Закони и погрешке у логичкој аргументацији

Modruna

Modruna

Aktivan član
Poruka
1.612
Ово сам поскидала с интернета јер нисам сачувала гимназјиску књигу из логике, па ћу да ставим овде (у неколико наставака), јер претпостављам да ће још некога занимати.

На интернету постоје милиони различитих расправа, али је врло мало правих, квалитетних, које задовољавају критеријуме логичке науке и њених правила. Логика је, иначе, по једној од многобројних дефиниција, наука о мишљењу.

Шта је то аргумент?

Аргумент би био скуп повезаних судова који творе неку тврдњу. Постоји много врста аргумената, а овде ћемо показати тзв. дедуктивне аргументе. Дедуктивни аргументи су врло згодни, наиме, они су најпрецизнији, могу се проверити, и могу бити тачни (валидни) или нетачни (инвалидни). Дедуктивни аргумент има три „фазе“: премисе, интерференцију и конклузију.

Доказ

У доказу се увек служимо закључком, а често и различитим методама. Зато се у доказу могу појавити све оне погрешке које се појављују у различитим врстама закључака и у различитим методама спознаје. Међутим, има неких погрешака које су карактеристичне баш за доказ. Можемо их поделити у три главне групе: грешка ирелевантности, грешка неоснованог разлога и грешка следа.


1)
Qui nimium probat, nihil probat

Отклон од тезе може бити већи или мањи, и може се догодити на различите начине. Кад неко доказује тезу која је општија од оне спорне, кажемо да доказује превише. Супротно томе, ако неко доказује тезу која је ужа од оне коју би требало доказати, кажемо да доказује премало.

Претпоставимо да се у неком скупу расправља о томе има ли друштво право да злочинца казни смртном казном. Онај ко би почео да доказује да је грех усмртити било које живо биће, доказивао би превише; онај ко би доказивао да друштво има право да се брани од оних који га угрожавају, доказивао би премало.

Онај ко доказује премало, олакшава себи посао, али не доказује оно што би требало. Онај ко доказује превише, доказао би и ужу тезу кад би успео да докаже ширу. Али општије тезе увек је теже доказати па се често дешава се општија теза коју покушавамо да докажемо, не може никако доказати, док би се она ужа, коју заправо и треба доказати, могла доказати прилично лако. Зато се каже: «Ко превише доказује, не доказује ништа» (Qui nimium probat, nihil probat).
 
2)
Прелаз у други род

Отклон од спорне тезе може бити и такав да доказујемо тезу која је сасвим друге врсте или спада у сасвим друго подручје. Тако некад кажемо за неког да је неспособан, а људи почну да нас уверавају да је он врло поштен. Или: критикујемо друштвени поредак и односе међу људима у некој земљи, а апологета постојећег стања почне да нам наводи цифре о порасту производње или о наоружању њихове војске. Ову грешку називамо «прелазом у други род».


3)
Argumentum ad hominem

Ово је најчешћи псеудоаргумент у расправама, нарочито у оним «жешћим». Кад неко не уме да аргументима побије тврдњу с којом се не слаже, па је покушава оборити причајући да је онај ко ју је поставио «познати лажљивац», «стара пијаница» или «син лудака» и слично, кажемо да употребљава «аргумент против човека» (argumentum ad hominem).

Argumentum ad hominem у својој погрдној варијанти састоји се у томе да више не расправљамо о спорној тврдњи него покушавамо да дискредитујемо човека који је поставио ту тврдњу.

Постоји, међутим, и доброћуднија варијанта овог аргумента која не тежи да дискредитује опонента него да га увери да он због специјалних околности у којима се налази (занимање, припадност некој партији или друштвеној групи, његове раније изјаве итд.) треба заправо да се сложи с тезом којој опонира. Пример: када у дискусији са свештеником покушавамо да му објаснимо да он, ако не жели да дође у контрадикцију са Светим писмом, треба да прихвати нашу тезу, или када политичког противника уверавамо да наша теза, с којом он полемише, заправо логично проистиче из неких теза за које се он залаже.



4)
Argumentum ad populum

Када демагог на митингу ничим не поткрепљује своје тврдње него им даје привид уверљивости најављујући их звучним фразама као „дубока је истина да ...“, „само покварен човек може посумњати у ...“, „ко боље од вас схвата како ...“, кажемо да употребљава „аргумент за народ“ (argumentum ad populum). Овај псеудоаргумент састоји се у томе да не улазећи у расправу о суштини спорне ствари, настојимо да придобијемо слушаоце делујући на њихова осећања, предрасуде, таштину и субјективне утиске. Осим тога, овај аргумент је могуће препознати по патетичном тону којим се изговара као и по јасном утиску да је нагласак на форми не на садржају аргумента.
 
5)
Argumentum ad misericordiam

Ако неког оптужују да је проневерио новац, а он одговара да има болесну жену и малу децу, рећи ћемо да употребљава „аргумент за милосрђе“ (argumentum ad misericordiam). Значи, овај аргумент употребљава онај ко избегава расправу о суштини спорне ствари и покушава да побуди самилост код саговорника.

6)
Argumentum ad verecundiam

Док се неки радо позивају на „општеприхваћено“ мишљење, други више воле да се позивају на мишљење истакнутих појединаца, великих људи, „ауторитета“, „експерата“, „зналаца“. Такво позивање има смисла кад се са нестручњаком споримо о неком стручном питању. Али оно није доказ и не може одлучити у споровима међу самим стручњацима. Најмање је такво позивање на месту када се ауторитет у једној области цитира као арбитар у другој, на пример када се црквени оци цитирају као ауторитет у науци или кад се политичар цитира као ауторитет у уметности. Ова грешка назива се „аргумент страхопоштовања према ауторитетима“ (argumentum ad verecundiam).

7)
Argumentum ad ignorantiam

Ако се, на пример, тврдња да је нека болест неизлечива поткрепљује само тиме што још није пронађен лек за њу, кажемо да употребњава „аргумент незнања“ (argumentum ad ignorantiam). Суштина овог аргумента је у томе што се довољним доказом за неку тврдњу сматра непостојање доказа за супротну тврдњу.

8)
Argumentum ad baculum

Када се велика и мала држава не слажу у мишљењу, па велика држава почне да нагомилава трупе на граници мале, кажемо да велика држава употребљава „аргумент батине“ (argumentum ad baculum). Уопштено, овај аргумент се састоји у томе што у немогућности да другачије докажемо своју тврдњу, претимо силом, или чак директно употребимо силу против онога ко се не слаже с нашом тезом.
 
9)
Non sequitur

Могуће је да се у доказном поступку служимо истинитим аргументима и да њима доказујемо тезу, а да доказ ипак не буде добар. То се догађа онда када теза коју желимо да докажемо није заснована на аргументима којима се служимо, када се она никаквим ваљаним закључком не може извести из њих. Ову грешку називамо „не следи“ (non sequitur).

Ова грешка догађа се увек када изводећи тезу из аргумента, погрешно закључујемо. Зато се ова грешка може појавити у безброј различитих варијанти, наиме у свим оним варијантама у којима се појављују логичке грешке у закључивању.

10)
Accent

Често се у писању догађа да се неке ствари погрешно схвате јер иста реченица извучена из контекста може да звучи потпуно другчије од духа у којем је била написана. Accent је грешка којој је специфично својство да се наглашавањем поједине речи мења значење реченице. У доњем примеру види се како се може изменити смисао реченице у зависности од тога које су речи наглашене:

„Не смемо причати лоше о својим пријатељима.“
(Дакле, не смемо оговарати прјатеље, говорити ружно о њима, лагати итд.)

„Не смемо причати лоше о својим пријатељима.“
(Не смемо причати лоше баш о пријатељима, док о другима можемо.)

Наравно, ова грешка се тешко примети на форумима где преовлађује писана реч (осим ако наглашена реч није болдирана или на неки други начин истакнута), али њен смисао може да се осети по контексту.


11)
Ad hoc

Постоји разлика између аргумента и објашњења. Ако желимо да докажемо тврдњу А, а имамо тврдњу Б као доказ, онда је исказ „А је због Б“ доказ. Али ако желимо да докажемо истинитост тврдње Б, онда исказ „А је због Б“ није аргумент него објашњење.

Грешку ad hoc сте направили када дајете објашњење неког исказа које се не може применити на све ситуације. Међутим, често је ad hoc постављен тако да изгледа као аргумент, што може да збуни. На пример, ако претпоставимо да се Бог односи према свим људима једнако, онда имамо следећи пример ad hoc псеудоаргумента:

“Ја сам се излечио од рака.“
„Онда се помоли Богу. То је сигурно његова заслуга.“
„Дакле, он ће излечити и остале људе који болују од рака?“
„Хммм... Путеви Господњи су мистерија за смртнике.“

Пример је мало карикиран, али поента је јасна.
 
Gedelova prva teorema o nepotpunosti je verovatno najslavniji rezultat u matematičkoj logici. Ona tvrdi da:

Za bilo koju formalnu teoriju koja potvrđuje osnovne aritmetičke istine, može se
konstruisati aritmetičko tvrđenje koje je istinito ali nije i dokazivo unutar same
te teorije. To znači, da bilo koja teorija koja je sposobna da izrazi elementarnu
aritmetiku ne može biti u isto vreme i konzistentna i potpuna.

Uopste, ako podjemo od konacno mnogo aksioma uvek se moze konstruisati tvrdjenje
koje je smisaono unutar sistema ali se ne moze dokazati da li je istinito ili neistinito
lancem lema i teorema pocev od aksioma.

Ovo je dalekosezno! Iz same logike sledi da je ona ogranicena u sustinskom smislu.
Potrebna ali ne i dovoljna!!! Ovo je kod mene razbilo i poslednje tragove oholosti
i omnipotencije na putu Traganja za Istinom!
 
branko turk:
Gedelova prva teorema o nepotpunosti je verovatno najslavniji rezultat u matematičkoj logici.
Kliknite za proširenje...
Гедел је геније, и потпуно је у праву: логика је потребна али не и довољна.

Али због оног аспекта "потребна ...", навешћу још неколико најчешћих логичких грешака (ја их немам 43:D)

12)
Афирмација консеквента

Афирмација консеквента је грешка у логичком следу када из тврдње „А имплицира Б, а Б је истинито“ изведемо тврдњу „дакле А је истинито“. Пример:

„Ако је свет створило неко натприродно биће, онда би требало да свуда видимо ред и организованост. Пошто и видимо ред, а не случајност, јасно је да је свет имао свог креатора.“

13)
Argumentum ad antiquitatem

Ова грешка се најчешће поткраде када аргументујемо да ли је нешто добро или лоше на темељу чињенице колико је старо или колико дуго постоји. Супротна грешка је argumentum ad novitatem.. Пример:

„Две хиљаде година хришћани врују у Исуса Христа. Хришћенство мора бити истинито кад је толико дуго опстало.“

14)
Argumentum ad novitatem

Псеудоаргумент, супротан argumentum ad antiquitatem. То је грешка у аргументовању када се доказује да је нека теорија или ствар утолико боља уколико је новија. Пример:

"Windows 2000 је много бољи од Windowsa 98, зато што је програм новији.“

15)
Argumentum ad crumenam

Грешка која се састоји у томе да се критеријум крисности неке теорије или ствари објашњава материјалним или новчаним аргументима у корист ње саме, односно да су они који имају више материјалне моћи, у праву. Супротан је argumentum ad lazarum. Пример:

„Мајкрософтов софтвер је несумњиво врхунски, јер зашто би иначе његов оснивач Бил Гејтс имао толико пара.“

16)
Argumentum ad lazarum

Ова грешка лежи у претпоставци да се критеријум човекових или теоријских атрибута одређује према томе да ли је богат или сиромашан. Пример:


„Свештеници су боље упознати са смислом живота пошто су се одрекли материјалног.“
 
17)
Argumentum ad logicam

Ово је тзв. „грешка грешке“ чија је особина да се аргументује да је нека ствар погрешна тиме што је изведена као закључак из погрешног аргумента. Треба имати у виду да се до истинитог закључка може доћи и на основу погрешних аргумената. Пример:

„Узмимо разломак 16/64. Ако „скратимо“ број 6 у бројитељу и број 6 у именитељу, добићемо 1/4.“
„Али то није математички коректно!“
„Па ипак је 16/64 једнако 1/4.“

И стварно је једнако; тако смо погрешним путем дошли до исправног закључка.

18)
Argumentum ad nauseam

Ad nauseam заправо и није логичка грешка него погрешно веровање да ће неки аргумент, ако се понови више пута, постати прихватљив. Ако неко стално понавља исту ствар, вероватније је да она неће бити прихваћена, јер ће свакоме досадити то вечито понављање.


19)
Argumentum ad numerum

Овај псеудоаргумент је врло сличан аргументу ad populum. Састоји се у томе да се истинитост неке тврдње поткрепљује бројем људи који верују у њу, што се врло често чини. Пример:

„Хиљаде људи верује у Христово ускрснуће, значи да ту мора бити неке истине.“


20)
Логичка бифуркација

Бифуркација је логичка грешка која се састоји у томе да неко представи ситуацију као да има само две алтернативе, а у ствари их може бити више. Пример:

«Човек је настао или онако како Библија каже или од простих једноћелијских организама, како наука каже.»
 
21)
Комплексно питање

Комплексно питање (complex question) је вербалистички псеудоаргумент који се састоји у томе да некога преведемо жедног преко воде тако што ћемо му поставити питање на које не може да одговори. Пример:

„Јеси ли престао да тучеш жену?“

Ово питање захтева дефинитиван одговор а да се пре тога није поставило питање „Да ли си тукао жену?“, тако да се било којим одговором „доказује“ да је саговорник тукао или чак још туче жену.

Овај аргумент често употребљавају адвокати када испитују осумњиченог да би их навели да одговоре управо оно што би потврдило њихову кривицу. Пример:

„Где ти је новац који си украо?“

Јасно је да је грешка у томе што питање имплицира тврдњу која тек треба да буде доказана..


22)
Грешка композиције

Ова грешка се састоји у претпоставци се особине елемената од којих се састоји неки објекат, аутоматски односе и на сам тај објекат. Пример:

„Бицикл је направљен од много делова који су лаки, па је зато и сам бицикл лак.“


23)
Генерализација

Врло честа логичка грешка иако се врло лако препознаје. Састоји се у томе што се на основу посматрања појединачног субјекта који има неку особину, та особина преноси и на целу групу која има неку другу заједничку црту са посматраним субјектом. Пример:

„Тај-и-тај је лош човек а декларише се као хришћанин, дакле сви су хришћани лоши људи.“


24)
Error fundamentalis

Ако је тврдња на којој почива читав доказ неистинита, онда неће вредети то што ваљано изводимо закључке. На пример, ако пођемо од тезе да су белци урођено талентованији од црнаца, наши докази неће много вредети чак и ако је даљи поступак извођења доказа валидан. Ова грешка назива се „основна заблуда“ (error fundamentalis).
 
@modruna
„Две хиљаде година хришћани врују у Исуса Христа. Хришћенство мора бити истинито кад је толико дуго опстало.“

Bez namere da iskčem iz teme, samo skrećem pažnju da nisi navela adekvatan primer, a zaključak je besmislen (Hrišćanstvo istinito???).

Inače, hrišćani se pozivaju na 2000-godišnju tradiciju ne iz tog razloga, nego stoga što smatraju da se o njemu (Hrišćanstvu) brine sam Bog.
 
Па, да ти право кажем, баш са овим "доказним поступком" имам толико проблема на разним скуповима где се расправља о разним стварима, да сам на крају одустала од сваке дискусије. Сад ћутим о "истинитости" хришћанства. (А управо "истинитост" покушавају да ми докажу, не неке друге квалитете хришћанства, којих има, наравно.)

"... da se o njemu (Hrišćanstvu) brine sam Bog."

Ово је још једна логичка грешка где се теза доказује другом тезом која тек треба да буде доказана, али о томе ћу сутра.
 
Poslednja izmena:
Хвала, хвала ....:lol:

Цела ова моја прича никако не значи да ја не правим логичке грешке, већ само да сам свесна те опасности (за разлику од неких који све што им прође кроз главу аутоматски сматрају логичним па чак и истинитим). Мало више проверавања самог себе неће шкодити. Што би рекао Alles gut "прикрадање самом себи".
 
Vragana:
tema je odlicna...tj. neophodna...
+ bilo bi sjajno da ovdje zagvire i "diskutanti" sa dugih pdf-a... ;)

btw Borka sto je ne "zalijepis"....
Kliknite za proširenje...

Zato sto, ako to uradi, tema ce izgubiti na svojoj vrednosti. Bice "gore" ne zato sto vecina ljudi smatra da treba da bude "gore" vec zato sto NEKO (pojedinac ili pojedinci) tako smatraju.
(Nemo' lepis, nemo' forsiras, neka je 'vako, sama nek pokaze da l' vredi i koliko...........to je najrealnije).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Umri_muski
Etika i zivot
2
Odgovora
27
Pregleda
290
Umri_muski
Umri_muski
Nina
Baci me Nabokov u razmišljanje
Odgovora
10
Pregleda
303
Jasna
Jasna
Nina
"Simpsonovi" i filozofija.
Odgovora
3
Pregleda
276
suave
suave

Back
Top