Kant - Empirijski i inteligibilni karakter - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Kant - Empirijski i inteligibilni karakter

Oceni ovaj blog
Svako neposredno oseca da ima slobodu delovanja, ali u isto vreme vidi da je svaka promena u spoljasnjem svetu uzrokovana promenom koja joj prethodi. Na taj nacin dobijamo lanac kauzaliteta (uzrok - posledice) koji seze u beskonacnost.
Jednostavno, nije moguce apriori dozvoliti mogucnost da se pokrene lanac dogadjaja sam od sebe a da istom ne prethode bezbrojne promene stanja koje su mu prethodile i koje su njegov uzrok.
Pa opet pojam "sloboda" itekako ima vazenja, iako tako neceg ne mozemo naci u spoljasnjem svetu. Kada neko napravi neki prekrsaj recimo, ne kazemo da on nije kriv jer tom dogadjaju prethode beskonacno mnogo antecedenasa koji deluju kao uzrok i pokrecu posledicu na nuzan nacin. Ne, vec kazemo da je on kriv.

Kako onda pomiriti slobodu sa opstom prirodnom nuznoscu?

To je vekovima stari problem filozofije koji je resio tek Kant u Kritici cistog uma.
On je uspeo da izmiri kauzalitet slobode sa opstom prirodnom nuznoscu, i to tako sto se oslonio na svoju podelu na pojavu i stvar po sebi. Tek je period u istoriji filozofije gde smo otkrili fundamentalnu podelu stvarnosti na pojavu i "stvar po sebi", mogao da razresi taj paradoks.

1) Pojava
Sve sto je u pojavi moralo je proci kroz apriorne forme opazanja razuma ili prostor i kauzalitet (uzrok -posledica). Kao takvo, svaki dogadjaj, svaka promena stanja, mora imati svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja i tako in infinitum. To zovemo lanac kauzliteta a ispoljavanje istog "empiriski karakter"

2) Stvar po sebi
Medjutim, svaka sadasnja promena stanja u pojavi osim sto ima svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja takodje ima jos jedan uzrok sasvim druge prirode ,metafizicke, jer neka stvar je pojava vezana beskonacnom vezom uzroka i posledice, ali takodje je vezana i za jedan uzrok sasvim drugacije vrste. Onaj koji tu stvar uslovljava kao pojavu. E, taj drugi metafizicki uzrok je tkz" inteligibilni karakter"

Imamo dva uzrokavanja, jedan potice iz sveta pojava a drugi iz transcendentnog. Prvi je ispoljavanje empiriskog a drugi inteligibilnog karaktera.
Svaka promena stanja, svaki dogadjaj ima svoj uzrok u prethodnim dogadjajima, ali ima i svoj uzrok sasvim druge vrste koji ga uslovljava kao samu pojavu i to ne pojavu njega kao percepcije ili jedne karike u lancu kauzaliteta, vec kao pojavu celog lanca beskonacnog niza promena koje su sadasnjoj percepciji prethodile a koje sezu in infinitum u proslost i koje apriori podrazumevamo. Sve se to desava nuzno! Svaki clan lanca kauzaliteta. Svaka percepcija, apriori podrazumeva beskonacno promena u proslosti ali samo kao pojava necega sto ne poznaje nuznost sto znaci da je slobodno. Taj drugi uzrok nije na lancu kauzaliteta jer on nije pojava vec ono iz cega pojava izvire.

Pokusacu ovo reći jasnije:

Druga domina u ovom nizu u sadasnjem trenutku promenila je svoje stanje mirovanja. Dakle, imamo promenu stanja, samim tim apriori znamo da ta promena mora imati uzrok koji joj prethodi u proslosti. Taj uzrok je promena stanja mirovanja prve domine na ovoj slici. Tako mozemo ici u beskonacnost "in infinitum". To ispoljavanje smene uzroka i posledice na nuzan nacin jeste "empiriski karakter". U njemu nema slobode. Recimo, cetvrta domina na ovoj slici nece svojom voljom promeniti stanje mirovanja, ili se pokrenuti sama od sebe, a da joj ne prethodi promena stanja u proslosti koja bi bila uzrok iste.

Pa gde je onda u tome sloboda?

U tome sto svaka domina ima uzrok promene svog stanja mirovanja u prethodnim stanjima koji su joj uzrok....ali, kako sadasnje, tako i sva prethodna stanja, ciji niz seze u beskonacnost, imaju svoj inteligibilni uzrok koji ih uslovljava kao sliku te beskonacne smene uzroka i posledica u celini.
Upravo ta beskonacnost kojom se "stvar po sebi" objektivise u pojavi jeste odraz transcendentne i nepojmljive ezgistencije "stvari po sebi".
Taj inteligiblini uzrok nije na lancu kauzaliteta, vec on uslovljava kao pojavu ceo lanac kauzaliteta u svojoj beskonacnosti i nuznim vezama, sto znaci da je on sam na negativan nacin SLOBODAN.

On je kako kaze Kant:
Međutim, po svome inteligibilnom karakteru (premda mi o njemu možemo imati samo neki opšti pojam) taj isti subjekat morao bi biti oslobođen svakog uticaja čulnosti i svake determinizacije od strane pojava; i pošto se u njemu, ukoliko je on noumenon, ništa ne dešava, pošto se u njemu ne nalazi nikakva promena koja iziskuje neku dinamičku determinaciju vremena, te, prema tome, nikakva veza sa pojavama kao sa njenim uzrocima, to bi ovo aktivno biće utoliko bilo u svojim radnjama slobodno i nezavisno od svake prirodne nužnosti koja se nalazi jedino u čulnome svetu. O njemu bi se sasvim tačno kazalo: da ono samo od sebe počinje svoja dejstva u čulnome svetu, a da radnja ne počinje u njemu samom; i to bi bilo tačno, a da za to posledice ne moraju počinjati same sobom u čulnome svetu, pošto su one u njemu uvek pre toga determinirane empiričkim uslovima u prethodnom vremenu, ali ipak samo na osnovu empiričkoga karaktera (koji je samo pojava inteligibilnog karaktera) i pošto su moguće samo kao produženje niza prirodnih uzroka. Tako bi se sloboda i priroda nalazile svaka u svome potpunom značenju jednovremeno i bez ikakvog sukoba u potpuno istim radnjama, prema tome da li te radnje upoređujemo sa njihovim inteligibilnim ili sa njihovim senzibilnim uzrokom.
Kritika cistog uma
Primecujete li da ovo Kantovo ucenje iznosi na videlo cinjenicu da postoji nesto sto se u pojavi ne moze naci, a cega smo ipak svesni u sebi i zovemo ga "slobodno delovanje". Iskre slobode u opstoj entropiji... prirodnoj nuznosti.
Ako smo ovo razumeli, mozemo zakljuciti da jedan dogadjaj ima dva uzroka, i zavisno koji od njih dva preovladjuje imacemo stepen objektivacije volje u pojavi, ili stepen ispoljavanja slobode.
Ovim smo dosli pravo do Sopenhaurovih "stepena objektivacije volje" koji su utemljeni upravo na ovom velikom Kantovom ucenju koje je ovde tema.

Najnizi stepen objektivacije volje neorganska priroda ili recimo "kamen" objektivise skoro iskljucivo empirski karakter, dok se inteligibilnost sastoji u nepojmljivosti samih prirodnih sila koje deluju u neorganskoj prirodi i koje su izvan pitanja "zasto".

Preko biljke i zivotinje idemo do coveka koji je takodje u pojavi podvrgnut nuznosti uzroka i posledice, ali koji se sada zovu "motiv i delovanje", i gde imamo ispoljavanje inteligibiilnog karaktera u mnogo visem stepenu.
Odatle sloboda u opstoj prirodnoj nuznosti. Odatle odgovornost. Jer nismo odgovorni za ono sto radimo, vec za ono sto jesmo. Slobode nema u "operari"(delovanju) vec u "esse"(suštini) . U tom smislu smo odgovorni za svoje postupke.

Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na Facebook Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na Google Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na My Yahoo! Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na Live Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na MySpace Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na Twitter Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na Digg Pošalji "Kant - Empirijski i inteligibilni karakter" na del.icio.us

Ažurirano 05.07.2016. u 19:45, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Ovo važno pitanje,oko koga u svakodnevnom životu vlada velika zbrka.i koje je bilo predmet raznih rasprava,prikazano je ovde na najbolji način imajući u vidu potrebu da ga razume što više ljudi koje će ova tema zainteresovati.Ja nalazim za potrebno da još jednom istaknem d je dobro to što pišeš i mislim da to odlično radiš.
  2. oziman (avatar)
    Trudio sam se ali nesto ne verujem da sam uspeo. Tesko je pojasnjavati Kantovu filozofiju. Ovakva znanja zahtevaju malo paznje i vremena.
    Malo "kucanja na vrata".... jer ko trazi nalazi, ko kuca otvorice mu se..kako kaze Isus.

    Uzgred..Kant je ovo pitanje obradio u Kritici cistog uma kao i u "Kritici prakticnog uma" gde je mozda receno i jasnije.
    Sopenhauer se tom znanju stalno vraca i spominje ga u svom glavnom delu, kao i u delu"O temelju morala".
    Ažurirano 22.07.2010. u 22:39, autor: oziman
  3. zxy (avatar)
    Mislim da je Šopenhauer najpogodniji jer je jasan i pristupačan,za mnoga pitanja.Uostalom ti ga dovoljno i koristiš.Pitanje slobode volje ne može se baš jednostvano prikazati.Ili možda navesti nekog mistika kao napr.Jakoba Bemea koji je rekao isto to ali na zanimljiv i prijemčiv način.A možda i briljantnog i jasnog Voltera koji na svoj duhoviti način govori najveće istine.Ali mislim da to kako ti radiš dovoljno je ozbiljno,a ipak i razumljivo širem krugu.
  4. oziman (avatar)
    Што се пак тиче онога објективног карактера таквог естетичног посматрања, дакле (платонске) идеје; она се може приказати као нешто што бисмо ми имали пред собом, када би време, тај формални и субјективни услов нашег сазнавања, било уклоњено, као стакло из колеидоскопа. Ми гледамо, на пример, развитак пупољка, цвета и плода, и дивимо се како она сила, која то ради и никада се не замара, тај процес стално понавља. A тога дивљења не би било када бисмо могли сазнати, да je пред нама, при свима оним променама, ипак само једна и непромењљива идеја биљке, само што je ми не можемо посматрати као јединство пупољка, цвета и плода, него je морамо сазнавати помоћу форме времена у оним сукцесивним стањима, и само тим путем идеја нам бива изложена.
    Sopenhauer Parerga i paralipomena 2
    Kroz kaleidoskop (ili forme opazanja razuma) videcemo od ideje jabuke ovo:
    Slika kao da je stvorena za Sopenhaurovu analogiju

    Cvet vidjen kroz kaleidoskop


    Zamislimo da su na ovoj slici ne samo cvetovi, vec i pupoljci, seme, i ne samo to.. vec sve ono in infinitum sto je prethodilo i sto apirori zamisljamo kao nuzne antecedense (prethodnike) koji su na nacin smene uzroka i posledice uzrokavali i pojavu biljke.
    Sada, ako ostavimo kaleidoskop na stranu, sa njim ostavljamo i njegovu sliku...sve objekte koje smo opazili a samim tim i mogucnost sukcesije stanja objekata, koja je moguca samo u pojavi. Ono sto nam tada ostaje jeste ono sto se pojavljivalo," stvar po sebi" ali o njoj ne mozemo znati nista.. ona je transcendentna. Ali mozemo znati da stvar po sebi nije objekat, pojava, i da samim tim zakon kauzaliteta za nju nema vazenja. Sto znaci da tu imamo slobodu.. u smislu nepotpadanja pod nuznost.
    Ako sada opet uzmemo svoj kaleidskop(forme opazanja razuma) stvar po sebi pokazuje se opet kao smena uzroka i posledica objekata , smena stanja a sve na nuzan nacin.

    Odatle sloboda u moru nuznosti ovoga sveta.Odatle dodir inteligibilnog i empirijskog karaktera, a ovim primerom mozemo videti kako ta sloboda zadire u svet nuznosti i na nacin stepena objektivacije volje objektivise samu sebe.
  5. zxy (avatar)
    "Bog je zato stvorio vreme da se ne bi sve dogodilo odjednom" - citat nekog kalugjera ,ne sećam se kog
    Sloboda je sećanje duše na svoje ranije boravište gde se nalazila pre nego što je Bog sve povezao uzročno -poledičnim lancem- mistik J.B.
    Eto na razne načine razni ljudi govore jedno isto .Istina nije od juče i sam Šopenhauer naglašava da njegovo znanje počinje od Veda,Platona ,Kanta..ali zbilja ga je on na izvanredno uverljiv i jasan način izložio.Ali i ti svoje ovde izvanredno iznosiš
  6. MPMcB (avatar)
    OK mislim da sam razumeo.
    Dve stvari mi ovde smetaju da se saglasim, da je paradoks celovito razrešen.
    1. Na strani prvog uzroka: Empirijska, neorganska priroda je po Kantu ono što je do daske, apsolutno kauzalno. Možda je bilo u njegovo vreme, kao takvo gledano i smatrano, ali realno, fizički to jednostavno nije tako. Cela kvantna fizika tvrdi sve samo ne da postoji jedna takva esencijalna kauzalnost, a od čega je Kant pošao kao od aksioma, tako mi barem izgleda. Reč je o značajnoj eroziji Kantove esencijalne kauzalnosti rekli bismo neinteligibilnog karaktera, ili bar karaktera koji nema direktne veze sa inteligibilnosti i njegovom percepcijom te beskonaćne kauzalnosti. Dakle stvar po sebi, ako dobro koristim taj pojm, nije apsolutno kauzalna, sve i da se lanac kauzalnosti prostire u beskonaćnost, bilo prošlu bilo buduću i za to nije odgovorna nikakva nama poznata inteligencija (teološke aspekte bolje je ne otvarati).
    2. Inteligibilni uzrok bi bio komponenta, koja kao posledica inteligentne percepcije i spoznaje, kompletnog ili delimićnog kauzaliteta ili jenostavno svega što dotićna inteligencija može da sagleda (percipira, ali draži su mi temini na srpskom), dovodi do posledica koje nisu čisto kauzalne i nisu zbog toga potpuno predvidive, a to mu dođe sloboda volje. Sloboda kao takva je onda, neodvojiva od te inteligencije seže u njenu suštinu i jako zavisi od te rekli bi smo personalne inteligancije. OK štima i to koliko su nekome vidici širi, toliko je i slobodan i sva laićka mudrost koja se na to naslanja, moral osobina, a ne delovanja, odgovornost. Znaći sloboda i slobodna volja su osobine jedne inteligencije koja je u fizičkom svetu spakovana u jedno telo jednog čoveka i izvan tog okruženja jenostavno nema smisla, pogotovu nikakve veze sa spoljnim svetom (po sebi?) koga ne može da sagleda niti pojmi (iže jesi na nebesjah).
    Pa gde je tu paradoks, ili da li ga uopšte i bilo?
    Čovek Kant ga sklonio tako što je partizanovce mobilisao u JNA a zvezdaše sve sa pok. Arkanom u dobrovoljačku gardu i što je najvažnije pobrinuo se da se ni ukom slućaju ne sretnu na otvorenom terenu. Drugim rećima raslojio je paradoks koji je isprva prikazan da liči na neku gomilu svačega, ali na naćin koji mu se ćinio prihvatljiv i polako je publika to progutala jer pitko je, priznajem.
    Tako je nastao jedan od veoma bitnih temelja današnjeg društva. Malko se naslonio na 4-5 hiljadugodišnju patrijarhalnost i sve u svemu kao posledicu te i potonjih racionalizacija imamo danas izmeđ uostalog holokauste, aušvice, raznorazne šovinizme, zasad samo dva debela rata i masu sitnih, terorizam i naravno ekologiju. Sve to lepo opeva Bora Čorba u „Na zapadu ništa novo“
    Izvinite malo sam se zaneo, kasno je već bojim se.
    Mislim, svako može da prihvati Kanta ili ga odbaci, ja mislim da je bliže pameti njegovo delo upotpuniti, jednim zanemarljivim deličem, jednom interesantnom analogijom.
    Erozija empirijskog kauzaliteta, postulatima kvante mehanike poput Hajzenbergove neodređenosti, De Broljevih relacija veoma me podseća na mehanizam Kantove inteligibilnosti nad širom ili užom pecepcijom i spoznajom. Ne bih sad da detljišem, inaće žu da osvanem, ali nije li i jedno i drugo plod manje ili više istovetnog aksiomatiziranja, mislim Zvezda ovamo Partizan onamo, zato što to meni tako izgleda kako treba, RTS na zadatak.
    Sa dva udaljena kraja nauke sumnjiva slićnost, kako je to uopđte moguće?
    Moja predrasuda ili nešto još gore, intuitivan nagoveštaj, jedinu stvar koja je zajednićka tim graničnim oblastima ljudske misli, vidi jedino čoveka koji misli da da granicu svoje spoznaje može da pomera kao kad vodi rat protiv divljaka, širećei zonu pod svojom svetlim uticajem, pedalj po pedalj, malo napred, bogamii i nazad ako treba, ali centar, svetla prestonica, stolica (istu reć lekari koriste za nešto malo drugaćije, Ej koja mudrost?), polazna taćka svake inteligencije u poslednjih najmanje 7 milenijuma ne sme doći u pitanje, ni slućajno.
    Samo što sa druge strane grane, avaj nema bezbožnih divljaka iako mnogi od prošlih i sadašnjih graničara razabiru njih i samo njih. Koga bi drugog moglo i biti kad je sve što vredi sa ove strane?
    Ne znam kako je tamo nisam bio, no primećujem, da kad odvažni racionalni, patrijarhalni, visokomoralni, bogobojažljivi dvonožac sa zastavom u levoj i svetlim oružjem u desnioj ruci pređe granicu svog vilajeta, kakav god da je, sa željom da ovenćan slavom pomeri istu na pravdi Boga, istog trenutka naleti nosom uvek na jednu te istu stvar.
    Na ogledalo.
    i na tihi smeh iza njega.
    E sad, ako ukapira pred ćim stoji, onda ima neke šanse da uštine štagod od zemlje nepoznate i pokupi slavu.
    Sad sam stvarno preterao ljudi izvinite.
    Laku noć



    bilo koju granicu odvažni doma

    jspoznaje pomera kao krajevima
  7. oziman (avatar)
    MPMcB
    OK mislim da sam razumeo.
    Dve stvari mi ovde smetaju da se saglasim, da je paradoks celovito razrešen.
    1. Na strani prvog uzroka: Empirijska, neorganska priroda je po Kantu ono što je do daske, apsolutno kauzalno. Možda je bilo u njegovo vreme, kao takvo gledano i smatrano, ali realno, fizički to jednostavno nije tako. Cela kvantna fizika tvrdi sve samo ne da postoji jedna takva esencijalna kauzalnost, a od čega je Kant pošao kao od aksioma, tako mi barem izgleda. Reč je o značajnoj eroziji Kantove esencijalne kauzalnosti rekli bismo neinteligibilnog karaktera, ili bar karaktera koji nema direktne veze sa inteligibilnosti i njegovom percepcijom te beskonaćne kauzalnosti.
    Sto se tice kvantne fizike, Hajzenebergovog prinicipa neodredjenosti i slicno, ona upravo pokazuje prisustvo inteligibilne slobode u svetu empiriske nuznosti i zapravo razdvaja "stvarnost po sebi" od "pojave" do cega je nova fizika morala doci kad tad iako su to za naucni metod neresljiva pitanja.
    Pogledaj ovu moju temu o jednom cuvenom eksperimentu kvantne fizike:

    Talas, cestica,subjekat
    http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=371833&highlight=talas

    Ne znam na sta tacno mislis, ali kauzalitet je apriorna forma opazanja rauzma, i svaka promena stanja mora imati stanje koje mu je prethodilo u proslosti, pri cemu jedno zovemo uzrok a drugo posledica.
    Ako sada u opazanju kvantnih eksperimenata recmo dobijemo jednu cesticu koja izvire iz vakuma opet moramo imamo uzrok tome. U vakumu one postoje virtuelno (sto znaci da one nisu tada cestice niti znamo sta su) ali kada udju u opazanje moraju se uklopiti u lanac kauzaliteta. Morala ja pridoci crna rupa recimo koja bi "usisala" jedan clan virtuelnog para a drugi oslobodila.. kada bismo ga mi i registrovali..tek tada kao cesticu. Vidis, kakva je stvarnost gde materija i antimeaterija egzistiraju virtuelno nije nam poznata ali u pojavi ona mora proci kroz formu naseg saznanja ..kauzalitet.
    Naravno , ta veza kauzaliteta apsolutna je samo u naukama koje opisuju cistu formu apirori tj. geometriji i artmetici. u kojima je nuznost potpuna i apodikticka.
    Medjutim, svaka druga kauzalnost u prirodi ima stepen nepojmljivosti, stepen ispoljavanja volje koji je upravo ispoljavanje inteligibilnog karaktera. Covek reaguje na motiv...tu imamo vezu kauzaliteta, ali ta veza je mnogo slobodnija od veze koja spaja akciju i reakciju neorganske prirode .
    Ono sto deluje u svemu tome jeste inteligibilna sloboda.
    koja je izvan pojave,,izvan opazanja i ne poznaje nikakve atribute koje vaze u pojavi.

    Dakle stvar po sebi, ako dobro koristim taj pojam, nije apsolutno kauzalna, sve i da se lanac kauzalnosti prostire u beskonaćnost, bilo prošlu bilo buduću i za to nije odgovorna nikakva nama poznata inteligencija (teološke aspekte bolje je ne otvarati).
    2. Inteligibilni uzrok bi bio komponenta, koja kao posledica inteligentne percepcije i spoznaje, kompletnog ili delimićnog kauzaliteta ili jenostavno svega što dotićna inteligencija može da sagleda (percipira, ali draži su mi temini na srpskom), dovodi do posledica koje nisu čisto kauzalne i nisu zbog toga potpuno predvidive, a to mu dođe sloboda volje. Sloboda kao takva je onda, neodvojiva od te inteligencije seže u njenu suštinu i jako zavisi od te rekli bi smo personalne inteligancije. OK štima i to koliko su nekome vidici širi, toliko je i slobodan i sva laićka mudrost koja se na to naslanja, moral osobina, a ne delovanja, odgovornost. Znaći sloboda i slobodna volja su osobine jedne inteligencije koja je u fizičkom svetu spakovana u jedno telo jednog čoveka i izvan tog okruženja jenostavno nema smisla, pogotovu nikakve veze sa spoljnim svetom ( po sebi?) koga ne može da sagleda niti pojmi
    To nije "stvar po sebi" kako je opisujes. Kantovo ucenje o empiriskom i inteligibilnom karakteru oslanja se kao sto rekoh, na fundamentalnu podelu stvarnosti na pojavu i stvar po sebi, koja je iznikla iz njegove transcendentlane estetike a svoju apodikticku (neospornu) istinitost dobila pre svega iz Barklijeve filozofije korelatiovnosti subjekta i objekta. Ta znanja jesu temelj (i to najcvrsci moguci temelj) na kome sada iznice Kantovo pomirenje kauzaliteta slobode sa opstom prirodnom nuznoscu.
    Stvar po sebi nije spoljnji svet ...vec sustina ..supstancija spoljnjeg sveta koji je pojava...i koji nema svoju objeketivno postojanje izvan svesti.
    Ne polazimo ovde od aksioma apsurda "Svet objekata je realan" vec od cinjenice "Svet je idealan" Ako te zanima, mozes pogledati ovaj blog o Barklijevoj filozofiji idealizma:
    http://forum.krstarica.com/blog.php?b=17180

    ps. Ima tema o ovome na filozofiji, prebacicu ovaj odgovor i tamo.
    http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=394578