- Poruka
- 6.481
Dakle za sve one koji su vrištali kako će Amerika da propadne, evo jednog lepog teksta:
Amerikanci najbliži izlasku iz krize, Evropljani i Rusi u problemima, a Kinezi su priča za sebe
12.06.2009.
1306amerikanci_najblii_izlasku_iz_krize.jpgSvetska ekonomska kriza ima različit uticaj u različitim delovima sveta, a koliko je kriza neki deo sveta pogodila i koliko će joj vremena biti potrebno da iz nje izađe kako sada stvari stoje najviše će zavisiti od njihovih privrednih resursa i infrastrukture
Globalna recesija je najveći događaj u svetskom ekonomskom sistemu u toku ove godine. U SAD, skoro da je postalo dogmatsko mišljenje da je recesija najgora od Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. A sve se svodi na samo dva pitanja: kome je kriza najviše naudila, i zašto?
Počnimo sa jednostavnim brojevima. Na svim objavljivanim grafikonima o američkoj ekonomiji, recesija u SAD u ovom trenutku je najgora od 1982, a ne od tridesetih godina, i bledi u odnosu na ono što se dešava u ostatku sveta. Brojke u Kini nisu uključene, delom zbog nepouzdane kineske statistike, ali i zato što je njen finansijski sistem radikalno drukčiji od ostatka sveta, tako da je svako poređenje suvišno.
Ali onda se postavlja drugo pitanje: Zar recesija nije upravo počela u SAD? Jeste, ali američki sistem je mnogo stabilniji, izdržljiviji i fleksibilniji nego većina drugih svetskih ekonomija, a u velikoj meri zahvaljujući geografiji zemlje. Da bi u potpunosti razumeli kako mesto može da oblikuje ekonomiju moramo da napravimo ogroman korak unazad od sadašnjeg sumornog i zlokobnog vremena i istražimo dugoročniju sliku zašto različiti regioni prate različite ekonomske staze.
Počinjemo od SAD, odakle je svetska ekonomska kriza i počela. Najvažniji aspekt SAD nije samo njegova prosta veličina, već veličina korisnog zemljišta. Rusija i Kina su možda slične veličine u apsolutnim uslovima, ali velika većina ruske i kineske zemlje je beskorisna za poljoprivredu, naseljavanje ili izgradnju. Sa druge strane, Srednji zapad SAD ima najveću nepodeljenu masu obradive zemlje na svetu, a ta zemlja ne uključuju veliki komad korisne teritorije na zapadnoj i istočnoj obali.
Drugi aspekt je američki vodni transportni sistem. Reka Misisipi, koja je povezana sa rekom Red, Misuri, Ohajo i Tenesi, obuhvata najveću međusobno povezanu mrežu plovnih reka na svetu. U zalivima San Francisko, Česapik, Long ajland, SAD imaju tri najveće i najbolje prirodne luke na svetu. Niz priobalnih ostrva nekoliko kilometara udaljenih od obala Teksasa i na istočnoj obali formiraju takozvani "morski autoput", koji štiti američko priobalni pomorski saobraćaj od skoro svih elemenata koji bi mogli da unište njihove brodove i luke, osim uragana.
Lepota je u tome što se ta dva sistema prepliću u skoro savršenoj simetriji. Priobalski saobraćaj i većina luka su povezani sa poljoprivrednim regionima i sopstvenim rečnim sistemima, dok mreža velike reke Misisipi je cirkulatorni sistem Srednjeg zapada. Čak i bez sistema kanala, moguće da da brodovi dosegnu bilo koju tačku na Srednjem zapadu iz bilo kog dela Meksičkog zaliva ili sa istočne obale. Rezultat nije samo ogromna mogućnost za uzgajanje velike količine žitarica, i ne samo mogućnosti da se žitarice lako i jeftino prevezu do lokalnih, regionalnih i svetskih tržišta, već takođe i mogućnost da se ta ista transportna mreža koristi za bilo koju drugu ekonomsku svrhu bez briga za zalihe hrane.
Posledice takve povezanosti su duboke i održive. U slučaju gde većina zemalja mora da udruži kapital da gradi puteve i železnicu kako bi razvila temelje ekonomije, a to je transportna sposobnost, geografija je obezbedila SAD skoro savršen sistem koji ništa ne košta. To oslobađa američki kapital za druge stvari i skoro osuđuje Ameriku da bude bogata kapitalom. Svaki deo tradicionalne infrastrukture u SAD je kao šlag na torti.
Kada se sve to vidi postavlja se pitanje da li su SAD stvarno u recesiji. Odgovor je, naravno. Da li će recesija trajati zauvek? Naravno da ne. Činjenica je da postoji veliki broj faktora koji ukazuju na to da je Amerika na ivici oporavka.
Ukoliko u ekonomskom smislu SAD ima sve geografske faktore na svojoj strani, Rusija je potpuno drugačija. Ruske stepe se prostiru celom unutrašnjošću Evroazijske kopnene mase, i kao takva poseduje klimatske uslove koji su mnogo gori za ljudsko naseljavanje i poljoprivredu, nego što je to slučaj na američkom Srednjem zapadu. Čak i u onim dobrim godinama kada sve buja u Rusiji, ona nema mrežu reka koje bi joj obezbedile lak transport proizvoda.
Rusija nema dobre luke u toplim vodama koje bi bile pogodne za međunarodnu trgovinu. Ona ima dugačke reke, ali one nisu povezane kao što je Misisipi povezan sa svojim pritokama, i uglavnom imaju tok ka severu i hladnom Arktičkom okeanu, što je oblast u kojoj malo ljudi živi. Jedini izuzetak je Volga, koja je važna za privredu zapadne Rusije, ali koja se uliva u Kaspijsko more, koje se isušuje i koje nije spojeno ni sa jednim drugim morem. Razvoj takve nepristupačne zemlje zahteva velika izdvajanja samo za izgradnju putne i železničke mreže koja je potrebna za najosnovniji ekonomski razvoj. Troškovi su toliko veliki da prvi ruski interkontinentalni put nije završen do 21. veka, a svojim većim delom to je samo put sa dve saobraćajne trake.
Ruski radnički i kapitalni resursi su u većini neadekvatni kako bi prevazišli državne potrebe i slabosti, kojih je mnoštvo. Ovi endemski problemi teraju Rusiju ka centralističkom planiranju. Neki od mnogo loših rezultata ove strategije je ozbiljna ekonomska neefikasnost i generalna oskudica među domaćim potrošačima. Zbog toga kapital i ostali resursi mogu da budu nasilno izbijeni, ali ipak, aktivnim menadžmentom mogu da se postignu određeni nacionalni ciljevi. To često zna da da utisak značajnog napretka u oblastima koje Kremlj želi da istakne.
Kina takođe ima značajne probleme, ali nijedan nije zabrinjavajući kao oni koje ima Rusija. Kineska privreda je u farmerskom kraju duž basena reke Honagho na severu zemlje, reke koja nije plovna celim tokom i koja je podložna plavljenju. Jednostavno za izbegavanje periodične nestašice hrane potreban je visok nivo državnog planiranja i koordinacije. Kada se doda, da se južni deo zemlje nalazi u subtropskom klimatskom pojasu, koja je prepuna bolesti na koje su južnjaci postali rezistentni, ali ne i njeni sunarodnici sa severa.
Centralna kontrola, takođe je pretnja za kinesku vodnu geografiju. Kina ima još dve velike reke, ali one nisu međusobno povezane niti sa Hoanghoom prirodnim putem. Takođe, najbolje kineske luke se nalaze na mestima gde se te dve reke ulivaju u more. Šangaj je na ušću reke Jangcekjang, dok su Hong Kong, Makao i Guangžu nalaze na ušću reke Ksijang. Hoangho nema značajniju luku na svom ušću. Kao krajnju rezultat drugi regionalni centri mogu i razvijaju se ekonomski nezavisno od prestonice Pekinga.
Sa geografski komplikovanom situacijom u kojoj sever vlada i u isto vreme podržava ekonomsku nezavisnost juga, javlja se stalni problem Pekinga, a to je da održi jedinstvo države. Peking mora da osigurava masivne programe razvoja da zadrži jedinstvo u zemlji izgradnjom obične infrastrukture, koji su najvidljiviji izgradnjom velikog kanala koji povezuje reke Hoangho i Jangce.
Moderna Kina podržava državnocentralistički ekonomski model. Pod ovim modelom, sav moguć kapital koji je dostupan pojedincima sliva se u državnu kasu, koji ga iznose zahvaljujući brojnim velikim državnim bankama. To omogućava veliki ekonomski stimulus koji postiže maksimalnu zaposlenost i razvoj. Rezultat je ogroman ekonomski rast, ali je takođe neodrživ. Zato i ne čudi što je vlada odlučila da drži dva biliona dolara novčanih rezervi u američkoj valuti.
Da bi Kina preživela sadašnju recesiju potrebno je da koristi jednostavnu tehniku. Zbog izvoza, koji grubo čini oko polovine kineske ekonomske aktivnosti, koji je dvostruko opao tokom krize, Peking na neki način mora da popuni nedostatak novca. Zato je u prva četiri meseca ove godine odobrila putem državnih banaka više pozajmica, nego tokom cele prethodne godine. Dugoročni rezultat bi mogao da zakopa Kinu u dugove zbog loših pozajmica, što je slična strategija koja je dovela do finansijskog kraha u Japanu 1991. godine. Ali za sada to drži državu na okupu. Kako sada stvari stoje ekonomski oporavak Kine u potpunosti zavisi od inostrane potražnje za njenim proizvodima.
Evropa se suočava sa zbrkom sličnom kao u Kini. Evropa je bogata rekama koje su uglavnom plovne, što omogućava laku trgovinu i mogućnosti za razvoj. Ali gotovo nijedna se ne spaja sa drugom, što unazađuje političko jedinstvo. Evropa ima još više boljih luka od SAD, ali one nisu raširene celim kontinentom, pa zbog toga pojedine države imaju kapital, dok ga druge nemaju uopšte. Evropa raspolaže ogromnom obradivom površinom, ali je ona dugačka i tanka i veoma naseljena. Čak sedam etničkih grupa živi u tom pojasu, a nijedna od njih nije uspela da ostvari dominaciju. A evropsko bogatstvo u ostrvima blizu kontinenta, sa Velikom Britanijom kao najočitijim primerom, garantuje da kopneni deo nikada neće biti ujedinjen pod jednom silom.
Amerikanci najbliži izlasku iz krize, Evropljani i Rusi u problemima, a Kinezi su priča za sebe
12.06.2009.
1306amerikanci_najblii_izlasku_iz_krize.jpgSvetska ekonomska kriza ima različit uticaj u različitim delovima sveta, a koliko je kriza neki deo sveta pogodila i koliko će joj vremena biti potrebno da iz nje izađe kako sada stvari stoje najviše će zavisiti od njihovih privrednih resursa i infrastrukture
Globalna recesija je najveći događaj u svetskom ekonomskom sistemu u toku ove godine. U SAD, skoro da je postalo dogmatsko mišljenje da je recesija najgora od Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. A sve se svodi na samo dva pitanja: kome je kriza najviše naudila, i zašto?
Počnimo sa jednostavnim brojevima. Na svim objavljivanim grafikonima o američkoj ekonomiji, recesija u SAD u ovom trenutku je najgora od 1982, a ne od tridesetih godina, i bledi u odnosu na ono što se dešava u ostatku sveta. Brojke u Kini nisu uključene, delom zbog nepouzdane kineske statistike, ali i zato što je njen finansijski sistem radikalno drukčiji od ostatka sveta, tako da je svako poređenje suvišno.
Ali onda se postavlja drugo pitanje: Zar recesija nije upravo počela u SAD? Jeste, ali američki sistem je mnogo stabilniji, izdržljiviji i fleksibilniji nego većina drugih svetskih ekonomija, a u velikoj meri zahvaljujući geografiji zemlje. Da bi u potpunosti razumeli kako mesto može da oblikuje ekonomiju moramo da napravimo ogroman korak unazad od sadašnjeg sumornog i zlokobnog vremena i istražimo dugoročniju sliku zašto različiti regioni prate različite ekonomske staze.
Počinjemo od SAD, odakle je svetska ekonomska kriza i počela. Najvažniji aspekt SAD nije samo njegova prosta veličina, već veličina korisnog zemljišta. Rusija i Kina su možda slične veličine u apsolutnim uslovima, ali velika većina ruske i kineske zemlje je beskorisna za poljoprivredu, naseljavanje ili izgradnju. Sa druge strane, Srednji zapad SAD ima najveću nepodeljenu masu obradive zemlje na svetu, a ta zemlja ne uključuju veliki komad korisne teritorije na zapadnoj i istočnoj obali.
Drugi aspekt je američki vodni transportni sistem. Reka Misisipi, koja je povezana sa rekom Red, Misuri, Ohajo i Tenesi, obuhvata najveću međusobno povezanu mrežu plovnih reka na svetu. U zalivima San Francisko, Česapik, Long ajland, SAD imaju tri najveće i najbolje prirodne luke na svetu. Niz priobalnih ostrva nekoliko kilometara udaljenih od obala Teksasa i na istočnoj obali formiraju takozvani "morski autoput", koji štiti američko priobalni pomorski saobraćaj od skoro svih elemenata koji bi mogli da unište njihove brodove i luke, osim uragana.
Lepota je u tome što se ta dva sistema prepliću u skoro savršenoj simetriji. Priobalski saobraćaj i većina luka su povezani sa poljoprivrednim regionima i sopstvenim rečnim sistemima, dok mreža velike reke Misisipi je cirkulatorni sistem Srednjeg zapada. Čak i bez sistema kanala, moguće da da brodovi dosegnu bilo koju tačku na Srednjem zapadu iz bilo kog dela Meksičkog zaliva ili sa istočne obale. Rezultat nije samo ogromna mogućnost za uzgajanje velike količine žitarica, i ne samo mogućnosti da se žitarice lako i jeftino prevezu do lokalnih, regionalnih i svetskih tržišta, već takođe i mogućnost da se ta ista transportna mreža koristi za bilo koju drugu ekonomsku svrhu bez briga za zalihe hrane.
Posledice takve povezanosti su duboke i održive. U slučaju gde većina zemalja mora da udruži kapital da gradi puteve i železnicu kako bi razvila temelje ekonomije, a to je transportna sposobnost, geografija je obezbedila SAD skoro savršen sistem koji ništa ne košta. To oslobađa američki kapital za druge stvari i skoro osuđuje Ameriku da bude bogata kapitalom. Svaki deo tradicionalne infrastrukture u SAD je kao šlag na torti.
Kada se sve to vidi postavlja se pitanje da li su SAD stvarno u recesiji. Odgovor je, naravno. Da li će recesija trajati zauvek? Naravno da ne. Činjenica je da postoji veliki broj faktora koji ukazuju na to da je Amerika na ivici oporavka.
Ukoliko u ekonomskom smislu SAD ima sve geografske faktore na svojoj strani, Rusija je potpuno drugačija. Ruske stepe se prostiru celom unutrašnjošću Evroazijske kopnene mase, i kao takva poseduje klimatske uslove koji su mnogo gori za ljudsko naseljavanje i poljoprivredu, nego što je to slučaj na američkom Srednjem zapadu. Čak i u onim dobrim godinama kada sve buja u Rusiji, ona nema mrežu reka koje bi joj obezbedile lak transport proizvoda.
Rusija nema dobre luke u toplim vodama koje bi bile pogodne za međunarodnu trgovinu. Ona ima dugačke reke, ali one nisu povezane kao što je Misisipi povezan sa svojim pritokama, i uglavnom imaju tok ka severu i hladnom Arktičkom okeanu, što je oblast u kojoj malo ljudi živi. Jedini izuzetak je Volga, koja je važna za privredu zapadne Rusije, ali koja se uliva u Kaspijsko more, koje se isušuje i koje nije spojeno ni sa jednim drugim morem. Razvoj takve nepristupačne zemlje zahteva velika izdvajanja samo za izgradnju putne i železničke mreže koja je potrebna za najosnovniji ekonomski razvoj. Troškovi su toliko veliki da prvi ruski interkontinentalni put nije završen do 21. veka, a svojim većim delom to je samo put sa dve saobraćajne trake.
Ruski radnički i kapitalni resursi su u većini neadekvatni kako bi prevazišli državne potrebe i slabosti, kojih je mnoštvo. Ovi endemski problemi teraju Rusiju ka centralističkom planiranju. Neki od mnogo loših rezultata ove strategije je ozbiljna ekonomska neefikasnost i generalna oskudica među domaćim potrošačima. Zbog toga kapital i ostali resursi mogu da budu nasilno izbijeni, ali ipak, aktivnim menadžmentom mogu da se postignu određeni nacionalni ciljevi. To često zna da da utisak značajnog napretka u oblastima koje Kremlj želi da istakne.
Kina takođe ima značajne probleme, ali nijedan nije zabrinjavajući kao oni koje ima Rusija. Kineska privreda je u farmerskom kraju duž basena reke Honagho na severu zemlje, reke koja nije plovna celim tokom i koja je podložna plavljenju. Jednostavno za izbegavanje periodične nestašice hrane potreban je visok nivo državnog planiranja i koordinacije. Kada se doda, da se južni deo zemlje nalazi u subtropskom klimatskom pojasu, koja je prepuna bolesti na koje su južnjaci postali rezistentni, ali ne i njeni sunarodnici sa severa.
Centralna kontrola, takođe je pretnja za kinesku vodnu geografiju. Kina ima još dve velike reke, ali one nisu međusobno povezane niti sa Hoanghoom prirodnim putem. Takođe, najbolje kineske luke se nalaze na mestima gde se te dve reke ulivaju u more. Šangaj je na ušću reke Jangcekjang, dok su Hong Kong, Makao i Guangžu nalaze na ušću reke Ksijang. Hoangho nema značajniju luku na svom ušću. Kao krajnju rezultat drugi regionalni centri mogu i razvijaju se ekonomski nezavisno od prestonice Pekinga.
Sa geografski komplikovanom situacijom u kojoj sever vlada i u isto vreme podržava ekonomsku nezavisnost juga, javlja se stalni problem Pekinga, a to je da održi jedinstvo države. Peking mora da osigurava masivne programe razvoja da zadrži jedinstvo u zemlji izgradnjom obične infrastrukture, koji su najvidljiviji izgradnjom velikog kanala koji povezuje reke Hoangho i Jangce.
Moderna Kina podržava državnocentralistički ekonomski model. Pod ovim modelom, sav moguć kapital koji je dostupan pojedincima sliva se u državnu kasu, koji ga iznose zahvaljujući brojnim velikim državnim bankama. To omogućava veliki ekonomski stimulus koji postiže maksimalnu zaposlenost i razvoj. Rezultat je ogroman ekonomski rast, ali je takođe neodrživ. Zato i ne čudi što je vlada odlučila da drži dva biliona dolara novčanih rezervi u američkoj valuti.
Da bi Kina preživela sadašnju recesiju potrebno je da koristi jednostavnu tehniku. Zbog izvoza, koji grubo čini oko polovine kineske ekonomske aktivnosti, koji je dvostruko opao tokom krize, Peking na neki način mora da popuni nedostatak novca. Zato je u prva četiri meseca ove godine odobrila putem državnih banaka više pozajmica, nego tokom cele prethodne godine. Dugoročni rezultat bi mogao da zakopa Kinu u dugove zbog loših pozajmica, što je slična strategija koja je dovela do finansijskog kraha u Japanu 1991. godine. Ali za sada to drži državu na okupu. Kako sada stvari stoje ekonomski oporavak Kine u potpunosti zavisi od inostrane potražnje za njenim proizvodima.
Evropa se suočava sa zbrkom sličnom kao u Kini. Evropa je bogata rekama koje su uglavnom plovne, što omogućava laku trgovinu i mogućnosti za razvoj. Ali gotovo nijedna se ne spaja sa drugom, što unazađuje političko jedinstvo. Evropa ima još više boljih luka od SAD, ali one nisu raširene celim kontinentom, pa zbog toga pojedine države imaju kapital, dok ga druge nemaju uopšte. Evropa raspolaže ogromnom obradivom površinom, ali je ona dugačka i tanka i veoma naseljena. Čak sedam etničkih grupa živi u tom pojasu, a nijedna od njih nije uspela da ostvari dominaciju. A evropsko bogatstvo u ostrvima blizu kontinenta, sa Velikom Britanijom kao najočitijim primerom, garantuje da kopneni deo nikada neće biti ujedinjen pod jednom silom.
