O kontinuitetu subjektivne egzistencije

Сваки елеменат нашег сазнавања своје порекло има у субјективном. Ткз. "секундарни квалитети", боја, мирис, укус, осећај додира, не постоје на предметима као такви, већ само у нашој свести. Изван свести нема никаквих боја, мириса, укуса, чврстоће, топлоте. Коме ово чудно звучи нека погледа овај блог у коме сам објаснио Лекове примарне и секундарне квалитете.
http://forum.krstarica.com/entry.php/6319-Primarni-i-sekundarni-kvaliteti

Такође, ткз. "примарни квалитети" своје порекло имају у субјективном а неоспоран доказ тога јесте Берклијева корелативност субјекта и објекта.

Тако да свако наше сазнање, свако искуство, своје порекло има у субјективном, у свести. Изван свести нема оваквог света каквог сазнајемо већ има трансцендентне (изван могућности сазнања) непознате "Ствари по себи".

Зашто ово пишем ?

Зато да приликом размишљања о ништа или о спавању без снова, несвести или егзистенцији после смрти имамо у виду да изван свести нема даљег протицања времена, нема објективног света док смо ми одсутни. Изван свести нема никакве линије времена, нема простора. А оно чега има, не улази у категорије сазнавања нашег разума и потпуно је другачијее од свега што познајемо, трансцендентно.

Сада, обратимо пажњу на те субјективне садржаје своје свести и запитајмо се да ли међу њима има нечега што бисмо назвали "спавање без снова" или "несвест"? Нема. Када размишљамо о спавању без снова замишљамо сами себе како спавамо, при чему смо будни да буднији не можемо бити.

Или овако. Предвечерје је и моја свест је пуна мисли, осећаја, осећања који се непрекидно смењују. Онда заспим. За то време немам искуства. Следеће је буђење. Значи, имамо искуство пре спавања и искуство после буђења а између је "ништа" нула. Значи, то је континуитет. Ако имаш две линије а између њих нула растојања.. онда је то једна линија.

Значи, само континуитет субјективне егзистенције за нас постоји. Нема никакве несвести, спавања без снова. Континуитет све до смрти а и после јер "ништа" нема значења. То је реч проистекла из заблуде коју је тек филозофија успела да разоткрије као такву.

Више о континуитету субјективне егзистенције овде:
http://forum.krstarica.com/entry.php/32129-Subjektivna-egzistencija-i-nepostojanje

 

[oziman]

Имао сам искуство дубоког сна и при томе замишљам овако нешто;

Поблем је што је ово опажај, слика коју замишљам док сам будан а не искуство дубоког сна или свест о несвести која је противуречност.

Ми немамо и никада нисмо имали искуство дубоког сна. Наша субјективна егзистенција је континуитет, без прекида.

 

[oziman]

Vidi Ozi...Imamo jedan ozbiljan demografski problem...Kako niko ne riknjava,množi se stanovništvo prebrzo,a još najavljuju i onog polupanog Jošuu da će da se vrne i da će početi da vaskrsava...Ako vaskrsne samo pola koji su ikad živeli (oko 3 miliona godina) to je više od bilion,a ako i biljke i životinje-e onda smo ga tek
ugasili-POGUŠIĆEMO SE...

Јеси ли свестан како у овој констатацији третираш време? Третираш га као нешто апсолутно постојеће и независно од човека. Баш попут реке која ето тече независно од сазнајућих свести а у коју душе улазе и излазе како би направиле места за друге.

Томе се смеј, јер је прошло пола века од Бергсона. А тај фантазам неког времена "реке", времена линије, потпуно је у истом реду као замишљање оне корњаче која носи планету земљу на леђима а чему се данас смејемо баш као што ће се будуће генерације смејати том времену линији као примитивном размишљању овог доба.

Дакле, нема изван сазнајућих свести никаквог времена већ ствари по себи која је изван простора и времена. Време постоји само у нечијој свести. То време свака та индиивдуална свест доживљава другачије, или живи у свом сопственом трајању које је континуитет. То време трајање долази у интеракију са другим врменима других свести, при чему ево говоримо о мноштву времена али то није мноштво ствари у простору пређаних једна до друге, него квалитативно мноштво, нешто слично мелодији. Погледај моју тему "квалитативна множина".

Сада, изван свих тих свести, самим тим изван свог тог квалитативног мноштва времена, нема неко време река, време линија у коју неко улази и излази већ има ствари по себи. Основа сваке свести, основа свега али основа која није нити у времену, нити у простору.

 

[oziman]

Dok ti pričaš-gužvanjac sve veči-đaba ti priča...

А овоме што си написао можемо дати смисао ако га третирамо као све већу гужву у оркестру. Или мелодија мноштва квалитативног трајања, мноштво времена квалитативне множине, постаје све веће и веће. Нешто попут Болера где се укључује све више и више инстурмената чинећи укупну мелодију све сложенијом и богатијом.

 

[heliada]

Trajanje svesti snevača - uznosni brodolom ideje:

Subjekat snevanja jeste onaj koji večno putuje u mestu raskršća, nikad ne misleći sâmog sebe, jer je uvek milionito već pomišljen i pre nego što bi stigao da se samosagleda...; on je, kao vrhovni označitelj, upravo ona dušom ispunjena
pisaljka sna što s nadvisine vodeće-olujnog talasa vazda do-ispisuje šarulje podzemnih lavirinata, iz kojih joj pridolaze
dugo čekani prislušavaoci – a iz kojih joj upravo izranja i sopstveni subjekt krajnje-napete budnosti; – upravo onakav
subjekat koji poput naglo-raspletnog krila pravde dolazi sa zakašnjenjem...

Jer: Stolica Pravde – kao optočena tiho-zmijolikim strujanjem dobro joj skrivenog razloga pratamne volje
– ne samo što je neprisvojiva, već je i neustupiva! Budući da je strukturalno “klizava”, ona se zbiva kao
“more nevinosti Suncostoja”* (Sen-Džon Pers). ...Dakle: snolika neutralnost u poslednjem prosuđivanju.

...Tako izvestan nepojamni pra-subjekt pravde nadolazi tek kao retroakcija u odnosu na ono ne-pravedno blagokolebljive neutralnosti samog pra-sna; – odnosno: kao jedno zalomljeno/šiljato ogledalce /izlučeno s zamagljene očne površi/, koje čini dvospojnu vratnicu ogledanja-u-sebi tajne večno-produžnosti sâmog /u zenici oka začetog/ sna! Pri tom, od ove mikrospojnice jedino i zavisi sâm neiscrpni sadržaj sna. Jer, kada se ovo ogledalce samo za stepen pomeri iz datog mu ležišta, ceo njegov jednom odliven sadržaj – srž večno-produžnosti sâmog snevanja, tj. ceo onaj jednom oglednut sadržaj koji se inače uvek vraća svom pošiljaocu, tad biva proliven u nepovrat ... ; i stoga je to ono uho selektorske budnosti snevača, ili, u morskome kamenu preoblikovan mač slušno-iskonske diskriminacije.

...Tako izvestan nepojamni označitelj, u primarnoj mu odluci da najpre označi tek samo beznačenjsku širinu sopstvene smrti, utiskuje svoj “umiruće-subjektivni” ostatak na sveopšti ekran – zračnu čistinu predmanifestujućeg. Međutim, sred zanemele mu nigdine utočišta prerano osamostaljeno biće praoznake (– budući ispisano na srebrnom ekranu, dvostruko-dvostrukom zrcalu harmonijinom, odozgo utaknutom u zlatnu kuglu; to jest, u onaj poprečni presek haosa koji, kao rasklop prevremenosti sâme, najzad biva prosečen krstom i pretvoren u točak/sat/monadu –), tad postaje zloćudna nekretnica: – “podla zvezda sa rožnatim kljunom, što beše zamrsila tragove i preokrenula znamenja na trpezi voda”*, – a koja, pri tom, beše još i patvorila pečat tuđe joj smrti u lakomo-urušiv temelj svog novopočetka. Otuda se zlo – na ravni praroditeljskog simbola – beše pojavilo kao sâm zaborav smrti; kao zaleđenje zračno-snovidne struje samo jednom zbilog premosta ponora nesaznajne stvarnosti... ; i to je ona struja koja ostade da zanavek prekriva ponor
svoje sopstvene mogućnosti...

Heliada (iz "Mojrine kontroverze")

P.S. Pogledaj moj duži komentar pri blogu "Subjekat" (Moderna filozofija)