1) Ali ipak je bitno da priznajes da dusa nije materijalna, i mislim da se ovde treba zaustaviti (bar za sada).
Nematerijalnost u smislu "nelokalizovana elektrohemijska interakcija između milijardi neurona" nije isto što i nematerijalnost u smislu "natprirodni duh koji nekako pokreće materijalno telo".
Problem je u tome što mnogi neće prihvatiti ovo. Sofistikovaniji oblici ovoga što sam ti opisao se razvijaju, i isto onako kao što danas ateisti koriste TE kao "dokaz" da Bog ne postoji, tako će se ovi argumenti koristiti u budućnosti.
A ako teologija prema njima zauzme isti stav kao i prema TE...
2) Nijedan pop (iole savestan) nece da uci decu da je takva nauka "djavolja rabota", u to sam sigurna, utoliko vise sto i sami svestenici se lece medicinskim metodama.
? Koliko smo ovde videli citata od sveštenika koji napadaju TE kao đavolju rabotu, iako se moderna medicina ogromnim delom zasniva na alatkama i zaključcima nastalim iz TE?
4) Ti opet nikako da kazes kako te neuroltehnologije imaju uticaj na moral i Crkvu, a sada konstatujes da bi se greska mogla ispraviti "samo jednostavnim pojasnjenjem od popa"(?) Zar nije to teska kontradikcija, ako je tebi tesko da ovde objasnis (i ja ne mogu voditi diskusiju kako treba dok ne saznam sta je to), kako ondas ocekujes od prosecnog popa da to zna da objasni? A sve i da je skolovani teolog u pitanju, opet, nije lekar ili naucnik, pa da to objasni.
Mi danas već vidimo šta se događa u slučaju TE. Sveštenici bi mogli vernicima da objasne da TE ne protivureči veri. Umesto toga, imamo onakve izjave kao na onom video Oca Joila. I onda kada vernici vide takve izjave, pa zatim kasnije shvate do koje mere su te izjave krajnje idiotske - počnu da sumnjuaju i u sve ostalo.
Seti se šta sam ovde već pričao -
Ja ovde u Americi predajem uvodnu biologiju. Ljudi dođu, i neophodno pre ili kasnije nalete nosom na dokaze za evoluciju. I znaš li šta se dešava?
Oni koji su naučili biologiju ranije, i koji su pomirili evoluciju sa svojom verom, nemaju nikakvih problema. Oni napuštaju fakultet kao stručnjaci i naučnici koji i dalje veruju u Boga i idu u crkvu.
A znaš li šta se događa sa kreacionistima? Kriza vere. Oni vide svojim očima da su im njihovi sveštenici i crkveni autoriteti lagali. I to ne naivno, već su im lagali na najnižem i najdirektnijem nivou: tako da se sada ova deca osećaju poraženim, poniženim i ne mogu da veruju koliko su stavovi koje su im njihovi autoriteti nudili prosto glupi. I onda kažu, "pa ako su mi lagali o svemu tome, da li su me lagali i o Bogu?"
I onda od vernika dobijaš ekspres ateistu, i to veoma ljutog i agresivnog. Nema većih protivnika vere od bivših kreacionista - kada uvide izdaju istine od strane svojih učitelja, oni im postanu najgori neprijatelji, ali ne samo po pitanju evolucije, već i po pitanju svih drugih aspekata religije.
Kakve će tek stvari biti u vezi novih razvoja u okviru neurologije...
Znaci, meni je vec jasno da se radi o svesnoj odluci, a ti ovde ne dajes dovoljno podataka kako bih ustanovila da se radi o nesvesnoj.
Odluka prethodi svesti. Na nju utiče milion stvari kojih uopšte nismo svesni. Ona se potpuno formira, i onda se ispostavlja svesti nakon što je telo već pokrenuto. Tada svest prima tu odluku, i proizvodi priču o tome kako je ova odluka načinjena - iako ta priča ima malo veze sa stvarnošću.
Evo ti još dva primera.
Eksperiment u kome naučnik stoji na stepeništu biblioteke, i nudi ljudima (ko god prođe može da učestvuje) pet dolara da urade jednu kratku anketu. Anketa se sastoji od jedne jedine stvari: ljudi dobiju papir na kome je slika čoveka, i nekoliko stvari u vezi sa njim (recimo, voli pse ali je alergičan na mačke). I ima samo jedno pitanje: "na skali od jedan do deset, koliko vam se sviđa ovaj čovek" (jedan bi bilo da se ne sviđa uopšte, pet je neutralno, deset bi bilo da se sviđa mnogo).
Svi ljudi dobijaju istu sliku, svi odgovaraju na isto pitanje, tekst je uvek isti. Postoji samo jedna razlika. Pre nego što ljudima da da odgovore na anketu, naučnik ih zamoli da za trenutak pridrže plastičnu šolju sa kafom, da on izvadi olovku za njih iz tašne. Ljudi pridrže šolju, na samo sekundu-dve i onda je vrate naučniku, i onda odgovore na pitanje.
U polovini slučajeva, međutim, čaša sadrži vruću kafu, a u polovinu ledenu kafu. I znaš šta se događa?
Među ljudima koji su samo na par sekundi u rukama držali hladnu šolju, velika većina ne voli čoveka opisanog u anketi. Među ljudima koji su držali vruću šolju, velikoj većini se čovek opisan u anketi sviđa.
Par sekundi osećaja hladnog ili vrućeg izaziva dovoljan prajming da se potpuno menja percepcija o čoveku. (Ovo je kasnije pokazano na milion primera. Recimo, ako spustiš temperaturu u sobi u kojoj šef intervjuiše nekog čoveka, značajno smanjuješ šanse da će taj čovek dobiti posao.)
Čak i kompleksnost stvari o kojima razmišljamo utiče na naše izbore. Recimo, veoma jednostavan eksperiment (ima ih masa, ali ovo je jedini koji mi pada na pamet, a koga mogu objasniti u okviru ovog foruma): učesnicima (ljudi u kasnijim godinama života) je dato parče papira sa brojem, koji može imati između dve i devet cifara. Zadatak koji im je dat je da zapamte broj (mogu da ulože koliko god žele vremena u memorizaciju) i da kada su ga zapamtili, ostave papir na stolu i odu u susednu zgradu, gde drugom naučniku kažu koji broj su zapamtili.
Na putu između dve zgrade, zaustavi ih treći naučnik, koji kaže "kao znak zahvalnosti za učešće u eksperimentu, evo male nagrade u vidu dezerta - ako želite, možete uzeti ovu voćnu salatu, ili ovo parče čokoladne torte".
I znaš šta? Velika većina ljudi koji su pamtili brojeve sa dve cifre odabere voćnu salatu, a velika većina onih koji su pamtili brojeve sa sedam ili više cifara odabere čokoladnu tortu.
Zašto? Lepo. Naš duboki mozak ne razmišlja o dugoročnim posledicama. Njegov cilj je da obezbedi osnovne potrebe, i otud on traži hranu sa što više masti, što više kalorija, i što više šećera; on hoće čokoladnu tortu. Naš racionalni prefrontalni korteks, međutim, pogotovo u kasnijim godinama života pazi na holesterol, gojaznost, kalorije, i tome slične stvari. On potiskuje impulse iz dubljih delova mozga, i bira voćnu salatu.
Ali prefrontalni korteks takođe sadrži radnu memoriju, i koordiniše matematičke sposobnosti. Radna memorija ima prosečnu veličinu od sedam jedinki (plus minus dve) - otud nam je lako da zapamtimo brojeve do otprilike sedam cifara, a onda postaje sve teže i teže.
Otud, kod ljudi kojima je zadatak bio da pamte dve cifre, prefrontalni korteks nije zauzet, i može uspešno da potisne impulse iz dubokog mozga. Kod ljudi koji moraju da pamte dugačak broj, prefrontalno korteks je zauzet...i nema snage i vremena da potiskuje duboke impulse. I duboki um tada ima priliku da uživa u čokoladnoj torti.
Ono što nije za smejanje je koliko često ovakve stvari dovode do dugoročno poraznih rezultata. U trenutku nepažnje, zauzetosti, emocionalne uzbuđenosti mi uradimo nešto za šta posle moramo da platimo ogromnu cenu. I pitamo se "šta mi bi da to uradim"?
"Šta bi" je promena strukture uma. Iako je telo isto, um doslovno nije isti (nema iste veštine, želje, volju, misli...) u različitim stanjima svesti. U jednom stanju smo uradili ono što nam je tada izgledalo kao najbolja stvar - i onda smo to žalili u drugom stanju svesti, kada su drugi delovi našeg uma bili aktivni. Efektivno, bili smo različiti ljudi u ta dva trenutka.
Najveći i najteži zadatak svakog čoveka je integracija: kako "okupiti sebe" u što koherentniju celinu, tako da ekstremi ličnosti nisu suviše daleko od centra.
Ovo već polako utiče na zakonodavstvo; a kakve će imati posledice na ideju greha...videćete. Ako vam nije jasno iz dosadašnjeg opisa, ne znam kako da vam objasnim bolje.
simpaticno.
