- Poruka
- 6.213
Мирослав Лазански
СРБИЈА НА ЗАПАДУ
Све ми је у Букурешту личило на Јонесково позориште апсурда у које се улази помало кришом, а не поносно и гордо
Има ли европска идеја, заправо, антидемократске корене? Постоји ли континуитет између тоталитарног европеизма тридесетих и четрдесетих година прошлог века и демократског европеизма данас? Може ли сан о Европи угушити демократију у Србији?
Ни најокорелији евроскептици не усуђују се да доведу у питање свете принципе и демократско надахнуће данашњих евроинтеграција, али излазак из комунизма заправо је повратак у историју. То не иде само по себи, то је улог једне менталне битке.
Каква нас онда будућност чека? И куда нас воде наше месије? Протеклих дана на великом самиту НАТО-а у Букурешту сетио сам се великог Румуна Ежена Јонеска који је на време предвидео пад комунизма, али je најавио и апокалипсу демократије. Све ми је у Букурешту личило на Јонесково позориште апсурда у које се улази помало кришом, а не поносно и гордо. Јер, за разлику од других, који као да од нечега беже, од Југославије и недавне заједничке историје, од Руса, комунизма и Варшавског пакта, што се Србија више удаљава од НАТО-а то је више и упорније са Запада зову. Да ли то значи да су други више расељени него господари и власници своје будућности? Компликован однос између господара и слуге у историји? Или jе време за Србију опет више шекспировско него дијалектичко?
У главном граду Румуније осећао сам се прилично комотно, као човек који долази из званично војно неутралне државе, али и као новинар који се још сећа да је британска краљица Елизабета примила Николаja Чаушескуа у Бакингемској палати пре тачно 30 година, у јуну 1978. Тада је Чаушеску сматран најбољимпријатељем Запада на Истоку, па је са супругом Еленом био краљичин гост...
Дакле, у Букурешту велика историјска прича као да је завршена, мале приче избачене, време би требало да се убудуће рачуна према календару заседања НАТО-а и ЕУ. Неки су добили, а неки нису добили школске књижице ко ће проћи, а ко ће понављати. Македонија мора на поправни. Можда већ у августу, школа је школа. Хрватска се према речима премијера Санадера „вратила кући”. Вероватно на праву страну света, ми смо вероватно остали на кривој страни света. За сада. Већи део некадашње Источне Европе данас је на Западу. Киплинг је био у праву: земљине полутке ће се саставити.
Да ли је онда „повратак кући” заправо повратак у историју? Скините са зидова палате у Бриселу портрете Аденауера, Шумана и Жана Монеа и замените их портретима Хитлера, Мусолинија или Петена. Наравно, немам амбицију да доказујем да пројекат уједињене Европе није плод либералне мисли већ тоталитарних идеологија и њихових разних варијанти, али хајде да видимо ко су праоци и апостоли европске идеје.
Почнимо од Гебелса – био је министар пропаганде Трећег рајха, личност за чије се име везују злочиначке иницијативе, спаљивање књига, кампања против Јевреја.
„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације”, говорио је Гебелс 1940. године.
Пропагандна реторика, класичан параван за агресију: добро знамо шта је зликовац Гебелс имао тада на уму. Но, Хитлер је у Нирнбергу 1937. рекао и ово: „Нас више интерeсује уједињена Европа као хармонична породица народа од било које државе”. А онда је покренуо своје тенкове. Међутим, најартикулисанија нацистичка мисао по овом питању ће се искристалисати 1942. на великој конференцији у Берлину на тему „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft“, или дословно „Европска економска заједница”. Закључак конференције: јединствено тржиште са рајхсмарком као референтном валутом. Сан различит од сна Бундесбанке деведесетих година?
Мусолинијев министар финансија од 1922. до 1925. Алберто де Стефани написао је 1941. године „да нације не могу бити чврста основа за пројекат новог поретка због своје разноликости и традиционалне непомирљивости и да Европска унија можда не би била подложна осцилацијама унутрашњих политика које карактеришу либералне режиме”. Дакле, разноликост представља неред, а ред захтева униформност. Заједнички непријатељ је национална држава, која је претња за мир и превише скучен простор за економију планетарних димензија. Чак и 1941. године. Евроскептици би рекли, баш чудно, каква небулозна доктрина у којој се преплићу екуменске тенденције и трендови заједништва с јаким дозама антикапитализма и антипарламентаризма. Није реч о академској идејној дебати, нити о антиевропском катехизму. Покушавам само да проникнем ко су ти наши интелектуалци психомасери, пророци среће, носиоци потпуно нових и добрих вести. А ко су носиоци лоших вести, Тиресија и Јеремија? По Хавелу.
– Где ће Србија сада после Букурешта, на коју ћете страну – упитао ме је један амерички новинар.
„Географски ми смо источно од Оагадугу меридијана, знате колега то вам је Гринич, лежи скоро на престоници државе Буркине Фасо”.
Бело ме је погледао. Моје предрасуде југоносталгије. Може бити. Али за то су помало криви и тирани јединствене монете.
http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/SRBIJA-NA-ZAPADU.sr.html
СРБИЈА НА ЗАПАДУ
Све ми је у Букурешту личило на Јонесково позориште апсурда у које се улази помало кришом, а не поносно и гордо
Има ли европска идеја, заправо, антидемократске корене? Постоји ли континуитет између тоталитарног европеизма тридесетих и четрдесетих година прошлог века и демократског европеизма данас? Може ли сан о Европи угушити демократију у Србији?
Ни најокорелији евроскептици не усуђују се да доведу у питање свете принципе и демократско надахнуће данашњих евроинтеграција, али излазак из комунизма заправо је повратак у историју. То не иде само по себи, то је улог једне менталне битке.
Каква нас онда будућност чека? И куда нас воде наше месије? Протеклих дана на великом самиту НАТО-а у Букурешту сетио сам се великог Румуна Ежена Јонеска који је на време предвидео пад комунизма, али je најавио и апокалипсу демократије. Све ми је у Букурешту личило на Јонесково позориште апсурда у које се улази помало кришом, а не поносно и гордо. Јер, за разлику од других, који као да од нечега беже, од Југославије и недавне заједничке историје, од Руса, комунизма и Варшавског пакта, што се Србија више удаљава од НАТО-а то је више и упорније са Запада зову. Да ли то значи да су други више расељени него господари и власници своје будућности? Компликован однос између господара и слуге у историји? Или jе време за Србију опет више шекспировско него дијалектичко?
У главном граду Румуније осећао сам се прилично комотно, као човек који долази из званично војно неутралне државе, али и као новинар који се још сећа да је британска краљица Елизабета примила Николаja Чаушескуа у Бакингемској палати пре тачно 30 година, у јуну 1978. Тада је Чаушеску сматран најбољимпријатељем Запада на Истоку, па је са супругом Еленом био краљичин гост...
Дакле, у Букурешту велика историјска прича као да је завршена, мале приче избачене, време би требало да се убудуће рачуна према календару заседања НАТО-а и ЕУ. Неки су добили, а неки нису добили школске књижице ко ће проћи, а ко ће понављати. Македонија мора на поправни. Можда већ у августу, школа је школа. Хрватска се према речима премијера Санадера „вратила кући”. Вероватно на праву страну света, ми смо вероватно остали на кривој страни света. За сада. Већи део некадашње Источне Европе данас је на Западу. Киплинг је био у праву: земљине полутке ће се саставити.
Да ли је онда „повратак кући” заправо повратак у историју? Скините са зидова палате у Бриселу портрете Аденауера, Шумана и Жана Монеа и замените их портретима Хитлера, Мусолинија или Петена. Наравно, немам амбицију да доказујем да пројекат уједињене Европе није плод либералне мисли већ тоталитарних идеологија и њихових разних варијанти, али хајде да видимо ко су праоци и апостоли европске идеје.
Почнимо од Гебелса – био је министар пропаганде Трећег рајха, личност за чије се име везују злочиначке иницијативе, спаљивање књига, кампања против Јевреја.
„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације”, говорио је Гебелс 1940. године.
Пропагандна реторика, класичан параван за агресију: добро знамо шта је зликовац Гебелс имао тада на уму. Но, Хитлер је у Нирнбергу 1937. рекао и ово: „Нас више интерeсује уједињена Европа као хармонична породица народа од било које државе”. А онда је покренуо своје тенкове. Међутим, најартикулисанија нацистичка мисао по овом питању ће се искристалисати 1942. на великој конференцији у Берлину на тему „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft“, или дословно „Европска економска заједница”. Закључак конференције: јединствено тржиште са рајхсмарком као референтном валутом. Сан различит од сна Бундесбанке деведесетих година?
Мусолинијев министар финансија од 1922. до 1925. Алберто де Стефани написао је 1941. године „да нације не могу бити чврста основа за пројекат новог поретка због своје разноликости и традиционалне непомирљивости и да Европска унија можда не би била подложна осцилацијама унутрашњих политика које карактеришу либералне режиме”. Дакле, разноликост представља неред, а ред захтева униформност. Заједнички непријатељ је национална држава, која је претња за мир и превише скучен простор за економију планетарних димензија. Чак и 1941. године. Евроскептици би рекли, баш чудно, каква небулозна доктрина у којој се преплићу екуменске тенденције и трендови заједништва с јаким дозама антикапитализма и антипарламентаризма. Није реч о академској идејној дебати, нити о антиевропском катехизму. Покушавам само да проникнем ко су ти наши интелектуалци психомасери, пророци среће, носиоци потпуно нових и добрих вести. А ко су носиоци лоших вести, Тиресија и Јеремија? По Хавелу.
– Где ће Србија сада после Букурешта, на коју ћете страну – упитао ме је један амерички новинар.
„Географски ми смо источно од Оагадугу меридијана, знате колега то вам је Гринич, лежи скоро на престоници државе Буркине Фасо”.
Бело ме је погледао. Моје предрасуде југоносталгије. Може бити. Али за то су помало криви и тирани јединствене монете.
http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/SRBIJA-NA-ZAPADU.sr.html