Žana Merkus - Srpski dobrovoljac
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 36

Tema: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

  1. #1
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Жана Меркус или време заборава


    Полазећи на фронт, пребогата хероина оставила је аманет: „Уколико погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...





    Какви су то само били усклици одушевљења и готово неверице. Многи су, на срећу, забележени па тако, иако избледели и скрајнути, дотекли до наших дана. А она је, госпођица, била крхка и бледуњава, али пркосна, с ватром у очима. И увек у мушкој херцеговачкој одећи, с црногорском капом на глави. Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
    „...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
    Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
    „У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
    Европски репортери извештавају да „у њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва”. На питање једног од њих да ли је овде да као припадница Црвеног крста помаже рањеницима, одговара одсечно и помало увређено:
    - Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!
    Пре тога је Немац Албин Кучбах, не зна се да ли као ратни извештач или шпијун у редовима херцеговачких устаника, приметио њен долазак у логор у залеђу Дубровника и у својим успоменама га овако описао:
    „...Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.”
    А земунски лист „Граничар” у броју од 16. јануара 1876. године јавља:
    „Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.”
    Ко је заправо била Жана Меркус, својевремено слављена као „српска Јованка Орлеанка” и „српски Бајрон”? Одгонетка стиже захваљујући помним истраживањима холандског историчара и антрополога Ренеа Гремоа који је о њој написао монографију „Фатална ратна муза”, али и помоћи новинара и публицисте Бранислава Матића.


    Париз, ах, Париз!

    Леп догађај збио се октобра 1839. године у дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија на острву Јава, данас Индонезија. Родила се Жана Меркус (Јеанне Меркус). Пет година доцније, после смрти оца, породица се враћа у Холандију, а четири лета касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен”. О девојчици и њеној браћи и сестрама бригу преузима стриц Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске (валонске) цркве. И то ће можда пресудно усмерити њен живот и судбину.
    У кући стрица заволела је Бога и смисао живота видела у тежњи ка Њему. Већ тада јој је узор постала Јованка Орлеанка, толики да је одлучила да се ни сама не удаје. Кад је постала пунолетна, добија право на располагање огромним наследством, купује имање код Арнема, далеко од такозваног грађанског живота, бави се јахањем, чита, помаже сиромашнима.
    Крајем шездесетих година, међутим, распродаје имовину и креће на пут. Прво је то Немачка, па Италија, а у Паризу је затиче француско-пруски рат. У Граду светлости „преживљава страшну пруску опсаду”, добровољно ради у амбуланти Црвеног крста, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник”. У главном граду Француске је и у време успостављања Париске комуне, али 1871. године, сасвим исцрпљена, по савету лекара, опет креће према југу и стиже у ослобођену и уједињену Италију.
    Две године доцније ето је у Светој земљи, тада под турском влашћу, где намерава да подигне дворац у ком ће, по њеном дубоком веровању, бити дочекан Син Божији по његовом Другом доласку. Земљу је купила код капије за Јафу, недалеко од зидина старог Јерусалима, и то преко посредника пошто тада странци нису могли да имају некретнине у Турској царевини. Једном француском архитекти исплаћује огромне паре за градњу дворца и враћа се у Европу.
    У лето 1875. године потресају је, али због борбе против Турака и охрабрују, вести о устанку у Херцеговини. Почетком наредне године већ је на бојишту, у првим борбеним редовима. У предаху војевања од војводе Миће Љубибратића захтева да се под хитно набаве топови и за то одваја гомилу новца. Топови никад нису стигли...




    Слава теби, јуначице!

    Неколико месеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена с групом устаника”. С њом је био и војвода Љубибратић. На дугом путу, како је утврдио Рене Гремо, ухапшенике овацијама дочекују масе народа у местима од Сиња до Сплита, па онда све до Трста, кличући јужнословенској идеји, са све „славјанским тробојкама”.

    Није сасвим извесно како се Жана Меркус докопала слободе, зна се да крајем марта 1876. године стиже у Београд, на савско пристаниште, поново у мушкој херцеговачкој одећи с црногорском капом на глави. Лист „Шумадија” извештава да је „позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна”. Разбарушени и често одушевљењу склони Ђура Јакшић објављује песму „Добродошлица Јованци Меркусовој”: „...Девојко дична / Јованко наша, не орлеанска... / Имена твога повести наше / Славу ће носит најсјајнији лист. / А рода једног ослобођенога / Благородности чућеш усклике: / Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
    Био је то дотад ретко виђан призор на београдским улицама. После опоравка, за Васкрс 1876. године, велика поворка с бакљадама у којој је било око шест хиљада људи кренула је од данашњег „Лондона” и стигла испред хотела „Старо здање” (преко пута Саборне цркве), где је одсела и где се опорављала Јованка Маркушова, како су је звали Херцеговци. Ређају се говори и говорници. Професор филозофије на Великој школи Милан Кујунџић Абердар узвикује: „Слава теби, јуначице!” Захваљујући с балкона „Старог здања”, Жана каже:
    „...Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача...”
    И имала је, можда, брже него што је њено крхко здравље могло да поднесе. Србија и Црна Гора 30. јуна исте године улазе у рат за коначно ослобођење од Турака. Наредног дана Жана Меркус јавила се као добровољац, пошто је претходно Србији за ратне циљеве поклонила 2000 динара. Поређења ради, највећи прилог после њеног дала су браћа Крсмановић - 1000, а руски генерал Черњајев целих 60 динара.
    Сећајући се свог дечаштва из тих дана, Слободан Јовановић, потоњи правник и историчар, записаће:
    „...Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком...”


    У клопци тајних служби

    Почетком јула 1876. године Жана Меркус већ је на ратишту, на Дрини. Пре тога оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” А лист „Застава” не пропушта да забележи њено војевање:
    „У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна... Прикључена је добровољачкој бригади...”
    Воде се жестоке борбе око Бијељине којима командује неодлучни генерал Ранко Алимпић, мајстор тактике „крени-стани-врати се”. И, по неким изворима, долази до честих и жестоких свађа између њих двоје, она још у залудној нади да ће најзад стићи топови које је платила још у Херцеговини и којима би могло да буде надјачано „Крупово” оружје, каквим су били опремљени Турци.
    И онда је стигао телеграм - наредба с важног места. Жана Меркус мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дела да је „фрајла Меркус... просто један шпијун Чивутин аустријски”.
    Намах, као да никад није ни постојала нити било шта урадила за Србију и српски народ, по свој прилици жртва игре тајних и других служби, Јованка Маркушова је заборављена, тек што је и буквално протерана преко границе. После извесног времена поново одлази у Свету земљу, где сазнаје да је због учешћа у борби на страни „хришћанских побуњеника” изградња њене задужбине заустављена. Опет посеже за новцем, храм расте, али јој Турци не заборављају учешће у биткама против њих. Чак је зову „лудом женом која је против турске империје ратовала на Балкану”.


    Испод мостова на Сени

    Немоћна и већ сасвим осиромашена, враћа се у Европу. У Србији је одавно више нико, не бар јавно, не помиње. Један јунак је потрошен. Неки подаци указују да је у ритама стигла у Париз 1895. године, чак и да је неко време живела као клошар под мостовима на Сени.
    Рене Гремо успео је да утврди да је Жана Меркус, потом, завршила у једној месној болници где су сазнали о коме је реч и одмах обавестили холандско дипломатско представништво. И уместо да је богати брат смести у свој дом у Утрехту и омогући јој одговарајућу негу, шаље је у једну добротворну установу у околини. Умрла је почетком фебруара 1897. године.
    О њеном гробу нико није бринуо. Све док тридесетих година 20. века генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, иначе песник и сликар, није успео да код градских власти издејствује да се гроб обнови и редовно одржава.

    http://www.politikin-zabavnik.co.yu/2007/2876/01.php



  2. #2
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    LIJEPA HOLANĐANKA U HERCEGOVINI


    Zagonetna misija lijepe Holanđanke u Hercegovini. Šta je natjeralo jednu princezu da dođe u ove krajeve? Mnogo toga je obavijeno tajnom i ko zna hoće li se ikad sve i saznati?



    U arhivskom fondu Mićo Ljubibratić (pohranjen u Arhivu HNK/Ž u Mostaru, fotokopije u Arhivu Republike Srpske Područna jedinica u Trebinju) sačuvano je više novinskih isječaka o Hercegovačkom ustanku 1875. godine objavljenim sredinom prošlog vijeka.

    Na više mjesta pominje se ime jedne strankinje, mlade holandske princeze Markus koju zovu Jovanka, Marija, Ivana, Ivona ili Jovana. Ko je ta tajanstvena žena i zašto je došla, pokušali su da objasne u svojim člancima prof. Hamdija Kapidžić, A. Budimčić, A. Nazečić koristeći razne arhivske izvore te bilješke iz Hronike Vuka Vrčevića O hercegovačkom ustanku (1875.-76.).

    Holandska princeza Markusu štabu ustanika

    Holanđanka Markus, rođena je na ostrvu Javi (Indonezija), najinteresantnija je ličnost među stranim dobrovoljcima koji su došli u pomoć ustanicima u hercegovačkom ustanku, poznatijem kao "Nevesinjska puška" - juli 1875. godine.

    Nosila je muško odijelo i crnogorsku kapu, jahala konja i svojom pojavom oduševljavala svijet kud god se kretala i pojavljivala. Nalazila se u štabu Mića Ljubibratića, pojavljivala se u njegovoj pratnji a i stalni joj je pratilac bio Vule Ljubibratić, čuveni borac ustanka.

    Prema pisanju u VUS-u od 17. juna 1959. godine u Sarajevu je živio stari pravnik Sava Ljubibratić, sinovac vojvode Mića Ljubibratića a sin Vula Ljubibratića.

    Inače, Vuk Vrčević bio je poznati sakupljač narodnih umotvorina i pisac koji je u vrijeme ustanka živio u Trebinju i djelovao kao austrijski vicekonzul. I po svojoj službenoj dužnosti interesovao se za ustanak a učestvovao je i u raznim misijama svoje vlade, tako da je upoznao mnoge ljude i tadašnja viđenja o čemu je ostavio interesantne zabilješke.

    Još je i francuski književnik Šarl Iriart u svojoj knjizi o ustanku u Hercegovini ukazao na simpatičnu i hrabru Holanđanku Markus koja je pomagala ustanike kako ličnim učešćem tako i novčano jer navodi da je blagajniku ustaničke vojske Božidaru Veselickom predala veliku sumu novca za kupovinu topova. Mićo Ljubibratić je ovu nabavku povjerio francuskom kapetanu Barbiju i pruskom oficiru fon Hartovu koji su za ustanike nabavili jednu bateriju topova.

    Inače, g-đica Markus je u Hercegovinu došla preko Dubrovnika i za vrijeme ustanka stalno je bila u ratnom logoru Mića Ljubibratića. Bila je oduševljena Ljubibratićem o kojem je uvijek govorila mnogo pohvala i poštovanja. Kad je stigla u Hercegovinu u početku se mislilo da je neka "špija" (špijun) a kasnije da je novinarka. Međutim, ona je od hercegovačkih harambaša energično zahtijevala da je prime kao uskoka:

    "Došla sam da se borim", rekla je. Primili su je i borila se rame uz rame sa uskocima Pere Tunguza i Stojana Kovačeviča. Neko vrijeme bila je i sa jajošima crnogorskog četovođe Peka Pavlovića.



    Markusova u Dubrovniku

    Prema utisku Vuka Vrčevića ova "Olandežica" bila je prava Amazonka koju on zove "čovjek-žena", borac i ujedno bolničar u ustanku. U Hronici on zapisa:

    "Dužan sam ovde napomenuti jednu olandešku ženu od svojih 35 godina ili može biti manje, koja je po kazivanju više dostovjernih ljudi sobom donijela 100 hiljada franaka i svakog odličnog junaka obdarila spram učinjenog junaštva sa poobilno napoleona. Ova čovjek žena bila je do sad dva tri puta s ustaškom vojskom (ustanicima, o.a.) u bojevima."

    Mlada i lijepa Markusova, a uz to bogata, često je putovala u Dubrovnik gde je uvijek bila iznenađenje. U Dubrovniku je prihvatala dobrovoljce i prevodila ih u Hercegovinu.

    O jednom pojavljivanju u Dubrovniku, Vrčević bilježi:

    "Češče puta dolazila bi u Dubrovnik i šetala se po pijaci bez ikakva zazora u opancima i s cigarom u ustima na veliko divljenje onog građanstva. Ona je savršeno znala, osim materinog jezika, francuski i njemački, a nešto malo i italijanski, a najposlije je dosta prilično uz ustaše (ustanike, o.a.) i naš jezik naučila. Ona s nikim nije po kafanama ili gostionicama riječi progovorila osim samo sa kojim od ustaških (ustaničkih,o.a.) dobrovoljaca, koji je znao govoriti kojim od gorespomenutih jezika. Nikom se nije po imenu kazala, ali sam se ja izvjestio od jednog mog odličnog ustaškog (ustaničkog, o.a.) glavara da se zove Marija Markus."

    ( http://www.glastb.com/arhiva/959/zanimljivosti.htm )

  3. #3
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Markusova u boju na Ljubuški

    Interesantno je da se njena misija nije samo odnosila na obilaženju Hercegovine i želje da nešto vidi i upozna već je učestvovala i u bojevima gdje se istakla kao odlična junakinja. Za ustanike je to bilo malo neobično ali ujedno i veliki moralni podstrek.

    Kada su ustanici krenuli da napadnu Ljubuški pod komandom Mića Ljubibratića, Alekse Jakšića i don Ivana Musića, u boju je učestvovala i Markusova i istakla se kao odlični borac. O njoj Vrčević tada zapisa:

    "Uz ovu četu i ženski junak pristade (ona Olendezica Ivana Markus) o kojoj sam ovamo govorio, koja je u mnogo bojeva u donjoj Hercegovini učestvovala na udivljenje vaskolikog naroda. Ona je u bojevima imala mušku ustašku nošnju i dva revolvera o gajtanima o grlu viseća, a vazda uzase nosila zamotaj krpa kojim bi privremeno zavijala rane pojedinim ranjenicima."

    Ustanici nisu imali mnogo uspjeha u boju oko Ljubuškog a i pritješnjeni od turske vojske morali su preći na austrijski teritorij negdje kod Imotskog - Vinjana.



    Hapšenje ustanika

    Prilikom prelaska granice bili su uhapšeni a novosadski list "Zastava" je 2. marta 1876. godine objavio telegram iz Imotskog:

    "Ustaški (ustanički, o.a.) četovoča LJubibratić, Holanđanka Markusova, dva Italijana i druga četiri na vjeru uhvaćeni na granici i zatvoreni." Ova dva Italijana su bili Garibaldijevi dobrovoljci koji su učestvovali u ustanku, pukovnik konte Facle, kapetan Cereti te vojvodin brat Tomo i rođak Vule LJubibratić.

    Sam Vrčević o ovom dogačaju saznao je od svog prijatelja pa u Hronici kaže: "Kad je LJubibratić sa šestoricom bio na našoj granici blizu Imotskog, uhvatiše ga austrijski stražari. On i družina jahali su na konjima a za njima konji sa prtljagom. U varoši bijaše izbjeglo malo i veliko da susretne tu pratnju, tek kad je pristupila u varoš sa sviju strana narod je usklikom pozdravljao praćenike. Jovanki Markus koja se nađaše među uhvaćenim bi poklonjena lijepa kita cvijeća u usklik: Živjela ratoborna junačice!" Odvedeni su i zatvoreni u žandarmerijsku kasarnu u Imotskom. Markusovoj i oficirima, Italijanima, dati su pasoši da mogu napustiti Imotski a ostali su zadržani u zatvoru.

    Vrčević nastavlja: "Poslije čulo se da je Ljubibratić i ova žena Olenezica, bio parobrodom poslan u Zadar."

    Vidi se, takođe, da austrijske vlasti nisu trpjele Ljubibratića zbog njegovih veza s italijanskim revolucionarima pa je zato bio i uhapšen. Čini se da je neko unaprijed javio kako je i Markusova imala veze sa garibaldincima u Dubrovniku pa je i ona zbog toga vezana i zatvorena u Lincu na Dunavu.

    Sa koliko je oduševljenja bila prihvaćena kao istinski borac, kao prijatelj potlačenog naroda, vidi se iz izvještaja koji je objavila "3astava" u Novom Sadu, aprila 1876. godine:

    "3atočenica vinjanska pračena žandarmskom Austriom kroz Dalmaciju, a pozdravljena svud s usklicima i oduševljenjem tamošnjeg naroda, ponela je uvjerenje, da naš narod zna ceniti i poštovati njeno požrtvovanje i učestvovanje u borbi za srpsko oslobođenje. Osvjedočena raspoloženjem ratoborne struje, osjećala je živu radost na skoru borbu za oslobođenje vaskolikog srpskog naroda."

  4. #4
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Doček i ovacije u Beogradu

    Odmah nakon prelaska preko Dalmacije i zatvaranja, mlada junakinja Markusova se pojavila u Beogradu. O njenom dolasku u Beograd svakako se saznalo i ranije jer su mnogi htjeli da je vide i pozdrave, a tih dana mnoge ulice u Beogradu kroz koje je ona trebala proći bile su svečano ukrašene.

    Svi beogradski listovi pisali su o ovoj hrabroj ženi s mnogo poštovanja i tražili su od građanstva da izađu na ulice i da time pokažu da umiju cijeniti žrtve ove mlade Holačanke za stvar srpskog oslobođenja.

    Tako je "3astava" N. aprila 1876. godine o dočeku objavila: "Građanstvo naše, da bi pokazalo koliko ume ceniti žrtve što ih je učinila ova ženska, koja je kadra bila odreći se najsjajnijeg života došla ovamo da potpomaže stvar srpskog oslobođenja, priredilo je u čast ove plemenite Holanđanke bakljadu na prvi dan uskrsa. Bakljada je krenula u 8 sati uveče od gostionice "London" uz pratnju pevačkog društva, bande i grdne množine naroda. Pred kneževim dvorom zaustavila se dok je banda osvirala himnu i dalje preko Terazija, Gospodareve ulice i Varoš-kapije uputila se Starom zdanju, gdje je g-ca Jovanka Markus obitavala. NJena pojava na balkonu sa crnogorskom kapom na glavi izazvao je od prisustvujećeg naroda oduševljeno klicanje: "Živela!" nebrojeno puta, dok je banda svirala i pevačko društvo pevalo...."

    Oduševljen ovim događajem, Đura Jakšić je ispjevao "Dobrodošlicu Jovanki Markusovoj: Devojka obična!

    J o v a n k o naša, ne orleanska, Al' ona ista ... Anđeo čist....

    Malo je stranaca koji su toplo i sa takvim oduševljenjem dočekani u Beogradu. Markusova je to vjerovatno i zaslužila jer boreći se zajedno sa ustanicima u više bojeva osjetila svu grubost, sve patnje i stradanja što donosi jedan ustanak.

    Poslije nekoliko dana Markusova je napustila Beograd a njen dalji rad u Hercegovini veoma je nejasan i biće vjerovatno tema nekih istraživača u sačuvanim arhivskim fondovima iz tog perioda.



    "Imala je srce od junaka"

    Negdje šezdesetih godina prošlog vijeka A. Budimlića je prema uputstvu prof. Kapidžića put vodio u Hercegovinu, "tamo gdje su prije više od osam decenija dan i noć plamsale borbe uskoka protiv turskih vojnih jedinica: u Nevesinje, Kifino selo, Krekove, Ulog, Zovi do, Izgori, Muratovicu i druga mjesta razasuta po krševitom kraju Hercegovine".

    Htio je da potpunije osvijetli lik strankinje Markusove, ako je moguće kroz kazivanje očevidaca. Pustimo ga da nastavi: "Magla polegla po Morinama, dremljivo šute gole poljane na kojima kao da žive duše nema. Stari Vukota, koji mi je pravio društvo, počeo je još u kolima svoja sjećanja:

    - Eto baš ovdje u Kifinom selu održan je sastanak našijeh harambaša u ljeto sedamdesetpete. Bili su svi na broju osim Pera, koji je sa svojim uskocima bio otišao do Zovog dola, da tamo dočeka tursku vojsku. Baš kad su harambaše zasjedale, došla je ona na konju kao vila. Poslo ju je pokojni Pero da javi, da mu je potrebna pomoć.

    Stari Vukota danas ima preko devedeset godina, ustanak je zapamtio kao dječak a ipak je za Holanđanku čuo.

    - Kako da nisam čuo. Čulo je za nju i staro i mlado. Ima jedna pjesma koja se pominje: Imala je srce od junaka a bogatstva tri tovara blaga."

    Šta je bilo sa njom? Gdje je otišla, gdje se nastanila? Ima li neko od njenih potomaka koji bi život ove žene mogao potpunije osvijetliti? Ko je ta tajanstvena žena, opet se vraćamo pitanjima sa početka!

    (B. Antelj)

  5. #5
    Ističe se 32-956 (avatar)
    Učlanjen
    20.06.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    на граници
    Poruke
    2.221
    Reputaciona moć
    139

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Свака ти част , Милунка ! И то је борба . ( " Огњем , пером и мачем")
    Шта ће ти слобода ако немаш част.

  6. #6
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Свака част.
    Ово је историја коју не знамо а требало би да знамо.

  7. #7
    Elita Konstantin Veliki (avatar)
    Učlanjen
    14.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    23.543
    Tekstova u blogu
    2
    Reputaciona moć
    308

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Bas me sram sto za nju nisam nikad cuo

    Vecna slava i svaka cast milunki na ovoj temi.

  8. #8
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Postaviću ovde, mada bi se moglo i na pdf "Književnost":

    Pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz Hercegovine (1)

    Sanjala sam da SPAVAM MEĐU ZVEZDAMA

    Moja grupa za Hercegovinu sastala se u Bariju, odakle smo krenuli lađom za Dubrovnik. U grupi je novinar Pari mača Ežen Furnije i dvojica Garibaldinaca iz Napulja - Đuzepe Santini i Florenco Benini. U Rimu se priprema 50 slobodoljubivih Italijana da se bore za novi slobodni svet.
    Vezu sa hercegovačkim ustanicima uspostavio je Garibaldijev sin, koji se sprema da sa 4000 boraca krene u oslobađanje Balkana. Mlada slobodoljubiva Evropa, koja nije ugušena 1848, traži nove izazove. Taj revolucionarni duh prodro je i u moje mirno holandsko kraljevstvo, koje gleda kako da produži svoj imperijalni život na stradalništvu bednih naroda u Aziji i Africi, u čije zemlje smo se zarili kao krpelji u telo.
    U toj nečasnoj raboti moja porodica učestvuje već 120 godina. Hoću da prekinem tu sramotnu istoriju, hoću da pred lice božije pravde svetla obraza stane bar jedan njen član.
    Sa gospodinom Eženom Furnijeom upoznala sam se u Parizu. NJegove ratne reportaže iz Hercegovine duboko su me potresale. U Rimu, u kafani "Koloseum", upala sam u grupu mladih revolucionara koji se bore za ujedinjenje i oslobođenje Italije. Oni su mi pomogli da ostvarim ovaj naum.
    Putovanje parobrodom do Dubrovnika veoma teško sam podnela. Prolećno Jadransko more bilo je nemirno, povraćala sam toliko da su mi oči ispadale.
    Iskrcali smo se u luci Klek, noću. Tu su nas dočekala dvojica mladih ljudi. Kad smo krenuli u dubinu teritorije, u brda, dočeka nas i treći čovek, koga uočismo u mraku. Držao je za povodac konja. Svi govore tiho, da ih noć ne čuje. Upitaše me da li znam da jašem. Rekoh da znam. "Onda se penji", reče na italijanskom jedan od njih. Uzjahah mršavo sićušno konjče koje se povi pod mojom nevelikom težinom. Mislila sam da neće moći da me nosi, ali ono je vrlo istrajno savla-đivalo strmi uspon i toplu junsku noć punu opojnih mirisa. Svuda oko nas, nevidljivo, mirisala je trava ili drveće. Čarobno. Osećam se kao da idem kroz noćni rajski predeo.
    Svitalo je kad smo ušli u raštrkano planinsko selo. Tada jasno videh lica mojih pratilaca. Mladi ali ozbiljni ljudi. Jedan među njima znao je italijanski, s njim sam mogla da se sporazumevam. Zove se Mićo Ljubibratić, najmlađi. Sjahala sam pred kućom za koju mi rekoše da pripada vođi ustanka Luki Vukaloviću, koji nas je čekao pred nevelikom kamenom kućom.
    Pozdravi me osmehom i učtivo mi pruži ruku da lakše sjašem. Moju malu težinu taj čovek kao da nije ni osetio; uz njegovu pomoć lako sam sjahala. Poput ostalih ljudi koji su se nalazili oko njega, vođa je bio snažno građen čovek četrdesetih godina. Ličio je na trokrilni orman u duborezu, obučen u raskošno ukrašenu narodnu nošnju; za pojasom je imao dva velika revolvera. Snažnih muških crta lica, dugih brkova, ostavljao je utisak planinskog vladara.
    Sve je na njemu bilo drukčije nego što sam zamišljala. Ni u Indoneziji, gde sam odrasla i videla mnogo neobičnog i čudnog, nisam videla ovakve ljude, prirodu i kuće. Sve, osim ljudi, delovalo je oskudno i priprosto, slično planinskim mestima i kulturi na Sardiniji.
    Ušli smo u vođinu kuću, koja se sastojala iz dve prostorije. U prvoj, u kojoj nije bilo plafona, nalazilo se ognjište, iznad koga su visile verige sa bakračem u kome se varilo mleko, od koga se širio prijatan miris koji je podsećao na trave i predeo kojim smo prolazili tokom noći.
    Ponudiše me crnim vinom i kafom. Služila nas je vođina žena, mlada, snažna i skladno građena, nežnog lika. Osmehivala mi se sestrinski. Ona me ponudi komadom vruće pšenične pogače i šoljom bele kafe, koju je preda mnom spremala od kajmaka sa uzvarenog mleka i crne kafe, zaslađene medom. Bila sam pregladnela, pa taj doručak, tu kafu pre svega, pamtiću dok sam živa. I pogača, i mleko, i med imali su neobičan ukus i miris. Za sve vreme vođa me je motrio i procenjivao. Pošto završih doručak, poče da me ispituje: ko sam, zašto sam došla? Moje odgovore na njihov melodični govor prevodio je moj mladi pratilac Ljubibratić. Rekla sam:
    - Ja sam Holanđanka, Žana Merkus, ćerka sam holandskog potkralja u Indoneziji.
    Kada to rekoh, svi se izbečiše.
    - Ti si princeza?! - reagova vođa, koji je znao pomalo italijanski.
    - Šta ćeš ti među nama?!
    Odgovorih:
    - Preko novina i nekih prijatelja doznala sam o vašem ustanku i došla da vam pomognem. Odgojena sam u frankofonskom protestantskom duhu, moji ideali su hrišćanski, a moj uzor je slavna Francuskinja Jovanka Orleanka. Moj otac više nije živ. Ostavio mi je polovinu svog velikog imetka. Deo tog imetka odlučila sam da uložim u palatu u Jerusalimu, u svetoj zemlji, u kojoj će živeti 300 pravih Hristovih sledbenika, koji će propovedati njegovu veru i boriti se protiv muhamedanske. Drugi deo imetka želim da darujem vama, hercegovačkim ustanicima, jer vi u ovom trenutku vodite borbu za slobodu i Hristovu veru za sve nas u Evropi.
    Vođa je slušao s neskrivenim nepoverenjem. Kasnije će mi pričati da su imali nekoliko pokušaja da se među njih ubace špijuni. Budno ih špijunira Austrija preko svojih ljudi u Dalmaciji.
    - Jesi li došla da se boriš zajedno s nama ili si samo donijela pomoć?
    - I jedno i drugo - odgovorih. - Raspolažem znatnom sumom novca u jednoj holandskoj banci i uticajnim vezama u Italiji i Francuskoj. Bliska sam sa italijanskim vođom Đuzepeom Garibaldijem, koji gaji velike simpatije za vaš ustanak i vas lično. U meni ćete, uveravam vas, imati hrabrog borca. Već sam učestvovala u ratnim okršajima u sukobu Francuske i Pruske.

  9. #9
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Odmeravao je moje reči i pojavu, i dalje nepoverljivo. Sićušna i nežna, nimalo se nisam uklapala u njihovu sredinu.
    - Vi me, gospodine Vukaloviću, sumnjičavo gledate. Verovatno se pitate: da ova žena nije špijun. I ja bih se to pitala na vašem mestu. Ali ako vam predam Garibaldijevo pismo upućeno vama sa ličnom preporukom za mene, verujem da nećete sumnjati u moj identitet. Evo, izvolite to pismo.
    Vođa uze pismo i pruži ga LJubibratiću da mu ga prevede i pročita.
    Garibaldi je pisao: "Dragi prijatelju i suborče, gospodine Vukaloviću, uz mnoge pozdrave i najlepše želje za uspeh vašeg ustanka, koji mi ovde u Italiji, boreći se za istu stvar, pomno pratimo, šaljem vam preporuku da gospođicu Žanu Merkus primite među vas s punim poverenjem. Ona može biti od velike pomoći. Divi se vašoj borbi i zdušno vas podržava Mlada Italija. Đuzepe Garibaldi."
    - Hvala vam, princezo, na ovom pismu. Ono je odagnalo moje sumnje u vas. Ovo nije prvo pismo koje sam primio od italijanskog vođe. Ali moram da vas opomenem da se ovdje teško živi i u miru a kamoli u ratu. Vi na ovakve uslove nijeste navikli. Veoma ste nježni, gotovo bih reko slabašni...
    - Molim vas, nemojte me ceniti po izgledu. Ako ne budem mogla da podnosim tegobe koje me ovde očekuju, vratiću se odakle sam došla.
    - Ako je tako, gospođice princezo, smatraj da si od ovog trenutka naš, u svemu ravnopravan ustanik.
    Tim rečima umirena je moja strepnja. Obuze me radost. Vođa me je gledao nekako pokroviteljski, blago, kao da je znao šta preživljavam.
    - Sada će te odvesti u kuću gde ćeš boraviti do daljega. Nećeš nam zamjeriti što nije kraljevska - i tu se osmehnu kao da se izvinjava - ali vremenom ćeš se navići na našu siromaštinu. Naši gospodari više od 400 godina sve nam uskraćuju. Opstajemo ni sami ne znamo kako!
    - Nisam došla među vas u potrazi za kraljevskim dvorcem. To sam imala i napustila.
    - Da si kojim slučajem došla prije 650 godina, možda bi te dočekao naš mladi princ Rastko Nemanjić, što bi ti više priličilo. On bi te svakako smjestio kako ti doliči, ali njegovi dvori su odavno razrušeni, nema im ni traga.
    Ništa nisam znala o ličnosti koju je pomenuo, ali sam bila iznenađena: zar su ovi prosti ljudi nekada imali prinčeve, pitala sam se.
    Iz svoje putne torbe izvadih svežanj novčanica, 50.000 guldena i kutiju od slonovače, u kojoj se nalazio moj nakit, zlato, drago kamenje iz Indonezije, dijadema sa brilijantima i rubinima, sve što je otac pripremio za dan moje udaje, do koje nikada neće doći, jer sam život posvetila slobodi i Hristu. Gledali su zadivljeno u taj očaravajući sjaj, u prozirnost dragulja i neobične boje.
    - Sve ovo možete unovčiti ili zameniti za vaše potrebe, za oružje i hranu. Ostalo što budete naručivali sređivaće jedan moj prijatelj u Amsterdamu. Biće potrebno samo da mu se javi i on će sve uraditi, nabaviti i dopremiti.
    Vukalović mi priđe dostojanstvenim širokim korakom, teatralno me poljubi u čelo i zahvali. Predadoh mu i moj testament kojim, ukoliko poginem, sve svoje bogatstvo ostavljam srpskom narodu.
    Do kuće u kojoj ću biti smeštena dopratio me je moj prevodilac Mićo LJubibratić.
    Kuća za moj boravak ostavljala je uboški utisak. Sazidana od netesanog kamena, niska, pokrivena kamenim pločama nepravilnog oblika i veličine. Samo jedna prostorija, sa ognjištem i bakračem o verigama: u prostoriji nije bilo plafona. Dim se dizao do krova i nestajao kroz šupljine, kakvih je bilo i u zidovima. Sve je delovalo nebezbedno za boravak.
    Na pragu kuće dočekala me mlada žena, lepog lica, osmehnuta, predusretljiva, za koju mi moj pratilac reče da će se starati o meni. Ta mlada žena širokih ramena, viša od mene toliko da sam se pored nje osećala kao dete, mogla me je nositi pod miškom, obučena u haljine ručne izrade od vune i lana, prihvati moje stvari i ne znade kuda će s njima.
    U kući nije bilo nijednog komada nameštaja osim niskog stočića i dve stoličice. U jednom uglu videh uredno složenu raženu slamu koja će mi poslužiti kao ležaj.
    Neko je, verovatno ta žena, uložio napor da prostorija deluje čisto; kameni pod bio je opran, uglačan na mestima kuda se najviše hoda, pa je svetlucao. Sve je bilo slično francuskim seoskim kućama u ardenskim brdima, gde sam boravila pre dolaska ovamo.
    Mladi pratilac Ljubibratić reče mi da se devojka zove Mila, ali mi ne reče kako ćemo se nas dve sporazumevati osim gestama i onomatopejskim zvucima. Tu moju brigu otkloni baš ona kad reče da zna italijanski poneku reč; ima tetku u Dubrovniku gde odlazi u posetu, a tamo se italijanski koristi na pijačnom trgu.
    Prenoćile smo, ja na onoj slami, a ona pored ulaznih vrata, takođe na snopu ražane slame. Iznenađena njenim noćnim mestom, upitah je zašto se nije smestila u kuću. Ona, ako sam je razumela, reče da je leti prijatno spavati napolju. Narednih dana i ja izneh svoju postelju pod vedro toplo nebo. Sanjala sam da spavam među zvezdama, pod plavim baldahinom!
    Svaki dan mi dolazi mladi Ljubibratić. Imam u njega poverenja. Ne ustežem se da odgovaram na njegova pitanja. Da bi shvatio moje pobude radi kojih sam se obrela među njima, morala sam opširno da mu pričam o sebi. Rekoh da sam posle očeve smrti odlučila da život posvetim hrišćanskim idealima, da se stavim u službu protiv "bezbožnika" i za slobodu žena, koje su još svuda u svetu robovi muškaraca. Rekoh mu da verujem da je oslobođenje Jerusalima od vlasti Osmanlija preduslov za povratak Hrista na zemlju. Sva ta, tobože naivna raspitivanja ovog mladića okončaše se ubrzo izjavom vođe Luke Vukalovića:
    - Princezo Žana, sada smo sigurni da si među nas došla iz časnih pobuda. Ne zamjeri mi što smo ispoljili nepovjerenje prema tebi. Od sada si naš počasni borac, pod mojom ličnom pažnjom.

  10. #10
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovine (2)

    LJUBAVNA ROMANSA

    Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam

    Draga Meri,

    Javljam ti da sam, uz velike teškoće i neizvesnoeti, stigla do cilja, u zemlju i među ljude toliko drukčije od Holandije i Holanđana da mi se, po prvim utiscima, čini da sam dospela na neku drugu planetu. Moram da priznam da ništa nije onako kako sam zamišljala. Time ne rekoh da sam razočarana, ne, već samo mnogo čime iznenađena. Predstave o ovoj zemlji stvorila sam iz oskudnih i površno napisanih novinskih članaka. Međutim, samo ono što naše oči vide a duša oseti može biti istinito. Tek sada shvatam da nikakva mašta ni moć zapažanja ne mogu dočarati život, koji nas gotovo uvek iznenadi. To se upravo desilo i meni.

    Najpre da ti kažem kakva je ovo zemlja. Da počnem od onoga čega je ovde najviše, od kamenja. Mi u Holandiji odrastamo, a i umiremo, a da ne vidimo drugi kamen osim onog koji smo, donoseći ga iz drugih zemalja, ugradili u naše kuće.

    Ovde je pak kamen sve što možeš da vidiš. (Ovde konjima zakucavaju potkovice na noge da bi mogli da se kreću po kamenju, jadne životinje!).

    Zemlje, kakve mi imamo u slojevima od po više metara, ovde gotovo da nema, osim u uvalicama u kojima se neka crkavica od crvenkaste zemljane mase skupila, i gde ovi ljudi mogu nešto da posade i odneguju za ishranu.

    Ne znam, ne mogu da shvatim od čega se ovde živi, jer i ljudi i stoka veoma teško dolaze do hrane, pa ipak izgledaju solidno.

    Ljudi su visokog rasta, okošti, hitrih pokreta i zvonkog jezika. I pored opšte bede i oskudice u svemu, ljudi su dobro raspoloženi. Govore glasno, gledaju te pravo u oči kao da hoće da se prepiru s tobom. Na prvi pogled deluju grubo, ali su na jedan neobičan način kultivirani.

    Oni, recimo, ne pljuju na svoje kamenje, kao mi na našu zemlju, nežno ga gaze i još nežnije mu se obraćaju, kao živim bićima. Čudno! Uopšte su osećajni prema svemu, kao deca. Iako su u teškom i iscrpljujućem ratu, nisu očajni, i silno veruju da će pobediti, mada ih ima hiljadu puta manje nego njihovih neprijatelja.

    Smeštena sam u ovdašnji manastir, koji se zove Duži, gde je glavna komanda ustanika. Dobila sam jednu kaluđersku sobicu, u kojoj, kada raširim ruke, dodirujem oba zida. Prozor je toliko mali da kroz njega ne mogu da provučem glavu. Krevet je načinjen od dve daske, ali su mi predveče uneli i prostrli po njima nešto sena, koje divno miriše. O da, ovde trave imaju božanstvene mirise. To me opija. Spavala sam misleći svu noć da sam dospela u raj.

    Ujutru, kad sam se probudila, neko je zakucao na moja vrata i na njima se pojavio njihov benediktinac - oni kažu kaluđer - sa šoljom bele kafe zaslađene medom i komadom kukuruznog hleba.

    Oni ne donose jelo na tacni, kao mi, već u rukama. Na taj način se odmah stvori prisna veza sa onim koji te uslužuje.

    Tog kaluđera sam posle videla kako doručkuje isti hleb koji je i meni doneo, ali ga je prismakao vodom, iz čega sam zaključila da je mleka bilo samo za mene. Hleb je jeo nad svojom crnom mantijom, a na kraju, gotovo pobožno, pokupio i najmanju mrvicu i pojeo.

    Iako ovde nema nikakvog komfora, osećam se veoma dobro. Svi su prema meni na jedan dirljiv način pažljivi i spremni da mi u svemu pomognu.

    Čim uhvatim prvu priliku, odmah ću ti se javiti. Toliko. Pozdravi moju dragu Holandiju a tebe voli

    tvoja Žana.

  11. #11
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Drugo pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam

    Draga Meri,

    Danas su se vodile teške borbe oko gradića koji se zove Klobuk, gde se nalaze turska utvrđenja prema austrijskoj granici. Cilj turske vojske je da se naše čete odvoje od četa u regionu Zubaca i na taj način odvoje od onih koje su pod Vukalovićevom komandom, a nalaze se u regionu Kruševice.

    Čim je došao glasnik iz tog regiona, mladi Mićo LJubibratić je digao svoju četu, oko 150 momaka i pohitao tamo. Ceo dan, sve do pred noć, iz tog pravca čula se topovska paljba. Znali smo da su turske snage daleko nadmoćnije. Naši se uzdaju u junaštvo i ratničku sreću. Za one koji čekaju ishod takvih bitaka nema težeg dana. Kada se tek pred noć na manastirskim vratima (man. Duži) pojavio glasnik, bila sam na izmaku snage, kao i ovi časni stari kaluđeri, čija sudbina, kao i sudbina manastira, zavisi od uspeha ili ratnog neuspeha branilaca.

    Kada taj čovek reče: "Razbili smo ih!", meni suze, koje sam ceo dan suzdržavala, olakšaše napetost. Te suze, te suze, Meri, ličile su na porođaj, toliko bolne i radosne. To nije bilo jedino što je rekao. Gledao je u kaluđere i rekao: "Dvanaest ih je poginulo, Turaka mnogo više. Mićo je ranjen u levu podlakticu."

    Samo što je pregladneli glasnik saopštio ove vesti, pojaviše se i prvi povratnici sa bojišta. Ljubibratić je dolazio bez košulje, košuljom su mu zavili ranu.

    Ovde nema zavoja i drugih medicinskih sredstava. Rane zavijaju košuljama, a melemi za zarašćivanje spravljaju se od trava. Kako je ovde gotovo sve što raste lekovito, njihova prastara narodna medicina često je mnogo bolja nego savremena.

    Ljubibratić je izgledao veoma iscrpljen, kao i ostali momci. Neki su pevali (ovaj narod ne kuka kada mu sinovi ginu u borbama). Poslednji su stigli oni koji su na improvizovanim nosilima donosili poginule. I kao što kažu stari Grci, da bog sebi uzima najbolje, tim rečima se i Mićo oprostio od njih nad zajedničkom grobnicom, koju iskopasmo uz manastirski zid i brižljivo je prikrismo da je Turci ne otkriju. Turci inače sve skrnave.

    Pomoć u novcu i sanitetskom materijalu koji se za moj novac kupuje za ustanike veoma sporo stiže; porudžbine se nepotrebno i predugo zadržavaju, a ovde u svemu vlada oskudica. Poslednju pošiljku, o kojoj si me izvestila, čekam već dva meseca. Turci dovlače velike vojne snage. Očekuju se velike borbe. Molim te interveniši.

    Žana.

  12. #12
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Treće pismo Meri Ulenšpigel

    ...Pitaš me kako izgleda On. O tome sam upravo htela da ti pišem ali nisam imala hrabrosti. Tvojim interesovanjem olakšala si mi ono što sam i sama želela. Kako opisati čoveka koji me je ispunio do poslednjeg drhtaja srca? O tome bih lakše pisala u svome dnevniku, ali sada nemam kuda. Čuvaću se one ženske sentimentalnosti kako ne bih iskrivila stvarnu sliku o ovom neobičnom čoveku.


    Kažem o čoveku, a on, po godinama, jedva da može tako da se nazove. Ako neko nema ni dvadeset, kako da ga nazovemo tako obavezujućom rečju? Ali uprkos svojim godinama, on je čovek u punom smislu te reči. On je to u jednoj neobičnoj izuzetosti, koja nije retka u ovom svetu, gde sve stasava zarana, ali zarana i odlazi, iščezava, što zbog ranih pogibelji, što zbog surovo oskudnog života.

    Oni koji žive dugo - nisu retki, dugovekih ima, ali to su oni koji su imali sreću da ne poginu u borbama i ne podlegnu bedi i gladi.

    On je zadivljujući izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo. Pre nego pokušam da ti ga opišem, dozvoli da kažem kakav je ovo svet, ko su ovi Srbi Hercegovci, čiji je on jedan od najmlađih vođa. Ne bismo očekivali, s obzirom na surovost podneblja, koje su hiljadama godina razni narodi, stari i novi, Kelti, Iliri, Tračani, Grci, Rimljani crpili, i klimu koja nije sklona ljudima, da tu živi narod moralno uzvišen, neunakažen uslovima života i, danas, čudovišno surovim odnosom turske vlasti prema njima.

    To me više od svega fascinira. Ta devičanska čistota, u koji nije uspela da prodre naša evropska civilizacija, sa svojom iskvarenošću - egoizmom, hipokrizijom, raznim nastranostima, pohlepom za novcem i bogatstvom. Ovde se za to ne zna.

    Sada sam dosta ovladala srpskim jezikom, pa mogu da ih otkrivam i u onome što pripada njihovoj prošlosti i kulturi. Tako sam u prilici da čitam njihovu narodnu poeziju, epsku i lirsku, o kojoj je veliki Gete izrekao najveće divljenje rekavši: "Ovo je narod koji pesnicima peva pesme."

    Kako je među njima pismenost nerazvijena, jer je svim sredstvima onemogućava turska vlast, to su prisiljeni da usmenim putem prenose i obogaćuju sve što je značajno za lični i društveni život zajednice.

    Osobito su snažne i lepe njihove epske pesme, dostojne najvećih ostvarenja u svetskoj epskoj poeziji. S razlogom se mogu porediti sa Homerovim epovima, sa "Epom o Gilga-mešu" ili finskom "Kalevalom".

    Ukratko, u takvom svetu je ponikao On, u poznom epskom dobu naroda čiju tragičnu sudbinu Evropa mirno posmatra.

    Kada sam ga upoznala, mislila sam da je izuzetak. Ne! On je samo ona mlada grana na njihovom stablu koja je šiknula visoko iznad drugih.

    Kao jedan od vođa, on u svemu služi ličnim primerom, kao kakav Moralni Heroj. Svi su oni neka vrsta moralnih heroja, a On je jedan od njihovih mladih bogova. On je i bog i običan mladić, baš kako su stari Grci predstavljali svoja božanstva u liku savršeno lepih i moćnih ljudi.

    Eto, već rekoh: on je savršeno lep čovek, ili se meni tako čini, kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena, snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave. NJegovo lice ima belinu i finoću alabastera, što me posebno uzbuđuje. Ratnik s licem istočnjačke princeze.

    Svi oni ovde žive na otvorenom prostoru, pa su preplanuli i lica im se brzo naboraju, a Njegovo odoleva tom ranom unakazivanju. Obučen je u odelo evropskog kroja, ali povremeno se obuče i u njihovu mušku narodnu nošnju, koja izgleda prelepo. Kada se obuku u tu nošnju, vezenu srmom, kitnjastu, od finih materijala i spretne krojačke izrade - izrađuju ih njihove žene -ljubomorna sam na onu koja je izradila NJegovu odeću.

    Kod njih su u modi brkovi, pa ih i On nosi, ali za razliku od drugih koji ih puštaju da slobodno rastu, te su, najčešće, veoma bogati i dugi, njegovi su frizirani, uvrće ih i zašiljuje na krajevima, te su tanki i oštri kao bodlje.

    Donja usna mu je sočna i senzualno isturena, uvek lako vlažna i izrazito rumena. Beo ten, čist, iz koga prodire svetlo krupnih crnih očiju!

    Kad god se sretnem s tim očima, ja se opomenem: pazi da se ne stropoštaš!

    Njihove devojke, naravno, luduju za njim, ali se nijedna ne usuđuje da to pokaže, kao što se ni ja ne usuđujem.

    Ono što posebno pleni i mene i ostali ženski svet jeste njegov oratorski talenat i visoka inteligencija. Kada govori o njihovim porobljivačima, to su olujni hukovi i grmljavina koja potresa samo tle sa koga im se obraća. Kada se pak obraća nevoljnima ili deci, njegov glas i ritam govora poprima nežnost Šopenove sonate. Tim glasom obraća se i meni. Melodičnost njihovog jezika veoma je izražena, po čemu nadmašuje i italijanski. Imaju četiri akcenta, toliko nema nijedan od evropskih jezika, što ga muzički čini izuzetno bogatim...

  13. #13
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz Hercegovine (3)


    Narod rapsoda

    Oni nemaju operu, ne znaju za autorsku muziku, njihove pesme stvaraju anonimni narodni pevači. S podsmehom bi slušali nekog Verdija, ili bi se u čudu pitali kako ne mogu da dožive ono što, kao vrela žiška na ognjištu, greje njihova bića čim gusle zagude. Tako su nekada stari Grci slušali Homera i druge rapsode. Ovo je narod rapsoda. Na licima ljudi, u zamagljenim pogledima, u stavu tela koje prati smisao pesme, vidi se da žive s njom kao sa živim stvorom koji se razbudio u njima i progovara o svemu što čine i osećaju.


    Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam

    Draga Meri, ovde je pakao! Ovde svi bogovi ćute! Smrt hara na dva fronta, na ratnom, koji vode ljudi, i na drugom, koji vodi Crna Gospa, kuga, pratilja svih ratova. Ne postoji treće zlo na ovom svetu koje bi moglo da sustigne ovaj narod.

    Ta pošast, od koje se Evropa oslobodila početkom veka, ovde nailazi svake druge, treće, najduže pete godine, kad jača, kad slabija, ali neizbežno u bunama i gladnim godinama. Ove godine, s proleća, pa evo do jeseni, kosi, najnemilosrdnije, slično, kako kažu, 1831, kada je u Hercegovini odnela preko 100.000 života, prepolovivši stanovništvo. Sada je slično stanje. Ustaničke vođe su nemoćne, jer ne postoje nikakve sanitarne i profilaktičke mere, ni lekarsko osoblje. Svi čekamo kada će ta gospa, zabrađena crnom maramom i s kosom preko ramena, kako je zamišlja folklorna mašta, pokositi i najotpornijeg.

    Bolest je podmukla i iznenadna, kao požar iz tajne žiške. Javi se istovremeno na više strana i zahvata celu teritoriju čije stanovništvo ima međusobne dodire šireći se brzinom koja zbunjuje; kosi na desetine i stotine svakoga dana. Decu, starce, snažne; ostaju samo oni koji nekom tajanstvenom silom bivaju zaštićeni od njene pogibelji.

    Bolest počinje groznicom i visokom temperaturom, koja se iz minuta u minut povećava; uslede grčevi na povraćanje, zatim bunilo; kada pregledate telo obolelog, uočite crvene pege po trbuhu i preponama; u preponama naočigled otiču žlezde dobijajući izgled velikih guka, za dva-tri sata budu veličine pomorandže; iz tih guka, koje poprimaju modru boju, ubrzo kuljne gnoj, sukrvica i limfa; guka se ubrzo raspada, rasprskava i milijarde bacila izlivaju se po telu i postelji bolesnika. LJudi shvataju da te guke čireve treba rasecati pre nego se raspadnu, i to čine; bolesniku od toga bude lakše, prestane da jauče, ali samo nakratko; guke niču i na drugim delovima tela, pod pazuhom, na vratu, oko usana, u ustima... Bolesnik leži raskrečenih nogu i ruku, previja se od bolova, stenje ili urliče; ono što je posebno potresno, oboleli, za sve vreme dok ih bolest razara, gledaju u prisutne prizivajući u pomoć. Borba sa kugom traje veoma kratko, 48 časova, u nekim slučajevima i kraće. Odole joj retki pojedinci; kako - to je isto čudno, jer to nisu oni najvitalniji, u najboljim godinama i sl.

    Slušala sam od doktora Fransoa Pižona u Parizu da jedan mikrob kuge za tri dana učetvorostruči jetru i uveliča žlezde u preponama do veličine pomorandže za pet sati! Nijedan drugi mikrob na planeti, koliko je poznato, ne razmnožava se tom brzinom kao ovo čudovište.

    Zarazom su zahvaćena gotovo sva sela na ustaničkom području, ali i šire. Turske vlasti ne preduzimaju nikakve mere, osim one kojima štite svoje garnizone. Državi ne pada na um da zaštiti ovaj narod. Pre bi se moglo reći da na kugu gledaju kao na svog saveznika u borbi protiv ustanika.

    Rat i kuga oduvek idu zajedno. Ona je njegova pratilja. Kako rat traje, sa kratkim zatišjima, od 1852. godine, kuga je trajna zaraza. Kulminacija zaraze podudara se s kulminacijom ustaničkih dejstava.

    Ovde nisu moguće mere izolovanja obolelih. Nema bolnica, osim u manastiru Duži, koju čini mala prostorija, uz moju boravišnu sobu. Jedini način kojim se ovi ljudi "štite" od zaraze jeste dimljenje prostorije u kojoj je ležao i umro bolesnik, što nema nikakvog efekta. Ni spaljivanje odeće ni stvari kojima se koristio bolesnik ne pomaže mnogo. Zaražena kuća se ne može zatvoriti na neko vreme, jer ostali ukućani nemaju gde da borave. Najčešći vid uklanjanja mrtvih su kamene gomile, tj. zatrpavanje mrtvih kamenjem. Međutim, iz tih gomila mikrobi izlaze ojačani onim što su uzeli iz svojih žrtava; iz njih, ma koliko da se pažljivo slažu, životinje, najčešće pacovi i drugi sitni glodari, rasejavaju novu generaciju mikroba Crne Gospe.

    Ima procena da je zaraza u blagom opadanju, jer se ne zanavlja tamo kuda je prošla. Tamo gde nije dovršila posao, vlada smrtni krkljanac. To je slučaj sa manastirskom i trebinjskom okolinom. U manastir, kao sveto mesto, svaki dan dođe i do 20 obolelih, obično ih donose rođaci, da potraže spas u molitvi, pod kupolom male crkve.
    Danas je, tako, došla mlada majka s petogodišnjim detetom na rukama, u stanju poodmakle zaraze: groznica, povraćanje, crvene pege po trbuščiću i nogama, sa veoma uvećanim gukama na preponama i pod pazuhom. Došla je pred mene s detetom u naručju, nemo mi pružajući zlatokosu devojčicu. Oči te žene su preklinjale, izlišno je bilo da išta kažem. Bacih pogled na dete i zaključih da spasa nema. Hrabra devojčica je ćutke podnosila bolove, nije se više opirala bolesti.
    Dok sam je uzimala iz naručja da je položim na postelju, majka tiho prošaputa: "Spasi mi je." Obe smo znale da taj vapaj ne može pomoći.

    Položena na postelju, devojčica se protegli otvorenih očiju, gledajući me; ukoči se, raširi ruke i ulegnu u struku, kao da se predaje. Od malog tela s neobično lepom glavicom niskom manastirskom prostorijom širio se zadah mokre vune u koju je majka zamotala. Stade ubrzano da diše, sve slabije. Ponovo se presavi, zaječa, tanko kao cvet koji se bere, i izdahnu. U plavim očima boje ljubičice videh odraz mog skrhanog lika. Niz mrtve obraze potekoše poslednje suze kojima se opraštala od sveta i svog tek započetog života. Osta na postelji u znaku krsta, raširenih ruku, tananih kao grančice. Majka pade na kameni pod sa nedovršenim: "Ne!... Gospod..."

    Nadnesoh se nad dete i prekrstih ga, na njihov način, sa tri prsta.

  14. #14
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam

    Draga Meri,

    Ovih dana sam sa grupom ustaničkih vođa posetila manastir Ostrog, posvećen osnivaču manastira i velikom svecu Vasiliju Ostroškom, koji se ovde, posle svetog Save, smatra najvećim svetiteljem i čudotvorcem. U ovaj manastir svakodnevno hrle ljudi, a naročito na dan svečeve smrti, iz svih krajeva Hercegovine i Crne Gore da mu se pomole za spas i izlečenje od mnogih bolesti. Ovo je ovde, zapravo, lokalni Hristov grob, bar ga zamenjuje, a taj čovek je bio samo ovdašnji mitropolit i zaštitnik naroda...

    Imala sam trinaest godina kada sam prvi put stala pred spomenik Orleanske Device. Dok sam, još malena, stajala pred tim simbolom borbe za slobodu, prvi put sam imala čudan, mističan osećaj da od tog trenutka moj život pripada onima koji su, kao i velika devi-ca, sebe otkrili u drugima. Moja Holandija i vasceli svet od tog trenutka postadoše moj zanos i cilj: sve učini za bedni svet, za stradalnike, za nedužne patnike! Kad sam se, sada, našla pred ćivotom svetog Vasilija Ostroškog, opkoljena kamenim vertikalama, u polutami ove čudesne bogomolje, u društvu ustaničkih vođa: Vukalovića, LJubibratića, popa Žarka Lješevića, popa Bogdana Zimonjića, Luke Petkovića i drugih, koji su došli da se pomole svome svecu uoči bitke koja ih očekuje, obuze me isto ono osećanje i zanos kao pred Devicom Orleanskom. Učiniću sve, iz sviju sila, duhovnih i fizičkih, koliko je više moguće, za narod kome pripada sveti Vasilije, koji je rodom, kako mi reče Mićo, iz njegovog susednog mesta. Jedan odavno mrtvi, ali u narodu živi čudotvorac, koji svojim moštima leči nesrećnike, kljaste, gubave i slepe, kome su došli da se poklone ovi neustrašivi ratnici, svetački uzneti uz sure visove slobodarske misije - dirljivo! Kakav pravednički zanos na licima tih ljudi! Koliko snage i rešenosti u njihovim očima da istraju na svome užasnom putu borbe za pravdu, kojoj su se posvetili. Od tog trenutka ja u ovoj zemlji nisam stranac, već jedna od onih njihovih žena koje zajedno s njima ratuju i gube živote za malo obične ljudske sreće...

    Draga Meri, pred svaki okršaj s Turcima Luka uzima gusle i okupljenima peva jednu od junačkih pesama koje su so njihove duševnosti, najčešće o Baju Pivljaninu, o Malom Radojici, o Starini Novaku, o Milošu Obiliću, o svom ocu Laku. Na njegovim guslama, koje je sam napravio, nalazi se lik njegovog oca. Prvi slog pesme uvek počinje dugim i snažnim povlačenjem gudala preko zategnute strune, uz pratnju retko lepog glasa, najavljujući poput kakve svečanosti ili uzvišene molitve početak pesme.

    Kako svi znaju sve stare pesme, ali i mnoge nove, koje se gotovo svakodnevno spevavaju, mi slušaoci bi, po ko zna koji put, znano od detinjstva, otvarali dušu pred pozivom uzbuđenja koje izazivaju reči i zvuk gusala. Lukina kolosalna pojava, više od toga duševna dubina, iz koje se rađa njegova pesma, razbuđuje u slušaocima kolektivni zanos. Oni nemaju operu, ne znaju za autorsku muziku, njihove pesme stvaraju anonimni narodni pevači.

    S podsmehom bi slušali nekog Verdija, ili bi se u čudu pitali kako ne mogu da dožive ono što, kao vrela žiška na ognjištu, greje njihova bića čim gusle zagude. Tako su nekada stari Grci slušali Homera i druge rapsode. Ovo je narod rapsoda. Na licima ljudi, u zamagljenim pogledima, u stavu tela koje prati smisao pesme, vidi se da žive s njom kao sa živim stvorom koji se razbudio u njima i progovara o svemu što čine i osećaju. Svečani zanos koji gusle izazivaju zahvata i decu, koja se zarana nauče da misle i osećaju isto što i odrasli. Dok peva, Luka obično odabere nekoga od najmlađih muških slušalaca, gleda u njega kao da samo njemu peva, što se prima kao počastvovanje.

    Ako je u pitanju stidljiva osoba, bude i suza. Suza, kolektivnih, bude na svim mestima u pesmi koja su dirljiva. Pojam dirljivog ovde se odnosi na gest smelosti, na junački podvig, na smrt junaka, na plemenit gest, na lepotu, na stradanja nevinih i nemoćnih. Pesma izražava kolektivni duh. Ona je nacionalni trezor. Pevač je svestan svoje misije. On zna za svoju odgovornost pred vekovima, čiji je glas u tom trenutku. Luka nije samo njihov ustanički već i duhovni vođ, kao što su to i drugi guslari...

  15. #15
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Читам доста,читам често заиста али нешто овако лепо,дирљиво и истинито дуго нисам прочитао...

  16. #16
    Elita Добро дошли (avatar)
    Učlanjen
    31.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Тимочка крајина
    Poruke
    19.199
    Reputaciona moć
    457

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Ево примера како мали људи чине велика дела.
    За ове који цивилно служе војску добар пример да се предомисле и уљуде се!

  17. #17
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    OPIS ISTREBLJENJA

    Njihovu veru čini iskustvo. Njihov moral je pohranjen ne u hrišćanskoj dogmi već u raznim predanjima i predstavama, od paganskih do hrišćanskih, koje se prenose usmenim putem. NJihov pop mora biti junak čovek ili ga narod neće poštovati. Ima više popova koji su na glasu kao junaci. Takav je pop Bogdan Zimonjić i pop Žarko Lješević.

    Kada sam prvi put slušala guslara, prisustvovala sam jednoj neobičnoj muzici koja se izvodi na instrumentu sa jednom strunom od konjske dlake, i slušala pevača koji varira jednu dosta oskudnu melodiju. Muzički to doista nije impresivno. Ali kada sam naučila jezik i shvatila da je muzika sporedni elemenat, a pesma ono što je glavno, i za mene su se otvorila vrata duhovnog i umetničkog hrama u koji oni u tim trenucima ulaze kao u kakvu jezičko-zvučnu crkvu. Zapazila sam da Lukinom pevanju, pred boj ili pred neki drugi važni događaj, prethodi kratko osamljivanje, nešto što bih nazvala pripremom.

    Pred početak pevanja vidno je uzbuđen, savlađuje to uzbuđenje tako što obara pogled na gusle koje drži među kolenima i čeka onaj neizvesni trenutak kada će pesma sama od sebe poteći. Imam utisak da on pesmu svaki put iznova "stvara" od istih stihova, sa istim smislovima, ali novu po doživljaju, koji će razbuditi u zajedničkom nadahnuću sa slušaocima. Slušaoci znaju kada će uslediti pokret ruke s gudalom preko struna, i kada će njihov vođa, na čiji su glas ponosni, zapevati o slobodi, o plemenitosti i lepoti, o stradanju sirotinje raje. Ovde pesma nije radost, mada ima i takvih, već duševna grmljavina s nevremenom.

    Kada završi pesmu, Luka ustaje i prekrsti se, što učine i ostali. Zašto to čini, drugi guslari ne postupe tako, ne zna se. Lični gest koji se očigledno dopada slušaocima. Posle toga još neko vreme vlada neka zavetna tišina, a potom se razilaze pod utiscima onoga čemu su se netremice predavali.

    Meri, ovo je poslednja epska civilizacija u Evropi kakvu su svi narodi u prošlosti imali, ali samo ovde se sačuvala. Da ne vlada tolika beda i ropstvo, ovde živeti bilo bi veličanstveno, a ovako mi se plače. Toliko ljudske vrline izloženo je najpogubnijem stradanju...

  18. #18
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Draga Meri, danas sam imala pravi ratni dan. Oko 10 časova na manastir, gde sam smeštena, sručila se grmljavina topovskih granata koje su dolazile sa položaja prema Trebinju, odakle Turci već treći dan nastoje da se probiju do manastira Duži. Ali naša odbrana je čvrsta (o, kakvi su ovo ratnici, Meri! o, što ovde nije neki Homer, kakav bi ep ispevao!). Nekoliko granata je palo na manastirsku crkvu i oštetilo krov i oltar. Gotovo u celini su razrušene prostorije u kojima stanuju kaluđeri. Granate su padale i eksplodirale svuda oko nas. U mojoj blizini našao se g. LJubibratić. Niko od prisutnih nije pokazao znake panike. G. LJubibratić je mirno naređivao ustanicima da se raskrči ulaz na koji je pala granata, a svi kaluđeri, sa puškama (ovde se i popovi bore zajedno s narodom!), krenuše u pravcu odakle se očekivao napad turskih snaga.

    U manastiru je ostao samo kaluđer koji se stara o mojoj ishrani, ali i on je bio naoružan nekom puškom starog tipa. Jednu takvu pušku i meni su dali da se branim. Ispalila sam iz nje jedan metak, pa me i danas još boli rame od trzaja. Umalo nisam pala na tur. G. LJubibratić se jako smejao, a onda me je naučio kako to treba da se radi. Dok mi je nameštao kundak u zglob ramena, dodirivao me je tako nežno da sam htela u nesvest da padnem.

    Danas mi je dotični gospodin diktirao pismo za Garibaldija, sa kojim je u prijateljskim odnosima, a sama sam, u ime vođe ustanika Vukalovića, napisala dva dopisa na adresu Lige internacionalnog mira u Ženevi, grčkom...


    Mnogo posla imam svaki dan. Naučila sam da muzem manastirske koze! To su veoma pametne i mile životinje. Međutim, imaju jedan feler: dok ih muzem, hoće da se pobalegaju u mleko, pa moram da ga prospem. To mi je ozbiljan problem, mleka inače ima malo (ovde je sada jedna grupa izbegličke dece o kojima se staram). Ovdašnje žene podmetnu ruku čim koza krene da kaki, a ja uvek zakasnim...

  19. #19
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Stigosmo u selo nakon pet sati hoda kozjim stazama, sve s kamena na kamen, od manastira Dobrićeva preko LJubinja. I moja dva pratioca bili su već zamoreni toliko da smo s olakšanjem ugledali prve kuće.

    Selo se zove Bukovište, u njemu živi podjednak broj srpskog i muslimanskog stanovništva. To su zapravo dva sela na maloj udaljenosti jedno od drugog. Isto se zovu, s razlikom u oznaci - srpsko i tursko. Dočekala nas je mukla tišina, što je bio prvi znak da se desilo upravo ono što je, kao vest, došlo do Luke i Miće, da su se ta dva sela međusobno istrebila.

    Ja i moja dva pratioca zastadosmo kod prve kuće, iz koje se čulo zavijanje psa, onako kako to te životinje čine kada se desi nesreća: zavijaju otegnuto i bolno. Pas je bio vezan, podizao je visoko glavu kao da se samom Bogu obraća. Ugledavši nas, pas prestade da zavija i skloni se u rupu pod kamenom na kome je zavijao...

    Na pragu kuće, čiji je slameni krov još tinjao, ugledasmo prvu žrtvu: mlada žena s rasporenom utrobom i duboko zasečenim grlom. U kući ugledasmo četvoro zaklane dece, jedno pored drugog, tri dečaka i devojčica, s nagorelim glavama u ognjištu. Na čela im urezan krst! Po položaju majke na pragu moglo se pretpostaviti da je pokušala da zapreči ulazak u kuću onima koji su naumili da pobiju decu. Nikome od tih žrtava nije bila potrebna moja pomoć, osim grobarska.

  20. #20
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    U sledećoj kući zatekosmo starca s odsečenim nogama; isto s urezanim krstom na čelu. Na ognjištu je visio bakrač u kome su se kuvale starčeve noge...

    Ja i Spasoje pođosmo u muslimansko Bukovište, na podosojnoj strani. Zatekosmo isto. Sve kuće zapaljene, a žrtve unakažene na sličan način. Umesto krsta na čelu im urezan polumesec. Takvih žrtava našli smo 63. U njihovoj d`amiji nismo našli hod`u, kako smo očekivali, već magarca, vezanog za stub predikaonice, kako njače, gladan i uplašen.

    Dok smo se vraćali da uzmemo Iliju i Milovana, sretosmo muslimana, koga prepoznasmo po odeći. Htedosmo ga upitati zna li šta o ovome što se ovde desilo. Kad smo prolazili pored njega, on kleče, obori glavu, skrsti ruke u znak molitve. NJegov izgled, unezveren i rastrojen, ukazivao je na osobu koja je izgubila razum. Ja mu spustih ruku na teme i prođosmo. Kada se okrenuh da ga još jednom vidim, više ga nije bilo.

    Milovan i Spasoje podigoše krst sa popom na nosila koja načiniše od leskovine. Na prvom odmorištu otac Ilija poče da se miče. Još je bilo dovoljno dnevnog svetla da vidimo kako naš Hristos dolazi k svesti, kako otvara oči i kako mu se u lice vraća krv. Obradovasmo se. On učini pokret da se pridigne, i slabaškim glasom upita: "Šta je ovo?"

    "Eto, razapeli te", reče Spasoje. Pop izdiže glavu i reče: "A, da... sjećam se..." Glava mu ponovo klonu na krst. Popa Iliju upoznala sam na jednom narodnom skupu u Dužima, gde se dogovaralo o ustanku. Bio je izvanredan guslar i pevač. Znao je na stotine junačkih pesama, koje je, ponekad i u crkvi, pevao uz gusle, ili pred crkvom, ako je naroda bilo mnogo. Ovi ljudi nisu religiozni na način kao mi. NJihovi popovi, kao što je pop Ilija, ako su i pismeni dovoljno, što je retko, hrišćansku doktrinu površno znaju, njihov religiozni kredo je sam život. NJihovu veru čini iskustvo. NJihov moral je pohranjen ne u hrišćanskoj dogmi već u raznim predanjima i predstavama, od paganskih do hrišćanskih, koje se prenose usmenim putem. NJihov pop mora biti junak čovek ili ga narod neće poštovati. Ima više popova koji su na glasu kao junaci. Takav je pop Bogdan Zimonjić i pop Žarko LJešević.

  21. #21
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Pop Ilija je mlad čovek, i lep poput LJubibratića. Gledajući ga razapetog i čekajući kada će izdahnuti, iznenadismo se kada sa krsta čusmo priseban i jasan glas: "Imate li malo rakije da mi date?" U prvi mah pomislih da nisam dobro čula. "Imam punu pljosku", reče Spasoje. "Zalij mi rane i ostavi malo da popijem." Zgledasmo se. Spasoje izvadi iz torbe u kojoj je nosio hranu za put omanju bocu. Opomenuh popa da će ga zaboleti. "Neka boli, samo ti zalij dobro." Očekivala sam da će nesretnik zaječati. Ono što osta Spasoje mu prinese ustima pridižući mu glavu. Pošto ispi sve, Ilija predahnu i reče: "Baš je dobra!" Pitala sam se da li taj čovek govori prisebno. "Oče, možemo li dalje?", upitah. On pomeri glavu u znak saglasnosti.

    Što smo dalje odmicali, otac Ilija se sve bolje osećao. Usput je prepoznavao mesta pored kojih smo prolazili.

    U manastir dođosmo u sami mrak, s teretom koji je potpuno iscrpeo nosače. Dovedoše čoveka za koga rekoše da je kovač. U rukama je držao kovačka klešta. Pogledao je oca Iliju, prekrstio se i rekao: "Oče, ove čavle možemo samo sjeći. Gledaću da te ne boli." Pop Ilija reče: "Samo ti radi svoj posao kako misliš."

    Kada se ispod kovačeve košulje ukazaše njegove mišice, znali smo da će "svoj posao" uraditi na najbolji način. Sa četiri oštra reza glave sa čavala otpadoše. Sada je žrtvu trebalo pažljivo skinuti s krsta. Ruku jednu, pa drugu, pa noge. Jednostavnost postupka nas je obradovala. Otac Ilija je ječao. Oslobođen, podiže ruke i prekrsti se govoreći: "Gospode, čime sam zaslužio ovu milost?"

    Na ruke mu stavih zavoje i posadismo ga u stolicu s nogama ispruženim na trupac.

    Jedna žena donese čanak toplog mleka i komad ražanog hleba. Ilija se založi. Očigledno je bio pregladneo...

  22. #22
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    H E R C E G O V K E

    ... U ustaničkim četama, osobito poslednjih godina, otkako su muškarci izginuli u velikom broju, žena ima među borcima i do trećinu. Mnoge od njih ubrajaju se među najbolje, izdržljive u podnošenju napora i hrabre pred neprijateljem. Imam pune sveske zabeležaka o tim heroinama, o kojima ću, kada budem u prilici, napisati knjigu. Toliko je primera ženskog junaštva i čovečnosti da se teško može zamisliti borba muškaraca bez njihovih žena. Ali njihovo učešće i doprinos ustanku ne ceni se po zasluzi i značaju. Borbena tradicija ovoga naroda nije se mogla negovati i održavati bez žene, one koja rađa i odgaja, one koja peva junačku uspavanku svome sinu, za koga zna kakva ga sudbina čeka, koja će ga štititi dok je nejačak, a pripomoći, ili stati s njim rame uz rame, u bojni red, kad tome dođe čas. Ako je igde bilo mitskih amazonki, evo ih ovde! Njihov život, s obzirom na izraženu osećajnost i nežnost, podložniji je stradanju od muškog. Gubici, smrti i nesreće žene svuda, pa i ovde, teže podnose. Samo ona koja rađa, pati i svojom utrobom za onim koga je rodila.

    Takve su ove žene, Hercegovke i Crnogorke, čiji je, inače, društveni položaj u plemenskom društvu i u mirnim vremenima mučenički. Žena je ovde, po svom položaju, biće nižeg reda.

    Opisaću njihov svakodnevni život u domu i plemenu. Njihova drama začinje se već časom rađanja. Kada se rodi muško dete, odjekuju brda od radosnog klicanja i pušaka oglasnica, od srećne časti i čestitanja svojte i surodice, koja donosi darove novorođenčetu. A kad se rodi žensko, zavlada neka seta u celoj porodici, kao da ovo donosi nesreću u kuću; sva čeljad je zabrinuta i obuzeta nekim čudnim stidom! Od rađanja do smrti ženskinje su manje vredna bića. Muškarac u porodici je božanstvo, malo, dvogodišnje, ili veliko, pedesetogodišnje; žene su mu opsluga, bilo da si mu majka, sestra ili baka. Muško, ma najmlađe, ima više prava no najstarije žensko. Ali začudo, te žene ne tišti takav njihov sudbinski udes. One nalaze svoju duševnu nasladu i spokoj u krilu svoje zdrave mnogobrojne porodice, za koju se bespogovorno žrtvuju. I što više dece imaju, osobito muške, tim više raste njihova snaga u naporima. One se, poput Homerovih Grkinja, hvale svojim sinovima, i najnesretnija je ona koja ih nema. Zašto jedan odnos prema muškoj a drugi prema ženskoj deci u porodici? Na to pitanje dugo nisam imala pravi odgovor dok nisam shvatila: od muških glava zavisi ovde opstanak.

    Čim stupiš na prag i pozdraviš ukućane uobičajenim: "Pomozi vam bog!", sva kućna ženska čeljad, bez obzira na doba starosti, devojke, žene i pogrbljene starice bolesnih nogu, krenu ti u susret sa pognutom glavom odgovarajući: "Dobra ti sreća", pa te sve redom ljube u skut i u ruku, dok muški sede, pokazujući time svoje starešinstvo. Na javnom mestu, na pazaru ili kod crkve, o praznicima, ženskinje prilaze starijim muškarcima i ljube ih u ruku u polupovijenom položaju.

    Žensko je prema muškome vrlo ljubazno, umiljato i nežno, da ih je u tom ophsfenju milina gledati kako u svojoj uzvišenoj nevinosti i ženskom stidu, pred muškima, pokazuje koliko je spremna da bude na usluzi i dobroti. Dok je govor muškaraca odsečan i silovit, govor ovih žena je mek, glas milozvučan, muzički veoma bogat, što im omogućava njihov melodični jezik; dok one govore, muškarci kao da zaboravljaju na svoj starešinski status pa se rado, na časak, prepušta-ju užicima, koje tako lepo izražavaju ova božija stvorenja. Ljube se čistom i uzvišenom ljubavlju, koja im daje snagu da podnose nečuvene nesreće i stradanja.

    Meri, ponekad, dok ih posmatram, poželim da sam jedna od njih. Nigde žene nisu tako voljene kao ovde, mada to plaćaju besprimernom pokornošću i odanošću svojim muževima.

    Njihove kuće, iako u svemu oskudne, čiste su, uredne, kao i čeljad, koja te svojim dočekom očarava, izmičući se pred tobom u stranu, u zakutke, gde čeka zapovesti svoga starešine. Kada se seda za trpezu i pred gosta iznese hrana, "ono što je Bog i sreća dala", za trpezu sedaju samo muške glave. Nijedno žensko, ma bila i starica od sto godina, neće sesti za trpezu ni za živu glavu, nego će, za sve vreme dok muški večeraju, ostati na nogama, pazeći treba li čime uslužiti muškarce. Tek pošto muškarci završe obed i ustanu od trpeze, žene pristupaju i poslužuju se onim što je ostalo.

  23. #23
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Hercegovka ljubi svoj porod neizmerno, i od njega se nikad ne odvaja, noseći ga uza se kuda god poslom svojim ide. Ako pođe na izvor po vodu, u šumu po drvo, u mlin po brašno, ili na popas stoke, ona nosi na krkači, u kolevci, svoje nevinašce, uz drugi teret, bačvu s vodom, naramak drva, vreću s brašnom, tegleći to od obližnjeg gradića do svoga sela u planini. A kad dođe domu, prihvata se, bez predaha, drugih kućnih poslova; sprema hranu, muze stoku, plete, šije, veze, tka, bere useve, dok u neki noćni čas ne padne mrtva umorna na tvrdu postelju, obično na pod, po kome se, pred noć, prostire ražena slama ili rogozina. Odeću za sve ukućane same izrađuju; ništa se ne kupuje, jer za to nema novca. U tkanju, šivenju i ukrašavanju odeće one su nenadma-šne modiskinje. U nekom pariskom modnom salonu njihove rukotvorine osvojile bi i najotmenije Parižanke. Devojke se po nošnji razlikuju od žena po tome što kosu spliću u jednu pletenicu, koja kod nekih pada do pojasa, i pokrivaju je belom maramom, a žene svetlomo-drom. Opasuju se lepom vunenom tkanicom. Nose bele vezene košulje, a svrh njih kratke "dušanke" (nešto kao prsluk). Mesto ogrtača zimi nose žensku suknenu "struku" (komad deblje tkanine kojom se umotaju), sličnu muškoj. Na nogama nose opanke od neuštavljene kože. Ta obuća nije dugog veka i brzo se pocepa. Putovati po šiljatom kamenu, gde i nema pravog puta, po žlebovima od kopita i potkovica konjskih, tu ni najbolja obuća dugo ne traje, a lako propadaju i noge. A Hercegovka u toj obući gazi celog veka, noseći na leđima 30-40 kg težine, do nekog pazarnog mesta, gde je ponela svoju robu na pazar, pa se vraća vesela i srećna domu sa ono malo para što ih je dobila ili sa robom koju je kupila.

    Na putu ove žene su slobodne, kao muški. Ne plaše se ni od čega, putuju bez straha, čak zamrknu na putu, gde ih noć uhvati. Najčešće putuju u grupi, ako idu nekuda dalje; ako je mesečina, putovaće po celu noć da bi što pre stigle; ako putuju sa stokom, predahnu sat-dva da se stoka odmori. Kako su mi govorili, nikada se nije desilo da ih neko napadne; ko bi se na to odlučio, ove amazonke bi ga lako savladale. Čuvaju se samo da ne naiđu na naoružane Turke.

    Uzornog karaktera, ove žene plamte uzvišenim rodoljubljem i plemenitim požrtvovanjem za svoj rod i narod. Kad krene ustanak, sva se Hercegovina zatalasa, muško i žensko, malo i veliko, i svako tada zna šta mu je dužnost. Mlađe žene, ako je potreba, napuštaju dom i polaze u pomoć svojim muževima i braći, bilo da se bore, bilo da se staraju o njihovoj ishrani. Evo jednog primera kako one u poslednji čas pristižu da spasu svoje junake od gladi i propasti. Kad je Vukalović opsedao grad Klobuk, pa to potraja, ustanici ostadoše bez hrane, a oko njih kamen i pustinja. Svi ispraznili svoje torbice, a Turci se ne predaju. Povlačenja nema, Klobuk se mora osvojiti, ali gladnoga snaga ne drži. U takvom stanju, drugoga dana bez hrane, neko od boraca pogle-da prema Zupcima, i ugleda poveću grupu beljača. U prvi mah pomisliše: turska vojska! Ali kako su se "bele pojave" približavale, videše da su to zubačke devojke. Donosile su im hranu! Među tim ženama je bilo i ženske dece, koja na nejačkim plećima nosaše toliko hrane da sam u to, kao u čudo, gledala, i nekoliko već iznemoglih starijih žena, koje se svališe na zemlju sa svojim teretom, od umora.

    Toliko puta sam videla kako te žene, savlađujući neprohodne predele, kuda niko osim divljih životinja ne prolazi, nose velike terete, hranu, preobuku, municiju i drugo.

    One često uhode tursku vojsku, stavljajući tako glavu u torbu. Upoznala sam nekoliko takvih "specijalaca", kojima su vođe poveravale važne izviđačke zadatke.

    Kada se ratuje i sela ostaju bez muške radne snage, tada žene obavljaju sve, rade bez odmora, dan i noć, kako bi mogle i sa vojskom stići. Pred bitku i posle bitke one se iskupe da se za vreme boja svojima u nevolji nađu. I same zahvaćene plamenom bitke, čuju se njihovi glasovi kako sokole borce. Ne bi se reklo da su to one iste žene koje posle bitke neutešno plaču i nariču za poginulima. One neće jauknuti dok ne vide mrtvu glavu; a dok su na junaku i najteže rane, one ga teše najlepšim rečima, prikrivajući svoj bol i strepnju za njegov život.

    Čim se bitka prekine, Hercegovke lete, kao bez duše, na razbojište i po njemu traže ranjenike. Svaka uza se nosi tikvicu s vodom ili rakijom. Ako nađe borca u životu, ona mu najpre čestita: "Sretna ti rana!", pa tek onda mu pruža pomoć. Nađe li mrtva svog muža, ili brata, ili drugi svoj rod, ona, van sebe, pada po njemu, naričući nad njime da joj se tuga do neba čuje. Tek kad je neko digne sa mrtvoga, utiša se za časak i odvoji od njega, pogleda ukočenog i očajnog. Kad krenu da ga sahranjuju, ona mu skida kapu, prsluk, odlikovanja i drugu robu, te se uputi kući s tim stvarima, koje se čuvaju kao najveća svetinja.

    Posle svake krvave bitke po brdima hercegovačkim razležu se tužbalice. One idu putem naričući iza glasa. Čim stignu do mesta, svi izlaze pred njih i prate ih do kuće poginulog. Tad se pred kuću iznose stolovi, po kojima tužbalice stavljaju one haljine koje su skinule sa mrtvoga, ili se prislone uza zid (jerusalimski Zid plača!). Oko stola i oko stvari prislonjenih uza zid okupi se rodbina i susedi, i nariče se. Oplakivanje mrtvoga, oličenog u odelu i stvarima koje su donete iz boja, traje deset dana, sve dok se ne obredi sva rodbina. Tuženje za mrtvim nastavlja se hodom tužbalica kroz rodbinu. Idući ćutke žene nose po neki komad odeće ili oružje mrtvoga okrenuto unatraške i nariču uz povremeni tužbalički refren: "Kuku meni odsad pa dovijeka...", na šta se iz kuće odgovara: "Lele, mene, brate, moj junače, moj sivi sokole..." U tim obrednim tužaljkama biva da se oni najbliži unakaze, žene izgrebu lice noktima i odsecaju kosu u znak žalosti. Oplakivanje uže rodbine traje mesecima, što srodnici čine i uz neki posao, dok negde putuju, tužnim glasovima, da ti se koža naježi, toliko je to tuženje sugestivno i potresno.

    Ovo obredno oplakivanje mrtvoga, ovaj neobični kult, nije mi poznat kod drugih naroda. Tuženja ima, ali ovde je žalost, reklo bi se, neutešna. Za mrtvim se tuži veoma dugo, mesecima, opričavaju se njegova junačka i ljudska dela i vrline. Lepo je umreti u ovoj zemlji, gde te kolektivno tuženje uzdiže do heroja. Živi znaju da će i njima ovo počasno tuženje, kao u nekom čudnom slavljenju i posmrtnom veličanju, i njih jednoga dana ispratiti u večni pokoj. Kada se radi o čoveku zaslužnom za narod, o njemu se i pesme ispevaju. Kad god bih prisustvovala ovakvim zbivanjima, uvek mi se javljala misao i poređenje sa Gilgamešovim oplakivanjem Engidua. Ali ovde tu potresnu tužaljku, tu neprebolnu poetizovanu nesreću iskazuju žene. Izdajnici i grešnici nemaju čast da se za njima tuži. Oni se sahranjuju anonimno, bez tuženja, ili se to obavi skriveno, u krugu najbliže rodbine, da se ne čuje i ne vidi. Svi drugi odlaze sa ovog sveta sa posmrtnom slavom, ma bio i bez ikakvih značajnijih zasluga, već samo po tome što je nosio ime svoje porodice i plemena.

  24. #24
    Primećen član
    Učlanjen
    25.12.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    610
    Reputaciona moć
    39

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Народи који живе и функционишу по оваквим правилима увек су опстајали и доживљавали експанзију.Остале је нажалост захватила западна грозница једног индивидуалистичко-потрошачког друштва са изолованим појединцима који су изгубили сваку улогу у друштву, сем рада у својој фирми.

  25. #25
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: Žana Merkus - Srpski dobrovoljac

    Živa grobnica

    Draga Meri, ne mogu duže da ćutim pred Tobom, moram Ti reći. Ogromnu sreću i patnju istovremeno nosim u sebi već dugo. O tome ne zna ni onaj koga se to tiče. Iz prethodnih pisama i izvesnih nagoveštaja možda pogađaš o kome se radi. Da, o Njemu, o Njemu, o Njemu, da mu gospoda hercegovačkog! Desilo se ono čega sam se od prvih susreta s njim plašila i sve činila da se to ne desi. Nisam ovde došla da se zaljubljujem i patim, već da se borim i pomognem.

    Ali dan po dan, reč po reč, osmeh za osmeh, zdravo za zdravo, i ja se nađoh u kovitlacu velikog zanosa! Znaš koliko sam bila uverena da se meni takva otkačivanja ne mogu desiti, a desilo se čim sam upoznala čoveka kakav je On. Sada mi se čini da sam još tamo u Holandiji z n a l a da je On ovde i da me čeka! Slatka divna ludost!

    Ležem i ustajem misleći na Njega. Po ceo dan ga držim na oku. Nastojim da ne propustim nijednu priliku da budem uz Njega, što nije lako s obzirom na Njegove i moje poslove. Ponekada Ga ne vidim danima, niti znam gde se nalazi, ni da li će se uopšte vratiti. Kako se ratuje svakog dana, a On, pored toga što obavlja poslove sekretara vođe Vukalovića, predvodi u borbama svoju jedinicu. Takvi dani, ispunjeni strepnjom za Njegov život, moj su pakao. Sve se smiri i za-boravi kada Ga ponovo ugledam, često potpuno iscrpljenog borbama u kojima učestvuje. Njegovi ljudi govore da je hrabar, što mi se dopada, ali me i plaši. Šta ako...? Borbe s Turcima rizik su za svakog učesnika, jer su snage uvek u korist Turaka. Ovih dana oni se bore s vojskom koja je deset puta jača od ustaničke!

Slične teme

  1. Gde su srpski radikali, tu su srpski grobovi
    Autor Lala Vojvođanski u forumu Politika
    Odgovora: 17
    Poslednja poruka: 08.05.2008., 20:33
  2. Dobrovoljac
    Autor valheru u forumu Istorija
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 28.12.2007., 17:01
  3. Dobrovoljac
    Autor valheru u forumu Politika
    Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 28.12.2007., 14:09
  4. zana
    Autor bbllaa u forumu Muzika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 02.06.2005., 23:26

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •