Dilan Tomas

Ne znam koliko ste upoznati sa Dilanom Tomasom? (Doduše, nažalost, tako nešto i nije mogućno – ili je mogućno isključivo samo onima koji izvanredno vladaju engleskim jezikom – obzirom da kod nas postoji samo jedna zbirka priča i nespretno prevedena sveščica poezije. Ovde možemo dodati i prevod komada Pod mlečnom šumom, a u vezi sa filmom koji je prikazan na RTS-u)

Prevod je verovatno otežan zbog stila pisanja i neprevodivih rečeničnih obrta čak i u prozi koja ima dosta toga u sebi što bi pripadalo poeziji. Nekad se jednostavno zadovoljavam ritmom i muzikom Dilanovih dela slušajući njegova čitanja poezije i proze.

Oni koji ga ne poznaju neka iskoriste moju preporuku i neka ga upoznaju. One koji su ga čitali i nešto saznavali o njemu, zamolio bih, da prihvate moj poziv na razgovor o Dilanu Tomasu.

Upoznajmo se sa ovim piscem.

Rane godine Dilana Tomasa oblikovale su ga, kao osobu i kao pisca.

Otac Dilana Tomasa – Dejvid Džon Tomas, poznat svima kao DJ – rođen je 1876. u selu Džonstaun blizu Karmartena. Nagrađen je školarinom za studije engleskog jezika na Univerzitetu Ejberistvit.

Tih čovek, jake volje, DJ gajio je ambicije da postane pesnik. Neuspeh u tome bio je izvor žalosti kroz čitav njegov život, ali on se umesto toga skrasio na mestu predavača engleskog jezika u Gramatičkoj Školi Svonsi.

Oženio se Florensom Hanom Vilijams decembra 1903. Ona je rođena u Svonsiju 1882. u velikoj familiji čiji su članovi bili združeni kulturnim i socijalnim vezama. Zaista, njenih šestoro braće i sestara igralo je značajnu ulogu u životu mladog Dilana. Šnajderka po zanimanju, Florens je bila ljubazna i društvena žena.

Dilan Marlej Tomas rođen je negde oko 11 sati popodne 27. oktobra 1914. u spavaćoj sobi u Kmdonkin Drajvu broj 5, u novoizgrađenoj dupleks kući koju su njegovi roditelji kupili nešto ranije te godine. Ime Dilan je u to vreme bilo dosta neuobičajeno – uzeo ga je njegov otac iz Mabinogion-a (srednjovekovna velška zbirka proznih pripovesti). Marlej je bilo prilagođeno ime Dilanovog strica, poznatog propovednika-pesnika Gvilima Marles-a Tomasa.

Porodica – DJ, Florens, mladi Dilan i njegova sestra Nensi, osam godina starija – živela je u predgrađu Svonsija Aplends. Bila je to ugledna oblast s koje se pružao pogled na zaliv u Svonsiju i na grad. Pomoćnica im je pomagala oko kućnih poslova – siguran znak uspeha Tomasovih, iako su porodične finansije često bile nestabilne.

Oba roditelja Dilana Tomasa govorili su velški i održavali jake veze sa velškom kulturom i običajima, ali su decu odgajali na drugačiji način, i to da pričaju samo engleski. Ovo je bila pažljivo doneta odluka. Aplends je bilo široko anglikanizovano područje, i mnoga druga deca koja su rođena među govornicima velškog jezika u ovoj oblasti su morala naučiti engleski.

Zaista, i Nensi i Dilan su bili poslati na časove iz govorništva, kojim je pesnik kasnije mogao da zahvali svoj jasan akcenat.

Kao dečak, Dilan je skoro bez izuzetka (ekskluzivno) poznavao zapadni deo predgrađa Svonsija, naročito Kmdonkin drajv i okolinu Kmdonkin parka. Međutim svoja dečačka leta provodio je na imanju Florensine sestre Ane – gde su uzgajane krave radi proizvodnje mlečnih proizvoda – u Karmartenširu. Ovi raspusti će kasnije dati inspiraciju za pesmu Fern Hill, objavljenu 1946.

1925, tek iza njegovog 11. rođendana, Dilan je počeo sa pohađanjem nastave na Gramatičkoj Školi Svonsi gde je njegov otac predavao dve decenije. DJ je bio urednik školskog magazina, i njegov sin je ubrzo počeo podnositi materijal za objavljivanje. Bilo je pitanje nedelja kada će njegova prva pesma biti objavljena…

izvor iz tekstova Alice Eardley



Mladi Dilan Tomas

Često sputan siromaštvom i nedostatkom inspiracije, život Dilana Tomasa kao pisca bio je turbulentan.

Dok je još bio mlad dečak, Dilanova majka Florens čitala mu je kada god je to mogla, ili mu je davala stripove da ih sam čita. Kasnije je tvrdila da su to stvari iz kojih je Dilan sam naučio da čita. DJ, njegov otac, imao je drugačiji pristup, birajući Šekspira da ga čita naglas sinu, što je Dilana upoznalo sa bojama i zvukovima jezika.

Oba roditelje su ohrabrivala mladog Dilana da piše, i on je razvio nezajažljivu želju da se dokaže kao pisac. Januara 1927. prodao je pesmu, “His Requiem”, novinama “Western Mail” u Kardifu. Iako je od tada ona bila prihvatana kao da je delo nekog drugog pisca, to je ipak svedočanstvo njegove ambicije i želje za uspehom.

U školi, jedini predmet u kojem je bio odličan bio je engleski. Ali kao nemirno dete, bio je nedisciplinovan i uglavnom potcenjivan. 1931. godine napustio je školu, i zaposlio se kao novinar u “Večernjim Novostima Južni Vels”. Nije bio u potpunosti uspešan, i naposletku je otpušten iako je nastavio nakon toga da radi kao novinar slobodan strelac sporadično još nekoliko godina.

1933. godina bila je godina kada je njegova poezija doživela šire eksponiranje. Objavljivan je u časopisima, a prijavljivanje na BBC-jevo poetsko takmičenje rezultiralo je njegovim čitanjem uživo.

Naredne godine se preselio u London, gde je svojim naporom postao šire poznat kao pijani čudak, iako je njegovu prvu zbirku pesama, “18 Pesama”, hvalio dobar broj etabliranih pesnika među kojima i Edit Sitvel. Pa ipak ga je uporno pratila reputacija pijanice, pre nego pisca.

Osnovne teme poezije Dilana Tomasa bile su nostalgija, smrt i izgubljena nevinost. Često je pisao o svojoj prošlosti, o dečaštvu ili adolescenciji. I Vels, i velški predeli i ljudi, postali su neodvojiv deo njegovog pisanja.

Izolacija koju je često osećao dok je živeo u Velsu, naročito u Laugharne-u i New Quay-u, nadahnula je njegovo pisanje i podstakla ga na introspekciju. Nije slučajnost da je mnoga od svojih najboljih dela napisao daleko od Londona i Amerike...

izvor iz tekstova Alice Eardley

Ketlin Meknamara upoznala je Dilana ranije 1936. godine.

Vatrena, odvažna i brzopleta, rođena je u braku između Frensisa, pesnika koji je to samo želeo da bude i Ivone. Imali su tri kćerke, među kojima je Ketlin bila najmlađa.

Njen otac Frensis bio je prijatelj sa brojnim umetnicima i piscima. Dok je Ketlin bila mlada, napustio je porodicu. Ivona je preuzela odgovornost i konačno se naselila u Blešfordu u New Forest-u.

Prerano sazrelo dete, Ketlin je privlačila udvarače već sa dvanaest godina. Kada se u svojim ranim godinama puberteta zaljubila u Kaspara sina Avgustusa Džona, on je bio jedanaest godina stariji od nje. Imala je i dugu aferu sa Avgustusom, koji je prvo naslikao a onda je zaveo. 1930. se sa šesnaest godina preselila u London i upisala plesnu školu. Strast prema plesu nadživela je njenu strast prema Londonu. Ubrzo je otišla za Irsku, smestivši se u County Clare-u, iako je takođe nakratko živela sa sllikarem u Parizu.

Ketlin se vratila u London 1936, gde je upoznala Dilana Tomasa u bircuzu. Smesta su se vezali, i ubrzo postali ljubavnici. Bilo kako bilo, okolnosti i smeštaj uticajno ih je razdvojio sve do leta, kada je Dilan krenuo na putovanje u Laugharne u potrazi za njom. Zaljubili su se duboko, iako je pisao u to vreme da će ih novčani problemi najverovatnije razdvojiti.

Većinu svoga vremena ona je provodila u Irskoj, dok se on švrćkao između Londona i doma svojih roditelja u Velsu. 11. jula 1937. oni su se venčali u Penzance-u, Kornvol.

Na proleće 1938. Tomasovi su se preselili u kolibicu u Laugharne-u. U to vreme bilo je to siromašno mestašce i najamnina je bila jeftina, što im je odgovaralo. Nakon nekoliko meseci prešli su u kuću, Sea View, i njihovo prvo dete Llewelyn rođeno je januara 1939.

Dilan je bio privučen Ketlininim iskustvom i divljom nesputanošću; ona njegovim književnim talentom. Ali, zbog nedostatka novca, u braku je postajalo sve napetije, i sve je više nagrizan neverstvima sa obe strane. Njegova karijera, takođe, razdvojila ih je na neko vreme, i u narednih nekoliko godina često su se selili.

Kćer, Aeron – takođe poznata kao Aeronwy – rođena je u Londonu marta 1940. bilo kako bilo, Dilan je u to vreme kada je trebala biti rođena bio neveran. Da je Ketlin to otkrila, pobesnela bi: smatrala je mnogo gorim neverstvo muškarca od neverstva žene.

Nestalnost u njihovoj vezi nastaviće se sve do kraja njegovog života. Postala je nezadovoljna njegovim opijanjem i nepouzdanošću, i postajala je sve umornija od kućevnog života dok je on radio daleko od doma.

Ranije 1949. kuća koja je trebalo da postane dom Tomasovih dospela je na tržište. Žena AJP Tejlora, Margaret, pod čijom je patronažom Dilan bio duži vremenski period, dala je 3000 funti za kuću, i Tomasovi su se uselili. U to vreme Ketlin je bila trudna, i rodila je sina Kolma, u julu.

Svako od njih bio je svestan neverstava onog drugog, iako je Dilan odlučio da ih previdi. Zavisio je od Ketlin – ona je to shvatila i iskoristila u svoju korist. Ali, odgovarajuće pesnikovoj osećajnosti, on je često lutao u maštanjima i bio odvojen od stvarnosti, što bi je samo razljućivalo.

1950. Dilan se otisnuo na dužu turneju po Americi, očigledno ne bi li prikupio potrebna sredstva za život. Ali to je prouzrokovalo potpuno nezadovoljstvo u braku. Ketlin je počela da oseća kako je Laugharne guši, nalazeći vrlo malo zajedničkog sa njenim meštanima s kojima je bila u suživotu. Na njegovom povratku iz Amerike imali su pijanih scena koje bi povremeno postajale fizički nasilne s obe strane.


Dilan se skrasio s Ketlin 1937. Prvo dete im je rođeno naredne godine.

1938. kada su se Dilan i Ketlin skućili u Sea View-u u Laugharne-u, Ketlin je zatrudnela. Dilan je to opisao kao “vrlo finu grešku, i niko od nas nimalo nije bio zabrinut”.

Januara 1939. Ketlin je rodila njihovo prvo dete, dečaka, u Pool-u, u Dorset-u. Dali su mu ime Llewelyn, a Dilan ga je opisao kao “debelo, okruglo, ćelavo, glasno dete širokog nosa i plavih tacnastih očiju”.

Naredne godine par napušta svoju kuću u Laugharne-u, i ostali su kod svojih roditelja pre nego što će se smestiti u Glaučesterširu u kući pisca i kritičara Džona Devenporta, kod kog su mnogi drugi pisci, umetnici i muzičari odsedali. Bilo kako bilo, Ketlin je imala aferu sa jednim drugim gostom, Vilijamom Glokom, što je Dilana duboko povredilo. Iako to nije nanelo neku dugotrajniju štetu njihovom braku, on je shvatio da njegov brak nije baš onoliko stabilan koliko je on mislio da jeste.

I Dilan i Ketlin su imali afere kroz čitav njihov brak, i svako je teško prihvatao neverstvo drugog dok je svoje sopstveno ponašanje opravdavao. Ketlin je kasnije dala napomenu biografu Polu Ferisu da su najbolje stvari koje joj je Dilan ostavio iza sebe deca, čiji su izgled i karakteri bili podsetnici kakav je čovek bio. Takođe je rekla, “Samo ih je čudo spasilo da ne budu deca nekog drugog. Bog se postarao za to”.

Marata 1943. rođena im je kćer, Aeronwy, u Londonu. Nazvana po reci Aeron koja protiče kroz Kardiganšajr.

Šest godina docnije, kada su se Tomasovi smestili u Laugharne-u 1949, Ketlin je očekivala treće dete. Colm Garan Thomas rođen je tog jula.

izvor iz tekstova Alice Eardley

Legenda o Dilanu Tomasu natopljena je do srži pićem.

Verovalo se da je Dilan prvi put okusio alkohol tokom dana kada je radio kao reporter u „Večernjim Novostima Južnog Velsa’’. Naravno, ispijanje piva bila je popularna razbibriga u kraju, i sa kolegama reporterima posećivao bi pabove Svonsija, Gaver i Mambls.

Bilo je to poročno zadovoljstvo koje ga je pratilo do kraja života, i on se duboko saživeo sa romantičnom slikom pijanog pesnika. Često je bio sklon preterivanjima u pijanoj razmetljivosti, i ponekad bi govorio prijateljima da pati od ciroze jetre – tvrdnja koju je svojevremeno autopsija njegovog tela opovrgnula.

Iako je počeo da pije tokom njegovih novinarskih dana u Svonsiju, alkohol je bio prisutan u Tomasovoj porodici još mnogo ranije. Otac mu je bio teški pijanac, a bilo je sklonosti ka podržavanju takvog načina života u familiji s majčine strane.

A za Dilana je to bilo malo drukčije. Njegov posao i veze bile su ispunjene teškim brigama, i to je snažno uticalo na njegovu ličnost: iako je mogao igrati na kartu šarmantnog bon vivana do savršenstva, mogao je podjednako biti anarhičan, neprijatan i namćorast. Pivo je bilo izbor njegovog opijanja, iako je kasnije u životu razvio sklonosti ka žestokim pićima. Alkohol je takođe bio nerazdrešivo povezan sa njegovim nestabilnim odnosom sa Ketlin, i sa njihovim međusobnim neverstvima. Zaista, na njihovoj svadbi i mlada i mladoženja su pili.

Iako je alkohol bio stalno prisutan u njegovom zrelom dobu, bilo je i epizoda destruktivnog kompulsivnog samoprejedanja. Prema biografu Polu Ferisu, rekao je prijatelju – iako pijan – da je pio ne bi li obuzdao nered izvan sebe i ne bi li uspostavio red u sebi. Često je bio srećan kad je pio umereno, što je dovodilo njegovu zavisnost u pitanje.

Ono što je jasno, bilo kako bilo, jeste to da dok je Dilan mogao biti prijatan nakon koje čašice, kada bi prešao u tešku opijenost često se ponašao ponižavajuće. Nakon njegove smrti, Ketlin je rekla da bi doživeo duboku starost da nije bilo alkohola.

Ispostavilo se da će to biti uzrok njegovog pada. U poslednjoj godini njegovog života Dilanovo zdravlje se dramatično pogoršalo, sa upornim bolovima u grudima pogoršanim sklonošću astmi i životnim vekom teškog pušačkog staža. Takođe su mislili da je mogućno da je patio od dijabetesa, iako ovo nije bilo dijagnostikovano.

Na turneji po Americi 1953, Dilan se napio i slomio ruku nakon što je pao sa nekih stepenica na putu do pozorišta. Onda, bio je izbačen sa izvođenja “The Crucible” jer je izazvao pometnju tokom predstave. Ubrzo zatim tokom jednog snimanja, kolege koji su zajedno s njim nastupali bili su uznemireni njegovom nadmenošću i nemogućnošću da čita redove teksta iz scenarija.

Na svom poslednjem putu za Njujork, počeo je mnogo da pije, i nije mogao prestati da povraća tokom probe “Pod mlečnom šumom”. Doktor, Milton Feltenštajn, zapretio mu je, i on je pokušao da smanji unos alkohola. Ali na kraju nije bio u mogućnosti da to uradi. 26. oktobra nazvao je svoju drugaricu Elizabeth Reitel iz hotelskog bara. Kada je stigla, Dilan je bio pijan od viskija i divljao je nad okupljenim gostima. Sledila je nedelja daljih prejedanja i nadolazećeg kajanja.

U utorak 3. novembra proveo je veći deo dana u krevetu, pio je pivo i viski u društvu svojih prijatelja. Kasnije je otišao na dve zakazane pijanke, ali se vratio u hotel “Čelzi” sredinom večeri gde je očigledno doživeo slom.

Narednog jutra, u dva sata, napustio je hotel na sat i po, tvrdeći da mu je potrebno piće. Na svom povratku izgovorio je Reitell-i reči koje su postale deo legende o Dilanu Tomasu: “Popio sam 18 čistih viskija. Mislim da je to rekord”.

izvor iz tekstova Alice Eardley

Pokazalo se da je smrt Dilana Tomasa podjednako začuđujuća – i kontroverzna – kao i veći deo njegovog života.

Na poslednjem putu za Njujork, Dilan Tomas se prijavio u hotel Čelzi. On se već obraćao Ketlin sa “moja udovice”.

Dok je njegovo kumulativno unošenje alkohola bez sumnje nepopravljivo štetilo njegovom zdravlju, diskutovalo se o tome da li je to bio stvarni uzrok njegove smrti. Postoji narastajuća gomila dokaza koja sugeriše da je njegova smrt zapravo ubrzana medicinskom nepažnjom.

Kada se Dilan Tomas vratio u hotel “Čelzi” i hvalisao se kako je popio ”18 čistih viskija”, najverovatnije da je preterivao. Hvalisanje oko količine pića koju je popio nije za njega bilo ništa novo. Bilo kako bilo, njegovo opijanje mu je nesumnjivo donelo brojne zdravstvene komplikacije.

Dilan se oporavljao od viskija, i spavao je sve do narednog jutra – 4. novembra. Probudio se žaleći se na teškoće sa disanjem, i otišao je sa Elizabeth Reitell do bara. Nakon dva piva vratio se u hotel “Čelzi”, još uvek se žaleći na bolest, pa je pozvan Milton Feltenštajn, njegov doktor.

Doktor mu je dao ACHT (Adrenocorticotropic hormone), steroid, pre odlaska, ali je Tomas još uvek osećao bolove zbog gastritisa i gihta. Feltenštajn se vratio, i dao pesniku još lekova.

Tomas je ponovo zaspao, međutim, spavao je isprekidano i žalio se na vizije i delirijum. Fetenštajn je došao i po treći put i dao Tomasu sedativ.

Prema bolničkom zapisniku, sedativ je bio morfin sulfat i to neverovatno velika doza, potencijalno smrtonosna uzevši u obzir pesnikove smetnje sa disanjem. Takođe je krajnje neuobičajeno da se prepiše takav lek ne bi li se ublažili njegov gastritis i giht.

Feltenštajn je ponovo napustio hotel, ostavljajući Tomasa sa Reitell. Ona je bila u pratnji slikara, Džeka Helikera, koji je posmatrao pesnikovo izgovaranje nestvarnih haucinacija. Prema Helikeru, poslednje reči Dilana Tomasa bile su: “Nakon 39 godina, ovo je sve što sam uradio”.

Nakon otprilike sat vremena Dilan je izgubio svest. Ambulantna kola su stigla, i odvezla ga u bolnicu “Sv. Vinsent”. U medicinskom zapisniku stoji da je došao u komatoznom stanju u 1 sat i 58 minuta izjutra, i da je “opšta ocena stanja primljenog pacijenta jeste akutno alkoholno encefalopatsko oštećenje mozga, zbog kojeg telo pacijenta nije odgovaralo na odgovarajuću prepisanu terapiju”.

Poslat je telegram Ketlin u Laugharne 5. novembra, kojim joj je javljeno da je Dilan hospitalizovan. Sledećeg dana doletela je u Ameriku. Dotle mu je bila urađena traheotomija, međutim pisac je ostao u komi, a govorkanja i optužbe su letele među okupljenim prijateljima i poznanicima. Stigla je Ketlin i u pratnji policije došla je do bolnice. Kažu da su joj prve reči bile „Da li je taj prokletnik mrtav već jednom?“

Tomas je ostavio nešto malo novca i nije sačinio nikakav testament. Bio je to brljav kraj, ali neobično odgovarajući za romantizovan poetičan životni stil za kojim je tragao toliko dugo.

izvor iz tekstova Alice Eardley

Citala u "Politikinom zabavniku". Nazalost, nisam imala priliku da procitam Tomasovu literarutu, bas nista.
A broj viskija i to, pa... hajde jos malo da me ne banuju.

strelica66:

Citala u "Politikinom zabavniku". Nazalost, nisam imala priliku da procitam Tomasovu literarutu, bas nista.
A broj viskija i to, pa... hajde jos malo da me ne banuju.

Kliknite za proširenje...

Moja preporuka je da počneš da čitaš Dilana Tomasa, i nadam se da će ti se svideti. Neke pesme i kratke priče ili isečke iz priča ja ću navesti ovde, pa ako ne dođeš do neke njegove knjige (mada u to čisto sumnjam da nećeš uspeti), ima na netu dosta literature na engleskom.

Dilan Tomas je imao gorkoslatki odnos prema Svonsiju, “ružnom, ljupkom gradu” u kom je rođen i u kom je odrastao.

Iako je bombardovan do neprepoznatljivosti tokom Drugog svetskog rata, Svonsi mladog Dilana Tomasa bio je prosperitetan grad koji je ubirao korist zahvaljujući blizini rudnika uglja i zahvaljujući svojoj lokaciji na obali.

Dok je odrastao tamo, Dilan je često malo čega pronalazio što bi mu se svidelo u Svonsiju. Bilo je značajno za njega da se udalji malo od svog rodnog grada, ne bi li shvatio koliko mu je grad značio. Pravio je planove da krene za London 1934.

Porodični dom je bila novosagrađena kuća u Kmdonkin drajvu br. 5 u predgrađu poznatom kao Aplends u kojem je živela srednja klasa ljudi. Dilanovi roditelji su je kupili ranije, 1914. godine, i on će živeti tamo tokom čitavog detinjstva.

Često se vraćao, ali nikada se nije u potpunosti nastanio u Svonsiju. Nakon što mu je rođen prvi sin Llewelyn, Dilan je pisao prijatelju, Bertu Triku, “nikada se više neću uklopiti u Svonsi u potpunosti srećno i komforno kao pre, jer biću hiljade šala i ličnih uspeha u zaostatku iza svih svojih prijatelja”.

1936, DJ Tomas prestao je da predaje u „Gramatičkoj Školi”, a ranije te godine on i Florens prodali su Kmdonkin drajv br.5 i preselili se u oblast Bišopston u Svonsiju. Za Dilana je to značio gubitak doma iz mladosti, što ga je nagnalo da osnuje dom sa Ketlin, s kojom se u to vreme još uvek zabavljao.

Dilan Tomas je prvi put posetio Laugharne 1934, ali će razviti dugotrajnu ljubav prema tom gradiću koji će postati i mesto njegovog konačnog odmorišta.

Mesto koje se mnogo češće povezuje sa Dilanom Tomasom, pre nego Svonsi, je Laugharne. Prvi put ga je posetio 1934, i opisao ga kao “najčudniji gradić u Velsu”.

Uspavano, istureno mestašce smešteno na moru u južnom Velsu. Bio je to izolovani gradić u kome se govorio engleski jezik, smešten u oblasti seoskih predela u kojima se govorio velški, i bio je poznat po svojim ekscentričnim meštanima. Među njima bio je gluvonemi radnik na trajektu, i grad je takođe bio domaćin Rols Rojsa pretvorenog u pokretnu prodavnicu pržene ribe i pomfrita (“Fish and chip” – brza hrana poreklom iz engleske od pržene ribe u maslacu i krompirića).

Laugharne je bio scena gde je procvetavala Dilanova veza sa Ketlin. Tamo je otišao u potragu za njom jula 1936. Ona je bila, u to vreme, u društvu slikara Avugustusa Džona – njenog starog ljubavnika.

Džon nije dobro primio Dilanov dolazak, ali Dilan je uspeo da osvoji Ketlininu ruku. Nejverovatnije da je kasnije, zbog procvata njihove veze u Laugharneu, to mesto dobilo dodatan značaj u njihovim očima.

“Bezvremeno, dobrodušno, skrajnuto gradsko ostrvo” naposletku je postalo dom Tomasovih pre igrom slučaja negoli nameravano. 1938. Ričard Hjuz, stanovnik Laugharne-a na koga se Dilan oslanjao kako u ortakluku tako i što se tiče novca, pronašao mu je tamo smeštaj koji je Dilan sebi mogao priuštiti.

Kuća koja je trebala postati Dilanov i Ketlinin prvi dom zvala se “Eros”, i nalazila se u ulici Gosport. Uslovi su bili skromni, ali je odgovarala paru.

Par je postao objekat znatiželje drugih meštana. Pol Feris, u svojoj izvanrednoj biografiji o Tomasu, napisao je da su “Komšije gvirile kroz zavese ne bi li uhvatile okom na koji trenutak mladog gospodina Tomasa u purpurnom bademantilu koji je padao opušteno i talasasto, ili ne bi li gledale njenog muža, za kojeg se misli da je pisac od neke vrste, kako galopira niz brdo ne bi li zahvatio vode s javne česme, obučen u pižamu i mantil”.

Tri meseca nakon što su stigli u “Eros”, preselili su se u “Morski pogled”, prostraniji dom, ali u osnovi isti. Ketlin je zatrudnela, i Dilan je radio na trećoj zbirci pesama “Mapa ljubavi”. Ali dugovi i neizvesnost, plus potreba za stabilnošću jednom kada im se sin Llewelyn rodio, nagnali su ih na novu selidbu. Maja 1940. napustili su “Morski pogled”, i Laugharne.

1949. su se vratili, kada im je jedan od Dilanovih dobrotvora, Margaret Tejlor (žena eminentnog istoričara AJP Tejlora), kupila imanje “Boathouse” za 3000 funti. Dilan ga je voleo, s njegovom kolibom za pisanje na vrhu litice i izvanrednim pogledom. U vreme kada su se uselili, Ketlin je očekivala njihovo treće dete, Kolma, koji se rodio u julu.

Očekivano je što je Laugharne postalo mesto konačnog otpočinka Dilana Tomasa. Nakon njegove smrti u Njujorku telo je vraćeno u Britaniju, i sahranjen je na groblju crkve Svetog Martina u Laugharne-u. Ketlin, nakon što je umrla 1994, takođe je sahranjena na istom grobnom mestu.

“The boat house” je sada turistička atrakcija, koja privlači hodočasnike iz okoline ili iz daleka. Ozbiljnije je renovirana 2003, na 50-ogodišnjicu Dilanove smrti, i vraćena je u stanje iz vremena kada su Tomasovi živeli tamo.

Dok je Dilan bio u potrazi za sigurnim prihodima i dok se porodica seljakala širom ratom razderane Britanije, bilo je nemalih potresa u Tomasovom domaćinstvu.

Selili su se kroz Englesku i Vels, gde god je postojao neki brižan dobročinitelj, šansa za Dilanovo zaposlenje, ili gde bi bili sigurni od mogućnog bombardovanja. Jula 1944. vratili su se u Vels iz Engleske, i odseli kod njegovih roditelja u Llangain-u, blizu Laugharne-a. Iako im se u suštini mesto nije sviđalo, Dilan je ponovo bio sposoban da piše nakon jalovog perioda.

Kasnije tog leta Tomasovi su se preselili u New Quay u Kardiganširu. Iako su živeli u tom gradiću samo devet meseci, bilo je to vreme velike Dilanove produktivnosti. Živeli su u bungalovu od drveta i azbesta koji se zvao “Majoda”, čiji pogled je pucao preko zaliva Kardigan.

Kuća je koštala samo funtu nedeljno za iznajmljivanje, međutim nedostajalo joj je vode i struje. Dilanu je bilo teško da radi u kući s tankim zidovima, pa je iznajmio sebi sobu u blizini.

Par se ubrzo smestio u ritam domaćinstva i pisanja. Dilan je često pisao u poslepodnevnim časovima nakon čega bi odlazio u pab u večernjim časovima. Njegova novopronađena produktivnost izrodila je brojne pesme u New Quay-u, zajedno sa radio komadom, “Quite Early One Morning”, koji je bio portret gradića. Snimio ga je krajem godine.

Među pesmama napisanim ovde, oko petnaestak je završilo u “Deaths And Entrances”, zbirci objavljenoj 1946. Najzapaženija bila je “Fern Hill”, oda detinjstvu i farmi koju je poznavao kao dete. Podjednako značajno, New Quay je bio inspiracija za izmaštani Llareggub u njegovom komadu za glasove iz 1954. “Pod mlečnom šumom”.

Prebivanje Tomasovih u New Quay-u skraćeno je prilično dramatično marta 1945. godine kada je Dilan sa nekim svojim prijateljima ušao u raspravu u pabu “Crni lav” sa kapetanom vojske koji se vratio sa dužnosti.

Nakon svađe Dilan se vratio kući, kao i kapetan – komšija Tomasovih i muž porodične prijateljice. Kapetan je, po svemu sudeći, zgrabio mašinku i ručnu granatu, i ispalio brojne hice u “Majoda”-u. Na svu sreću niko nije povređen, ali je Dilan očito bio potresen. Pisao je Vernonu Votkinsu, “Ketlin i ja idemo u krevet ispod kreveta”. Za Tomasovu porodicu bilo je to vreme, još jednom, za selidbu.

izvor iz tekstova Alice Eardley

Pre nego što nastavim priču o Dilanu Tomasu, njegovom životu i književnom radu, odlučio sam da vam predočim nešto iz njegovog stvaralačkog opusa.

HALJINA

Dva dana su ga pratili kroz čitavu grofoviju, ali ih je on zavarao u podnožju bregova i sakriven u zlatnom žbunu slušao je kako se dovikuju silazeći u dolinu. Iza drveta na prevoju bregova virio je u polja na kojima su trčali kao psi, zabadajući štapove u žbunje. Kada se iznenada sa prolećnog neba spustila magla i sakrila ih od njega, lako je zaurlao. Magla mu je bila kao majka, pokrivala je mesta gde je košulja bila pocepana a krv usirena na ključnjčama. Grejala ga je; osećao je maglu kao hranu i piće na usnama. Kroz njen ogrtač osmehivao se kao mačka. Udaljavao se od one strane brega koja vodi u dolinu i pošao prema gušćem drveću. Ono ga je moglo odvesti do vatre i tanjira supe. Mislio je na ugljevlje koje negde pucketa, na ognjište, i na usamljenu mladu majku. Mislio je o njenoj kosi. Bilo bi to divno gnezdo za njegove ruke. Trčao je između drveća i našao se na uskom putu. Kojom stazom da pođe: prema mesecu ili dalje od njega? Magla je sakrivala mesec. Ali u uglu neba, gde se razdvojila, mogao je da vidi krakove zvezda. Pošao je prema severu gde su bile zvezde, mumlajući pesmu bez melodije i slušajući svoje noge kako šljapkaju po vlažnoj zemlji.

Sada je imao vremena da sabere misli. Ali tek što je počeo da ih sređuje, zahuktala je buljina sa drveća koje se nadnosilo nad put. Zaustavio se i namignuo joj. Osetio je melanholiju u njenom kriku. U jednom trenutku video je kako sedi na grani i krešti. Upašio se i pojurio dalje. Nije zašao ni nekoliko koraka u tamu, a ona je ponovo zakreštala i odletela. Jadni zec, pomislio je, lisica će mu popiti krv. Put se peo prema zvezdama. Drveće, doline i sećanje na puške, sve je ostalo iza njega.

Čuo je korake. Starac, sav blistav od kiše, izašao je iz magle.

’’Dobro veče, gospodine’’, rekao je starac.

’’Nema noći za sina žene’’, odgovorio je ludak.

Starac je zviznuo i požurio, skoro trčeći, prema drveću koje je ivičilo put.

Neka doznaju lovački psi, smejao se ludak dok se peo uz breg, neka psi doznaju. Lukav kao lisica, vratio se na mesto gde se zamagljeni put račvao u tri pravca. Do đavola zvezde, rekao je i uputio se u tamu.

Svet je bio lopta ispod njegovih nogu, lopta koja je odskakala dok je trčao; drveće se izvrnulo. U daljini je zalajao lovokradičin pas ugledavši zamku, on ga je čuo i potrčao je brže, misleći da mu je neprijatelj za petama.

’’Zaronite, dečaci, zaronite’’, povikao je, ali glasom čoveka koji pokazuje na zvezdu padalicu.

Setivši se iznenada da od dana bekstva nije spavo, prestao je da trči. Sada je kiša bila umorna od udaranja u zemlju, pa su se kapi lomile i prskale okolo na vetru kao zrna peska. Ako bude susreo san, san će biti devojka. Poslednje dve noći, dok je hodao i trčao preko napuštene zemlje, sanjao je o tom susretu. Lezi, reći će ona, daće mu svoju haljinu da legne na nju i ispružiće se pored njega. Dok je sanjao, a grančice pod njegovim nogama šuštale kao njena haljina, neprijatelj je vikao poljima. Trčao je sve dalje, ostavljajući san iza sebe. Čas se pojavljivao mesec, a čas sunce, ponekad je ispod crnog neba odbacivao vetar pre nego što bi počeo da duva.

’’Gde je Džek?’’, pitali su u vrtovima onaga mesta koje je napustio. ’’Na bregovima, sa kasapskim nožem’’, odgovorili su smejući se. Ali noža nije bilo, bačen na drvo još je tamo podrhtavao.

Glava mu je bila grozničava. Trčao je sve dalje i dalje, urličući za snom.

A ona je bila sama u kući. Šila je sebi novu haljinu. Bila je to laka svilena haljina sa cvećem na grudima. Još nekoliko uboda i moći će da je obuče. Ležaće tako lepo na njenim ramenima, a dva cveta će joj rasti iz grudiju.

Kada bude šetala sa mužem u nedelju ujutro, preko polja u selo, momci će joj se krišom osmehivati, a pad haljine na njenom stomaku nateraće sve udovice da pričaju po selu. Obukla je novu haljinu i, gledajući se u ogledalu iznad ognjišta, videla je da je lepša nego što je zamišljala. Lice joj je u njoj bilo belje, a dugačka kosa tamnija. Haljina je bila duboko izrezana oko vrata.

Napolju, u noći, tragali su za ludakom. Imao je zelene oči, pričali su, i oženio se gospođom. Odsekao joj je usne zato što se osmehivala ljudima. Odveli su ga, ali on je ukrao nož iz kuhinje, ranio svoga čuvara i pobegao u divlje doline.

Izdaleka je video svetlost u kući i dovukao se do ivice vrata. Nije video, ali je osećao nisku ogradu. Zarđala žica ga je grebala po rukama, a mokra, gadna trava puzila mu je preko kolena. Čim je prešao ogradu došli su da ga pozdrave cvetni domaćini vrata. Rasparao je prste, a stare rane su još krvarile. Kao čovek od krvi izišao je iz neprijateljske tame na stepenice. Rekao je šapatom: ’’Samo da ne pucaju u mene.’’ Otvorio je vrata.

Bila je nasred sobe. Kosa joj je padala u neredu, a tri dugmeta na haljini bila su otkopčana. Zašto je pas zaurlao? Uplašena urlikom misleći na priče koje su joj pričali, zaljuljala se na svojoj stolici. Šta li se dogodilo sa gospođom? – pitala se.

Vrata nisu škripnula. Ušao je u sobu, pokušavajući da se nasmeje i pružajući ruke.

’’Vratio si se’’, rekla je.

Onda se okrenula i ugledala ga. Bio je krvav sve do zelenih očiju. Stavila je prste na usta. ’’Ne pucajte’’, rekao je.

Dok je pokretala ruku haljina se rastvorila oko vrata. On je u čudu gledao u njeno široko, belo čelo, njenje uplašene oči i usta, i dole u cveće na njenoj haljini. Čim bi pokrenula ruku, haljina je poigravala na svetlu. Sedela je pred njim pokrivena cvećem. ’’Spavati’’, rekao je ludak. Kleknuvši, stavio je svoju začuđenu glavu u njeno krilo.

Prevod: Branka Petrović

U PRAVCU POČETKA

U štatoru svetlosti u zahuktaloj poljani velike prolećne večeri, blizu mora i broda koji je imao katarku od kedrovine, zadnju palubu ukašenu kljunovima i školjkama, savijeno ružičasto jedro i dva vesla s perajima; sa galebovima visoko iznad, dok su roda, pelikan i vrabac leteli do kraja okeana i prvog zrna zemlje van vremena koja se okreće na vrhu peščanog sata kao perjana ćuba, niz tamu proleća jedne haotične godine; kao stene u istoriji, svakom crtom i naškrabanim udom, ušicom igle, senkom nerva, posekotinom na srcu, iskidanim mišićem i zemljanim vlaknom, zabeležen kao ludost lutanja, pad lovorovog lista, pad hrasta, prskanje mesečevog vremena u sudaru sa inkarnacijom ubice, živo otelotvorenje i zbrojani talasi, čovek se rodio u pravcu početka. Iz sna do koga ga je podigao mesec planinama svojih očiju i snažnim svevidećim rukama koje baca iza sebe i koje su pune plima i prstiju, sve do velikog mora, on se borio preko ivice večeri, uzletao je kao guska u nebo i pozvao svoje furije po imenu iz vetrom napisane listove grobova i voda. Ko je taj strnac koji je došao iz ribarske varoši na plovećem ostrvu, kao grâd, isklesan u ledu, kao morski žbun sa lišćem od snega za njenu kosu, viši od kedrove katarke, dok je padala severna, bela kiša, a more gonjeno kitovima dopiralo do očnih duplji. Bila je slana i bela, i putovala je kao polje na jednoj vlati okruženoj pticama. Veče se smestilo usred njenog uvek nemirnog srca, čuo je njene ruke u vrhovima drveća – palo je jedno pero, njeni prsti su nadleteli glasove – i svet je počeo da tone kroz viziju trave, vodenih životinja i snega, koja se pokazala pred sirenom strankinjom. Svet je bio ispijen do poslednje kapi; penasti vrtlog poslednje čestice mučio se da ga zemlja upije, kao da je kiša sa neba pustila svoje oblake da padnu u grličinom letu, nalik na manu paperjasih godišnjiih doba, a tvrdi grâd koji je padao, širio se, zbunjen, u obliku pola od cveta pola od pepela, ili u oštrom prečišćavajućem vetru, kroz visoku piramidu od blata i kroz meki, lagani tok pare i lišća. Tačno u centru mađije on je bio čovek sa kopna u dubokom moru, kosa ga je šibala do oka u kiklopovim grudima. Bokovi su bili razapeti između njenog glasa; plivali su beli medvedi, mornari su se utapali uz zvuke muzike koju je ona pisala i izvlačila rukama i pričama iz njegovih uzdignutih vlasi; vukla je za uši njegov strah i odnela ga je pevajući u svetlo, kroz šumu zmijokosog glasa koji je prevrtao kamenje. Otkrovenje je gledalo preko svog ukočenog ramena. Kao je postala? Od poslednje varnice razuma, ili iz pravog kitovog mlaza? Sagorevanje na kraju, pogrebna vatra koja poigrava, ili izgubljena raketa sa svojim toplim tragom, ili tamo gde su se prvo proleće i njegova ludost peli na morske ograde, a lokoti vrtova popucali i voda se prelila preko svetlog planinskog vrha? Čija je to bila slika u vetru, trag na senci, odjek koji je tražio da mu se odgovori? Imala je oreol oko glave i kosu od zmija. Kretala se u proždirućoj, slanoj poljani, u hronici i stenama, tamnim anatomijama, u samom usidrenom moru. Besnela je u utrobi mazge. Zastajkivala je u galopirajućoj dinastiji. Glasno je govorila u starom grobu i ćutala na suncu. Video je njenu izgnanu sliku iscrtanu nogom noćne more u otrovu i zaklonjenu od vetra otisak njegon palca koji se pripijao uz ruku paučinastom senkom, pitanje poznatog odjeka; šta je moje rađanje, granitni izvor koji se gasi tamo gde se prva vatra pojavi u izvajanom svetu, ili velika vatra s lavljom grivom u predvorju prvog luka. Jedan je glas tada, te večeri, putovao svetlom i vodenim talasima, jedan je sloj klizio, tamo gde zeleno-zelena španska mušica boji trag oktopoda otrov je puzio kroz penu, a sa četiri ugla mape jedan heruvim, u obliku ostrva, gonio je duvajući oblake na more.

Prevod: Branka Petrović

LIMUN

Rano jednog jutra, pod svetlošću lampe, pažljivo i bešumno, u belom mantilu i gumenim rukavicama, doktor je nakalemio glavu mačke na trup pileta. Mačkoglavo biće klatilo se na nogama u kući od stakla; mada je gledalo kroz procepe očiju, nije ništa videlo; ispod njegovog krzna osećalo se podrhtavanje čudnog pulsa; podizalo je nogu do desnog staklenog zida, pa se onda klatilo na levo. Promenite pol psa i on će onda cvileti kao kučka u parenju i njuškaće začuđeno nad slepim kučićima. Takav jedan čudan pas sa nakalemljenim jajnicima urlao je u svom kavezu. Doktor stavi uho na staklo nadajući se novom zvuku. Sunce je uletelo kroz prozore laboratorije, svetlost vetra je imala boju sunca. Uz muziku koja mu je brujala u ušima, kretao se između epruveta i boga života; unakaženi su bili tihi; novorođeni u zečjim kavezima udisali su zadovoljno higijenski vazduh. Sutra će biti lobanja za lasicu, ali danas ona skakuće na suncu.

Breg je bio veliki kao planina, a kuća je porasla kao najviši vrh brega. Pored mnogih soba, kuća je imala i sobu za divlje sove i podrum za crve koji su se množili na čistoj slami i tovili kao zečevi. Ljudi iz kuće su se kretali kao duhovi između stolova zastrtih belinom, susretali su se po hodnicima i pokrivali oči bojeći se novog stranca, ili se iznenada sakupljali u centralnoj dvorani i ispitivali jedan drugog o imenima novorođenih. Jedno za drugim lica su nestajala, ali su na njihovo mesto uvek dolazila druga; žena sa detetom na grudima ili slepi čovek iz sveta. Svi su imali ključeve od kuće.

Među njima je bio i dečak koji je nosio ime kuće. Po hodnicima se igrao sa senkama, a noću je spavao u visokoj sobi zaštićenoj od zvezda. Ali ljudi u kući su spavali na mesečini; oni su slušali morske galebove, buku talasa koji su se lomili o pesak kada je vetar duvao sa juga, i spavali su otvorenih očiju.

Doktor se budio sa pticama i gledao kako se sunce diže iz obojene vode, kako dani, kao i rastinje u njegovim teglama, postaju sve svetliji i jači, dok sati puštaju da se na njih krune kiše, bljesak i čestice svetla. Po svom običaju okrenuo se i ovog jutra od prozora pored koga je skakala lasica, prema životu iza stakla. Opazio je, sa besmrtnim mirom i uz neprekidan osmeh koji ni jedna majka nije otkrivala usnama svog mleka, kako tek izleženi lepršaju, kako mladi skaču na svoje majke, ta bića koja je on stvorio. Bio je snaga i nož od zemlje, bio je materija i zvuk, jer je napravio ruku od stakla, ruku sa venom i pripojio je uz meso, i ruka je ojačala od toplote lažnog svetla a stakleni nokti su porasli. Život je tekao iz njegovih prstiju u toplotu kiseline koju je pravio, na površini trava koje su ključale; on je imao smrt u stotinu praškova; zaledio je krst od pare; sve velike hemijske magije zemlje; sve tajne materije u njegovoj sobi više nisu bile tajne. „Vidiš“, rekao je „ožiljak na čelu žabe gde nije bilo ni...“

I kuća je bila jedna tajna. Sve se događalo u bljesku svetlosti; pipanje dečakovih slepih ruku duž zidova hodnika bilo je kretanje svetlosti, mada je poslednja sveća, zasenjena stepenicama i poslednjim zracima svetla u podnožju vrata, iznenada nestala. Dečak Nant nije bio sam; čuo je kako haljina šušti, kako neka ruka iznad njegove glave grebe boju sa zidova. „Čija je ruka?“ – rekao je tiho. Onda je u strahu sleteo niz tamne stepenice i povikao glasnije: „Nikada mi nemoj odgovoriti“. „Tvoja ruka“, rekla je tama, i Nant se zaustavio.

Smrt je bila prespora za doktora, a za večnost je trebalo premnogo vremena.

Ja sam bio taj dečak u snu, i stajao sam potpuno miran, znao sam da sam sam, znao sam da je taj glas moj i da tama nije smrt sunca nego tamna svetlost koju odbijaju zidovi hodnika bez prozora. Ispružio sam ruku i ona se pretvorila u drvo. Rano toga jutra, pod svetlošću lampe, doktor je napravio neku kiselinu i mešao je kašikom; video je kako dobija boju i kako zatim, usled promene toplote, postaje slična vodi. Bila je to najjača kiselina, ali je kroz njegove prste prolazila slatka kao sirup i nije pekla. Pažljivo, bešumno, podigao je posudu i otvorio vrata kaveza. Sipao je kiselinu u sud, a mačkoglavo biće je došlo da pije. Ja sam bio ta mačja glava u snu. Popio sam kiselinu i zaspao; probudio sam se u smrti, ali sam zaboravio san, i kretao sam se kao neko drugi, ali u liku dečaka koji se bojao tame. Žurio sam kao krtica od svetla do svetla, a moja ruka više nije bila drvo. U jednom slepom trenutku bio sam krtica sa rukom deteta i kopao sam gore-dole, ne znam gde, po velikoj zemlji. Znao sam da sanjam, ali sam se odjednom probudio u stvarnoj tami u hodnicima kuće. Nije bilo nikoga da mi pokaže put; doktor, stranac u belom mantilu, koji je u svojoj ptičjoj kuli stvarao novu logiku, bio mi je jedini prijatelj. Nant je potrčao prema doktorovoj kuli. Uz spiralne stepenice i slomljene merdevine, čitajući uz sveću tablu na kojoj je pisalo „Za London i Sunce“, on se peo kao ja, ja kao on. Bili smo dva brata koji se penju.

Ključ je visio na lancu zakačenom oko mog struka. Otvarajući vrata našao sam doktora, kao što sam ga obično nalazio, kako bulji kroz zidove staklenog kaveza. Nasmejao se, ali nije obratio pažnju na mene koji sam čeznuo stotinu sekundi za njegovim osmehom i njegovim belim mantilom. „Dao sam joj moju kiselinu i ona je umrla“, rekao je doktor. Posle deset minuta mrtva kokoška se uspravila; trljala se o staklo kao mačka i ja sam mogao da vidim njenu mačju glavu. Bila je to smrt od deset minuta.

Naišla je oluja crnog tela, sa juga, i donela je kišu i dvanaest vetrova da oteraju brdske ptice sa lica neba, naišla je oluja, crni čovek, kao sa dna mora, riblje kamenje, grmljavina, noćni šljunak, kao mučnina, kao posteljica posle rođenja iz utrobe vremena; ludo kao magla, kao antihrist iz modrog plamena, ili iz krsta od pare. Kiselina je postajala jača, bura se umnožavala, i boja ljutnje, i zdravi, i prokleti, s rukama od stena – svi su naišli, penjući se.

To je bio spoljnji svet.

LIMUN
(nastavak)

A senke u kući, paučinaste i đavoljske, s ptičjim kljunovima, pokretne senke koje su u svakoj ruci držale ženu, te senke nisu imale tela. Zapenušeni konji iz spoljnog mora peli su se kao lasice po bregovima. Kost konjske glave, bik i crni čovek što su se dizali iz zemljine slike i držali Nanta i doktora, to je bio unutrašnji svet. Tu gde je kiselina postajala jača, to je bio unutrašnji svet, a smrt u kiselini delovala je deset dana mrtvom vremenu.

Doktor me još uvek nije video. Ja, koji sam u snu bio doktor, strani logičar i tvorac ptica, zauzet jačanjem kiseline i traganjem za zaboravom, podigao sam sud svojim usnama kada je naišla oluja. Zagrmelo je kada sam pio. On je pao, a munja je sevnula na vetru.

„U kuli leži mrtvac“, rekla je neka žena prijateljici dok su stajale pred vratima centralne sale.

„U kuli leži mrtvac“, rekli su odjeci iz ugla, i njihovi glasovi podigli su se kroz kuću. Iznenada, sala se prepunila i ljudi iz kuće su počeli da ispituju jedan drugog kako se zove novi mrtvac. Jedan hodnik je vodio u kulu desetodnevne smrti, tamo je igrala samo žena sa rukama nekog muškarca na ramenima. Uskoro su joj se pridružile device, gole do struka; one su se kretale kao da igraju. Igrale su četiri koraka od vrata, pa četiri koraka do vrata. U dugačkoj sali igrale su u slavu mrtvaca. To je bila igra nekretanja, igra slepih i polumrtvih, igra negiranja smrti, igra dece, ozbiljnih devojaka golih do struka, igra onih što sanjaju; onih što idu otvorenih očiju i golih uživalaca droga koji se kreću u snu. Doktor je bio mrtav pod mojim nogama. Kleknuo sam da mu izbrojim rebra, da podignem njegovu vilicu, da uzmem sud sa kiselinom iz njegovih ruku. Ali se mrtva ruka ukočila.

Jedan glas je rekao iza mojih leđa: „Otvori ruku“. Krenuo sam da poslušam glas, ali je jedan tiši glas rekao u moje uho: „Pusti da se ruka ukoči“. „Udari drugi glas“. „Udari prvi glas“. Udari sam oba glasa pesnicama i Nantova glava se pretvorila u drvo.

U podne se oluja razbesnela, celo poslepodne je tresla kulu i skidala crepove sa krovova; došla je sa mora i zemlje, sa morskog dna i šumskog korenja. Čuo sam samo glas grmljavine koji je utopio glasove dva udarena glasa; video sam munju kako se penje uz brdo, kao blistavi trozubi čovek koji me zaslepljuje kroz prozore kule. Još uvek su igrali sve do ranog jutra, dok je bura besnela, još uvek su devojke gole do struka igrale pred vratima. Ovo je bila igra slavljenja smrti u unutrašnjem svetu.

Čuo sam kako jedan glas kaže kroz grmljavinu: „Mrtvi će biti pokopani, ovo nije bila večna smrt nego smrt dana; ovo je bio san bez srca. Mi pokopavamo mrtvace“, rekao je glas što ga je čulo moje srce. Oluja je u vetru odmeravala daljinu glasa, ali je uspavanka u kiši pustila da me dva glasa, koja su se borila pored mene, podsete na kiselinu i ruku. Podigao sam njegovu ruku, ispravio prste i prineo sud ustima. Dok me je staklo peklo neko je zakucao na vrata i ljudi iz kuće su povikali. Oni što su tražili telo novog mrtvaca petljali su oko vrata. Moje dečačko srce je kucalo. Brzo sam pogledao prema stolu gde je na tanjiru ležao limun. Probušio sam koru i sipao sok u kiselinu. Do mene je onda stigla buka tamnih glasova i lupanje, šarke na vratima kule su se polomile. Pronašli su mrtvaca. Borio sam se između ramena stranaca koji su ulazili i, ostavljajući ih pljačkanju, strčao sam dole i požurio kroz hodnik, držeći limun na grudima.

Nant i ja smo bili braća u ovom divljem svetu. Daleko od graničnih sela, od mora koje drži Englesku u svojim rukama, od visokih kula i nepojedenih grobova ispod njih. Kao jednoglavi, dvonogi, trčali smo kroz prolaze i hodnike, ne videći senke, ne čujući ni jednu od gadnih intimnosti kuće. U sobama nije bilo gadosti. Tražili smo đavole po uglovima, ali oni za nas više nisu imali tajni. Tako smo trčali napred bojeći se svojih koraka, radujući se udaranju krvi, jer smrt je bila na našim grudima, opori plod, okrugli žuti tumor koji se pripijao uz kožu. Nant je bio usamljeni trkač kroz kuću; ja sam ga napustio, ostavljajući polubol i polustrah, pošto sam svojim putem, putem svetla što se lomilo preko Ketmoro brega i Crne doline. A on se na svom putu peo sam kamenim stepenicama do poslednje kule. Stavio je usne na njene obraze i dodirnuo njenu bradicu. Kad je ona njega dodirnula oluja je prestala.

Presekao je na pola limun makazama koje su na konopcu visile sa njene suknje.

Oluja je naišla dok su pili.

To je smrt dolazila u unutrašnji svet.

Prevod: Branka Petrović

ISTINITA PRIČA

Od kako Marta zna za sebe tamo gore je umirala starica. Još kada je Marta kao dete dolazila s majkom i donosila joj sveže voće i povrće umiruća je ležala kao od voska u svojim čaršavima. A sada je Marta bila žena pod svojom keceljom i šarenom haljinom i njena svetla kosa bila je skupljena u punđu na potiljku. Svakoga jutra ustajala je sa suncem, ložila vatru, i puštala u kuću crvenooku mačku. Kuvala je lonac čaja i pela se u sapavaću sobu na zadnjoj strani kuće, naginjala se nad staricom čije slepe oči nisu nikada bile zatvorene. Svakoga jutra gledala je u duplje staričinih očiju i prelazila rukom preko njih. Nije mogla da raspozna da li starica diše. Osam je sati, osam je sati sada, rekla bi. I slepe oči su se smešile. Staračka ruka pružala se ispod čaršava i ostajala tako sve dok je Marta ne bi uzela u svoju malu, meku ruku i sklapala oko šolje. Kada bi se šolja ispraznila, Marta bi je punila a kada bi se i čajnik ispraznio ona je otkrivala bele čaršave. Tu je ležala starica, ispružena u svojoj noćnoj košulji, a boja njenog mesa bila je siva kao njene poslednje vlasi. Marta je uređivala čaršave i brinula se o staričinim potrebama. Onda je odnosila čajnik. Svakoga jutra je doručkovala sa dečakom koji je radio u vrtu. Odlazila je do zadnjih vrata, otvarala ih i u daljini bi ugledala dečaka s njegovom motikom. Pola osam, govorila je. Bio je to ružan dečko, oči su mu bile crvenije od očiju mačke, kao dva preseka u njegovoj glavi koja su uvek tražila prve senke njenih grudi. Marta je stavljala hranu pred njega i sedala postrance, držeći ruke blizu vatre. Kad god je ustajao uvek je govorio: želiš li da nešto učinim za tebe? Ona nikada nije rekla da. Dečak je odlazio da okopava krompir ili da broji kokošja jaja; ako je trebalo brati ribizle u vrtu, ona bi mu se pred podne pridruživala. Gledajući kako joj se male crvene bobice gomilaju na dlanu mislila je o novcu pod dušekom stare žene. Ako je trebalo klati kokoške ona je umela da ih pokolje mnogo, mnogo bolje od dečaka koji je dugo držao nož u rani i krv sa noža brisao o rukav. Ona je uhvatila kokošku i zaklala je, osetila je njenu toplu krv i videla kako bez glave trči po baštenskoj stazi. Onda je ušla unutra da opere ruke.

Bilo je to prve nedelje proleća. Marta je napunila dvadeset godina a starica je još pružala ruku za šoljom čaja, još se njena košulja nije nadimala od disanja, a blago je još ležalo pod dušekom. Marta je imala toliko želja. Želela je svoga čoveka i crnu nedeljnu haljinu i šešir sa cvećem. Ona uopšte nije imala novca. U dane kada je dečak nosio jaja i povrće na pijacu ona mu je davala šest penija koje je dobijala od starice, a novac koji je dečak donosio u svojoj maramici stavljala je u staričinu ruku. Radila je za hranu i krov nad glavom kao i dečak, mada je ona spavala u sobi na spratu a on na slamarici iznad praznih staja.

Jednog svetlog pijačnog jutra išetala je u vrt da bi joj se ta misao rashladila u glavi. Videla je dva oblaka na nebu, dve bezoblične ruke kako se sklapaju oko sunca. Kada bih mogla da letim, mislila je, uletela bih unutra kroz otvoren prozor i zarila bih zube u staričino grlo. Ali svež vetar je oduvao ovu misao. Ona je znala da nije obična devojka jer je u zimske večeri čitala knjige dok je dečko sanjao u slami a starica bila sama u tami. Čitala je o nekom bogu koji je sišao na zemlju u obliku novca, o zmijama sa ljudskim glasovima, i o čoveku koji je stajao na vrhu brega i razgovarao sa nekim predmetom od vatre.

Na kraju vrta, tamo gde je ograda zatvarala prolaz divljim zelenim poljima ona naiđe na jednu humku. Tu je sahranila psa koga je ubila zato što je hvatao i klao kokoške u vrtu. „Miruj u počivanju“ pisalo je na krstu a i datum je bio napisan naopako, tako da je izgledalo kao da pas još živi. Mogla bih tu da je sahranim, reče Marta u sebi, pored psa, pod đubretom, tako da niko ne može da je nađe. Ona protrlja ruke i stiže do zadnjih vrata baš kada su se dve ruke sklopile oko sunca.

Trebalo je pripremiti obed za staricu, trebalo je izgnječiti krompire u čaju. Jedino se čuo zvuk noža, vetar je stao, njeno srce je bilo tako mirno kao da ga je nečim pokrila. U kući se nije čuo nikakav šum; ruka joj je bez života ležala na krilu; nije mogla da veruje da se dim penje kroz dimnjak i izlazi napolje u mirno nebo. Onda, kada je sve već zamrlo, zakukurika petao i ona se seti dečaka koji će uskoro da se vrati s pijace. Osetila je kako joj ruka ponovo umire na krilu. Usred smrti ču kako dečakova ruka podiže zasun.

Ušao je u kuhinju, video Martu kako čisti krompire i spustio je svoju maramicu na sto. Čuvši zveket novca u maramici ona ga pogleda i nasmeja se. Nije je nikada video da se smeje.

Uskoro je stavila obed pred njega i sela ukoso pored vatre. Dok se naginjala nad njim osetio je miris deteline u njenoj kosi i video vlažnu baštensku zemlju ispod njenih noktiju. Retko je izlazila iz kuće u neobičan svet osim da bi ubila ili brala ribizle. Kada je završio sa jelom, ustao je od stola i rekao: Mogu li da učinim nešto za tebe? kao što je rekao hiljadu puta pre toga. Da, kazala je Marta.

Nikada mu do sada nije rekla da. Nije nikada čuo ženu da govori ovako kao što je ona govorila. Prve senke njenih grudi nisu nikada bile tako tamne. Posrtao je preko kuhinje do nje a ona je stavila ruke na ramena. Šta ćeš da učiniš za mene? rekla je i popustila naramenice na haljini tako da je ona skliznula sa nje i otkrila joj grudi. Buljio je kao labud u tu golotinju, onda je izgovorio njeno ime i zgrabio je. Šta ćeš da učiniš za mene? rekla je. Misleći na novac ispod dušeka stiskala ga je uz sebe, pustila da joj haljina padne na pod i zderala kombinezon sa tela. Uradićeš ono što ja želim, kazala je.

Malo kasnije izvila se iz njegovih ruku i lako potrčala preko sobe. Okrenuta golim leđima prema vratima koja su vodila gore, dala mu je znak i rekla mu šta treba da učini. Bićemo bogati, kazala je. Pokušao je da je opet uhvati, ali je ona držala njegove prste. Pomoći ćeš mi, rekla je. Dečak se nasmejao i klimnuo glavom. Otvorila je vrata i povela ga uz stepenice. Ti ostani ovde i budi miran, kazala je. U staričinoj sobi pogledala je u naprsli vrč, u poluotvoreni prozor i reči na zidu. Sada je jedan sat, šapnula je starici na uho, a slepe oči su se nasmejale. Marta obavi prste oko staričinog vrata. Jedan je sat sada, kazala je i udarila staričinom glavom o zid. Bila su potrebna samo tri laka udarca i glava pršte kao jaje.

Šta si učinila? povika dečak. Marta ga pozva da uđe. On otvori vrata i buljeći u golu ženu koja je brisala ruke o krevet, i u krv koja je pravila okruglu, crvenu mrlju na zidu, kriknu užasnut. Budi miran, rekla je Marta; na zvuk njenog mirnog glasa on je opet vrisnuo i strčao niz stepenice.

Tako Marta mora da leti, rekla je sama sebi, da leti iz staričine sobe u vetar. Otvorila je širom prozor i zaskočila napolje. Ja letim, kazala je.

Ali Marta nije letela.

Prevod: Branka Petrović

KOŠULJA

Zazvonio je. Niko nije odgovorio. Nije bila kod kuće. Okrenuo je ključ.

U kasnoj popodnevnoj svetlosti hol je bio pun senki. Sve su stvarale jedan skoro čvrst oblik. Skinuo je kaput i šešir, i da ne bi morao da vidi taj oblik, gledao je iskosa u svetlo koje je dopiralo kroz vrata dnevne sobe.

’’Ima li koga?’’

Senke su ga zbunjivale. Da je bila tu ona bi ih zbrisala kao što je brisala prašinu koja je nadirala.

Vatra je u kaminu slabo gorela. On mu priđe i sede. Ruke su mu bile hladne. Potreban mu je bio plamen vatre da bi osvetlio uglove sobe. Na putu do kuće video je psa koga je pregazio auto. Prizor krvi ga je pomeo. Želeo je da se spusti na kolena i dodirne krv koja je nasred puta stvarala okruglu lokvu. Neko ga je povukao za rukav pitajući ga da li mu je zlo. Setio se da su zvuk i snaga nepoznatog glasa ugušili prvu želju. Udaljio se od krvi dok su zamrljani točkovi kola i mokra tama pod kolima titrali pred njegovim očima. Bila mu je potrebna toplota. Vetar ga je napolju zasekao između prstiju i palaca.

Ostavila je svoje šiće na tepih pored kante za ugalj. Šila je kombinezon. On ga podiže pipajući mesto gde će biti njene grudi pod žutim pamukom. Tog jutra video ju je s glavom zavijenom u haljinu. Video ju je svu mršavu u njenoj golotinji, kao vreću kože i kane koja iskrsava iz svetlosti. Pustio je da kombinezon opet padne na tepih.

Zašto, čudio se, stoji pred njim ta slika crvenog i razmrskanog psa? Prvi put je video kako se mozak živog bića prosipa iz lobanje. Smučilo mu se od poslednjeg bolnog laveža i iznenadnog usahnjivanja psećih grudi. Mogao je da ubija i vrišti kao dete kada prstima gnječi bubu.

Pre hiljadu godina ona je ležala pored njega. U njenom zagrljaju mislio je na kosti njenih ruku. Ležao je mirno pored njenog skeleta. Ali ona se podigla sledećeg jutra u svom pokvarenom mesu.

Kada ju je udario, bilo je to zato da bi sakrio svoj bol. Kad ju je udarao po obrazu sve dok joj koža ne bi pocrvenela, bilo je to zato da prekine agoniju u sopstvenoj glavi. Pričala mu je o smrti svoje majke. Njena je majka nosila masku da bi sakrila bolest svoga lica. Osetio je pustoš te bolesti na sopstvenom licu, u ustima i uzdrhtalom kapku.

U sobi je postajalo mračnije. Bio je isuviše umoran da bi oživeo vatru pa je gledao kako poslednji plamen umire. Nova hladnoća došla je sa sumrakom. Onda kada se već popela do vrha njegovog jezika, osetio je mučninu od smrti plamena, i on je proguta. Tekla je pulsom oko srca i udarala sve dok od nje nije ostao samo jedan zvuk. I sav bol prokletnih. Bol koji oseća čovek kada mu se boca lomi o lice, bol krave kada tele poigravajući izlazi iz nje, bol psa, takav bol se kretao kroz njega od kose koja ga je bolela pa do išibanih tabana.

Snaga mu se povratila. On se, zajedno sa mokrim teletom, sa čovekom razmrskanog lica i psom na nesigurnim nogama, podigao kao jedno, kao jedan crveni mozak i telo, prkoseći zverima u vazduhu. Osetio je izazov u svom palcu i prstu kada je ona naišla.

Video je da na sebi ima šešir i haljinu.

„Zašto sediš u mraku?“ rekla je.

Ušla je u kuhinju da potpali vatru u štednjaku. On je ustao sa stolice. Ispruživši ruke, kao da su slepe, pošao je za njom. Držala je kutiju šibica u rukama. Kada je izvadila sagorelu šibicu i protrljala je o kutiju, on zatvori vrata za sobom. „Skini haljinu“, rekao je.

Nije ga čula i nasmejala se.

„Skini haljinu“, naredio je.

Prestala je da se smeje, izvadila je šibicu i zapalila je.

„Skini haljinu“, ponovio je.

Zakoračao je prema njoj, ruke su mu još bile slepe. Ona se nagnula nad šporetom. On dunu i ugasi šibicu.

„Šta je?“ upitala je.

Usne su mu se pokrenule ali nije progovorio.

„Zašto?“ rekla je.

On je udari po obrazu, sasvim lako, otvorenom šakom.

„Skini haljinu“, rekao je.

Čuo je kako haljina šušti dok je svlači preko glave i kako uplašeno jeca kada ju je dodirnuo. Metodično, njegove slepe ruke su je skinule golu.

Izašao je iz kuhinje i zatvorio vrata.

U holu, ona jedinstvena senka se razbila. Nije mogao da vidi svoje lice u ogledalu dok je vezivao šal i poravnavao obod šešira. Bilo je isuviše lica. Svako je nosilo deo njegovih crta i po jednu krutu kovrdžu njegove kose. Bila je vlažna zimska noć. Hodajući, brojao je ulične svetiljke. Otvorio je jedna vrata i ušao u toplotu. Odaja je bila prazna. Žena iza šanka se smejala trljajući dva metalna novčića jedan o drugi. „Hladna noć“, rekla je.

Ispio je viski i izašao.

Nastavio je da hoda po kiši koja je sve jače padala. Opet je brojao lampe, ali one nisu imale broja.

Bar na uglu je bio prazan. Odneo je piće u salu ali i sala je bila prazna.

„Sunce na izlasku“ bilo je prazno.

Nije čuo saobraćaj na ulici. Setio se da na ulicama nije nikoga video. Viknuo je u užasnom strahu od samoće:

„Gde ste, gde ste?“

Onda se začuo saobraćaj i prozori su zablještali. Čuo je pevanje iz kuće na uglu.

Bar je bio prepun. Žene su se smejale i vikale. Prosipale su piće po haljinama i podizale suknje. Devojke su igrale po strugotini. Neka žena ga uhvati za ruku i protrlja njegovo lice o svoj rukav, zatim uze njegovu ruku i stavi je na svoje grlo. Nije čuo ništa drugo osim smeha žena i dovikivanja devojaka koje su igrale. Onda su nespretne žene sa sedišta iz uglova počele da se klate prema njemu. Video je da je soba puna žena. Lagano, smejući se i dalje, okupile su se oko njega.

On nešto prošaputa i oseti kako se stara mučnina gruša u njegovom stomaku. Krv mu je bila pred očima.

Onda i on pršte u smeh. Gurnu ruke duboko u džepove kaputa i nasmeja im se u lice.

Ruke mu napipaše nešto meko u džepu. Izvuče tu meku stvar.

Smeh zamre. Soba je bila tiha. Mirna i tiha, žene su stajale i gledale ga.

On podiže ruku u visini očiju. Držao je komad neke materije.

„Ko će da kupi žensku košulju?“ reče. „Hajede, hajde, dame, ko će da kupi žensku košulju?“

Pitome i obične žene stajale su mirno sa čašama u rukama dok se on naslanjao leđima na šank i smejući se vikao i mahao krvavom krpom ispred njih.

Prevod: Branka Petrović

DETE U PLAMENU

Kad god bi se na vrhu brega zapalio žbun vresa pričali su da to Ris baca u plamen svoje dete. Goreći veselo, žbun je u njihovim očima dobijao tužne, bele crte i slabašne, male udove vikareve bebe u plamenu. Ostatke detinjeg pepela koji vetar nije raspršio, Ris Ris je zapečatio u kameni ćup. Zajedno sa njegovim prahom ležao je detinji prah, a pored njega prah njegove ćerke u sanduku od belog drveta.

Čuli su njegovog sina kako zavija sa vetrom. Videli su ga kako hoda preko brega pružajući mrtvu životinju prema svetlosti zvezda. Videli su ga u senkama doline dok se kretao kao čovek koji kosi žito, povijen nad zemljom. U nekom sanatorijumu iskašljao je svoje pluće u lavor, mešajući očarano prstima po krvi. To što se kretalo s nevidljivom kosom kroz dolinu, bila je senka, nekoliko senki koje je bacilo ozbiljno sunce.

Žbun je sagoreo a lice deteta se stopilo zajedno sa lišćem koje se dimilo.

Bilo je to, kažu, jednog lepog subotnjeg jutra sredinom leta, kada se Ris Ris zaljubio u svoju ćerku. Vres se toga jutra razgoreo u plamen. Ris Ris, u crnoj svešteničkoj odeći, video je kako plamenovi ližu u nebo, a žbun na vrhu brega gori crveno kao bog među bleđim plamenovima trave. On uze ruku svoje ćerke dok je ležala u vrtnoj mreži i reče joj da je voli. Rekao joj je da je lepša od svoje mrtve majke. Njena kosa miriše na miševe, zubi joj prelaze preko usnice a očni kapci su joj crveni i vlažni. Video je kako iz nje izbija lepota kao potok biljnog soka. Nabori njene haljine nisu mogli da sakriju od njega sramnu golotinju njenog tela. Nije on iznenada otkrio ni lepotu njene kosti ni njenog mesa ni njene kose. Jadna zemlja podrhtava pod suncem, reče on. Gladio je rukom njenu mišicu. Samo nespretni i ružni, samo neplodni donose plod. Meso njene mišice pocrvenelo je od njegovog milovanja. On dodirnu njene grudi. Kada ih je dodirnuo saznao je sve o svakom deliću njenog tela. Zašto me tu diraš? pitala je.

Toga jutra u crkvi je govorio o lepoti žetve, o obećanju u uspravnom žitu, i o obećanju u oštrici kose kad obara žito i kad zazviždi vazduhom pre nego što zaseče u zrelinu. Kroz otvorene prozore u dnu crkve video je žuta polja i mrlju vresa na livadi. Svet je bio zreo.

Svet je zreo za drugi dolazak sina čoveka, rekao je glasno.

Ali nije to zrelina Gospoda bleštala sa brega. Bilo je to obećanje i zrelina mesa, dobrog mesa, jadnog mesa, mesa njegove ćerke, mesa, mesa, mesa sa glasom grmljavine koja je urlala pred smrt čovekovu.

Te noći držao je pridiku o gresima ploti.

O Gospode u obličju našega mesa, molio se.

Njegova ćerka je sedela u prvoj klupi i gladila mišicu. Dodirivala bi i grudi tamo gde ih je on dodirnuo, da oči čitavog skupa nisu bile uprte u nju.

Meso, meso, meso govorio je vikar.

Njegov sin, koji je lutao poljima za krtičnjakom ili za tragom crvene lisice, zviždao je pticama i tapšao ždrebad koja su stajala pored svojih majki, naiđe na mrtvog zeca ispruženog na kamenu. Glava zeca bila je izbušena sačmom, psi su mu rasporili utrobu a na grlu su se videli tragovi lasičjih zuba. On ga nežno podiže, golicajući ga iza ušiju. Krv iz zečje glave kapnu mu na ruke. Iz rane na trbuhu prosula se utroba po kamenu. Stegao je malo telo sasvim uz kaput i trčao kući kroz polja a zec je poigravao. Kada je stigao do kapije parohijske kuće, vernici su baš izlazili iz crkve. Razgovarali su se i podizali šešire, smejući se na sirotog dečaka sa zelenom kosom, magarećim ušima i smrću ispod kaputa. On je uvek za njih bio siroti dečak.

Ris Ris je sedeo u svojoj radnoj sobi, drška lule bila mu je zakačena između dugmadi na šlicu, biblija je ležala neotvorena na njegovim kolenima. Dan Gospodnji je prošao i sunce je, kao i neke druge subote, zalazilo iza bregova. On upali lampu, ali je njegovo sopstveno ulje gorelo mnogo svetlije. Navuče zavese da spreči ulazak nepoželjne noći. Ali zato otvori sopstveno srce i goli puls koji je tamo udarao bi mu dobrodošli stranac. Ovakvu ljubav nije osetio još od vremena kada ga je žena ranila i videći vešticu u njegovim muškim očima, pala mu u naručje, poljubila ga, i šapnula velške reči dok ju je on uzimao. Ona je bila majka njegove ćerke i umrla je na porođaju odnevši sa sobom sina njegove druge ljubavi i ostavljajući mu zelenokoso podmetnuto dete. Sav srećan od želje, Ris Ris baci bibliju na pod. On pruži ruku za drugom knjigom i u tami osvetljenoj lampom čitao je o starici koja je prevarila đavola. Đavo je jadno meso, reče Ris Ris.

Uđe njegov sin sa zecom u rukama. Mršavi dečak u crvenom kaputu bio je meso iz prošlosti. Sa kožom nesahranjenih mrtvaca nalepljenoj na kostima, sa osmehom podmetnutog deteta sa kosom boje mora, koja mu je strčala na glavi, stajao je pred Ris Risom kao duh svoje majke i blago pritiskao zeca ljuškajući ga tamo-amo. Lukav, ispod poluzatvorenih kapaka, video je kako se njegov otac trza pred vizijom smrti. Nosi se, reče Ris Ris. Ko je taj zeleni stranac koji se usudio da unese smrt i da je pod toplim krznenim ogrtačem ljulja kao dete pred njim? Čitav trenutak meso sveta je mirovalo; negdašnji strah se useli; vode u grudima presušiše; bradavice počeše da rastu kroz pesak. On onda povuče rukom preko očiju i samo zec ostade, vrećica mesa, upola prazna, koja se ljuljuškala u naručju njegovog sina. Odlazi, reče on. Dečko čvršće prigrli zeca i ljuljušnu ga i zagolica ponovo. Ti, podmetnuti, reče Ris Ris. On je moj, reče dečak. Odraću ga i sačuvaću lobanju. Njegova soba na mansardi bila je puna lobanja, suvih krzana i malih kostiju u bocama.

Daj ga meni.

On je moj.

Ris Ris ščepa zeca i gurnu ga duboko u džepove svog kućnog ogrtača. Kada je njegova ćerka, sa svećom u ruci, ušla obučena i spremna za spavanje, Ris Ris je nosio smrt u džepu.

Bila je stidljiva, jer je od njegovog dodira još osećala bol na ruci i grudima, ali se ne crveneći naže nad njim. Poželela mu je laku noć i poljubila ga, i on ugasi njenu sveću. Smejala se dok je uvlačio fitilj u lampu.

Svuci košulju, reče on. Gola, ona zakorači prema njegovim rukama.

Hoću malu lobanju, reče glas u mraku.

Iz svoje sobe na mansardi, kroz paučinu na prozorima, i preko krzna i boca, dečak vide milju zelenog brega kako nestaje u tami prve zore. Letnja oluja u vrelini letnje kiše, ućutkavši milje pokrivene zelenom travom, ostavila je za sobom posle mrtve noći novi jutarnji sjaj, u svakom uspravnom korenu.

Smrt je zgrabila noge njegove sestre dok je hodala kroz vres visok kao ždrebe na bregu. I oštrice vetra, koji se dizao iz četiri vetrom doneta mirisa satrulelih mrtvaca, mogle bi da probiju kroz tabane njenih nogu, uz vene na nogama i stomaku, pa u njenu utrobu i u srce koje je kucalo. Gledao ju je kako se penje. Stajala je dahćući na bregu većeg brega, gladeći svoju bešiku, milujući svoje dlakave grudi (jer dlake su rasle na njoj kao na odraslom čoveku), osećajući srce u zglavku, zaljubljena u svoju poželjnu mršavost. Njemu je bila isto toliko ružna kao i žena sa licem krčme iz Hlareguba, koja ga je naučila užasima mesa. On se sećao požuda ružne žene. Ona je ugasila njegovu sveću kada joj je prišao one noći, kada je pao veliki grad, i on se od surovog vremena sklonio u njenu natrulu kuću. Sada, pola milje daleko, njegova sestra je stajala na jutru i sve grabljivice brda mogle su da skoče na nju dok stoji neobrižljiva, zaokrugljujući uglove svoje ružnoće. Nasmejao se na pomisao o proždrljivim pacovima i pogledao po sobi, tražeći bocu u koju će staviti njeno srce. Njena lobanja zakačena kroz očnu duplju na ekser iznad njegovog kreveta bila bi vesela dobrodošlica prvim bolovima pri buđenju.

Ali on vide Ris Risa kako se penje uz breg a glava njegove sestre, nevidljivo pričvršćena iznad njegovog kreveta raspade se. Stojeći uspravno pored drveta okupanog rosom, njegova sestra klimnu glavom. A Ris Ris se peo kroz vres visine ždrebeta, kroz smrt u travi, preko kamenja, i dalje, kroz uspavanu mahovinu, do mesta gde je ona stajala. Uzeo je za ruku. Dve senke su se držale za ruke i zajedno se popele do vrha brega. Dečak ih je video kako idu i okrenuo je lice zidu kada su nestali kao jedna senka, dole, u pošumljenoj dolini, na zapadnoj strani ljubavničke doline.

Kasnije se setio zeca. Strčao je dole i našao ga u džepu kućnog ogrtača. Prigrlio je smrt, i dok se zadovoljen peo natrag svojim sjajnim bocama i lobanjama, osećao je na jeziku kašalj pun krvi.

DETE U PLAMENEU
(nastavak)

U prvoj rosi svetlosti video je oca kako poseže za njenom belom rukom. Ona, koja je bila njegova sestra, hodala je s naduvenim trbuhom preko brega. Ona ga dodirnu između nogu i on uzdahnu i skoči na nju. Ali mišići na njenom licu pomešaše se sa podrhtavanjem njegovih bedara i ona se naglo odvoji od njega. Ris Ris ju je preko stenovite ivice odveo do užasa. On uzdahnu i skoči na nju. Ona se pomeša sa njim u četvrtom i petom užasu mesa. Ris Ris reče: oči tvoje majke. Nisu ga njene oči videle ponosnog pred sobom, niti oči na njegovom palcu. Trepavice njenih prstiju se podigoše. On vide oko pod noktom.

Kažu da mu je jednog lepog subotnjeg dana, rano s proleća, rodila muško dete. Začela od svog oca, vriskala je za anestetikom kada je dečja glava probijala napolje. Spavala je do sumraka u svojoj košulji od krvi a iz ušiju joj je iskočila zvezda sva krvava. Sa makazama i krpom Ris Ris je radio oko nje i gledajući u smežurano lice i ruke kao u krtice, on blago uze dete a grudi njegove ćerke zaplakaše, pa otrča u usta okolnih senki. Senka se pućila za mlekom i pelenama. Dete je balilo u njegovim rukama, buka uskomešanog vazduha bila je slepa u njegovim ušima a gluva svetlost nestala je iz njegovih očiju.

Prigrlivši mrtvo dete, Ris Ris zakorači u noć; čuo je kako majka ječi u snu a smrtonosna senka, bolesno puna mleka, lebdi oko kuće. Okrenuo je lice prema bregovima. Jedna senka mu se približi, a u senci razlistalog drveća, čekaše pritajen podmetnuti sin. On napravi sliku meseca i mesečevo meso spade ostavljajući zvezdama lobanju sa očima. Onda sa osmehom potrča natrag preko travnjaka, pa u zaplakanu kuću. Na pola puta uz stepenice čuo je kako njegova sestra umire. Ris Ris je nastavio da se penje.

Na vrhu brega on položi bebu na zemlju i uspravi je uz živicu. Smrt uspravi tamno cveće. Beba se ukoči na hladnoj mesečini. Jadno meso, reče Ris Ris, čupajući mrtav vres. Jadni anđeo, reče on ustima koja su slušala. Plod mesa pada sa crvom sa drveta. Stvarajući crva, kora se truni. Tu je ležala jedna zvezda mesa koja je kroz bradavicu crvljivog drveta pala kao kap željenog mleka.

Naslagao je iščupani vres u krug. Na vrh purpurne gomile stavio je suvu travu. Plast smrti je dostigao njegovu visinu i najzad nadvisio njegovu vetrom razbarušenu kosu.

Iza stene kretala se senka pratilaca, a senka dečaka bila je utisnuta u vatreni bok drveta. Senka ugleda dečaka, a dečak ugleda kosti golog deteta pod njihovim naježenim pokrivačem, i ugleda kako trava grebe po ćelavoj lobanji, i mesto gde je njegov otac izabrao putanju u bolesnim izraslinama ćutljivog kruga. Video je kako Ris Ris diže dete i stavlja ga na vrh plasta, video je glavu zapaljene šibice i čuo pucketanje žbuna koji se lomio kao ruke deteta.

Plast je zaplamteo. Ispred crvenog oka zmijolike vatre, Ris Ris ispruži ruke i pozva senku iza stene. Okružen senkama molio se ispred rasplamtelog plasta a varnice vresa proletale su pored njegovog osmeha. Gori dete, jadno meso, bedno meso, meso, meso, meso, bolesno, žalosno meso, meso nečiste utrobe. Sagori natrag u prašinu, molio se on.

I dete se zapali. Plamenovi su se kovitlali oko njegovih usta i lizali desni koje su se grčile. Plamenovi oko njegove crvene pupčane vrpce gutali su njegov mali stomak sve dok sirovo meso nije palo na vres.

Plamen dodirnu njegov jezik. Jaooo, povika dete koje je gorelo, a osvetljeni breg odgovori.

Prevod: Branka Petrović

MAPA LJUBAVI

„Ovde žive životinje sa dvostrukim leđima“ – rekao je Sem Rib. Pokazao je na svoju mapu ljubavi, kvadrat mora, ostrva, i čudnih kontinenata sa šumom tame na krajevima. Ostrvo sa dvostrukim leđima, koje se nalazilo na liniji ekvatora, povuklo se na njegov dodir kao sifilistična koža, a okolno more krvi našlo je nov pokret u svojim vodama. Tu se semenje, uzvodno, razbijalo o uzavrele obale; zrna peska su se množila; godišnja doba su prolazila; leto je u žaru plođenja stiglo do jeseni i do prvih zimskih mrazeva, ostavljajući ostrvo da iz svojih šupljina uobličava četiri suprotna vetra.

„Ovde žive prave životinje ljubavi“ – reče Sem Rib, zabadajući prste u bregove malog ostrva. On je znao da se tu plod prvih ljubavi meša sa travama koje su podmazivale svoje zelene klice, i sopstvenim sokom i vetrom hranile prvu ozledu ljubavi koja sve do dolaska proleća nije našla odgovor nerava u vlatima trave.

Bet Rib i Rojben označili su zeleno more oko ostrva. Ono je prolazilo kroz pukotine u zemlji kao dečak kroz svoje prve pećine. Ispod mora su označili kanale, ucrtane u lešu koji je spajao ostrvo prvih životinja sa močvarnom zemljom. Stideći se polutečenih biljaka koje su klijale iz močvare, perom nacrtanih otrova koji su vrili u travi, i parenja u blatu, deca su pocrvenela.

„Ovde se kreću dva vremena“ – reče Sem Rib. Prstom je prešao preko blago iscrtanih trouglova dvaju vetrova i preko ustiju dvaju heruvima. Vremena su se kretala u jednom pravcu. Jedno po jedno, puzala su preko užasa močvare, zadovoljna u senci sopstvenih kiša i snegova, u buci svojih uzdaha i u zadovoljstvima svojih zelenih bolova. Vremena su, kao devojka i mladić, išla kroz nemiran svet, morske bure su se vukle ispod njih a oblaci se razdvajali u besu kretanja, dok su ona gledala u grubi zid vetra.

„Vratite se sintetični bludni sinovi u laboratoriju vašeg oca“, deklamovao je Sem Rib, „a debelo ždrebe u staklo za opite“. Pokazao je na promene mesta, na olovkom izvučene linije odvojenih vremena koja su putovala preko dubokog mora i na drugi rascep između zaljubljenih svetova. Heruvimi su duvali jače; vetar dvaju nemirnih vremena i pene mora stalno su išli napred; na usamljenoj obali dveju sparenih zemalja stajala su vremena. Kao dve gole kule dveju ljubavi u jednom zrnu usred milion zrna peska, oni su se, sledeći strelicu na mapi, mešali u jednu jedinu snagu. Ali, strelice mastila vraćale su ih natrag; dve oslabljene kule, mokre od ljubavi, drhtale su u strahu od svog prvog spajanja, i dve blede senke prešle su preko zemlje.

Bet Rib i Rojben uspeli su se bregom koji je bacao kameni pogled na šarenu dolinu, s rukom u ruci trčali su niz breg pevajući. Skinuli su čarape na mokroj travi prve od dvadeset poljana. U dolini živi duh koji će ići napred i onda kada sva brda, drveće, stene i potoci budu sahranjeni pod zapadnom smrću. Tu je bila prva livada na kojoj je ludi Džarvis pre sto godina posejao svoje seme u utrobu devojke koja je došla iz daleke zemlje i legla sa njim u bolovima ljubavi.

Tu je bila četvrta poljana, mesto gde se događaju čuda, gde mrtvi mogu, pijanih nogu, da izađu iz suvih grobova, a anđeli mogu da se pobiju na vodama potoka. Iz tame se pojavio duh četvrtog polja, zakopan u zemlji dublje nego što slepo korenje može da iskopa u potrazi za parenjem, privukao je dubinu i tamu iz srca svih koji su hodali dolinom.

U desetom i središnom polju, Bet Rib i Rojben su lupali na vrata kućice tražeći obaveštenje o položaju prvog ostrva opkoljenog bregovima punim ljubavi. Zakucali su na zadnja vrata i dobili sablasan odgovor.

Bosonogi, s rukom u ruci, trčali su kroz deset preostalih polja, do ivice Idriske vode gde je vetar mirisao na morsku travu, a duh doline se udružio sa kišom koja je dolazila s mora. Ali noć se spustila sa rukom na boku, a obličja u daljini maglovite reke privukla su sebi još jedno novo obličje. Obris ostrva okruženog tamom, negde uz reku. Bet Rib i Rojben su na prstima došli do uskomešane vode. Videli su kako obličje raste, razdvojili su prste, skinuli letnju odeću i goli potrčali uz reku.

„Uz reku, uz reku“, šaputala je ona.

„Uz reku“, rekao je on.

Lebdeli su niz reku, a struja ih je vukla za noge. Ali oni su pobedili struju i zaplivali prema ostrvu koje je još uvek raslo. Onda se blato podiglo sa dna reke i počelo da upija Betine noge.

„Uz reku, uz reku“, vikala je ona i borila se da izađe iz blata.

Okovan korovom, Rojben se borio sa sivim glavama koje su se branile od njegovih ruku i pošao je za njom do ivice doline koja je vodila put mora.

Ali voda je golicala Bet dok je plivala; osećala je da joj voda pritiska bokove.

„Ljubavi“, viknuo je Rojben, uzbuđen golicavom vodom i rukama korenja.

A kad su goli stajali na dvadesetoj poljani ona je šapnula: „Ljubavi moja“.

Prvi strah ih je vratio natrag. Obukli su odeću na mokra tela.

„Preko polja“, rekla je.

Ne držeći se više za ruke, deca su trčala kao islabele kule, preko polja, u pravcu bregova i brodske kuće Sem Riba. Bila su zbunjena od blata i crvenela su na prvo golicanje magličaste ostrvske vode.

„Ovde žive prave životinje ljubavi“ – rekao je Sem Rib. U svežini novoga jutra deca su osluškivala, bojeći se da se uzmu za ruke. Ponovo je dodirnuo breg koji je tonuo tamo iznad ostrva, i pokazao je na kanale-skelete koji su spajali blato sa blatom, zeleno more sa tamnijim i sve bregove pune ljubavi i ostrva u jednu oblast. „Ovde se pari trava, pari se zelenilo i semenje“, rekao je Sem Rib; „Vode oplođavaju i bivaju oplođene. Pari se sunce sa travom i zelenilom, pesak sa vodom, voda sa zelenom travom, sve se to pari da bi rađalo i održavalo zemlju“. Sem Rib se spario sa zelenom ženom kao deda Džarvis sa ćelavom devojkom; on se spario sa ženskom vodom da bi se rodilo i bilo othranjeno dete koje crveni zbog njega. Video je da močvare leže blizu prve životinje koja je udvajala leđa, blizu Kola udvojenih životinja koje su se nalazile ispod brega visokog koliko i Dedin breg koji se prošle noći namrštio i obavio kamenjem. Dedin breg je isekao deci noge, jer us cipele i čarape bile zauvek izgubljene u travi prve poljane.

Misleći na breg, Bet Rib i Rojben sedeli su mirno. Čuli su kako Sem kaže da je breg na prvom ostrvu postao mek kao vuna za silazak ili gladak za klizanje kao led. Sećali su se pitomog silaženja prošle noći.

„Pitomi breg postane divalj za penjanje“ – rekao je Sem Rib. Oko dečjeg brega ležala je bela staza od kamena i leda, obeležena tragom klizanja i saonicama dece koja su silazila; druga staza, u podnožju, pela se gore linijom crvenog kamenja i krvi pune ispucalih tragova dece koja su se pela. Silazak je bio mek kao vuna. Ako ne uspeš na prvom ostrvu, breg koji se penje obaviće se oštrim kamenjem.

Ne zaboravljajući grbavo kamenje i oštar šljunak u travi, Bet Rib i Rojben su se prvi put toga dana okrenuli jedno prema drugom. Sem Rib je stvorio nju i uobličiće njega, uobličiće ih i stvoriće od mladića i devojke dvostrukog penjača koji traži ostrvo i tamo se stapa u jedinstvenu snagu. On im je ponovo spomenuo blato ali ih nije uplašio. Sive glave korova slomile su se i nikada više neće narastati u rukama plivača. Prošao je dan penjanja; ostalo je prvo silaženje, breg na mapi ljubavi, dve grane od kamena i masline u rukama dece.

MAPA LJUBAVI
(nastavak)

Sintetična bludna deca vratila su se te noći u sobu na bregu, kroz pećine i sobe trčala su na krov, gledala zvezde i držala se za ruke. Pred njima je ležala šarena dolina, a stoka se hranila travom sa dvadeset polja. Noću je stoka išla pored ograde i pila toplu vodu Idrisa. Bet Rib i Rojben su strčali niz breg, a nežno kamenje je mirno ležalo pod njihovim nogama; trčali su sve brže niz obronak Džarvisa, vetar im je duvao kroz kosu, sa severa i juga stizali su do njih mirisi mora mada tamo mora nije bilo; usporavajući korak, došli su do prve poljane i tamo su u kravljem tragu našli uredno položene svoje čarape.

Obuli su ih i potrčali kroz savijene vlati.

„Tu je prva poljana“ rekla je Bet Rib Rojbenu.

Deca su se zaustavila, mesečinom obasjana noć nastavljala je svoj put. Jedan glas je progovorio iz ograde tame.

Glas je rekao: „Vi ste deca ljubavi.“

„Gde si?“

„Ja sam Džarvis.“

„Ko si ti?“

„Tu sam, dragi moji, tu, u ogradi sa mudrom ženom.“

Ali deca su pobegla od glasa iz ograde.

„Ovde u drugoj poljani.“

Zaustavili su se da uzmu daha, a lasica je sa cikom pretrčala preko njihovih nogu.

„Držite se čvršće.“

„Ja ću te držati čvršće.“

Glas je rekao: „Držite se čvrsto, deco ljubavi.“

„Gde si?“

„Ja sam Džarvis.“

„Ko si?“

„Tu sam, tu, ležim sa devicom iz Dolgelija.“

U trećem polju, čovek iz Džarvisa ležao je u ljubavi sa zelenom devojkom, dok je njih zvao decom ljubavi, ležao je i voleo njen duh, i miris mleka u njenom dahu. Voleo je ženu bogalja u četvrtom polju, jer je iskrivljenost njenih udova produžavala ljubav, i proklinjao je zdravu i pravu decu koja su ga otkrila sa zdravom devojkom u petom polju.

Devojka iz Tigrovog zaliva čvrsto je držala Džarvisa, njene usne ostavile su znak crvenog i napuklog srca na njegovom grlu; to je bilo žesto, vetrovito polje, i tu, okrećući se od malja njenuh ruku, video je njihovu nevinost, dva cveta u uhu krmače. „Ružo moja“ – rekao je Džarvis, ali je sedma ljubav mirisala u njegovim rukama, rukama koje su se dodirivale i držale glamorganskog creva ispod osme ograde. Sveta žena iz manastira poslužila mu je deveti put.

A kada je deset glasova počelo da se diže, da se diže, pa da se spušta sa deset površina polunoći i sveta koji ih je okruživao, deca su povikala u desetom polju.

Bila je mrka noć kada su odgovarali, kada su glasovi jednog glasa samilosno odgovarali na dvoglasno pitanje koje je odzvanjalo u udarcima vazduha.

„Mi smo“, rekli su, „Džarvis u rukama žene, zelene žene, ćelave žene, Džarvis na boku kaluđerice.“

Pred decom su brojali koliko su imali ljubavi. Bet Rib i Rojben su čuli deset proročanstava i stidljivo su popustili. Požurili su prema Idrisu preko preostalih polja, prema šaputanju poslednjih deset ljubavnika, prema glasu ostarelog Džarvisa koji je stajao sedokos u zadnjim sankama. Ostrvo je blistalo, voda je šumorila, u svakom udaru vetra osećao se pokret udova koji je ugibao ravnu površinu reke. Svukao je njene letnje haljine, a ona je savila ruke kao labud. Goli dečak je stajao pored nje, okrenula se i videla kako roni u talase za njom. Iza njih glas njenog oca više nije mogao da se čuje.

„Uz reku, uz reku“, zvala je Bet.

„Uz reku“ odgovorio je.

Te noći su samo obeležene vode tekle preko ivica ostrva pravih životinja, koje se belelo na zracima mladog meseca.

Prevod: Branka Petrović

RAZGOVOR O BOŽIĆU

Dečak. Pre mnogo, mnogo godina, kada si ti bio dečak...

Ja. Onda kada je bilo vukova u Velsu i kada su ptice u podsuknjama boje crvenog flanela promicale pored bregova u obliku harfe, kada smo pevali i valjali se od veselja čitavu noć i dan u pećinama koje su mirisale kao nedeljna popodneva u vlažnim prednjim sobama farme, i kada smo vilicama đakona gonili Engleze i medvede...

Ja. Oh, čak i pre automobila, pre točka i pre konja sa likom grofice, kada smo jahali na golim leđima ludih, srećnih bregova...

Dečak. Ti nisi toliko lud kao gospođa Grifit, gore iz ulice, koja kaže da stavlja uvo pod vodu u rezervoaru i sluša ribe kako govore velški. Kada si ti bio dečak, kakav je bio Božić?

Ja. Padao je sneg.

Dečak. Sneg je padao i prošle godine. Ja sam napravio sneška a moj brat ga je srušio, pa sam ja onda srušio brata i onda smo pili čaja.

Ja. Ali to nije bio isti sneg. Naš sneg ne samo da je padao čabrovima sa neba nego kao da je prodirao iz zemlje, vejao iz ruku i šaka i tela drveća; sneg je izrastao preko noći iz krovova kuća nalik na čistu, staru mahovinu, pažljivo je ukrašavao zidove i spuštao se na poštara koji je otvarao vrata, kao nema, obamrla oluja od iscepkanih božićnih čestitki.

Dečak. Zar je i tada bilo poštara?

Ja. Sa očima posutim injem i od vetra kao trešnja pocrvenelim nosevima; na raširenim, zamrznutim nogama gacali su bučno do vrata i rukom u rukavicama muški udarali po njima. Ali deca su jedino mogla da čuju zvonjenje zvona.

Dečak. Hoćeš da kažeš da je poštar udarao rat-a-tat-tat, a vrata su zvonila?

Ja. Zvona koja su deca čula bila su u njima.

Dečak. Ja ponekad čujem grmljavinu, nikada zvona.

Ja. Čula su se i zvona sa crkve.

Dečak. U deci?

Ja. Ne, ne, ne, u crnim kao slepi miš, belim kao sneg zvoncima u kojima su užad vukli biskupi i rode. Zvonili su svoje vesti preko varoši koja kao da je bila previjena zavojima, preko zaleđene pene bregova od pudera i sladoleda, preko pucketavog mora. Izgledalo je kao da sve crkve tutnje od radosti pod mojim prozorima; a za Božić su petlovi sa dimnjaka pevali na našoj ogradi.

Dečak. Pričaj o poštaru.

Ja. To su bili obični poštari koji su voleli da pešače, voleli su pse, i Božić i sneg. Kucali su na vrata pomodrelim pesnicama.

Dečak. Naša vrata imaju crni zvekir...

Ja. A onda su stajali na belim otiračima dobrodošlice u malim zavejanim tremovima i pljeskali su rukama, i duvali i drhtali, a od njihovog daha stvarali su se duhovi i skakali s noge na nogu kao dečaci kad moraju napolje.

Dečak. A onda pokloni?

Ja. A onda pokloni, posle Božićne kutije. I hladni poštar sa ružom na nosu-dugmetu nabadao je niz put, klizav kao poslužavnik za čaj, na hladnom, svetlucavom bregu. Išao je u svojim čizmama na kojima se nahvatao sneg, kao čovek u drvenim cipelama koje mose prodavci ribe. Klatio je torbom kao što se klati zaleđena kamilina grba. Vrtoglavo je zaokrenuo za ćošak na jednoj nozi i, tako mi boga, nestao je.

Dečak. Pričaj mi o Poklonima.

Ja. Bilo je Korisnih poklona: ogromni šalovi iz starih dana kada se putovalo kočijama, i rukavice ispletene za džinovske lenjivce, zebrasti šalovi od nekog materijala kao svilenkasta guma koja može da se razvuče sve dole do kaljača; zaslepljujuće berete koje su ličile na šarene prekrivače za čajnike, i zečje šubare i krznene kape za žrtve plemena koja suše glave; bilo je brkatih, oštrih kaputića, od tetaka koje su uvek nosile vunene stvari do tela, a ti kaputići su izazivali čuđenje kako je tetkama ostalo išta kože na telu; jedanput sam dobio malu heklanu navlaku za nos od jedne tetke koja, na žalost, ne kukumavči više ovde među njima. Bilo je i knjiga bez slika u kojima su mali dečaci, iako opomenuti primerima da se ne klizaju, hteli pos vaku cenu da se klizaju i stvarno se klizali na ribnjaku farmera Gardža pa su se utopili; i knjige koje su mi odgovorile na sva pitanja o zoljama osim na ono – zašto.

Dečak. Pređi na Nekorisne poklone.

Ja. Na Badnje veče bih okačio kod nogu kreveta crnu čarapu Besi Banter, i uvek sam govorio kako ću da probdim čitavu noć obasjanu mesečinom i snegom, da bih čuo severnog jelena kako se spušta na krov i da bih video svete čizme kako silaze kroz čađ. Ali uskoro bi mi snežna prašina ušla u oči, mada sam zurio prema ognjištu i po treperavoj sobi u kojoj je visila crna čarapa kao džak, zaspao bih pre nego što bi se dimnjak zatresao a soba zacrvenela i zabelela od Božića. Ali ujutru, iako se na podu sobe nije topio sneg, čarapa se prelivala i bila je sva naduvena: pritisneš je i u njoj zatapka kao miš u kutiji; mirisala je na crvene pomorandže; krznena ruka visila je preko ivice, kao šape kengura iz majčine torbe; pritisneš jako na sredini i nešto zatapka; ponovo pritisneš – opet zatapka. Pogledaš napolje kroz mrazom našaran prozor: na velikoj usamljenosti malog brega ćuti čavka u snegu.

Dečak. A je li bilo nekih slatkiša?

Ja. Naravno da je bilo slatkiša. To su se čuli slezovi kolači. Bilo je šećerlema, karamela, čokoladnih i raznih kiselih bombona, biskvita, marcipana i velških specijaliteta za Velšane. I trupe sjajnih olovnih vojnika koji ako ne mogu da se bore mogu uvek da beže. I razne igračke i igre za Male graditelje. I to potpune, sa uputstvima. Oh, lako za Leonarda! I zviždaljka kojom možeš da nateraš psa da laje i da probudi starca iz susedstva, pa da on udara štapom po zidu i da naša slika padne sa zida. I paklo cigareta: staviš jednu u usta i stojiš na uglu ulice i čekaš satima, uzaludno, da dođe neka stara gospođa i da te izgrdi što pušiš, a ti onda pojedeš cigaretu sa usiljenim osmehom. I najzad, na dnu čarape, šest penija kao srebrni kukuruz. A onda dole, na doručak pod balonima.

Dečak. Je li bilo Ujaka, kao kod nas?

Ja. Uvek ima Ujaka na Božić. Istih Ujaka. A svakog jutra na Božić, sa pištaljkom koja uznemiruje pse i šećernim opušcima, obilazio sam zavijenu varoš tražeći vesti iz malog sveta, i uvek sam nalazio neku mrtvu pticu pored bele Obale ili pored napuštenih ljuljaški: možda nekog crvendaća kome su pogašena sva svetla osim jednog, a to svetlo još uvek gori na njegovim grudima. Ljudi i žene gacali su i probijali se iz crkve ili kapele, sa crvenim nosevima i vetrom išibanim obrazima, svi kao albinosi, i prikupljali su svoja kruta, crna, šuštava krila na neverničkom snegu. Imela je visila sa gasnih lampi u svim prednjim sobama; bilo je šerija i lešnika, i piva u flašama, a krcko-oraščići su stajali pored kašika za slatkiše; mačke, ogrnute svojim krznima, pazile su na vetru; visoke vatre su pucketale i svađale se, spremne za kestenje i za kuvanje vina. Nekoliko krupnih ljudi je sedelo u prednjim sobama, bez okovratnika; sigurno Ujaci; probali su nove cigare, držeći ih pažljivo podalje, pa ih ponovo primičući do usta, kašljući i ponovo ih odmičući, kao da očekuju eksploziju; nekoliko sićušnih tetki, koje nisu bile potrebne ni u kuhinji, niti na bilo kom drugom mestu, sedele su na samim ivicama svojih stolica, dostojanstvene, krhke, uplašene da se ne razbiju, kao izbledele šolje i tacne. Malo ih je bilo koji su tih jutara išli zavejanim ulicama: uvek jedan starac u smeđem šeširu, sa žutim rukavicama, u ovo doba godine osut snegom, šetao je zbog zdravlja do bele kuglane i natrag, kao što bi šetao i po kiši i po lepom vremenu, na Božić ili na Sudnji dan; ponekad su se dva zdrava mladića, sa velikim užarenim lulama, bez kaputa i sa razlepršalim šalovima, probijali ćuteći dole prema usamljenom moru, da bi stekli apetit, da bi se oslobodili nezdravih gasova, možda, i da najzad ušetaju u talase, sve dok od njih ništa ne bi ostalo osim dva kovrdžava oblika dima od njihovih neugasivih lula.

Dečak. Zašto se nisi vrati kući za božićni ručak?

Ja. Oh, ali ja sam se uvek vraćao. Žurio sam kući, a sočni miris tuđih ručkova, miris ptica, brendija, pudinga i seckanog mesa, kovitlao se u moje nozdrve, a onda bi se odjednom iz snegom zatrpane ulice pojavio dečak, pljunut ja, sa cigaretom ružičastog vrha i sa crnom masnicom od udarca ispod oka, kočoperan kao zimovka, diveći se samom sebi. Odmah sam ga omrznuo, i taman sam hteo da stavim zviždaljku u usta i da ga oduvam sa lica Božića, kad on iznenada, jako namignuvši, stavi svoju zviždaljku na svoje usne i zazvižda tako oštro, tako divno glasno, da se lica koja su žvakala, sa obrazima naduvenim od guščetine, pritisnuše uz sjajne prozore celom dužinom bele ulice koja je odjekivala.

RAZGOVOR O BOŽIĆU
(nastavak)

Dečak. A šta ste imali za ručak?

Ja. Ćurku i plameni puding.

Dečak. Je li bilo lepo?

Ja. Kao da je spremljeno u raju.

Dečak. A šta ste radili posle večere?

Ja. Ujaci su sedeli kod vatre, skidali okovratnike, raskopčavali sva dugmeta, pa su stavljali svoje velike vlažne ruke preko satnih lanaca, ječali bi malo i onda bi zaspali. Majke, tetke i sestre, vrtele su se okolo noseći činije sa supom. Pas je povraćao. Tetka Biti je morala da uzme tri aspirina, ali tetkica Hana, koja je volela porto, stajala je usred snegom zavejanog zadnjeg dvorišta i pevala je kao grudata drozdovka. Ja sam duvao u balone da vidim koliko mogu da se naduvaju, a kada bi prsnuli, a svi su prskali, Ujaci bi poskakivali i gunđali. U bogatom, teškom popodnevu, dok su Ujaci duvali kao delfini a sneg padao, ja sam sedeo u prednjoj sobi, ispod venaca i kineskih lampiona, grickao sam urme i pokušavao da napravim model ratnog broda prema instrukcijama za male graditelje, i napravio bih nešto što je ličilo na morski tramvaj. A onda bi Ujaci, koji su se malo povratili, bili veoma veseli za vreme božićnog čaja nad svojim pitama sa mesom, a veliki marcipanski kolač nadvisivao je u sredini čitav sto, kao mermerni nadgrobni spomenik. Tetkica Hana je dodavala rum u svoj čaj, jer je samo jedanput godišnje Božić, a uveče je bilo muzike. Jedan ujak je svirao violinu, jedan rođak je pevao „Zrele trešnje“ a drugi ujak je pevao pesmu „Drejkov bubanj“. Bilo je veoma toplo u maloj kući. Tetkica Hana, koja je prešla na vino od pastrnjaka, pevala je pesmu o Odbačenoj ljubavi i Srcima koja krvare, o Smrti, i onda jednu u kojoj je rekla kako je njeno srce kao Ptičje gnezdo; onda su se svi opet smejali, i onda sam ja išao na spavanje. Gledajući kroz prozor moje sobe, napolje u mesečinu i u pahuljasti beskrajni sneg boje dima, mogao sam da vidim svetlosti u prozorima svih drugih kuća na bregu, i da čijem muziku kako se iz njih diže uz dugačku noć koja se uporno spuštala. Rekao sam nekoliko reči bliskoj, svetoj tami i onda sam zaspao.

Dečak. Ali to je sve kao neki običan Božić.

Ja. To i jeste običan Božić.

Dečak. Ali, Božić kada si ti bio dečko nije se ništa razlikovao od Božića sada.

Ja. Razlikovao se, razlikovao.

Dečak. Zašto se razlikovao?

Ja. Ne smem da ti kažem.

Dečak. Zašto ne smeš da mi kažeš? Zašto je Božić za mene drukčiji?

Ja. Ne smem da ti kažem.

Dečak. Zašto Božić ne može da bude i za mene onakav kakav je bio kada si ti bio dečak?

Ja. Ne smem da ti kažem. Ne smem da ti kažem zato jer je sada Božić.


Prevod: Branka Petrović

POSLE VAŠARA

Vašar je bio završen. Ugasili su svetiljke na tezgama sa kokosovim orasima, a drveni konji nepomično su stajali u tami, čekajući muziku i buku mašina koje će ih ponovo pokrenuti. U svim kioscima navlačili su cirade preko malih stolova za kockanje. Gomila se razišla, a prozori kućica sa točkovima su svetleli.

Niko nije primetio devojku. Odevena u crnu haljinu stajala je pored vrteške i slušala kako poslednji posetioci povlače noge preko pilotine, i kako poslednji glasovi zamiru u daljini. Onda je potpuno sama na napuštenom vašarištu, okružena drvenim konjićima i jevtinim čamcima, potražila mesto gde bi spavala. Čas bi ovde, čas onde podigla platno kojim je bila pokrivena tezga, zavirujući u toplu tamu. Plašila se da zaskoči unutra. Čim bi miš pretrčao preko strugotine, razbacane po podu, a platno zašuštalo i zaigralo pod naletom vetra, bežala je i skrivala se kod vrteške. Jedanput se popela na daske; zvonca na konjskim vratovima zazvonila su i utišala se. Nije smela da diše dok se sve nije smirilo i dok tama nije zaboravila zvonjavu. Tražila je ležaj, zavirivala pod svaki šator. Ali na celom vašarištu nije za nju bilo mesta za spavanje. Negde je bilo isuviše tiho, negde su se čuli miševi. U uglu Zvezdočatčevog šatora bilo je slame, ali kad ju je dodirnula – slama se pokrenula; klekla je i zavukla ruku unutra i osetila je u svojoj ruci detinju ruku.

Sad više nije imala kud. Zato je lagano krenula prema kućicama na rubu vašarišta. Samo su dve bile osvetljene. Čekala je, čvrsto stiskajući svoju praznu torbicu i pitala se u koju da uđe. Najzad se odlučila da zakuca na prozor stare kućice koja joj je bila najbliža. Popela se na prste i pogledala unutra. Najdeblji čovek koga je ikada videla sedeo je tamo i pržio hleb. Zakucala je triput u staklo i sakrila se u tamu. Čula je kako on dolazi do vrha stepenica i pita: „Ko je? Ko je?“ Ali nije smela da odgovori. „Ko je? Ko je?“ – pitao je ponovo.

Nasmejala se njegovom glasu koji je bio isto onako tanak koliko je čovek bio debeo.

Čuo je njen smeh i okrenuo se onamo gde je nju sakrivala tama. „Prvo kucaš“, rekao je, „onda se sakrije, pa se zatim smeješ.“

Koraknula je u krug svetlosti, znajući da više ne mora da se krije.

„Devojko“, rekao je, „obriši noge i uđi.“ A onda se povukao unutra. Njoj je preostalo jedino da pođe za njim uza stepenice u pretrpanu sobu. On je već sedeo za stolom i pružio je isti onaj komad hleba. „Jeste li ušli?“ upitao je pošto joj je bio okrenut leđima.

„Da zatvorim vrata?“ – pitala je, i učinila to pre nego što je on odgovorio.

Sela je na postelju i gledala kako on prepržava hleb sve dok nije počeo da gori.

„Ja to umem bolje od vas!“

„Ne sumnjam u to“, rekao je Debeljko.

Posmatrala je kako stavlja izgorelu krišku hleba na tanjir pored sebe, seče drugu i drži je nad vatrom. Hleb je brzo goreo.

„Dajte da ga ja ispržim“ – rekla je ona. Nespretno joj je pružio viljušku i veknu.

„Isecite“, rekao je, „Isecite i jedite.“

Sela je na stolicu.

„Vidite koliko ste udubljenje napravili na mojoj postelji“, rekao je Debeljko. „Ko ste vi da nezvani dođete i da pokvarite moju postelju?“

„Zovem se Ani.“

Hleb je začas bio ispečen i premazan buterom, a ona je stavila tanjir nasred stola i privukla dve stolice.

„Ja ću da jedem na postelji“, rekao je Debeljko, „a vi jedite za stolom.“

Kad su završili večeru, on je odgurnuo stolicu i pogledao preko stola:

„Ja sam Debeljko“ rekao je. „Dolazim iz Treokrija; vrač koji stanuje do mene je Aberdar.“

„Ja nemam nikakve veze s vašarom“ rekla je ona. „Ja sam iz Kardifa.“

„Postoji takva varoš“ – složio se Debeljko. Pitao je zašto je otišla odande.

„Novac“, rekla je Ani.

Onda joj je on pričao o vašaru, o mestima u kojima je bio, i o ljudima koje je sretao. Rekao joj je koliko ima godina i koliko ima kilograma, pomenuo je imena svoje braće i saopštio joj kako će nazvati svog sina. Pokazao joj je sliku bostonskog pristaništa i sliku svoje majke, dizačice tereta. Ispričao joj je kako izgleda leto u Irskoj.

„Uvek sam bio debeo“, rekao je, „A sad sam Debeljko. Niko ne može da me prevaziđe u debljini.“ Pričao joj je o toploti na Siciliji i o Sredozemnom moru. Ona mu je ispričala o bebi u Zvezdočatčevom šatoru.

„I to je zbog zvezda“, rekao je.

„Beba će umreti“, kazala je Ani.

Otvorio je vrata i izašao u tamu. Pogledala je po sobi, ali se nije pokrenula; pitala se da li je otišao da pozove policiju. Nije želela da je ponovo uhvate policajci. Kroz otvorena vrata gledala je negostoljubivu noć i privukla svoju stolicu bliže peći.

„Bolje je biti uhvaćen u toplom“ – rekla je. Zadrhtala je kad je čula bat Debeljkovih koraka koji su se približavali, i rukama je pritisnula mršave grudi dok se on peo uz stepenice kao što se kreće planina. Mogla je da vidi kako se smeje u tami.

„Gle, šta su učinile zvezde“ – rekao je i uneo Zvezdočatčevu bebu na rukama.

Pritisnula je dete na grudi i kad se isplakalo na njenoj haljini, ispričala je Debeljku kako je strahovala kada je otišao.

„Šta bih radio s policijom?“

Rekla mu je da je policija traži.

„A šta si učinila?“

Nije ništa odgovorila, samo je dete prinela svojim grudima. Video je koliko je mršava.

„Treba da jedeš.“

Dete je počelo da plače. Prvo je cvilelo, a onda je počelo očajnički da jeca. Devojka ga je ljuljala, ali nije uspela da ga umiri.

„Utišaj ga! Utišaj ga!“ – rekao je Debeljko, ali plač se pojačao. Ani je obasula dete poljupcima, ali je ono i dalje urlalo.

„Moram nešto učiniti“, rekla je.

„Otpevaj mu uspavanku.“

Pevala je, ali se detetu nije dopala njena pesma.

„Moram ga odneti na vrtešku“ – rekla je Ani. S detetom, koje joj je obavilo ruke oko vrata, sišla je niza stepenice i potrčala prema pustom vašarištu. Debeljko je dahtao za njom.

Kroz šatore i tezge našla je put do sredine vašara gde su čekali drveni konji i popela se na konja. „Pokreni mašinu“ – viknula mu je. U daljini je mogla da čuje kako Debeljko pokreće staru mašinu koja celog dana goni konje u drveni galop. Čula je ravnomernu buku mašina, konjska kopita su zalupala po daskama. Videla je kako se Debeljko penje pored nje, kako pokreće glavnu polugu i uzjahuje najmanjeg od svih konja. Kad je vrteška pošla, prvo polako a onda sve brže i brže, dete na devojčinim rukama prestalo je da plače i zapljeskalo je rukama. Noćni vetar je duvao kroz njenu kosu, a muzika mu je zvonila u ušima. Drveni konji su jurili u krug, zaglušujući šum vetra udaranjem kopita.

Tako su ih zatekli ljudi iz kućica: Debeljka i devojku u crnom, s detetom u naručju, kako jure u krug na svojim drvenim paripima, uz sve jaču muziku vergla.


Prevod: Branka Petrović

Otkako sam od sebe napravio neozbiljnog čoveka pričajući samo o svojim brkovima nešto ni ne zalazim na Krstaricu, ali redovno pratim neke teme. Niko me ne shvata ozbiljno. Dobro sad. To nije svakako tema ovde.

Hoću da kažem da nisam znao za ovog pisca. Čuo sam nešto mada nisam baš siguran da je to bio taj pisac. Možda neko slično ime. Ne znam.

Mnogo mi se svidelo kako piše. Pročitao sam svaku priču i čekam da napišeš nešto novo. Piši još nešto o njegovom životu. I to mi se sviđa, mada njemu i nije baš bilo dobro. I pored tih zanimljivosti iz njegovog života mislim da su priče svakako odlične.

Najviše mi se svidela ona priča Mapa ljubavi i Priča o Božiću jer ima baš dosta poezije jezika da se tako izrazim. Čak sam i gledao malo na internetu fotografije Velsa. Nije ni čudo da je pisao tako kad je živeo u takvim predelima. Dosta toga me podsetilo na moje detinjstvo. Kao da smo imali ista iskustva ili smo ih isto doživljavali. Vrlo bliske osećaje sam imao kad sam čitao priče.

Doći ću ponovo na čitanje!
Vidimo se:
Vaš Brka!

Dragi ''moj'' Brko, drago mi je da ti se dopadaju priče. Ne brini biće njih još, kao i svedočanstava o Dilanovom životu. Tema je tek ''u povoju'' (ovo citiram tvoje reči ).

Čeka me još dosta posla, tako da će za tebe, i sve ljubitelje ovog kniževnika biti još iznenađenja.

NEPRIJATELJI

Bilo je jutro na zelenim poljima Džarviske doline, a gospodin Oven je plevio korov sa ivica baštenske staze. Jak vetar ga je vukao za bradu, biljni svet je grmeo pod njegovim nogama. Vrana se izgubila na nebu i dozivala je mužjaka, ali mužjak nije došao. I vrana je odletela na zapad sa jadom u kljunu. Kada se uspravio i pogledao nebo, gospodin Oven je video kako crna krila lepršaju naspram crvenog sunca. U kuhinji, punoj promaje, gospođa Oven je jadikovala nad supom. Nekada davno u dolini se samo sklanjala stoka; dečaci sa farmi stizali su sa bregova da skupe stoku i da je odvedu na mužu; nijedan stranac nije stupio u dolinu. Hodajući usamljen po poljima, gospodin Oven je naišao na nju pred kraj jednog kasnog leta, kada se stoka smirila a potok šaputao nad šljunkom. Ovde nasred doline sagradiću jednospratnu kuću okruženu vrtom, mislio je gospodin Oven. Sećajući se tačno puta kojim je stigao uz vijugave bregove, vratio se u selo zapitkivanju gospođe Oven. Tako se dogodilo da je jednospratna kuća iznikla u zelenim poljima; vrt je prekopan i zasađen, a okolo je podignuta niska ograda da štiti povrće od krava.

To je bio početak godine. Leto i jesen su prošli; vrt je procvetao i umro; po korovu se uhvatilo inje. Gospodin Oven se ponovo sagnuo čisteći stazu, dok je vetar povijao glave obližnjih trava i od svojih zelenih usta pravio proročište. Strpljivo je davio korov; korenje je izlazilo na površinu, ratujući sa zemljom oko sebe; insekti su bili zaposleni u rupama gde je izbio korov, ali nisu ostavljali mrlje umirući između njegovih prstiju. Bio je umoran od njihovog umiranja a još umorniji od pada korova. Korenje je izlazilo na površinu, a jeftine, zelene glave su padale dole.

Gledajući u dubine svoga kristala, gospođa Oven je zaboravila na supu. Kugla je potamnela pa se onda osvetlila, kao da se u njoj pokrenula duga. Zagrevala se kao sunce, pa se onda opet hladila kao arktička zvezda i sijala je u naborima haljine gde ju je gospođa Oven čuvala sa ljubavlju. Za doručkom su joj listići čaja u šolji ispričali o tamnom strancu. Šta li će joj reći kristal, pitala se gospođa Oven. Korenje je izlazilo na površinu, a zgrčeni crv, uznemiren ispitivačkim prstima, slepo se uvijao na suncu. Odjednom su se sve praznine u dolini ispunile vetrom, glasovima korenja, disanjem niskog neba. Ne vrišti samo mandragora; i iščupano korenje govori; svaki korov koji je gospodin Oven čupao iz zemlje plakao je kao dete. U selu iza brega svakako besni vetar, a veš prostrt u dvorištu igra čudne igre. Žene sa obličjima u svojim utrobama osećaju udaranje novih bila dok se saginju iznad korita koja se puše. Život će se nastaviti u venama, u kostima, u mesu što vezuje, što ima svoja dobra i klime baš kao i dolina koja vezuje okolne kuće mesom zelene trave.

Kugla je, kao otvoren grob, izdala svoje mrtve gospođi Oven. Ona je buljila u usne žena i kose ljudi što su se uplitale u šaru na licu kristalnog sveta. Ali, odjednom, šare su nestale i ona je mogla da vidi samo obrise Džarviskih bregova. Čovek sa crnim šeširom na glavi je hodao stazom u nevidljivu dolinu. Ako se bude još približio pašće u njeno krilo. „Čovek sa crnim šeširom na glavi hoda po bregovima“ – doviknula je kroz prozor. Gospodin Oven se nasmejao i produžio da plevi.

Baš tada je prečasni gospodin Devis zalutao; on je lutao celoga jutra, ali je sada potpuno izgubio put; stajao je uznemiren na ivici Džarviskih bregova. Jak vetar je duvao kroz granje, a velika sivo-zelena zemlja nesigurno se pokretala ispod njega. Gde god bi bacio pogled bregovi su se burno dizali prema nebu, a kad je potražio da se skloni od vetra poplašila ga je tama. Što je dalje hodao, predeo oko njega bivao je sve čudniji; dostizao je nesanjane visine, a onda je ponovo padao u dolinu ni malo veću od njegovog dlana. Drveće je hodalo poput ljudi. Čudnom slučajnošću stigao je na ivicu bregova baš kada je sunce doprlo do sredine neba. Dok se široki svet ljuljao od jednog do drugog horizonta, on je stao pod drvo i pogledao u dolinu. U polju je bila kućica okružena vrtom, oko nje je grmela dolina, vetar je naletao na nju kao bokser ali je kuća stajala mirno. Gospodinu Devisu je izgledalo kao da je kuću iznela iz sela neka ogromna ptica i postavila je na sredinu ogromnog sveta.

Ali dok se peo preko oštrih ivica i silazio niz strane brega, izgubio je svoje mesto u kristalu gospođe Oven. Oblak je zamenio njegov crni šešir, a pod oblakom je hodao veoma stari fantom, spodoba od vazduha sa zamrznutim zvezdama u bradi i polumesecom umesto osmeha. Gospodin Devis nije znao ništa o tome dok mu je kamenje grebalo ruke. Bio je star, bio je opijen vinom jutra, ali iz njegovih rana je tekla ljudska krv.

Ni gospodin Oven nije znao za promenu u kristalu dok je, licem okrenut zemlji, rukama stezao vratove plačnog korova. On je čuo kako gospođa Oven prorokuje dolazak crnog šešira i nasmejao se kao što se uvek smejao njenoj veri u snage mraka. Podigao je glavu kada ga je pozvala i s osmehom se vratio jasnijoj poruci zemlje. „Množite se, množite se“, – rekao je crvima ometenim u njohovom rovanju. Sekao je smeđe crve na pola, tako da polovine mogu da se množe, da svoj život rasprostru vrtom i da izađu kao zaraza u polja i u stomake goveda.

Gospodin Devis nije znao ništa o tome. Video je mladića vredno nagnutog nad zemljom; video je da kuća izgleda kao prijatna slika, a uz prozor je bilo prisutno lice blede mlade žene. Skidajući svoj crni šešir, predstavio se kao paroh sela udaljenog deset milja.

„Vi krvarite“, rekao je gospodin Oven.

Ruke gospodina Devisa bile su zaista krvave.

Kada je gospođa Oven izvidala parohove rane, ponudila mu je da sedne u fotelju kod prozora i skuvala mu šolju jakog čaja.

„Videla sam vas na bregu“, – rekla je, a on je upitao kako je mogla da vidi kada su bregovi visoki i udaljeni.

„Imam dobre oči“, odgovorila je.

Nije posumnjao u to. Njene oči bile su najčudnije oči koje je ikada video.

„Mirno je ovde“, rekao je gospodin Devis.

„Nemamo časovnik“, odgovorila je i postavila sto za troje.

„Vi ste vrlo ljubazni.“

„Ljubazni smo prema onima koji nam dolaze.“

Pitao se koliko ih to dolazi do usamljenje kuće u dolini, ali nju nije upitao jer se bojao njenog odgovora. Slutio je da je ona čudna žena koja voli tamu zato što je tama. Bio je prestar da se interesuje za tajne mraka; sada, u pocepanom tamnom odelu, mokar i sa previjenim rukama, osećao se stariji nego ikada. Jutarnji vetrovi mogli bi da ga obore na zemlju, a mogo je da uošte ne primeti iznenadan dolazak mraka. Kiša bi mogla da prođe kroz njega kao što prolazi kroz telo duha. Sedeo je pored prozora, umoran, sed starac i bio je skoro nevidljiv prema prozorima i beloj navlaci na stolici.

Obed je bio brzo gotov, i gospodin Oven je došao neopran iz vrta.

’’’Da izmolimo zahvalnicu?’’, upitao je gopodin Devis kada su sve troje seli za sto.

Gospođa Oven je klimnula glavom.

’’O, svemogući Bože, blagoslovi ovaj naš obed’’, rekao je gospodin Devis. Dižući pogled dok se molio, vido je da su gospodin i gospođa Oven zatvorili oči. ’’Zahvaljujemo ti na darovima koje si nam dao.’’ Video je kako se usne gospodina i gospođe Oven lako miču, ali je znao da njihove molitve nisu njegove molitve.

’’Amin’’, rekli su zajedno.

Ponosan za obedom, gospodin Oven se saginjao nad svojim tanjirom kao što se saginjao nad plačnim korovom. Kroz prozor se videlo sveže telo zemlje, zelena koža trave i grudi Džarviskih bregova; duvao je vetar koji je ledio srce u životinje i sijalo je sunce koje je popilo rosu sa polja; stvaranje se znojilo na pore drveća, a zrna peska na dalekim obalama množila su se dok je more valjalo svoje talase preko njih. Osećao je grubu hranu na svoj jeziku: koža na mesu značila je nešto i donošenje hrane do usta imalo je neki cilj. Sa iznenadnim zadovoljstvom video je da je grlo gospođe Oven obnaženo.

I ona je bila nagnuta nad svojim tanjirom, ali je viljuškom lupkala po njemu. Nije jela, jer su je obuzele stare sile. Nije smela da podigne glavu zbog zelenila svojih očiju. Po zvuku je znala na koju stranu duva vetar u dolini; po povijanju senki na stolnjaku znala je gde je suce. O, kako bi mogla da uzme svoj kristal i da u njemu vidi prostore tame kako pokrivaju ovo zimsko svetlo. Ali tama se skupljala u njenom mozgu, uvlačeći u sebe svetlo oko nje. S njene leve strane bio je duh; svom snagom je uvukla nedokučivo svetlo koje se kretalo oko njega i pomešala ga u svom tamnom mozgu.