Шта су моралне тенденције и шта је извор морала уопште, одувек је предмет филозофије. Већина када наиђе на то питање, сети се Канта и његове етике, његове Критике практичног ума и Метафизике морала тј. чувеног категоричког императива.
Међутим, прави одговор на питање шта је морал, није дао Кант већ Шопенхауер (који је узгред и оборио Кантов категорички императив као погрешно учење засновано на противуречности).
Па шта је онда темељни извор моралности? Одговор је.... сажаљење.
САЖАЉЕЊЕ
То је нешто веома живо у нама и свако га налази у себи. То није нека фантазмагорија, апстракција или нешто искрсло ни из чега. Није ни категорички императив или нешто што се позива на неке максиме које морамо следити, већ је то нешто сасвим реално, непосредна чињеница свести.
Оно што у себи налазимо као "сажаљење" јесте извор свеукупне моралности која се супротставља "кнезовима таме": егоизму и злоби.
Из њега извиру две "реке":
1) врлина правичности
2) врлина човекољубља
ПРАВИЧНОСТ
Свако живо биће покретано је егоизмом и да би његове жеље (усмерене на сопствену добробит) биле испуњене, често захтевају да добробит другог живог бића буде нарушена. Тада се одједном јавља осећај сажаљења попут неког полицајаца који каже СТОП. Као кордон постављен испред другога штитећи га од рушилачког налета нашег егоизма.
ЧОВЕКОЉУБЉЕ
Поред правичности постоји још једна морална побуда а то је човекољубље.
Правичност се састоји у неделатности. Довољно је да зауставимо налет свог надирућег егоизма како би избегли туђу патњу и бол који би био изазван њиме. Човекољубље се за разлику од правичности не састоји у неделатности, у суздржавању, већ у акцији којом не само што ограничавамо свој егоизам, већ и покушавамо да добробит другог живог бића увећамо тако што ћемо деловати или што ћемо му дати свој рад, своја добра, па чак и свој живот а да при томе не обраћамо на сопствену корист.
Да закључимо да постоје само три основне побуде воље:
1) Егоизам - који хоће сопствену добробит.
2) Злоба - која хоће туђе зло
3) Сажаљење - које хоће туђе добро
Свака људска радња мора бити покретана некима од ове три побуде воље. Најчешће се сусрећемо са егоизмом и злобом као покретачима људске активности, деловање из моралних побуда је најређе.
Да би неко дело било морално мора задовољити ове услове:
Значи сажаљење је извор моралности који извире из унутрашњости нашег бића делећи се на ове две реке. То је речено у теорији али најбоља потврда истинитости реченог, јесте непосредно искуство.
Претпоставимо да се нађете у ситуацији да можете да задовољите импулсе своје воље тако што ћете, да би их остварили, морати неком човеку нанети велику патњу и бол. У исто време знате да због тога ви лично нећете трпети никакве последице. Да ли бисте наставили са својим деловањем или би се јавио одједном осећај сажаљења који би са надирућим егоизмом укрстио копља?
Да ли бисте после тога када би вас неко питао: "Зашто сте одустали од своје намере?" рекли ово: "Одустао сам јер сам мислио да се максима мога поступка у томе случају не би могла усвојити тако да изриче општеважеће правило за сва могућа умна бића"?
Или бисте рекли: "Осетио сам сажаљење према човеку који би због мене трпео патњу"?
Ово је најбољи пример надмоћности Шопенхауеровог учења о моралу у односу на Кантову конструкцију која се зове "категорички императив".
Када смо ово разјаснили нека се свако стави у горе описану ситуацију и присуствоваће сукобу анђела и демона оличеног у борби супротних тенденција сопствене воље. То је нешто што нам је најближе а опет бледи одраз нечега много суштинскијег. Одраз борбе трансцендентне воље и јасни приказ њене унутрашње противуречности.
https://forum.krstarica.com/threads/temelj-morala-sazaljenje.279409/
Међутим, прави одговор на питање шта је морал, није дао Кант већ Шопенхауер (који је узгред и оборио Кантов категорички императив као погрешно учење засновано на противуречности).
Па шта је онда темељни извор моралности? Одговор је.... сажаљење.
САЖАЉЕЊЕ
То је нешто веома живо у нама и свако га налази у себи. То није нека фантазмагорија, апстракција или нешто искрсло ни из чега. Није ни категорички императив или нешто што се позива на неке максиме које морамо следити, већ је то нешто сасвим реално, непосредна чињеница свести.
Оно што у себи налазимо као "сажаљење" јесте извор свеукупне моралности која се супротставља "кнезовима таме": егоизму и злоби.
Из њега извиру две "реке":
1) врлина правичности
2) врлина човекољубља
ПРАВИЧНОСТ
Свако живо биће покретано је егоизмом и да би његове жеље (усмерене на сопствену добробит) биле испуњене, често захтевају да добробит другог живог бића буде нарушена. Тада се одједном јавља осећај сажаљења попут неког полицајаца који каже СТОП. Као кордон постављен испред другога штитећи га од рушилачког налета нашег егоизма.
ЧОВЕКОЉУБЉЕ
Поред правичности постоји још једна морална побуда а то је човекољубље.
Правичност се састоји у неделатности. Довољно је да зауставимо налет свог надирућег егоизма како би избегли туђу патњу и бол који би био изазван њиме. Човекољубље се за разлику од правичности не састоји у неделатности, у суздржавању, већ у акцији којом не само што ограничавамо свој егоизам, већ и покушавамо да добробит другог живог бића увећамо тако што ћемо деловати или што ћемо му дати свој рад, своја добра, па чак и свој живот а да при томе не обраћамо на сопствену корист.
Да закључимо да постоје само три основне побуде воље:
1) Егоизам - који хоће сопствену добробит.
2) Злоба - која хоће туђе зло
3) Сажаљење - које хоће туђе добро
Свака људска радња мора бити покретана некима од ове три побуде воље. Најчешће се сусрећемо са егоизмом и злобом као покретачима људске активности, деловање из моралних побуда је најређе.
Да би неко дело било морално мора задовољити ове услове:
Od radnje ne sme da se očekuje kakav bilo daleki uspeh za sebe, bilo na ovome ili na drugom svetu, ili ako se pri tome ima u vidu vlastita čast, ugled među ljudima, visoko poštovanje sa bilo čije strane, simpatija posmatrača i tome slično; ništa manje ni ako tom radnjom namerava da se održi neka maksima od koje se, ukoliko je svi slede, očekuje neka prednost za sebe samoga, makar to bila i maksima pravičnosti, stanja opšteg pomaganja itd; to isto važi i ako je neko smatrao probitačnim da posluša zapovest koja dolazi od neke doduše nepoznate, ali ipak očigledno nadmoćnije šile, budući da na to onda ne možem može da pokrene ništa drugo do strah od štetnih posledica neposlušnosti, čak i kad se to misli samo uopšteno i neodređeno; kao i ako neko kroz neku radnju ili propuštanje radnje nastoji da potvrdi svoje vlastito visoko mišljenje o sebi, svojoj vrednosti i dostojanstvu, bilo to jasno ili ne, koje bi inače morao da napusti i da time povredi svoju nadmenost; i konačno, ako neko, prema volfovskim principima, hoće da tako radi na vlastitom usavršavanju.
Ukratko, neka kao poslednji pokretač (Beweggrund) neke radnje neko postavlja šta god hoće, uvek će se utvrditi da je najposle, na bilo kakvom obilaznom putu, vlastito dobro i zlo istinska pobuda, dakle, da je radnja egoistička, prema tome bez moralne vrednosti.
Šopenhauer iz Dva osnovna problema etike
Значи сажаљење је извор моралности који извире из унутрашњости нашег бића делећи се на ове две реке. То је речено у теорији али најбоља потврда истинитости реченог, јесте непосредно искуство.
Претпоставимо да се нађете у ситуацији да можете да задовољите импулсе своје воље тако што ћете, да би их остварили, морати неком човеку нанети велику патњу и бол. У исто време знате да због тога ви лично нећете трпети никакве последице. Да ли бисте наставили са својим деловањем или би се јавио одједном осећај сажаљења који би са надирућим егоизмом укрстио копља?
Да ли бисте после тога када би вас неко питао: "Зашто сте одустали од своје намере?" рекли ово: "Одустао сам јер сам мислио да се максима мога поступка у томе случају не би могла усвојити тако да изриче општеважеће правило за сва могућа умна бића"?
Или бисте рекли: "Осетио сам сажаљење према човеку који би због мене трпео патњу"?
Ово је најбољи пример надмоћности Шопенхауеровог учења о моралу у односу на Кантову конструкцију која се зове "категорички императив".
Када смо ово разјаснили нека се свако стави у горе описану ситуацију и присуствоваће сукобу анђела и демона оличеног у борби супротних тенденција сопствене воље. То је нешто што нам је најближе а опет бледи одраз нечега много суштинскијег. Одраз борбе трансцендентне воље и јасни приказ њене унутрашње противуречности.
https://forum.krstarica.com/threads/temelj-morala-sazaljenje.279409/
Poslednja izmena: