Link prethodnog dela: http://forum.krstarica.com/entry.php/25768-TAJNE-HRONIKE-19.-DEO
Plavo srce
Amaunet je ušla u pećinu i prvo što je zapazila bili su gnomi koji su spavali oko vatre. Malo dalje od njih ležao je Ars, još uvek u groznici, nesvestan onog što se desilo.
Prišla mu je, sela pokraj njega i nežnim pokretnom ruke obrisala suzu koja mu se slivala niz obraz.
-Ars, zašto si odlutao? Zašto ne želiš da mi se vratiš, brate? Toliko si mi potreban. – Iako je to tiho rekla, njena tuga je bila toliko snažna da je probudila gnome koji su zaplakali gorko deleći bol sa svojom gospodaricom.
Legla je pored brata, tiho ga prizivajući zagledana u svaku boru na njegovom bledom licu, dok je nisu umor i tuga savladali odvukavši je u dubine sna.
-Ars, probudio si se!- Reče Amaunet i radosno skoči bratu u naručje.
-Nisam ni spavao, draga moja Am... Sve vreme sam kraj tebe, ali me ne čuješ.- Pogledao ju je očima punim ljubavi. – Nemoj se mučiti oko mene, sestrice, moje telo je previše slabo, a energija na previše niskom nivou da bih preuzeo drugo obličje. Uostalom, znaš koliko volim svoje iluzarsko telo. – Nasmejao se toplo i Amaunet se seti dobrih starih dana, kada su njen brat i ona bili nerazdvojni, naročito kada su trebali da poprave nered koji bi Morgana i Adeptus napravili. Bila su to lepa vremena i spoznaja da takve dane nikada više neće doživeti rastuži vešticu do suza.
-Nemoj da plačeš, Am... sve se dešava sa razlogom. Moje iluzarsko telo mora umreti, ali nastaviću da živim, znaš da hoću. U tebi se rodila ideja koje još nisi svesna. Samo se probudi i dopusti joj da te obuzme.- Obuhvatio je njeno belo lice rukama, privukao je i poljubio u čelo. – Probudi se, Am... Probudi se... Probudi se... –
Te reči su joj još uvek odzvanjale u ušima kada je otvorila oči. Okrenula se prema Arsu i naglo skočila sa ležaja.
Njegovo telo ležalo je beživotno pred njom, bledo lice je dobilo belo-sivu boju, a na njemu osmeh i Amaunet je znala da je taj osmeh poklon njoj, uteha kojom joj je brat ulio nadu da će sve biti u redu.
Setila se sna i razgovora sa njim i zaista, kao što joj je brat rekao, ideja se u njoj rodila i tada, sa novom nadom, krenula je putem njenog ostvarenja.
Nagnula se nad Arsovim telom i počela glasno da izgovara drevnu bajalicu dok su je, sa druge strane prostorije, pažljivo posmatrali gnomi, strahujući od gospodaričinog gneva.
Amaunet je glasno bajala dok su joj ruke počivale na bratovljevim grudima.
Životna snago magijske moći
Daruj mi se, odmah, ove noći
Silo neuništiva, bratu si se dala
Dođi k’ meni kako bi drugom pripala..
.Daruj mi se, odmah, ove noći
Silo neuništiva, bratu si se dala
Dođi k’ meni kako bi drugom pripala..
Dok je njen glas ispunjavao dubine lavirinta, lagano je podizala ruke i za njima krene plavičasta, gotovo vodena masa da izlazi iz Arsovih grudi.
Mlaz se uskoro pretvorio u plamteće plavo srce dijamantskog sjaja koje je pulsiralo u veštičinim rukama.
Zadovoljna obavljenim zadatkom, Amaunet smesti srce u svoju torbicu od kozje dlake i okrene se prema gnomima.
-Papi! Bibić! Fro!... Ars je umro. Odnesite njegovo smrtno i izdajničko iluzarsko telo daleko odavde i spalite ga.- Gnomi su znali šta je njihova gospodarica uradila, znali su da je čarobnjak Ars još uvek živ i da sada počiva u njenoj torbici. Takođe su znali da je ljuta i da neće tolerisati ijednu njihovu reč, te su ćutke prišli Arsu, podigli ga i izašli iz pećine.
Amaunet ih je pratila pogledom i nakon nekog vremena, izašla je iz pećine spremna za put.
Nije želela da preuzme obličje sove, ne ovaj put. Znala je da bi je Adeptus osetio čim bi poletela i zato je rešila da se uputi kroz šumu, okružena mrakom i tihim noćnim povetarcem koji je mirisao na njega. Nedostajali su joj brat i sestra, ali nije mogla sada da razmišlja o tome.
Posle pešačenja koje je trajalo nekoliko časova, stigla je do odresišta.
Ispred nje je bilo groblje, a tmurni i nakrivljeni nadgrobni spomenici pružali su se u nedogled. Dopustila je osećaju da je vodi i ubrzo se našla ispred groba gde je počivala njena poslednja nada.
Zažmurila je i zemlja pod njom poče da se trese i mrtvački sanduk se podiže ispred njenih nogu. Kratkim zamahom štapića, otvori se poklopac i Amaunet ugleda prelepo lice čoveka koji je naneo toliko bola njenoj sestri. Njegovo iluzarsko telo je imalo samo magiji da zahvali na očuvanoj lepoti i svežini, magiji kojom je ubijen. Sve je na njemu bilo savršeno, samo jedna stvar mu je nedostajala, srce.
Amaunet otvori torbicu i iz nje izbi svetlost koja bi zasigurno oslepela svakog iluzara koji bi se zatekao u blizini. Dijamantsko plavo pulsirajuće srce je čekalo novog domaćina, te poleti ka mrtvom telu i smesti se u njegovim grudima.
Prvi uzdah je bio snažan, toliko da se zemlja ponovo počela tresti i najzad otvori oči, pogledavši pravo u vešticu.
-Amaunet... Čekao sam te.- nasmejao se tromo kao da je prespavao čitavu večnost, a nije da nije.
-Ognjene, dobro došao među živima, ili... možda bi bilo bolje da kažem, dobro došao među bogovima.- Amaunet mu uzvrati osmehom, priđe mu i zagrli ga snažno. Čim se odmakla od njega i pogledala pravo u njegove jarko zelene oči. – U tvojim grudima sada kuca srce mog brata, velikog čarobnjaka Arsa Vicistija. Sa njim ti je podarena velika moć, postao si gospodar elementa vode i sve ovozemaljske Undine odgovaraju samo na tvoju zapovest.-
Ognjen je slušao njene reči, ali zbog šoka koji je doživeo, nije baš razumeo šta mu je veštica rekla.
-Izvini, Amaunet, ali šta reče?- Ustao je usput čistući zemlju sa sebe i svakim zamahom kidao parče po parče odeće ne shvatajući da je istrulila od vremešnosti. –Dođavola, trebaće mi novo odelo.- Smrknuto je rekao pogledavši u pravcu Amaunet koja ga je posmatrala gnevnim pogledom. Zabrinut da ga ne vrati tri metara ispod zemlje, Ognjen skloni svileno plavu kosu sa čela i pogleda je umilno. – Am, zaista te nisam razumeo, nemoj da se ljutiš.-
Tim pogledima, tom umilnošću je zaveo njenu sestru. Zbog njega je Valerija postala Morgana i Amaunet ga je mrzela zbog toga i u njoj se rodi želja da mu ostvari strahovanja i vrati ga u crvljivi grob iz kog ga je iščupala, ali setila se Arsa, znala je da je njen brat u njemu i smirila se dovoljno da mu kaže:
-Slušaj, bedniče, srce mog brata kuca u tebi, samo zahvaljujući njemu si živ i to ćeš da poštuješ inače ću ga iščupati iz tvojih trulih grudi golim rukama, a tvoju lepotu rastrgnuti i njom nahraniti šumske vukove. Je l’ ti je sad jasnije?!- Gledala ga je prezrivo.
-Ne brini, seko, preuzeću kontrolu nad iluzarom.- Čuvši Arsov glas iz Ognjenovih usana, veštica se nasmejala i pomisli „Neka nam je Boginja u pomoći...“
Nastaviće se...
Bravo Am, odličan produžetak. 
