- Poruka
- 561
Neće biti evropske Srbije ako sami ne pobedimo one koji su od nas napravili naciste XXI veka, jer se slike Srebrenice od Aušvica razlikuju samo po tome što su u boji. Ljudi, stojimo musavi od krvi, prljavi od baruta devedesetih, zato što se sa njima nikada nije raščistilo. Nismo mi taoci Ratka Mladića, to je laž, mi smo taoci onih koji su stvorili ideologiju u kojoj je Mladić mogao da uradi ono što je uradio, istih onih koji nam i danas kroje život, iz Akademije, iz crkve, iz vlade i parlamenta, iz Udbe. Mi smo hiljade koje nikada niko ništa u životu nije pitao, zato što je sveta država ta u čije se ime može počitini ama baš sve. Samo nismo imali pravo na društvo, zato što je preduslov društva sposoban pojedinac, a sposoban pojedinac je slobodan pojedinac. Sloboda Srbiji 9. maja 2006-e godine! Sloboda na rad, sloboda na obrazovanje, sloboda na ljubav, u ovoj zemlji je normalno ubiti svakoga, ali je greška ako voliš, a ne pitaš za dozvolu.
Nalazimo se u velikoj trci, milioni, stotine miliona ljudi takmiče se sa nama, a nas vodi najnesposobniji, najsporiji. Moramo biti svesni onoga što zaista jesmo - najstarije evropsko društvo, sa najvećim procentom mladih koji odavde žele da odu, najsiromašnije, sa najtežim socijalnim problemima, tehnološki najzaostalije, sa najnefunkcionalnijim obrazovanjem. Koliko jedan takav narod može da postoji? Oni će vam reći ono što su rekli pre nedelju dana kada su uvedene praktične sankcije - država je važnija od stranke, a u sebi misle - a mi od države. Nije dovoljno uhapsiti tog čoveka i poslati ga u Hag, to je velika prevara i velika laž. Otići će kao što su odlazili i mnogi pre njega, poslednja vojna prekomanda, topovsko meso. Ako želimo da govorimo o slobodnoj Srbiji, o modernoj Srbiji, o evropskoj Sbiji, onda moramo reći da se u Hagu sudi izvršiocima ratnih zločina, a da se ovde moramo suočiti sa onima koji su stvorili politiku zločina.
Nema mesta u modernoj Srbiji strankama i političarima koji su našu zemlju po prvi put stavili na optuženičku klupu pod optužbom za izvršeni genocid u Bosni i Hercegovini. Ljudi, u onome što mi tražimo, što želimo da uradimo nema ničeg stranačkog, ali stranke postoje da bi društvo organizovale i vodile ka cilju. Mi smo stali na svome putu onog dana kada su nam ubili lidera, kada su ubili Zorana Đinđića. Ako su u tome uspeli 12. marta 2003. godine onda je red danas da im kažemo - u ovoj zemlji je milion, dva, tri, pet miliona istomišljenika, ne možete sve da nas pobijete. Ako hoćemo da promenimo vlast kojoj Evropa ne veruje, ali joj se dive Legije, Zmije, Pacovi, onda moramo raditi svakoga dana, svakoga dana vredno raditi na realizaciji naše politike. Moramo biti sposobni da na izborima nastupimo jedinstveno. Rekli smo da je kraj medenog meseca vlasti.
To je moja potreba lična, verovao sam u tu stranku, molim Tadića da nas povede kao predsednik demokratske Srbije ili da nam dopusti da mi njega povedemo, samo neka ne stoji više i ne ponavlja njihove fraze. Nikada se slobodna Srbija nije okupljala na ovom mestu bez Demokratske stranke, tu im je mesto, a ne u dogovoru oko zakona o crkvi sa Koštunicom, ne u naglabanju sa Nikolićem.
Puno je među nama mladih ljudi, puno je i naših roditelja,ono što nam je potrebno jeste prevazilaženje tih lažnih podela koje su napravljene. Nije tačno da su generacije naših roditelja protiv nas, nije tačno da su mladi nezainteresovani za politiku, ono što nas je razdvojilo je besmisao života sa kojim se suočavamo svakoga dana. Potreban nam je veliki dogovor, ko će da plati cenu - neka plate matori, a ko će da radi - neka rade mladi, eto ga prvi dogovor. Treba reći hvala 9. martu, treba reći hvala 92-oj, treba reći hvala 96-oj, 97-oj, veliko hvala 5. oktobru, ali nije dovoljno.
Imamo jednu veliku obavezu i jedan veliki dug prema samima sebi, ne prema Zoranu - moramo štititi Specijalni sud, moramo insistirati na punoj istini, na punoj odgovornosti, ne smemo se povlačiti pred onim pritiscima kojima su izloženi ljudi koji tamo pokušavaju u naše ime da definišu tu bolju budućnost, u kojoj treba da žive naša deca. Kao da su svi zaboravili na činjenicu da se već dve i po godine vodi borba između prošlosti i budućnosti, jer je Zoran ubijen da bi Srbija ostala večno u prošlosti. Ako je rekao da ćemo se sresti u budućnosti, srešćemo se samo ako u toj budućnosti nema njegovih ubica.
Srbiji se žuri! Srbiji se radi! Srbiju u Evropu! Sloboda ljudima!
Nalazimo se u velikoj trci, milioni, stotine miliona ljudi takmiče se sa nama, a nas vodi najnesposobniji, najsporiji. Moramo biti svesni onoga što zaista jesmo - najstarije evropsko društvo, sa najvećim procentom mladih koji odavde žele da odu, najsiromašnije, sa najtežim socijalnim problemima, tehnološki najzaostalije, sa najnefunkcionalnijim obrazovanjem. Koliko jedan takav narod može da postoji? Oni će vam reći ono što su rekli pre nedelju dana kada su uvedene praktične sankcije - država je važnija od stranke, a u sebi misle - a mi od države. Nije dovoljno uhapsiti tog čoveka i poslati ga u Hag, to je velika prevara i velika laž. Otići će kao što su odlazili i mnogi pre njega, poslednja vojna prekomanda, topovsko meso. Ako želimo da govorimo o slobodnoj Srbiji, o modernoj Srbiji, o evropskoj Sbiji, onda moramo reći da se u Hagu sudi izvršiocima ratnih zločina, a da se ovde moramo suočiti sa onima koji su stvorili politiku zločina.
Nema mesta u modernoj Srbiji strankama i političarima koji su našu zemlju po prvi put stavili na optuženičku klupu pod optužbom za izvršeni genocid u Bosni i Hercegovini. Ljudi, u onome što mi tražimo, što želimo da uradimo nema ničeg stranačkog, ali stranke postoje da bi društvo organizovale i vodile ka cilju. Mi smo stali na svome putu onog dana kada su nam ubili lidera, kada su ubili Zorana Đinđića. Ako su u tome uspeli 12. marta 2003. godine onda je red danas da im kažemo - u ovoj zemlji je milion, dva, tri, pet miliona istomišljenika, ne možete sve da nas pobijete. Ako hoćemo da promenimo vlast kojoj Evropa ne veruje, ali joj se dive Legije, Zmije, Pacovi, onda moramo raditi svakoga dana, svakoga dana vredno raditi na realizaciji naše politike. Moramo biti sposobni da na izborima nastupimo jedinstveno. Rekli smo da je kraj medenog meseca vlasti.
To je moja potreba lična, verovao sam u tu stranku, molim Tadića da nas povede kao predsednik demokratske Srbije ili da nam dopusti da mi njega povedemo, samo neka ne stoji više i ne ponavlja njihove fraze. Nikada se slobodna Srbija nije okupljala na ovom mestu bez Demokratske stranke, tu im je mesto, a ne u dogovoru oko zakona o crkvi sa Koštunicom, ne u naglabanju sa Nikolićem.
Puno je među nama mladih ljudi, puno je i naših roditelja,ono što nam je potrebno jeste prevazilaženje tih lažnih podela koje su napravljene. Nije tačno da su generacije naših roditelja protiv nas, nije tačno da su mladi nezainteresovani za politiku, ono što nas je razdvojilo je besmisao života sa kojim se suočavamo svakoga dana. Potreban nam je veliki dogovor, ko će da plati cenu - neka plate matori, a ko će da radi - neka rade mladi, eto ga prvi dogovor. Treba reći hvala 9. martu, treba reći hvala 92-oj, treba reći hvala 96-oj, 97-oj, veliko hvala 5. oktobru, ali nije dovoljno.
Imamo jednu veliku obavezu i jedan veliki dug prema samima sebi, ne prema Zoranu - moramo štititi Specijalni sud, moramo insistirati na punoj istini, na punoj odgovornosti, ne smemo se povlačiti pred onim pritiscima kojima su izloženi ljudi koji tamo pokušavaju u naše ime da definišu tu bolju budućnost, u kojoj treba da žive naša deca. Kao da su svi zaboravili na činjenicu da se već dve i po godine vodi borba između prošlosti i budućnosti, jer je Zoran ubijen da bi Srbija ostala večno u prošlosti. Ako je rekao da ćemo se sresti u budućnosti, srešćemo se samo ako u toj budućnosti nema njegovih ubica.
Srbiji se žuri! Srbiji se radi! Srbiju u Evropu! Sloboda ljudima!
