Корисне духовне поуке

Не бележи своја добра дела, јер ако их забележиш, брзо ће избледети, ако их пак заборавиш, биће уписани у вечност.
Свети Владика Николај

Велика је несрећа када се
лажни ревнитељи дрзну да
се мешају у црквене ствари,
када по жељи свог страсног
срца и распаљеног ума намеравају да „исправе“ оно
што може да се исправи само
дејством нарочите благодати
Божије, посредством
најдостојнијих светих људи,
којима су јасно откривени путеви Божији. Како много
несреће у духовном животу
проузрокује оваква
умишљена, болесна „брига“
за побожност ближњих,
дрска „брига“ за духовно стање верника из наше
околине, када ни сами не
живимо заиста хришћански,
немамо мира у својој души и
удаљени смо од љубави
према Богу и ближњима.Arh. Lazar Abasidze

У сваком од нас врло дубоко
скрива се дух осуђивања, из
гордости, уображености,
таштине, злобе и других
страсних побуда ми стално
код ближњих тражимо и проналазимо мноштво
недостатака, грешака и
погрешака. Ако, притом, себе
почнемо да оправдавамо,
говорећи да то чинимо из
тобожње 100 ревности, ми тада уствари
поступамо руковођени
страстима. Ми почињемо
острашћено да
преувеличавамо немоћи и
недостатке наших ближњих, да приказујемо њихове
погрешке у најужаснијем и
најодвратнијем светлу, да
распаљујемо у себи и
негодовање и гнев према
другима, нестрпљиву жељу да обличимо и „исправљамо“
друге; упињемо се да их
„опамећујемо“, понекад, чак,
и да их понижавамо, мислећи
да нас на то покреће наша
„побожност“. Оваква лажна, ватрена ревност увек води
ка подозривости,
сумњичавости, клевети,
суровости, мржњи и штети
по сопствену душу.
Када ближњи не прихватају наше обличење, оваква
слепа ревност изазива у нама
злопамћење и
осветољубивост према њима,
а када нам се ближњи
покоре, у нама се рађа ташто задовољство.ARH.LAZAR ABASIDZE

Mnogi stavljaju svu svoju pobožnost u knjige ,drugi u slike ,treći u znake i u spoljašnja znamenja. Neki Gospoda imaju često u ustima ,ali malo u srcu . A ima ih koji ,prosvećenoga uma i čistoga srca ,ne prestaju težiti večnim dobrima ,kojima su zemaljski razgovori odvratni ,i koji se prirodnim potrebama nerado potčinjavaju ...jer tu čuju što duh istine govori u njima ...jer ih on uči da preziru ono što je prolazno ..da ljube ono što je večno..da zaborave svet ,i da žele nebo i danju i noću...

Gospod..sine moj, u ovom životu nećeš nikad biti spokojan ,i dokle god živiš, trebaćeti duhovno oružje..okružen si neprijateljima..i ako se sa svih strana ne zakloniš štitom strpljenja ,nećeš dugo ostati bez rane..ako tražiš odmora u ovom životu, kako ćeš doći do večnog pokoja ?..osnaži se i ohrabri, da bi ispunio i podneo sve što je odvratno čoveku..."JA sam najviše dobro ,čekaj me, dok ne dođe carstvo Božije !

"— Nekad sam se i sam igrao i zabavljao mudrostima otaca, a kada sam se već bio uputio putem
krsta, teologiziranje mi je još često pričinjavalo zadovoljstvo, naravno, i nedaće. Moje misli je
najviše zaokupljalo stvaranje sveta i činjenica da je na kraju stvaralačkog čina zapravo sve trebalo
da bude dobro, budući da je rečeno: „Bog je video sve što je stvorio, i, gle, sve je bilo veoma
dobro.” U stvarnosti je samo za trenutak bilo sve dobro i savršeno, u trenutku života u raju, a već
sledećeg trenutka savršenstvo su pomutili greh i prokletstvo, jer je Adam jeo jabuku sa zabranjenog
drveta. Bilo je učitelja koji su govorili: Bog koji je stvorio svet, Adama i drvo saznanja nije jedini i
najviši Bog, već samo njegov deo ili neki njegov podbog — demiurg — a čin stvaranja mu nije
uspeo i sad je vekovima prokleto to što je stvoreno i predato nečastivom na milost i nemilost, sve
dok On sam, Jedini Duh Bog, preko svog sina nije odlučio da okonča vekovno prokletstvo. Od tog
vremena, glasilo je njihovo učenje, a i ja sam verovao da je tako, počelo je odumiranje demiurga i
svega što je stvorio, svet postepeno odumire i kopni, sve dok u jednom novom svetskom razdoblju
više neće biti stvaranja sveta, ni bludi, pohote i greha, telesnog začeća, rađanja i umiranja, već će
nastati jedan savršeni, duhovni i spasonosni svet, oslobođen Adamovog prokletstva, oslobođen
večnog prokletstva i nagona požude, bez začeća, rađanja i umiranja. Krivicu za sadašnja zla u svetu
pripisivali smo više demiurgu negoli prvom čoveku, mislili smo da bi demiurgu, ako je zaista bio
sam Bog, bilo lako da Adama stvori drugačije, ili da ga poštedi iskušenja. Stoga smo na kraju naših
zaključaka došli do dva božanstva, do stvaralačkog Boga i do Boga oca, i nismo zazirali od osude
prvog. Bilo je čak i ljudi koji su otišli korak dalje i tvrdili da stvaranje sveta uopšte nije bilo božje
delo nego delo đavola. Mislili smo da našim mudrostima pomažemo Spasitelju i budućem razdoblju
duha, zato smo po svojoj volji podešavali bogove i svetove i planove sveta, raspravljali smo i bavili
se teologijom dok me jednog dana nije spopala groznica, smrtno sam se razboleo i u svojim
grozničavim snovima bio sam stalno zaokupljen demiurgom, morao sam voditi ratove i prolivati krv,
a priviđenja i strah su bili sve strašniji i jedne noći, u najvećoj groznici, mislio sam da moram ubiti
rođenu majku da bih izbrisao svoje telesno začeće i rođenje. U tim mojim grozničavim snovima đavo
me je gonio sa svim svojim psima.
Ali sam ozdravio i, na veliko razočaranje mojih prijatelja, vratio sam se u život kao čovek glup,
ćutljiv i bez duha, telesnu snagu sam, doduše, ubrzo povratio, ali ne i zadovoljstvo u filozofiranju. Jer
u danima i noćima kada sam prezdravljao i oslobodio se onih užasnih mora izazvanih groznicom,
osetio sam u svim budnim trenucima Spasitelja kraj sebe, osetio kako se njegova snaga uliva u mene i
kada sam ozdravio bio sam tužan što više ne osećam njegovu blizinu. Umesto toga, obuzela me je
silna čežnja za njegovom blizinom i ubrzo se pokazalo, čim sam opet slušao rasprave prijatelja, da je
ta moja čežnja — a ona je u to vreme bila moje najveće blago — u opasnosti, da bi mogla da nestane
i da se raspline u mislima i recima, kao što se voda razliva u pesku. Ukratko, mili moj, to je bio kraj
moje mudrosti i teologije. Od tada pripadam niščima duhom. Ah ne bih hteo da sprečavam i
omalovažavam one koji znaju da filozofiraju i mitologiziraju, koji se bave igrama u kojima sam i ja
nekad odmeravao snagu. Ako sam se nekad morao zadovoljiti time da su demiurg i Bog duha,
stvaranje i spasenje u svom neshvatljivom slivanju i istovetnosti za mene ostali zagonetka, onda se
moram zadovoljiti i time da nije moje da filozofe preobrazim u vemike. To ne spada u moju službu."

Hese, "Ispovednik"

Bog nije čovek da bi lagao. Kada bog hoće da podigne čoveka on ga prvo sruši. Kada đavo hoće da sruši čoveka on ga prvo podigne.

Схватио сам да послушање много помаже. Тек нешто мало памети човек да има, ако слуша – постаће мудрац. Било да је паметан, било да је глуп, било да је здрав, било да је болестан (духовно или телесно) и муче га помисли, ако слуша ослободиће се муке. Послушање – то је ослобођење.

sv. Pajsije Svetogorski

Ко се расправља са будалом ни сам није мудар

Ако не можеш да кажеш истину,
ниси обавезан да кажеш лаж.
Између истине и лажи постоји пролаз:
ЋУТАЊЕ.
Свети Пајсије Светогорац.

south railroad:

Схватио сам да послушање много помаже. Тек нешто мало памети човек да има, ако слуша – постаће мудрац. Било да је паметан, било да је глуп, било да је здрав, било да је болестан (духовно или телесно) и муче га помисли, ако слуша ослободиће се муке. Послушање – то је ослобођење.

sv. Pajsije Svetogorski

Kliknite za proširenje...

Неће постати мудар онај који слуша него онај који Послуша: онај који пошто чује, почне и чинити,тако, буде послушан. Сама реч послушност нам каже да је у питању нешто што долази по слушању, после слушања,
После слушања долази дело и то дело се зове послушност, е такав је већ мудар.

Sveti Arhangel MIhajlo , kome neka je slava i cast :

"...По народном веровању које је забележено у народној поезији, кад су свеци делили улоге арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће.
Говори се да у ово време архангел лута светом обучен у просјака и куша људе.
Следећа прича из Шумадије потврђује веровања која наш народ од давнина има у вези са архангелом Михаилом.

- Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо Бумбар. Олако се обогати и подигну кућерину, скоро дворац, са стотину соба. Као и сваки скоројевић волео је да се размеће богатством, засењујући њиме простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом, која беше његова слика и прилика, шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једнога дана шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци са себе просјачке прње и рече: “Зар ти ништа не даде Бог?”

Охоли пар га погледа и угледа пред собом дванаестокрилног арханђела Михаила.
Падоше ничице пред њим и затражише милост.
Арханђел им одговори:
"Ево вам моје просјачко одело. Од сада ћете у њему ходити”.
Тако и би.
Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Свевишњем Михаилу..."...