Ne mogu da verujem da vam izimice pravac misljenja ka kome vode ovi drevni stihovi.
ZIVOT JE SAN !
Recimo kada bi neko poceo sada da tvrdi da on ustvari sanja i da smo svi mi likovi iz njegovog sna, ne postoji nacin na koji mozemo da ga uverimo u suprotno.
Tvrdnju nekog ko bi to izjavio niti naukom niti filozofijom ne mozemo da oborimo. To je stav takozvanog Prakticnog egoizma ili Solipsizma.
Sreca je sto se sa tim stavom nikada ne susrecemo jer njega ,kao cvrsto ubedjenje, mozemo sresti samo u ludnici.
Ovo vam govorim stoga da budete svesni da na pitanje da li je zivot san ili ne ? Nema odgovora.
Zato su ovi Cuang Ceovi stihovi toliko mocni ,kroz sve ove milenijume.
"Šta je život? Mahnitanje.
Šta je život? Pusti snovi,
prazna senka što nas ovi.
O, malen dar nam je dat,
jer sav život - to je san,
a san su i sami snovi."
Pedro Kalderon de la Barka, XVII vek
Ako je "život san", onda smo i mi, naravno, snovi. To bi značilo da ne samo da, osim što ne postoji objektivna realnost, ne postoji ni objektivna istina ... Ali - da li je i koliko tada bitna i subjektivna istina?
Ime filozofskog pravca ("praktični egoizam") upućuje na zaključak da je čovek koji veruje da je sve oko njega san, ubeđen da sve polazi od njega, tj. da je on jedini "pravi", i da sva "realnost" dolazi samo od njega.... ali, zar takav logično ne dovodi u pitanje i objektivno postojanje njega samog? I u tom slučaju - ako je i on san, ni
njegovi snovi, njegova "istina", njegov doživljaj,
ne postoje? Ne postoji ništa? Ali, ko onda sanja? Ili to uopšte nije važno, nego je važan doživljaj - koji nije podložan ničemu (ni vremenu, ni prostoru), nego je samo deo Haosa koji je i sam - san? San u snu.
Jesam li mnogo zakomplikovala?
