najnovija recenzija:
Recenzija knjige Srpski psiho - Željko Obrenović & Aleksandar Ilić / Laguna, 2007.
Krajnje neočekivano. Direktno iz dubine dvostrukog – ukrštenog rekao bih – srazmerno obrnutog i skladno upletenog – pera, mladih autora Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića, iz njihovih / naših / ovovremenih / svevremenskih tamnih odaja tokova misli i života; ( istinskog i nestvarnog ) bitisanja, iscurelo je, iskapalo još preciznije, prozno delo nedvosmislenog, lucidnog naslova koje je ipak više psihotično nego što je koordinatno determinizirajuće – Srpski psiho. Estetika i simbolika te inspirativne tečnosti ( da li je samo to ?! ) – krvi – ostaje izgleda, konstantna nepoznanica u traganjima stvaraoca uopšte, pa samim tim i ovde pomenutima, u ovom i ovakvom psihu ili psihiću, od milošte. Satkan od nepovezujuće povezujućih poglavlja – od kojih se pojedini izdvajaju kao zasebni i spisateljski akti vrhunskog ranga, nesumljivo –obratiti posebno pažnju na podnaslove Grimaldi, Piknik i Poetika lepog, koji opet, predstavljaju sekvence u vremenu i prostoru, uspevajući da ih zamrznu i nanovo otope, manijakalno efektno su dočarane i naročito filmično prijemčive. I najbrutalniji ali i najsvetliji momenti koji traju jesu. Galerija osećanja se nižu jedno za drugim, u slojevima gule se sama od sebe; tu su upečatljivi opisi anđela ( pakla, možda ? ), pušenja nabreklog *****, izdrkavanja i svršavanja, kidanja krila, ruku i vilica, nihilističkih nastojanja, neskrivenih averzija prema pederastiji, odnos i prezir prema starijima, poniznosti i ponižavanju žena i sl.,samo su usputne stanice kojim ovaj voz gadosti i grozote nezaustavljivo grabi ka tronu gordosti, dominacije i finalnog ustoličenja. I zvaničnog priznanja, ispostaviće se. Prvi istinski tzv. horor - istični elementi mogu se pronaći u odeljku Marketing 666 ( simbolično, zar ne ? ) dok se sa druge strane ređaju krajnje komični, totalno neočekivani duhoviti slojevi kao neuspela protivteža naslagama psihopatologije koja ovde uzima maha ( u kreativnom, dakle pozitivnom smislu, podrazumeva se ).
Najsuroviji spisateljski atak na čula i razum, sasvim sigurno zarobljen je – ipak dobrovoljno – u poglavlju Piknik ( ne propustite ) i prevazišao je sva očekivanja. Veliko finale i granitom obgrljena dramaturgija mogla se i očekivati ali, ovako neobično efektno i atraktivno a pitko poput krvi - pametno koncipirano i osmišljeno štivo, delo, ovde i sada, u svakom slučaju ne. Za sam kraj poslužio bih se samim zdravim delom tkiva Srpskog psiha ( jer jako je ukusno – probao sam ga, u više navrata ) koje doslovce kazuje: Publika je i onako zgrožena, nije došla radi ovoga. Ne vole da vide iznutrice, smrt, istinu, ogoljeno. E, pa dobili ste život! Osetite ga! Verovatno je stvarniji od onoga koji većina vas živi.
Subkultura je ( i ) ovoga puta nadmudrila kulturu. I nadvisila je. Uverite se i sami!
Milan B. Popović
