Prihvatam izvinjenje i hvala na reakciji.
I sama tako delujem ponekad, pa razumem. Ovom reakcijom si me uverio da nisi napaljeni klinac, kako sam pomislila isprva. Ja se izvinjavam zbog toga. Eto šta radi net komunikacija i loš odabir reči. Što se egoizma tiče, mislim da ne mora nužno biti loš. On je dobra osobina, ako je pozitivan. Sad ne bih da definišem pojam, verovatno se pozitivno samoljublje drugačije zove, a ne egoizam, ali valjda mali broj ljudi koji ga ima stvara da ljudi uglavnom znaju za loše strane pojma. Mislim da onaj ko zbilja voli sebe, može da prihvati neuspehe i uspehe i da bude normalan i da vređa i povređuje samo kada mora, kada ga drugi nateraju svojim postupcima da ih spusti na zemlju. I samo tada, a nikako da nekoga vređate bez osnova. Dakle, ako nekome kažete nešto loše, a nije takav, onda to nije vređanje koje bi takva osoba sebi dozvolila, osim ako se oseća nemoćnim u trenutku. I verujem da bi se takva osoba izvinila, ako bi sebi dopustila takvu glupost. Ako kažete nekome da je loš, i jeste loš, ali mu to niko ne priznaje, pa misli da drugi ne vide, onda je to vrsta "vređanja" koja ima smisla, ako ta osoba želi da vas napravi budalama ili ugrozi.
Moj primer ... Uglavnom, osoba mi je sasvim iznebuha kazala šta misli o meni, a da me ni ne poznaje, i to na način od koga se meni krv sledila. Da cenim tu osobu, pala bih u tešku depresiju. Ovako, znam da je puna problema, neostvarena, mada želi sebe da ubedi da jeste jako ostvarena, ali sam ja nečim zasmetala. E sad, iznenadan napad na mene, teške reči, ne mogu da objasnim, pošto mislim da je zbilja ne ugrožavam. I nije bilo rasprava, postavila sam se prijateljski, pomagala toj osobi, ipak, dobila sam užasne reči. I ja sa tom osobom treba da se viđam i "radim". Mogu ja da se pravim da je sve ok. Ali želim da se sama sa sobom smirim i da je ne prezirem, da je ne mrzim, pošto osećam obe stvari. Želim da nemam potrebu da kažem toj osobi da je niko i ništa i da je šarena laža koju je stvorila oko sebe samo šarena laža, koja se brani time što je okružuju "podobni". Dakle, kako naći mir?
Avatar mi je ženski zbog boja i čini mi se da neka devojka, poput vile igra. Ostavlja utisak neke tinejdž devojčice, nežne dušice, pesnikinje.
Ironija je kada ismevate nešto što prezirete. A sarkazam kada mrzite. Prezirati je kada nešto odbacujete i ne dotiče vas. Ironija je pozitivna, pošto na duhovit način odbacuje ono što je loše. A sarkazam je negativan, zato što govori o frustraciji onog koji je sarkastičan, on mrzi onoga nad kojim je sarkastičan, taj ga ugrožava nekako. Tako da sarkazam i ne mora čovek da shvati kao uvredu. On govori o slabosti onoga ko je sarkastičan. A ironiju, bogami, može. Ona je ismevanje sa mirom u duši onoga koji ismeva. On vam zbilja to misli i ne sekira se zbog toga, podsmeva vam se.
Poslednja izmena:
