Ilinoida
Domaćin
- Poruka
- 4.843
Мирјана Бобић-Мојсиловић
Велики Брат
Све то подсећа на онај мрачни стаљинистички метод у коме мучитељ, шамарима, тера жртву да изговори да је захвална за казну
Морални суноврат Србије – која је систематски разваљивана последњих двадесетак година, и у којој је оплата важнија од суштине, а слика коју светске мреже шаљу у етар одавде важнија од тога шта се десило – могао се јасно видети и на скоро комеморативној седници Скупштине Србије, на којој је премијер изнео свој експозе поводом једностраног отцепљења Косова. У тако тешкој ситуацији у којој се Србија нашла, понижена, остављена, покрадена, морално и на сваки други начин уништена, парадоксално – чули су се и дисонантни тонови. Није било потребног јединства поводом другог изгубљеног косовског боја, у коме је Србија потучена до ногу – вољом пре свега САД и Европске уније, како је то тачно апострофирао премијер.
Један посланик је тим поводом упитао премијера – да ли ће нас појединачно апострофирати, оптуживши га да је та његова изјава изазвала демонстрације младих људи по Београду и другим градовима Србије. Критика упућена онима који су ових дана разваљивали српске градове, палили аутомобиле и лупали излоге сасвим је на месту: дивљање по улицама не може да оправда никакав узвишени емоционални разлог, али овде се ради о нечем другом – о дуплим стандардима.
Јер, у Србији, већ одавно, постоји оркестар који здушно свира америчку химну, поручујући нам да је ,,Боже правде” израз огавног српског национализма, те да морамо да верујемо да је једнострано отцепљење Косова и поклањање српске територије на управљање Змији и његовим саборцима из ОВК у ствари за добробит Србије. Те да сваки модеран грађанин Србије има да верује Кондолизи Рајс и Џорџу Бушу, кад после свега изјављују да су пријатељи Србије, те да не виде зашто Америка и Србија не би и даље биле савезнице – у стварању још више малих држава на територији Србије.
Тај оркестар, који се штимује на неком другом месту, ономад нас је убеђивао и да смо заслужили бомбардовање, те да свако зло и свака неправда према овом народу није ни зло ни неправда, већ стање ствари – то јест нека врста заслужене казне. Да су српске страсти и огорченост некако неваспитане и аљкаве, док су страсти Шиптара, достојанствене и узвишене. Тај оркестар сања приштинску слику – да Срби ових дана, као Шиптари, љубе америчке заставе, а да се у Београду улица Српских владара преименује у улицу Кондолизе Рајс. Да Бернар Кушнер добије споменик захвалности, пошто би глупи Срби требало да схвате да је све што је радио свих ових година, у ствари, било за њихово добро.
Тај оркестар је, међутим, ћутао кад је пре четири године шиптарска руља запалила онолике српске светиње на Косову и Метохији, али је сада тешко узнемирен због разлупаних излога америчког ланца ресторана брзе хране, јер је сваки Мекдоналдсов ресторан, као споменик америчке културе, важнији од било ког српског манастира на Косову.
Тај оркестар нас убеђује да је Гуча срамота Србије, да је кад те гледа Велики Брат – то највиши домет егзистенције, а да је ћирилица некако простачка. Тај оркестар се тешком муком уздржао да не направи ватромет у знак подршке мудрим и успешним напорима Мартија Ахтисарија и Џорџа Буша за комадање Србије. Тај оркестар је покушао да нас убеди да је Србима на Косову и Метохији боље са Тачијем наго са Тадићем, те да је упирање прстом на Америку кључни доказ српске агресивности, просташтва и урођеног фашистоидног гена.
О. К. – од мржње према Америци, или Европи немамо ништа, нити нам ишта добро може донети лупање излога Мекдоналдса или прозора на страним амбасадама. Везане су нам руке, и оборени смо на под. То морамо да истрпимо.
Али, нека нас бар нико не тера да волимо Великог Брата који нас је оборио на земљу, коју нам је отео.
Јер, све то подсећа на онај мрачни стаљинистички метод у коме мучитељ, шамарима, тера жртву да изговори да је захвална за казну и да разуме праведност свог мучитеља. www.mirjanabm.com
М. Бобић-Мојсиловић
Велики Брат
Све то подсећа на онај мрачни стаљинистички метод у коме мучитељ, шамарима, тера жртву да изговори да је захвална за казну
Морални суноврат Србије – која је систематски разваљивана последњих двадесетак година, и у којој је оплата важнија од суштине, а слика коју светске мреже шаљу у етар одавде важнија од тога шта се десило – могао се јасно видети и на скоро комеморативној седници Скупштине Србије, на којој је премијер изнео свој експозе поводом једностраног отцепљења Косова. У тако тешкој ситуацији у којој се Србија нашла, понижена, остављена, покрадена, морално и на сваки други начин уништена, парадоксално – чули су се и дисонантни тонови. Није било потребног јединства поводом другог изгубљеног косовског боја, у коме је Србија потучена до ногу – вољом пре свега САД и Европске уније, како је то тачно апострофирао премијер.
Један посланик је тим поводом упитао премијера – да ли ће нас појединачно апострофирати, оптуживши га да је та његова изјава изазвала демонстрације младих људи по Београду и другим градовима Србије. Критика упућена онима који су ових дана разваљивали српске градове, палили аутомобиле и лупали излоге сасвим је на месту: дивљање по улицама не може да оправда никакав узвишени емоционални разлог, али овде се ради о нечем другом – о дуплим стандардима.
Јер, у Србији, већ одавно, постоји оркестар који здушно свира америчку химну, поручујући нам да је ,,Боже правде” израз огавног српског национализма, те да морамо да верујемо да је једнострано отцепљење Косова и поклањање српске територије на управљање Змији и његовим саборцима из ОВК у ствари за добробит Србије. Те да сваки модеран грађанин Србије има да верује Кондолизи Рајс и Џорџу Бушу, кад после свега изјављују да су пријатељи Србије, те да не виде зашто Америка и Србија не би и даље биле савезнице – у стварању још више малих држава на територији Србије.
Тај оркестар, који се штимује на неком другом месту, ономад нас је убеђивао и да смо заслужили бомбардовање, те да свако зло и свака неправда према овом народу није ни зло ни неправда, већ стање ствари – то јест нека врста заслужене казне. Да су српске страсти и огорченост некако неваспитане и аљкаве, док су страсти Шиптара, достојанствене и узвишене. Тај оркестар сања приштинску слику – да Срби ових дана, као Шиптари, љубе америчке заставе, а да се у Београду улица Српских владара преименује у улицу Кондолизе Рајс. Да Бернар Кушнер добије споменик захвалности, пошто би глупи Срби требало да схвате да је све што је радио свих ових година, у ствари, било за њихово добро.
Тај оркестар је, међутим, ћутао кад је пре четири године шиптарска руља запалила онолике српске светиње на Косову и Метохији, али је сада тешко узнемирен због разлупаних излога америчког ланца ресторана брзе хране, јер је сваки Мекдоналдсов ресторан, као споменик америчке културе, важнији од било ког српског манастира на Косову.
Тај оркестар нас убеђује да је Гуча срамота Србије, да је кад те гледа Велики Брат – то највиши домет егзистенције, а да је ћирилица некако простачка. Тај оркестар се тешком муком уздржао да не направи ватромет у знак подршке мудрим и успешним напорима Мартија Ахтисарија и Џорџа Буша за комадање Србије. Тај оркестар је покушао да нас убеди да је Србима на Косову и Метохији боље са Тачијем наго са Тадићем, те да је упирање прстом на Америку кључни доказ српске агресивности, просташтва и урођеног фашистоидног гена.
О. К. – од мржње према Америци, или Европи немамо ништа, нити нам ишта добро може донети лупање излога Мекдоналдса или прозора на страним амбасадама. Везане су нам руке, и оборени смо на под. То морамо да истрпимо.
Али, нека нас бар нико не тера да волимо Великог Брата који нас је оборио на земљу, коју нам је отео.
Јер, све то подсећа на онај мрачни стаљинистички метод у коме мучитељ, шамарима, тера жртву да изговори да је захвална за казну и да разуме праведност свог мучитеља. www.mirjanabm.com
М. Бобић-Мојсиловић
