smo veoma retko svesni,i ne vidimo čuda...Veći deo vremena mi držimo
oči otvorene...no to ne znači da smo budni.To samo znači da se pretvaramo da smo
budni,ali duboko u sebi nosimo mnoge misli,veliku zbrku...kako onda i možemo da
vidimo bilo šta...kako da čujemo poziv ljubavi?Tako da,iako su nam oči otvorene one
ne vide...iako nam uši nisu zapušene,one ne čuju..Jer smo bez svesti,JER spavamo.
Dok jurimo za novcem,ko ima vremena da pogleda ruže,ko ima vremena da obrati paznju na ptice?
KO ima vremena da obrati pažnju na lepotu ljudskih bića?Sve odlažemo da bismo onog dana,kada
budemo imali sve,mogli da se opustimo i uživamo....Ali, postali smo suviše disciplinovana osoba
koja je slepa za ruže,koja je slepa za lepotu,,koja ne može da uživa u muzici,koja ne razume ples...
MI sada razumemo samo novac.....a on nam više ne donosi zadovoljstvo...i eto depresije..tu je..

Pripreme za odlazak su ti dugo trajale: jos od prvog dana kada si stupila u moj stan. Rekla si da tu ne bi mogla izdrzati ni sekundu vise, a ja sam ti predlozio nagodbu: da ostanes samo dvadeset i cetiri sata, a kasnije sta bude da bude. Pristala si bez razmisljanja, a ja sam te upozoravao u sta se upustas. Govorio sam ti da sam ja kao zarazna bolest, ne puno opasna i smrtonosna, ali neugodna i dosadna, bolest, koje ces se tesko kutarisati, a ti si se smijala i rekla da si vakcinisana protiv svega. Onda sam ja rekao da se ja to samo salim i da nikad ne treba da mi vjerujes, da je sve sto kazem tek onako, da prodje vrijeme, da me ne uzimas za ozbiljno, da bih se ja ubio kad bi me ljudi poceli tako shvatati, da ja vec u sljedecem trenutku zaboravim sta sam malocas rekao. Ti si rekla da se nista ne brinem, da ti to znas bolje od mene, da sam prokuzen od prvog momenta naseg susreta i smijala si se. Onda smo sjedili na podu i slusali "Moody Blues". Ja sam te pitao hoces li da ti nesto priznam. Slegnula si ramenima, a to je trebalo da znaci da ti je svejedno, pa sam ja presao preko toga; digao se s poda i otisao u kuhinju po jos jedno pivo. U pauzi, dok sam stavljao drugu plocu na gramofon, pitala si sta ja to hocu da ti priznam. Rekao sam da sam se zaljubio u tebe od prvog dana kada sam te ugledao, a ti si se nasmijala i rekla: "Daj, Dzamonja, bogati, ne budali!" ali svejedno si upitala: "A kad je to bilo?"
Rekao sam ti i mjesto i vrijeme i nastavio da ti govorim kako ja nikad ne lazem, kako nikad u zivotu nisam slagao, kako uvijek moras da mi vjerujes. Vec je bilo jutro kad smo izasli iz kuce. I taj dan smo proveli zajedno, a ja sam ti onda, u cetiri sata poslije podne, rekao da je vec isteklo dvadeset i cetiri sata. Ti si rekla: "Po tvom satu."

Zajedno smo bili te zime, i proljeca, i ljeta. U jesen sam vec izgubio svaki osjecaj za proteklo vrijeme i cinilo mi se da te oduvijek znam, da sam oduvijek bio sa tobom, da sam se s tobom rodio, da prije tebe nista nije ni bilo, a "poslije tebe" jednostavno nije postajalo u mojoj glavi. Navikao sam se na tvoj miris u carsafima, tvoje suze, maze, kreme, karmine, losione, sampone, bocice. Na ogledalu su stajale knjige koje si donijela sa sobom, cinilo mi se da im je bas tu mjesto i da nema te sile koja ce ih odatle pomjeriti. Ja sam, kao i uvijek, tumarao po samom sebi i nisam ni primjecivao da na "tvom satu" kazaljke klize, primicu se trenutku kada ce isteci ona zadata dvadeset i cetiri sata. Dosla si, digla me iz kreveta, natjerala me da operem kosu i da se obrijem, rekla mi da sam ti "sladak", da me mnogo i jako volis, opeglala mi kosulje, oprala sudje, ispraznila pepeljare, izracila sobu, a onda pocela da u torbu trpas svoje karmine i maskare, salove, knjige. Sa slike na privjesku si otkacila kljuc od mog stana i stavila ga na sto ispred mene, sagnula se i poljubila me. Zastala si na vratima, osvrnula se i, kad si zakljucila da nisi osim mene nista zaboravila, otisla.
Dario Dzamonja

Zašto koristiti tuđe reči,tuđe misli?Ti ljudi ma koliko bili umni i misaoni...prenose svoje emocije,prenose
poruke svoje duše..Svako je original,to sam već više puta rekla...i nikako nije moguće raditi i misliti,kao neko
drugi.Zahvalna sam,Kreatoru,na svojim mislima,osećanjima..na svom umu,koji je jedinstven na ovom svetu..i nikada
se neće pojaviti ovaj um i emocija...svi Univerzumi šapuću moju misao..Da da,jedinstveni smo..i budimo ponosni,
unikatni nosioci svoje duše kroz vreme i prostore neznane.. Verujte nije teško preneti svoje misli,emocije,strahove,
svoje najskrivenije,tajne neispričane..verujte,pokušajte...bićete iznenađeni,onim što se može naći u
prostranstvima vašeg uma...a o pamćenjima duše da ne govorimo,jer to su nepregledna iskustva svih inkarnacija
Čekam vas..očekujem

Slomljenih krila vučem se..niti hodam niti puzim,čudno se krećem a misli umesto napred idu naopako,unazad..Vode me one u neka prošla vremena,neka koja su davno bila..ne znam da li
sam ja uopšte živela ta vremena o kojima misli pričaju...ili je to bio neko sasvim drugi,neko meni
blizak ali ipak nisam to bila ja. No svejedno....tako obogaljena,slomljena,kako da preživim,iako možda
to nisam ja, ipak nekako znam da treba da sačuvam taj život i proživim ga do kraja..jer sudbina moja zavisi od toga na neki naopak način. Ne znam. Ništa mi nije jasno,samo me instinkt vodi da se krećem
dalje ka nekom cilju...mada još ne naslućujem nikakav cilj. Ne nazirem još ništa,ni u grubim obrisima.
U trenutku britke svetlosti,koja je došla odnekud iz mog uma,učinio mi se poznat taj život i žena
slomljenih krila,ugaslih očiju i pognute glave...Lepa je na svoj način i podseća na mene,samo drugačije
...a te ruke... Da da, ruke meke i tople,da ..to su njene ruke. Grube od teškog rada u fabrici,za mene
uvek su bile meke i tople...i onda kad je bilo ugrejano i o onda kad je bilo hladno,bez ogreva.
Uzimala me tad u svoje krilo i ljuljškala tiho pevušeći neku pesmu, na jeziku stranom...sada sam bila sigurna. Majka,to je bila moja majka! Ali kako? Davno nije među nama...mislim da je na mnogo boljem mestu,gde nema jutarnjih magli..i fabrika. Ali eto ona je našla način kako da mi uđe u život...
ponovo. Ušla mi je u san..iako je tamo često ,svaka njena pojava je drugačija a i ja sam drugačija...
Zato postoje znaci,posebni,poznati,naročiti znaci...da bi se prepoznale..Majka i ja.