Kant - Empirijski i inteligibilni karakter

Свако непосредно осећа да има слободу деловања, али у исто време види да је свака промена у спољашњем свету узрокована променом која јој претходи. На тај начин добијамо ланац каузалитета (узрок - последице) који сеже у бесконачност. Једноставно, није могуће априори дозволити могућност да се покрене ланац догађаја сам од себе а да истом не претходе безбројне промене стања које су му претходиле и које су његов узрок.
Па опет појам "слобода" итекако има важења, иако тако нечег не можемо наћи у спољашњем свету. Када неко направи неки прекршај рецимо, не кажемо да он није крив јер том догађају претходе бесконачно много антецеденаса који делују као узрок и покрећу последицу на нужан начин. Не, већ кажемо да је он крив.
Како онда помирити слободу са општом природном нужношћу? То је вековима стари проблем филозофије који је решио тек Кант у Критици чистог ума. Он је успео да измири каузалитет слободе са општом природном нужношћу, и то тако што се ослонио на своју поделу на појаву и ствар по себи. Тек је период у историји филозофије где смо открили фундаменталну поделу стварности на појаву и "ствар по себи", могао да разреши тај парадокс.

1) Појава
Све што је у појави морало је проћи кроз априорне форме опажања разума или простор и каузалитет (узрок -последица). Као такво, сваки догађај, свака промена стања, мора имати свој узрок у претходној промени стања и тако ин инфинитум. То зовемо ланац каузалитета а испољавање истог "емпиријски карактер".

2) Ствар по себи
Међутим, свака садашња промена стања у појави осим што има свој узрок у претходној промени стања такође има још један узрок сасвим друге природе, метафизичке, јер нека ствар је појава везана бесконачном везом узрока и последице, али такође је везана и за један узрок сасвим другачије врсте, онај који ту ствар условљава као појаву. Е, тај други метафизички узрок је ткз. "интелигибилни карактер".

Имамо, дакле, два узроковања, један потиче из света појава а други из трансцендентног. Први је испољавање емпиријског, а други интелигибилног карактера. Свака промена стања, сваки догађај има свој узрок у претходним догађајима, али има и свој узрок сасвим друге врсте који га условљава као саму појаву и то не појаву њега као перцепције или једне карике у ланцу каузалитета, већ као појаву целог ланца бесконачног низа промена које су садашњој перцепцији претходиле а које сежу ин инфинитум у прошлост и које априори подразумевамо. Све се то дешава нужно! Сваки члан ланца каузалитета. Свака перцепција, априори подразумева бесконачно промена у прошлости али само као појава нечега што не познаје нужност, што значи да је слободно. Тај други узрок није на ланцу каузалитета јер он није појава већ оно из чега појава извире. Покушаћу ово рећи јасније :

Друга домина, у овом низу, у садашњем тренутку променила је своје стање мировања. Дакле, ту имамо промену стања, самим тим априори знамо да та промена мора имати узрок који јој претходи у прошлости. Тај узрок је промена стања мировања прве домине на овој слици. Тако можемо ићи у бесконачност "ин инфинитум". То испољавање смене узрока и последице на нужан начин јесте "емпиријски карактер". У њему нема слободе. Рецимо, четврта домина на овој слици неће својом вољом променити стање мировања, или се покренути сама од себе, а да јој не претходи промена стања у прошлости која би била узрок исте.

Па где је онда у томе слобода?

У томе што свака домина има узрок промене свог стања мировања у претходним стањима који су јој узрок, али, како садашње, тако и сва претходна стања, чији низ сеже у бесконачност, имају свој интелигибилни узрок који их условљава као слику те бесконачне смене узрока и последица у целини. Управо та бесконачност којом се "ствар по себи" објективише у појави јесте одраз трансцендентне и непојмљиве езгистенције "ствари по себи". Тај интелигибилни узрок није на ланцу каузалитета, већ он условљава као појаву цео ланац каузалитета у својој бесконачности и нужним везама, што значи да је он сам на негативан начин слободан. Он је како каже Кант:

Međutim, po svome inteligibilnom karakteru (premda mi o njemu možemo imati samo neki opšti pojam) taj isti subjekat morao bi biti oslobođen svakog uticaja čulnosti i svake determinizacije od strane pojava; i pošto se u njemu, ukoliko je on noumenon, ništa ne dešava, pošto se u njemu ne nalazi nikakva promena koja iziskuje neku dinamičku determinaciju vremena, te, prema tome, nikakva veza sa pojavama kao sa njenim uzrocima, to bi ovo aktivno biće utoliko bilo u svojim radnjama slobodno i nezavisno od svake prirodne nužnosti koja se nalazi jedino u čulnome svetu. O njemu bi se sasvim tačno kazalo: da ono samo od sebe počinje svoja dejstva u čulnome svetu, a da radnja ne počinje u njemu samom; i to bi bilo tačno, a da za to posledice ne moraju počinjati same sobom u čulnome svetu, pošto su one u njemu uvek pre toga determinirane empiričkim uslovima u prethodnom vremenu, ali ipak samo na osnovu empiričkoga karaktera (koji je samo pojava inteligibilnog karaktera) i pošto su moguće samo kao produženje niza prirodnih uzroka. Tako bi se sloboda i priroda nalazile svaka u svome potpunom značenju jednovremeno i bez ikakvog sukoba u potpuno istim radnjama, prema tome da li te radnje upoređujemo sa njihovim inteligibilnim ili sa njihovim senzibilnim uzrokom.

Kritika čistog uma

Примећујете ли да ово Кантово учење износи на видело чињеницу да постоји нешто што се у појави не може наћи, а чега смо ипак свесни у себи и зовемо га "слободно деловање". Искре слободе у општој ентропији... природној нужности.
Ако смо ово разумели, можемо закључити да један догађај има два узрока, и зависно који од њих два преовлађује имаћемо степен објективације воље у појави, или степен испољавања слободе. Овим смо дошли право до Шопенхаурових "степена објективације воље" који су утемљени управо на овом великом Кантовом учењу које је овде тема.
Најнижи степен објективације воље неорганска природа или рецимо "камен" објективише скоро искључиво емпиријски карактер, док се интелигибилност састоји у непојмљивости самих природних сила које делују у неорганској природи и које су изван питања "зашто".
Преко биљке и животиње идемо до човека који је такође у појави подвргнут нужности узрока и последице, али који се сада зову "мотив и деловање", и где имамо испољавање интелигибиилног карактера у много вишем степену.
Одатле слобода у општој природној нужности. Одатле одговорност. Јер нисмо одговорни за оно што радимо, већ за оно што јесмо. Слободе нема у "operari"(деловању) већ у "esse"(суштини) . У том смислу смо одговорни за своје поступке.

http://forum.krstarica.com/threads/394578

 

[zxy]

Ovo važno pitanje,oko koga u svakodnevnom životu vlada velika zbrka.i koje je bilo predmet raznih rasprava,prikazano je ovde na najbolji način imajući u vidu potrebu da ga razume što više ljudi koje će ova tema zainteresovati.Ja nalazim za potrebno da još jednom istaknem d je dobro to što pišeš i mislim da to odlično radiš.

 

[oziman]

Trudio sam se ali nešto ne verujem da sam uspeo.
Teško je pojašnjavati Kantovu filozofiju. Ovakva znanja zahtevaju malo pažnje i vremena.
Malo "kucanja na vrata".... jer ko traži nalazi, ko kuća otvoriće mu se, kako kaže Isus.

Uzgred.. Kant je ovo pitanje obradio u Kritici čistog uma kao i u "Kritici praktičnog uma" gde je možda rečeno i jasnije.
Šopenhauer se tom znanju stalno vraća i spominje ga u svom glavnom delu, kao i u delu"O temelju morala".

 

[zxy]

Mislim da je Šopenhauer najpogodniji jer je jasan i pristupačan,za mnoga pitanja.Uostalom ti ga dovoljno i koristiš.Pitanje slobode volje ne može se baš jednostvano prikazati.Ili možda navesti nekog mistika kao napr.Jakoba Bemea koji je rekao isto to ali na zanimljiv i prijemčiv način.A možda i briljantnog i jasnog Voltera koji na svoj duhoviti način govori najveće istine.Ali mislim da to kako ti radiš dovoljno je ozbiljno,a ipak i razumljivo širem krugu.

 

[oziman]

Што се пак тиче онога објективног карактера таквог естетичног посматрања, дакле (платонске) идеје; она се може приказати као нешто што бисмо ми имали пред собом, када би време, тај формални и субјективни услов нашег сазнавања, било уклоњено, као стакло из колеидоскопа. Ми гледамо, на пример, развитак пупољка, цвета и плода, и дивимо се како она сила, која то ради и никада се не замара, тај процес стално понавља. A тога дивљења не би било када бисмо могли сазнати, да je пред нама, при свима оним променама, ипак само једна и непромењљива идеја биљке, само што je ми не можемо посматрати као јединство пупољка, цвета и плода, него je морамо сазнавати помоћу форме времена у оним сукцесивним стањима, и само тим путем идеја нам бива изложена.
Sopenhauer Parerga i paralipomena 2

Кроз калеидоскоп (или форме опажања разума) видећемо од идеје јабуке ово:
Слика као да је створена за Шопенхаурову аналогију.

Цвет виђен кроз калеидоскоп

Замислимо да су на овој слици не само цветови, већ и пупољци, семе, и не само то, већ све оно ин инфинитум што је претходило и што апиори замишљамо као нужне антецеденсе (претходнике) који су на начин смене узрока и последице узрокавали појаву биљке.
Сада, ако оставимо калеидоскоп на страну, са њим остављамо и његову слику, све објекте које смо опазили, а самим тим и могућност сукцесије стања објеката, која је могућа само у појави.
Оно што нам тада остаје јесте оно што се појављивало, "ствар по себи" али о њој не можемо знати ништа, она је трансцендентна, али можемо знати да ствар по себи није објекат, појава, и да самим тим закон каузалитета за њу нема важења. Што значи да ту имамо слободу у смислу непотпадања под нужност.
Ако сада опет узмемо свој калеидскоп (форме опажања разума) ствар по себи показује се опет као смена узрока и последица објеката, смена стања а све на нужан начин.
Одатле слобода у мору нужности овога света. Одатле додир интелигибилног и емпиријског карактера, а овим примером можемо видети како та слобода задире у свет нужности и на начин степена објективације воље објективише саму себе.

 

[zxy]

"Bog je zato stvorio vreme da se ne bi sve dogodilo odjednom" - citat nekog kalugjera ,ne sećam se kog
Sloboda je sećanje duše na svoje ranije boravište gde se nalazila pre nego što je Bog sve povezao uzročno -poledičnim lancem- mistik J.B.
Eto na razne načine razni ljudi govore jedno isto .Istina nije od juče i sam Šopenhauer naglašava da njegovo znanje počinje od Veda,Platona ,Kanta..ali zbilja ga je on na izvanredno uverljiv i jasan način izložio.Ali i ti svoje ovde izvanredno iznosiš

 

[MPMcB]

OK mislim da sam razumeo.
Dve stvari mi ovde smetaju da se saglasim, da je paradoks celovito razrešen.
1. Na strani prvog uzroka: Empirijska, neorganska priroda je po Kantu ono što je do daske, apsolutno kauzalno. Možda je bilo u njegovo vreme, kao takvo gledano i smatrano, ali realno, fizički to jednostavno nije tako. Cela kvantna fizika tvrdi sve samo ne da postoji jedna takva esencijalna kauzalnost, a od čega je Kant pošao kao od aksioma, tako mi barem izgleda. Reč je o značajnoj eroziji Kantove esencijalne kauzalnosti rekli bismo neinteligibilnog karaktera, ili bar karaktera koji nema direktne veze sa inteligibilnosti i njegovom percepcijom te beskonaćne kauzalnosti. Dakle stvar po sebi, ako dobro koristim taj pojm, nije apsolutno kauzalna, sve i da se lanac kauzalnosti prostire u beskonaćnost, bilo prošlu bilo buduću i za to nije odgovorna nikakva nama poznata inteligencija (teološke aspekte bolje je ne otvarati).
2. Inteligibilni uzrok bi bio komponenta, koja kao posledica inteligentne percepcije i spoznaje, kompletnog ili delimićnog kauzaliteta ili jenostavno svega što dotićna inteligencija može da sagleda (percipira, ali draži su mi temini na srpskom), dovodi do posledica koje nisu čisto kauzalne i nisu zbog toga potpuno predvidive, a to mu dođe sloboda volje. Sloboda kao takva je onda, neodvojiva od te inteligencije seže u njenu suštinu i jako zavisi od te rekli bi smo personalne inteligancije. OK štima i to koliko su nekome vidici širi, toliko je i slobodan i sva laićka mudrost koja se na to naslanja, moral osobina, a ne delovanja, odgovornost. Znaći sloboda i slobodna volja su osobine jedne inteligencije koja je u fizičkom svetu spakovana u jedno telo jednog čoveka i izvan tog okruženja jenostavno nema smisla, pogotovu nikakve veze sa spoljnim svetom (po sebi?) koga ne može da sagleda niti pojmi (iže jesi na nebesjah).
Pa gde je tu paradoks, ili da li ga uopšte i bilo?
Čovek Kant ga sklonio tako što je partizanovce mobilisao u JNA a zvezdaše sve sa pok. Arkanom u dobrovoljačku gardu i što je najvažnije pobrinuo se da se ni ukom slućaju ne sretnu na otvorenom terenu. Drugim rećima raslojio je paradoks koji je isprva prikazan da liči na neku gomilu svačega, ali na naćin koji mu se ćinio prihvatljiv i polako je publika to progutala jer pitko je, priznajem.
Tako je nastao jedan od veoma bitnih temelja današnjeg društva. Malko se naslonio na 4-5 hiljadugodišnju patrijarhalnost i sve u svemu kao posledicu te i potonjih racionalizacija imamo danas izmeđ uostalog holokauste, aušvice, raznorazne šovinizme, zasad samo dva debela rata i masu sitnih, terorizam i naravno ekologiju. Sve to lepo opeva Bora Čorba u „Na zapadu ništa novo“
Izvinite malo sam se zaneo, kasno je već bojim se.
Mislim, svako može da prihvati Kanta ili ga odbaci, ja mislim da je bliže pameti njegovo delo upotpuniti, jednim zanemarljivim deličem, jednom interesantnom analogijom.
Erozija empirijskog kauzaliteta, postulatima kvante mehanike poput Hajzenbergove neodređenosti, De Broljevih relacija veoma me podseća na mehanizam Kantove inteligibilnosti nad širom ili užom pecepcijom i spoznajom. Ne bih sad da detljišem, inaće žu da osvanem, ali nije li i jedno i drugo plod manje ili više istovetnog aksiomatiziranja, mislim Zvezda ovamo Partizan onamo, zato što to meni tako izgleda kako treba, RTS na zadatak.
Sa dva udaljena kraja nauke sumnjiva slićnost, kako je to uopđte moguće?
Moja predrasuda ili nešto još gore, intuitivan nagoveštaj, jedinu stvar koja je zajednićka tim graničnim oblastima ljudske misli, vidi jedino čoveka koji misli da da granicu svoje spoznaje može da pomera kao kad vodi rat protiv divljaka, širećei zonu pod svojom svetlim uticajem, pedalj po pedalj, malo napred, bogamii i nazad ako treba, ali centar, svetla prestonica, stolica (istu reć lekari koriste za nešto malo drugaćije, Ej koja mudrost?), polazna taćka svake inteligencije u poslednjih najmanje 7 milenijuma ne sme doći u pitanje, ni slućajno.
Samo što sa druge strane grane, avaj nema bezbožnih divljaka iako mnogi od prošlih i sadašnjih graničara razabiru njih i samo njih. Koga bi drugog moglo i biti kad je sve što vredi sa ove strane?
Ne znam kako je tamo nisam bio, no primećujem, da kad odvažni racionalni, patrijarhalni, visokomoralni, bogobojažljivi dvonožac sa zastavom u levoj i svetlim oružjem u desnioj ruci pređe granicu svog vilajeta, kakav god da je, sa željom da ovenćan slavom pomeri istu na pravdi Boga, istog trenutka naleti nosom uvek na jednu te istu stvar.
Na ogledalo.
i na tihi smeh iza njega.
E sad, ako ukapira pred ćim stoji, onda ima neke šanse da uštine štagod od zemlje nepoznate i pokupi slavu.
Sad sam stvarno preterao ljudi izvinite.
Laku noć



bilo koju granicu odvažni doma

jspoznaje pomera kao krajevima

 

[oziman]

MPMcB

OK mislim da sam razumeo.
Dve stvari mi ovde smetaju da se saglasim, da je paradoks celovito razrešen.
1. Na strani prvog uzroka: Empirijska, neorganska priroda je po Kantu ono što je do daske, apsolutno kauzalno. Možda je bilo u njegovo vreme, kao takvo gledano i smatrano, ali realno, fizički to jednostavno nije tako. Cela kvantna fizika tvrdi sve samo ne da postoji jedna takva esencijalna kauzalnost, a od čega je Kant pošao kao od aksioma, tako mi barem izgleda. Reč je o značajnoj eroziji Kantove esencijalne kauzalnosti rekli bismo neinteligibilnog karaktera, ili bar karaktera koji nema direktne veze sa inteligibilnosti i njegovom percepcijom te beskonaćne kauzalnosti.

Што се тиче квантне физике, Хајзенеберговог приниципа неодређености и слично, она управо показује присуство интелигибилне слободе у свету емпиријске нужности и заправо раздваја "стварност по себи" од "појаве" до чега је нова физика морала доћи кад тад иако су то за научни метод нерешљива питања.
Погледај ову моју тему о једном чувеном експерименту квантне физике:

Талас, честица, субјекат
http://forum.krstarica.com/threads/371833&highlight=talas

Не знам на шта тачно мислиш, али каузалитет је априорна форма опажања разума, и свака промена стања мора имати стање које му је претходило у прошлости, при чему једно зовемо узрок а друго последица. Ако сада у опажању квантних експеримената рецимо добијемо једну честицу која извире из вакума опет морамо имамо узрок томе. У вакуму оне постоје виртуелно (што значи да оне нису тада честице, нити знамо шта су) али када уђу у опажање морају се уклопити у ланац каузалитета. Морала ја придоћи црна рупа рецимо која би "усисала" један члан виртуелног пара а други ослободила, када бисмо га ми тек тада регистровали као честицу. Видиш, каква је стварност где материја и антиматерија егзистирају виртуелно није нам позната, али у појави она мора проћи кроз форму нашег сазнања, каузалитет.

Наравно, та веза каузалитета апсолутна је само у наукама које описују чисту форму априори тј. геометрији и аритметици, у којима је нужност потпуна и аподиктичка.
Међутим, свака друга каузалност у природи има степен непојмљивости, степен испољавања воље који је управо испољавање интелигибилног карактера. Човек реагује на мотив, ту имамо везу каузалитета, али та веза је много слободнија од везе која спаја акцију и реакцију неорганске природе. А оно што делује у свему томе јесте интелигибилна слобода која је изван појаве, изван опажања и не познаје никакве атрибуте које важе у појави.

Dakle stvar po sebi, ako dobro koristim taj pojam, nije apsolutno kauzalna, sve i da se lanac kauzalnosti prostire u beskonaćnost, bilo prošlu bilo buduću i za to nije odgovorna nikakva nama poznata inteligencija (teološke aspekte bolje je ne otvarati).
2. Inteligibilni uzrok bi bio komponenta, koja kao posledica inteligentne percepcije i spoznaje, kompletnog ili delimićnog kauzaliteta ili jenostavno svega što dotićna inteligencija može da sagleda (percipira, ali draži su mi temini na srpskom), dovodi do posledica koje nisu čisto kauzalne i nisu zbog toga potpuno predvidive, a to mu dođe sloboda volje. Sloboda kao takva je onda, neodvojiva od te inteligencije seže u njenu suštinu i jako zavisi od te rekli bi smo personalne inteligancije. OK štima i to koliko su nekome vidici širi, toliko je i slobodan i sva laićka mudrost koja se na to naslanja, moral osobina, a ne delovanja, odgovornost. Znaći sloboda i slobodna volja su osobine jedne inteligencije koja je u fizičkom svetu spakovana u jedno telo jednog čoveka i izvan tog okruženja jenostavno nema smisla, pogotovu nikakve veze sa spoljnim svetom ( po sebi?) koga ne može da sagleda niti pojmi

То није "ствар по себи" како је описујеш. Кантово учење о емпиријском и интелигибилном карактеру ослања се као што рекох, на фундаменталну поделу стварности на појаву и ствар по себи, која је изникла из његове трансценденталне естетике а своју аподиктичку (неоспорну) истинитост добила пре свега из Берклијеве филозофије корелативности субјекта и објекта. Та знања јесу темељ (и то најчвршћи могући темељ) на коме сада изниче Кантово помирење каузалитета слободе са општом природном нужношћу.

Ствар по себи није спољњи свет, већ суштина, супстанција спољњег света који је појава и који нема своје објективно постојање изван свести.

Не полазимо овде од аксиома апсурда "Свет објеката је реалан" већ од чињенице "Свет је идеалан". Ако те занима, можеш погледати овај блок о Берклијевој филозофији идеализма:
https://forum.krstarica.com/threads/korelativnost-subjekta-i-objekta.844768/

пс. Има тема о овоме на филозофији, пребацићу овај одговор и тамо.
http://forum.krstarica.com/threads/394578