Управо то.
Овај период туге ме држи већ два месеца...и почело је да заиста лоше делује на мене. Понекад проведем сате и сате у игрању неке дебилне игрице на копму па ме боли глава, и очи,и леђа од седења и носим осећај кривице због тако глупо утученог времена. А ваљда ми то одговара зато што не мислим ни на шта у тим тренуцима.:-(
Онда, почела сам опет манијачки да читам, и читам по једну до две књиге недељно...
Али, најбоље ми је било прошли викенд када сам отишла каод матораца и направила пролећно уређење баштице (баштетине!) са цвећем... Е, ТО ме је баш опустило...иако сам после умирала од упале мишића...
Данас сам, после десет година, направила велико спремање подрума...
А како та туга нема неког изгледа да престане у догледно време, онда се замајавам планирањем великог генералног сређивања стана на пролеће: шта ћу кречити, шта ћу фарбати, које ћу тапете одабрати за коју просторију, које ћу украсне лајсне ставити... и тако...
Кад сам тужна онда или пропаднем у бесмисао (игрице) или успем да се извлачим из ње замајавањем око неких великих физичких послова. Ово друго је много боље!