Dva blizanca- Jedna beba vernik, a druga ateist, njih dvoje vode razgovor...
Beba ateist:
-Slušaj, jel ti veruješ u život posle rođenja?
Beba vernik:
Normalno da verujem. Život posle radjanja postoji.
Ja sam absolutno uveren u to!
Mi ovde živimo privremeno, kako bi poodrasli
postali jačim, i pripremijeni k onom šta nas
čeka, u sledećem životu.
Beba ateist:
Ma šta pričaš, gluposti!
Života posle radjanja nema, i biti neće!
Imaš li ti neku predstavu o tome, kako bi sve
to izgladalo?
Ja ne mogu, uobraziti nešto o tom životu, koji i ne postoj!.
Beba vernik:
Ja nisam u stanju da navedem, sve detalje života, koji nas čeka
na tom svetu, ali sam siguran da tamo postoje i drugi životi!
Mi ćemo tamo moći, samostalno hodati na svojim nogama,
hraniti se kroz svoje grlo, i disati kroz nos svojim plućima.
Za šta bi nam inače služile, ove noge, grlo i nos?
Beba ateist:
Ne lupetaj!
Sami hodati, a pored toga i sami disati?
Gde i zbog čega hodati?
Nama je dovoljan ovaj pupak, kroz kojeg bez ikakih problema, dolazi i kiseonik i hrana!
Beba vernik:
Ja sam uveren, da je život na tom svetu, sasvim drugačiji od ovog našeg,
i da nam pupak neće biti ni potreban.
Bićemo samostalni, i truditi se da sami obezbedimo hranu.
Beba ateist:
A od kuda ti to sve znaš?
Oni koji su otišli na taj svet, nikad se nisi ni vratili.
Sam, ovaj život, je ništa drugo no stradanje u mraku i teskobi.
Na kraju ostaje samo rađanje.
Rađanje - to je kraj svega.
Beba vernik:
Moj proračun je drugačiji.
Rođenje - to je samo početak novog života.
Ja sam absolutno u to uveren, da na tom svetu mogu ugledati svoju majku.
Ona će s nežnošću da brine o nama.
I ja čeznem k tom momentu!
Beba ateist:
- Mamu? Koju mamu? Ti veruješ u mamu?
Onda mi reci gde je ona, i gde se trenutno nalazi?
Reci mi bar nekog, ko je nju ikad video, svojim očima?
Ja nju ne vidim, nje ustvari i nema!
Beba vernik:
Kako gde?
Ona je svuda oko nas, sve je napunjeno njom mi se nalazimo u njoj
i pod njenim blagoslovom živimo, mrdamo i postojimo.
Bez nje ne bi ni postajali.
I pored toga što mi nju, nismo videli svojim očima, ona - postoji!
Vidi, ta ista dala nam je život, greje nas i hrani.
Beba ateist:
-Dosta, preterao si!
Ja lično nisam video nikaku mamu, pa zbog toga i ne verujem da mama postoji.
nje nema!
Beba vernik:
- Izvini, ali ne slazem se s tobom.
Poslušaj me.
Znaš ono, kada tišina nastupa oko nas. može da se čuje kako njene tople ruke pokriju naš svet, kako ona nama peva, laskave pesmice, i nežno razgovara sa nama.
Ja osećam kako naša mama s trpeljivošću očekuje i čezne k velikom danu da nas vidi i zagrli uz sebe.
Ovde mi uopšte nije bila namera da temu razgovora između još nerođenih beba stavim u bilo koje religijske okvire, barem ne one najrasprostranjenije i najmasovnije, već naprotiv...khmm
Beba ateist:
-Slušaj, jel ti veruješ u život posle rođenja?
Beba vernik:
Normalno da verujem. Život posle radjanja postoji.
Ja sam absolutno uveren u to!
Mi ovde živimo privremeno, kako bi poodrasli
postali jačim, i pripremijeni k onom šta nas
čeka, u sledećem životu.
Beba ateist:
Ma šta pričaš, gluposti!
Života posle radjanja nema, i biti neće!
Imaš li ti neku predstavu o tome, kako bi sve
to izgladalo?
Ja ne mogu, uobraziti nešto o tom životu, koji i ne postoj!.
Beba vernik:
Ja nisam u stanju da navedem, sve detalje života, koji nas čeka
na tom svetu, ali sam siguran da tamo postoje i drugi životi!
Mi ćemo tamo moći, samostalno hodati na svojim nogama,
hraniti se kroz svoje grlo, i disati kroz nos svojim plućima.
Za šta bi nam inače služile, ove noge, grlo i nos?
Beba ateist:
Ne lupetaj!
Sami hodati, a pored toga i sami disati?
Gde i zbog čega hodati?
Nama je dovoljan ovaj pupak, kroz kojeg bez ikakih problema, dolazi i kiseonik i hrana!
Beba vernik:
Ja sam uveren, da je život na tom svetu, sasvim drugačiji od ovog našeg,
i da nam pupak neće biti ni potreban.
Bićemo samostalni, i truditi se da sami obezbedimo hranu.
Beba ateist:
A od kuda ti to sve znaš?
Oni koji su otišli na taj svet, nikad se nisi ni vratili.
Sam, ovaj život, je ništa drugo no stradanje u mraku i teskobi.
Na kraju ostaje samo rađanje.
Rađanje - to je kraj svega.
Beba vernik:
Moj proračun je drugačiji.
Rođenje - to je samo početak novog života.
Ja sam absolutno u to uveren, da na tom svetu mogu ugledati svoju majku.
Ona će s nežnošću da brine o nama.
I ja čeznem k tom momentu!
Beba ateist:
- Mamu? Koju mamu? Ti veruješ u mamu?
Onda mi reci gde je ona, i gde se trenutno nalazi?
Reci mi bar nekog, ko je nju ikad video, svojim očima?
Ja nju ne vidim, nje ustvari i nema!
Beba vernik:
Kako gde?
Ona je svuda oko nas, sve je napunjeno njom mi se nalazimo u njoj
i pod njenim blagoslovom živimo, mrdamo i postojimo.
Bez nje ne bi ni postajali.
I pored toga što mi nju, nismo videli svojim očima, ona - postoji!
Vidi, ta ista dala nam je život, greje nas i hrani.
Beba ateist:
-Dosta, preterao si!
Ja lično nisam video nikaku mamu, pa zbog toga i ne verujem da mama postoji.
nje nema!
Beba vernik:
- Izvini, ali ne slazem se s tobom.
Poslušaj me.
Znaš ono, kada tišina nastupa oko nas. može da se čuje kako njene tople ruke pokriju naš svet, kako ona nama peva, laskave pesmice, i nežno razgovara sa nama.
Ja osećam kako naša mama s trpeljivošću očekuje i čezne k velikom danu da nas vidi i zagrli uz sebe.
Ovde mi uopšte nije bila namera da temu razgovora između još nerođenih beba stavim u bilo koje religijske okvire, barem ne one najrasprostranjenije i najmasovnije, već naprotiv...khmm
