Slazem se da je Bozic Bata ili Deda Mraz paganski obicaj koji se uvukao u hriscanstvo... Samo pitanje je koliko danas u hriscanskim crkvama ima pravih hriscana a koliko onih koji se samo tako zovu a u srcu i dusi su ostali verni neznabozackim obicajima.
Заправо, овде нисте баш у праву. Хришћански пуританци су склони да све оно што постоји у хришћанској традицији, а не налази се у јеванђељима, олако упишу у остатке паганизма и ту често греше. Наравно, овим не кажем да спадате у те пуританце, него да сте највероватније на такав став прво наишли код њих. У питању су обичај и личност који заиста немају везе са црквом, али ни са паганизмом јер су настали у новијој историји, тачније у савремено доба, у време када нас од паганизма дели више од хиљаду година.
"Деда Мраз", како га ми зовемо, заправо је свети Никола. Сант Никлаус или сант Клаус, познат и као Санта Клаус, то су све називи за св. Николу у германским језицима од Немачке до Скандинавије. У тим областима се у једном периоду раширио обичај да родитељи дарују децу, претварајући се да им те дарове доноси свети Никола ако су у току године били добри и послушни. Овај се обичај, будући флексибилан по природи јер није везан за цркву и црквени календар, пренео и на Божић, у време када се кити јелка.
Словенски Деда Мраз је потпуно нова личност и он је измишљен у 19. веку у Русији. Као основа за стварање деда Мраза, послужила су локална руска веровања о злом старцу који са собом носи зиму, мраз и хладноћу. Пошто су та веровања била само локална, у руским круговима је створена нова личност налик на скандинавског светог Николу, али по имену "дјед Мороз" илити деда Мраз. Он је, као и свети Никола, доносио деци дарове за Божић, ако су били добри. Доласком комуниста, деда Мраз је једно време био забрањен, а затим је поново допуштен, само што више није долазио за Божић, него за Нову годину.
Наш Божић Бата је непостојећа личност и такође "изум" из 19. века. Ради се једном веома интересантном феномену који је у свега пар генерација створио ново српско митолошко биће. Популарна дечија божићна песмица гласила је "Божић, Божић бата, носи киту злата", где су деца, не знајући значење речи "батати" (ступати, корачати) тај стих разумели као да се ради о неком "бати" који им доноси дарове. (Да не говоримо како би данашња деца разумела тај исти стих, с обзиром на данашње значење речи "кита"!) Такво тумачење су подстицали и родитељи, а и деци се веома допадала прича о том неком добром "бати". Она се врло брзо пренела и у тадашњу породичну и дечију штампу, а врло брзо је почео и да буде илустрован налик на западног Санта Клауса. То ни не чуди, јер је највећи део српске штампе и забавне литературе излазио у Војводини која је тада била у Аустроугарској, а и сама Србија под утицајем Аустроугарске и српских културних кругова из Војводине.
Све ове три личности слиле су се у једну. Западни "Санта Клаус" је већ одавно престао да буде свети Никола, већ да буде приказиван као старац са Северног пола обучен у црвено. На сличан начин су и Руси приказивали свог "дјед Мороза", а затим и Срби свог "Божић Бату", док су Хрвати за ту прилику измислили и свог "дједа Божићњака".
Доласком комузима и у наше крајеве, Божић Бата и Дјед Божићњак неко време живе у илегали, а нашој деци представљен је као замена Деда Мраз. С распадом СФРЈ и падом комунистичке стеге према религији, у Србију се враћа и "Божић Бата", али са новом улогом: сада је Божић Бата заправо Деда Мразов тата!
Укратко, ради се о обичају који нема везе са паганизмом, већ са модерним временима и јачањем секуларног друштва. У питању је прича за децу и због тога и јесте без граница, као и све оне бајке које су обележиле наше детињство, а да су или измишљене или не потичу из наше традиције.