Znamenitosti Beograda

[Nina]

Kupalište kod „Šest topola“

Možete li da zamislite vreme kada je Sava u Beogradu bila toliko čista da se iz nje mogla piti voda, a da vam se ništa ne dogodi?!

Iako iz današnje perspektive to, najblaže rečeno, zvuči neverovatno istina je da je do Drugog svetskog rata i neposredno nakon istog, najveća „jugoslovenska“ reka na čitavom svom toku, od izvorišta u slovenačkim Alpima do svog ulivanja u Dunav u Beogradu, bila toliko čista i nezagađena, da je to danas teško i zamisliti.

Bila su to vremena kada u slivu Save nije bilo industrije i fabrika koje svoje otpadne vode direktno izlivaju u reku, kada nije bilo splavova i restorana čije fekalije uglavnom završavaju u reci i vremena kada su gradovi i naselja na Savi bili znatno manji, a reka sposobna da se prirodnim procesima samoprečisti.

Sava je i tada, kao i danas, kao magnet privlačila Beograđane. Na području današnjeg Sajma, tada periferiji uzvodno od grada, postojalo je čuveno kupalište kod „Šest topola“.

Profesor Aleksandar Ajzinberg u jednoj od svojih knjiga svedoči o popularnosti ovog izletišta u godinama pre Drugog svetskog rata i neposredno po njegovom završetku, dok još nije nastupilo masovno zidanje i širenje Beograda. Kupalište kod „Šest topola“ sastojalo se zapravo iz tri manja kupališta ili kako se tada govorilo - kupatila.

Takozvano „Opštinsko kupatilo“ predstavljalo je uređenu plažu koja je mogla primiti oko 1000 kupača. Na nju su uglavnom dolazili porodični ljudi ili što bi se reklo - pristojan svet.

Pedesetak metara nizvodno, nalazio se lep drveni splav obojen u zeleno, pod nazivom „Smiljevo“ sa dva ograđena bazena za kupače i kabinama na zakupljivanje. Njega su posećivali pretežno stari Beograđani, oni koji su se tu kupali generacijama i pre Drugog rata.

Još nizvodnije, nalazilo se i treće kupalište, takozvani „Signal“. Na njemu su se, po pričama, okupljali „dođoši“, svet koji je neposredno nakon rata počeo da se doseljava u Beograd i koji se od ostalih razlikovao svojim zavičajnim akcentima i odsustvom osećaja za red i čistoću na plaži. I jedni i drugi i treći, uživali su tokom leta na Savi, od jutra do večeri.

Na ovom mestu će se ugnezditi i Veslački klub Beograd 1922. godine, koji će kasnije prerasti u Crvenu zvezdu, čije prostorije su danas preko puta, u blizini mesta na kojem su se veslači prvi put udružili.

Kod „Šest topola“ su odigrane i prve vaterpolo utakmice, a drveni pontoni oko igrališta služili su kupačima za sunčanje i skakanje u Savu.

U nastupajućim godinama „industrijske revolucije“ u tadašnjoj državi, na području kupališta kod „Šest topola“ ponikao je sajamski kompleks, sa mnogobrojnim izložbenim halama koje se tu nalaze i danas, a na nekadašnje kupalište podseća samo restoran koji nosi simboličan naziv „Šest topola“.
beogradske priče

 

[Nina]

 

[Nina]

Đački kodeks iz Kraljevine Jugoslavije

Pre neki dan dođe mi do ruku hrpa starih dokumenata. Među njima, pažnju privuče đačka knjižica iz Kraljevine Jugoslavije i, još pre, u njoj ispisana ”pravila o đačkom učenju iz vladanja” iz tog doba. Ja neću biti dobar istoričar i neću analizirati ovaj dokument, već ću ispisati nekoliko ovih pravila, pa neka svako izvuče zaključak po svojoj volji o nekadašnjim školama, nekadašnjoj prosveti… i nekadašnjim nama.

Podsetite se, pred spavanje, ili jutrom, te ”mračne prošlosti” i nekih davno zaboravljenih reči i vrlina, pravila ponašanja i kodeksa časti – koji nas je činio vitezovima u opancima. I da se, posebice, poučimo porukom s kraja ovog pravilnika i da nam, u ispravljanju krivih Drina ovog sveta, ne promakne da budemo Ljudi.

1. Vladaj se u kući, školi i van nje onako kako dolikuje vaspitanom detetu i kloni se svega što je štetno po tvoj ugled, zdravlje i dostojanstvo. Stariji đaci treba da budu mlađima uvek kao lep primer.

2. Govori uvek istinu i budi iskren, pažljiv, skroman i ljubazan prema svakom. Laganje, pretvaranje i neiskrenost nisu dostojni učenika.

3. Sve svoje đačke poslove svršavaj na vreme, tačno i uvek ih radi savesno i sa ljubavlju, jer samo takav rad nosi zadovoljstvo i vodi napretku.

4. Uvek pazi na čistoću tela i odela. Ne dolazi u školu prljav, neumiven i neočešljan. Odelo mora biti skromno ali čisto.

6. Uvek budi pažljiv prema drugovima i drugaricama. Ako dođe i do razmirica, oprosti uvredu i ne obračunavaj se sa drugom, naročito se ne obračunavaj tučom i uvredama.

7. Uvek pozdravljaj starije na ulici i nastavnike u školi ili na ulici skidanjem kape (muškarci) ili poklonom (devojčice).

11. Izvršuj napomene svoga druga redara, jer ćeš i ti biti redar. Dužnosti su redara: 1) da čitaju molitvu pred početak prvog i na svršetku poslednjeg časa; 2) da se staraju da bude sav potrebni školski pribor na svom mestu i u redu (…)

16. Za svaki učenički neopravdani izostanak novčano se kažnjava roditelj. Zato uvek pohodi školu.

21. Uvek se sećaj da si đak i da se vaspitavaš za dobrog člana našeg naroda i naše države, Kraljevine Jugoslavije.

Samo će istinoljubivi, radni, tačni i dobri đaci biti docnije takvi isti i građani, a takve građane i ljude traži od njih njihov Kralj, Država i Narod.

Preuzeto: Fejsbuk stranica istoričara Nemanje Devića

 

[Nina]

Prva samoposluga u Beogradu

Kada je 1958. godine u Beogradu otvorena prva samoposluga na Cvetnom trgu, ljudi su uglavnom bili zbunjeni. Neki su pitali da li se i metalne korpe prodaju, većina je zadivljeno šetala po objektu koji je imao 600 m2, zamrzivače za sveže meso i zamrznutu hranu, vitrine s voćem i povrćem, kase s pokretnim trakama… Supermarket izgrađen po uzoru na američke supermarkete bio je potpuni novitet u prestonici, nov korak u novo doba. Proizvođači su počeli da pakuju proizvode tako da mogu da stanu u zamrzivače, impresivan novitet su bili i mlinovi za kafu, i elektronske vage za merenje voća i povrća. Nakon otvaranja supermarketa na Cvetnom trgu u Beogradu je za godinu dana otvoreno još osam supermarketa

Kiosci s viršlama

Nekadašnju gastro ponudu našeg grada (sećaju se oni koji su odrastali sedamdesetih i osamdesetih godina) činili su crveni kiosci u kojima su se prodavale viršle.
U ovim kioscima kuvale su se viršle i kobasice, koje su se prodavale u zemički, sa ili bez senfa. Kiosci su se nalazili svuda po gradu, jedan od najpoznatijih bio je na početku Tašmajdana, u blizini tramvajske okretnice. Otvoreni su 1967. godine, bili veoma popularni – viršle u zemički voleli su i odrasli i deca, i mnogi se sećaju neponovljivog ukusa koje su imale samo viršle iz beogradskog kioska. Ovi kiosci su postojali do sredine osamdesetih godina.

Dragstor u Nušićevoj

Početkom sedamdesetih godina u Beogradu je otvoren dragstor koji je radio tokom cele noći. Bio je deo lanca Robnih kuća „Beograd”, i nalazio se u podzemnom prolazu u Nušićevoj ulici. Dragstor je bio prva prodavnica u Beogradu koja je radila 24 sata. Imao je isto što i sve ostale prodavnice, ali je omogućavao da kupite bilo šta onda kad vam je to potrebno, što je za prestonicu bila velika novina. Zabeleženo je da je u svako doba dana mogao da se kupi svež hleb. Dragstor je bio zanimljiv kupcima iz centra grada, ali i onima koji su bili samo u prolazu. Vremenom su ispred njega počeli da se okupljaju oni koji se vraćaju iz noćnog života, i ekipe koje piju pivo

 

[Nina]

Prvi dragstor u Beogradu

Septembra 1970. godine u Beogradu je otvorena prva prodavnica koja je radila non-stop. U novootvorenom podzemnom prolazu u Nušićevoj ulici zaživelo je novo trgovačko, pošto su dućani u ono doba radili dvokratno, tačnije bili su otvoreni od osam ujutru do podne i od 16 do 20 sati. Podaci pokazuju da se na ovom mestu prodavalo od 15 do 20 kamiona svežeg hleba, pa su Beograđani po prvi put mogli da pazare i u sred noći ili pred zoru. Vrlo brzo počela je i prodaja pečenih pilića u dragstoru, što je u ono vreme bio još jedan bum u trgovini.

Dragstor je radio u sastavu tadašnjeg trgovačkog giganta, Robnih kuća Beograd i to je bila radnja koju su potrošači voleli. Nalazila se u samom centru grada, a promet je od prvog dana bio ogroman.

Na svecanosti povodom otvaranja dragstora, prisustvovao je tada pored gradonacelnika Branka Pešica, predsednik SFRJ Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka.

Predsednik je, kako je tada pisala “Borba”, prošao kroz novootvoreni Terazijski tunel, zadržao se u obilasku, a kolona automobila nastavila je zatim prema Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića), praćena oduševlјenom masom koja je izašla da pozdravi maršala.

Foto-dokumentacija “Borbe” čuva kadrove kada je Broz, pored ostalih mesta, posetio i “Robne kuće” i uverio se u bogatu ponudu dragstora u podzemnom prolazu.

Rukovodstvo Robnih kuća insistiralo je na tome da u svako doba dana i noći u toj radnji mora da bude svežeg hleba. Kada bi kamioni Mlinsko pekarske industrije, koji su po nekoliko puta dnevno dovozili hleb, otvorili svoja velika vrata, prolaznike bi zapahnuo vreli mirisni oblak.

Sedamdesetih godina tokom noći je radila još samo kafana "Poslednja šansa". tako da je u prolazu u Nušićevoj ulici, nekada je počinjao, a i trajao beogradski "noćni život".

Ovo je jedini podzemni prolaz koji je u to doba zaživeo i kao trgovačko mesto. Prolaz kod novobeogradskih Šest kaplara nikada nije imao dodatne sadržaje, a pogotovo onaj kod "Franša".

Čuveni "dragstor" u Nušićevoj bio je tačka noćnog života gde su se skupljale "noćne ptice" Beograda ne samo da kupe hleb, kafu, neku drugu hranu ili potrepštinu koja je zafalila u "nezgodno vreme" posle osam uveče, već su dolazili da odstoje, popiju piće, sretnu poznanike, ispričaju se, u svojevrsnom boemskom ritualu epohe koja nije poznavala drugačije radno vreme.

Potom je u dragstor uveden roštilj s pečenim pilićima, i eto spasa naprasno ogladnelima, koji nisu imali volju da nešto noću spremaju, niti novca da jedu u kafani. Tako su mnogi namernici "plitkog džepa" nagrnuli na piletinu i pivo.

(beogradske price)

 

[Nina]

Spomenik Dositeju Obradoviću

U godini kada obeležavamo dve stotine godina od smrti Dositej Obradović, donosimo vam priču o jednom od najvećih srpskih prosvetitelja i književnika, koji je u svojim mnogobrojnim spisima izložio je prosvetiteljske ideje 18. veka, a najbitnija filozofska, pedagoška, društveno-politička, kulturna i prosvetna pitanja tadašnjeg vremena prilagođavao je potrebama kulture i prosvete svog naroda. Delovao je kao diplomata, boreći se za srpske ustaničke oslobodilačke interese, osnivač je Velike škole 1808. godine – potonjeg Univerziteta i Bogoslovije 1810. godine, a kao član Praviteljstvujuščeg sovjeta bio je prvi ministar prosvete u Srbiji. Preminuo je u Beogradu 1811. godine i sahranjen u porti Saborne crkve. Spomenik Dositeju Obradoviću danas se nalazi u Akademskom parku, zajedno sa spomenicima istaknutim srpskim naučnicima Josifu Pančiću i Jovanu Cvijiću, u neposrednom okruženju fakultetskih zdanja Beogradskog univerziteta.

Spomenik je podignut zalaganjem Jovana Skerlića, najvećeg poštovaoca Dositeja Obradovića krajem 19. i početkom 20. veka, i Srpske književne zadruge. Ideja o podizanju spomenika javila se sredinom 19. veka, a ponovo je postala aktuelna 1909. godine, kada su pokrenute aktivnosti povodom obeležavanja stogodišnjice Dositejeve smrti 1911. Tim povodom, oformljen je Odbor za proslavu, koji je, pored niza svečanosti, planirao da se u Beogradu podigne spomenik ovoj znamenitoj ličnosti. Odbor za proslavu odredio je uslove javnog konkursa, prema kojima je spomenik trebalo da predstavlja Dositejevu figuru u punoj veličini. Komisija je za tri prvonagrađena rada izabrala modele Rudolfa Valdeca, Tome Rosandića i Simeona Roksandića, a za najbolji je proglasila rad Rudolfa Valdeca, kome je bila i poverena izrada spomenika. Iako je prvobitno planirano da spomenik bude svečano otkriven 1. septembra 1911. godine, usled odabira lokacije za njegovo postavljanje, ovaj događaj se odigrao tri godine kasnije. Skulptura je postavljena na visokom pravougaonom postamentu, na čijoj je prednjoj strani isklesana posveta „Dositeju Obradoviću zahvalni srpski narod“, a na zadnjoj piščev moto preuzet iz Pisma Haralampiju: „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečke, za braću Srblje kojega su god oni zakona i vere“. Dositej je predstavljen u pokretu, sa šeširom, knjigama i štapom u ruci, dok su na donjem delu postamenta ispisane njegove reči: „Iduć’ uči, u vekove gleda“.

9. juna 1914. godine (27. maja, po starom kalendaru) u Beogradu je svečano otkriven spomenik Dositeju Obradoviću.
Sve do kraja treće decenije 20. veka, spomenik se nalazio na prvobitnoj lokaciji, na skveru ispred hotela „Srpska kruna“,(parkić na uglu Knez Mihailove i Pariske).

Kada formiran Akademsk park na mestu nekadašnje Velike pijace, spomenik je premešten u ovaj park kao pandan spomeniku posvećenom velikom srpskom naučniku Josifu Pančiću. Spomenik Dositeju Obradoviću, predstavlja redak primer javnog spomenika u našoj sredini s početka 20. veka posvećen istaknutoj ličnosti iz nacionalne istorije izveden u vidu cele figure. Spomenik Dositeju Obradoviću utvrđen je za spomenik kulture 1967. godine.

(zavod za zastitu spomenika kulture grada Beograda)

 

[PetarSamotnjak]

 

[Nina]

Oznake na Terazijskoj česmi

Terazijska česma danas se nalazi na istoimenom trgu, ispred hotela Moskva.
Podigao ju je knez Miloš Obrenović, u čast svog povratka na presto. To se dogodilo 1858. a česma je podignuta 1860. godine
Odatle i urezani inicijali “M. 0. 1860.” na čuvenoj Terazijskoj česmi.
Napravljena je u obliku kamenog stuba, sa vazom na vrhu i rad je vajara Franca Lorana. Česma je visoka 6,35 metara. Oblikovana je u stilu romantizma i jedan je od najznačajnijih i najmonumentalnijih spomenika iz Miloševog perioda u Beogradu.
Pola veka česma je stajala nasred Terazija, na mestu gde je danas kolovozna traka, i malo više ukoso, prema hotelu Balkan .Česma na ovom mestu nalazila sve do 1911. godine kada je zbog preuredenja Terazija demontirana i preneta u portu Topčiderske crkve.
Tako je Terazijska oesma krenula “na izlet” koji je potrajao 64 godine.
Kada su je sledeći put Beograđani videli na Terazijama bila je 1975. godina. Kako su u međuvremenu Terazije dobile potpuno drugačiji izgled, na prvobitnom položaju više nije bilo mesta za ovaj spomenik, pa je on postavljen ispred platoa hotela Moskva gde se i danas nalazi.
(Neda Kovacevic-Milunka Savić)

 

[Nina]

Kako je Zeleni venac dobio ime

Urbano naselje Zeleni venac, žargonski "Zelenjak" nalazi se na teritoriji opštine Savski venac i manjim delom Stari grad u samom centru glavnog grada. Povezuje ga Prizrenska ulica sa Terazijama i Brankov most sa Novim Beogradom.

U doba dok Beograd nije bio veći od današnjeg parka Kalemegdana, njegovu tvrđavu je opasivao šanac, koji je od 19. veka zatrpavan, pošto je buduća srpska prestonica počela da se širi. Na tom mestu je nastala bara, koja se i dalje zvala Šanac, a za taj kraj Beograda se govorilo da na njega ljudska noga neće kročiti, a kamoli stanovati.

Predosećajući ipak da će tu biti važan deo grada, braća Aleksa i Stojan Simić, viđeni ljudi i političari u doba kneza Miloša, odlučili su da podignu svoje kuće upravo iznad Šanca. Aleksa je jednu kuću sagradio 1840. na mestu nekadašnje bare, i tako postao rodonačelnik Zelenog venca, današnje četvrti u najprometnijem delu Beograda.

U prizemlju je otvorio kafanu, a prvi zakupac bila je Nemica, gospođa Herman. Ona je dve godine ranije krenula sa mužem šeširdžijom i troje dece iz otadžbine u Srbiju u potrazi za boljim životom. Muž se usput razboleo i umro. Supruga ga je sahranila i nastavila dalje.

Kako je od muža naučila šeširdžijski zanat, pokušala je da se od njega izdržava u Beogradu. Nije joj išlo, pa je zakupila kafanu od Alekse Simića. Gospođa Herman je bila je veoma vredna i uredna, i njena kafana je brzo došla na dobar glas. Na spratu je držala sobe za noćenje.

Umesto naziva, ona je istakla limenu tablu sa vencem od zeleno obojenog lišća. Tako je kafana dobila ime Zeleni venac, a prema njoj i okolina.

O tome zašto je gospođa Herman izabrala baš venac postoji nekoliko legendi, ali jedna od najlogičnijih ima veze sa grobljem koje se nekada nalazilo blizu nje. Vojin Puljević piše: “Na mestu gde je nekada bilo groblje, na Zelenom vencu, ostala samo stara grobljanska kafana, koja je i dobila ime po vencima, kojima su kićeni grobovi“.

Kafana je preživela oba svetska rata, a srušena je šezdesetih godina prošlog veka da bi se na njenom mestu podigla autobuska okretnica a kasnije i restoran Mekdonalds

Zeleni venac se mnogo kasnije pročuo prema drugoj svojoj kafani. Zvala se Zlatna moruna, i ušla je u istoriju kao zborno mesto revolucionara političke družine Mlada Bosna, koji su stanovali u okolnim ulicama.

U Zlatnu morunu je u proleće 1914. na ime jednog od članova Nedeljka Čabrinovića iz Bosne stiglo pismo sa beleškom zagrebačkog lista Srbobran o dolasku austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevo. Sa Nedeljkom su bili mladobosanci Trifko Grabež i Gavrilo Princip. Tako je ova kafana na Zelenom vencu postala polazna tačka za atentat na Ferdinanda u Sarajevu, što je bio povod za Prvi svetski rat.

Kafana Zeleni venac levo na slici

Zeleni venac pre II.sv.rata

 

[Andrej Bolkonski]

Cenim interesovanje nase cenjene NINE,ali moram dati ispravku,u vezi Miloseve cesme.Knjaz Miloseve cesme.Knjaz je umro 186O godine,i iste godine je podignuta memorijalna cesma u znak secanja na umrlog Knjaza. Tacno je da na cesmi pise samo 186O god i inicijali MO. Dakle,nema veze sa drugim dolaskom na vlast,koja se dogodila 1858 godine.....

 

[Nina]

Urbano naselje Zeleni venac, žargonski "Zelenjak" nalazi se na teritoriji opštine Savski venac i manjim delom Stari grad u samom centru glavnog grada. Povezuje ga Prizrenska ulica sa Terazijama i Brankov most sa Novim Beogradom.

U doba dok Beograd nije bio veći od današnjeg parka Kalemegdana, njegovu tvrđavu je opasivao šanac, koji je od 19. veka zatrpavan, pošto je buduća srpska prestonica počela da se širi. Na tom mestu je nastala bara, koja se i dalje zvala Šanac, a za taj kraj Beograda se govorilo da na njega ljudska noga neće kročiti, a kamoli stanovati.

Predosećajući ipak da će tu biti važan deo grada, braća Aleksa i Stojan Simić, viđeni ljudi i političari u doba kneza Miloša, odlučili su da podignu svoje kuće upravo iznad Šanca. Aleksa je jednu kuću sagradio 1840. na mestu nekadašnje bare, i tako postao rodonačelnik Zelenog venca, današnje četvrti u najprometnijem delu Beograda.

U prizemlju je otvorio kafanu, a prvi zakupac bila je Nemica, gospođa Herman. Ona je dve godine ranije krenula sa mužem šeširdžijom i troje dece iz otadžbine u Srbiju u potrazi za boljim životom. Muž se usput razboleo i umro. Supruga ga je sahranila i nastavila dalje.

Kako je od muža naučila šeširdžijski zanat, pokušala je da se od njega izdržava u Beogradu. Nije joj išlo, pa je zakupila kafanu od Alekse Simića. Gospođa Herman je bila je veoma vredna i uredna, i njena kafana je brzo došla na dobar glas. Na spratu je držala sobe za noćenje.

Umesto naziva, ona je istakla limenu tablu sa vencem od zeleno obojenog lišća. Tako je kafana dobila ime Zeleni venac, a prema njoj i okolina.

O tome zašto je gospođa Herman izabrala baš venac postoji nekoliko legendi, ali jedna od najlogičnijih ima veze sa grobljem koje se nekada nalazilo blizu nje. Vojin Puljević piše: “Na mestu gde je nekada bilo groblje, na Zelenom vencu, ostala samo stara grobljanska kafana, koja je i dobila ime po vencima, kojima su kićeni grobovi“.

Kafana je preživela oba svetska rata, a srušena je šezdesetih godina prošlog veka da bi se na njenom mestu podigla autobuska okretnica a kasnije i restoran Mekdonalds

Zeleni venac se mnogo kasnije pročuo prema drugoj svojoj kafani. Zvala se Zlatna moruna, i ušla je u istoriju kao zborno mesto revolucionara političke družine Mlada Bosna, koji su stanovali u okolnim ulicama.

U Zlatnu morunu je u proleće 1914. na ime jednog od članova Nedeljka Čabrinovića iz Bosne stiglo pismo sa beleškom zagrebačkog lista Srbobran o dolasku austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevo. Sa Nedeljkom su bili mladobosanci Trifko Grabež i Gavrilo Princip. Tako je ova kafana na Zelenom vencu postala polazna tačka za atentat na Ferdinanda u Sarajevu, što je bio povod za Prvi svetski rat.

 

[електрика]

"Златна моруна" је пре неколико година обновљена али није потрајала. Штета.
Сад је ту кинеска радња.

 

[Nina]

Moguce da citamo razlicitu istoriju Beograda .

Ovo sam citala kod naše Nede Kovacevic( Milunke Savic) koja je popisala sve znamenite spomenike u Beogradu i napisala knjigu
i ona sigurno nije pogrešila
Česma je napravljena u obliku kamenog stuba, sa metalnom vazom na vrhu, ukupne visine oko 800 cm.
Rad je vajara Franca Lorana.

Radovi su počeli 1859. godine po nalogu kneza Miloša i predstavljali su veliku atrakciju, gde se narod okupljao da gleda radnike i po velikim vrućinama a otvaranje je usledilo sledeće godine
Zavrsena je 1860. godine čime je obeležen njegov povratak na presto ( od 1858-1860 g.).
To sto je igrom slucaja Knjaz Milos umro septembar 1860 g. moze da se tumaci kako si ti tumacio

 

[Andrej Bolkonski]

Bilo kako,cesma je lepa i predstavlja sa hotelom Moskva u pozadni,lepo mesto za sastanke i evociranje uspomena na nasega Kjaza,diplomatu bez premca.
O kako bi nam sada trebao jedan Knjaz Milos,umesto mnogih drugih.......

 

[Nina]

Česma je lepa i istorijski je spomenik

 

[PetarSamotnjak]

DEPONIJA U VINČI

 

[Nina]

Živi spomenici u Beogradu

Beogradima mnoge znamenitosti, utvrđenja, spomenike i sećanja, ali samo jedna vrsta živih bića bila je svedok burnih beogradskih događaja tokom protekla dva veka. To su stabla hrastova i platana, sađena baš ispred važnih zdanja u kojima su se odigravali bitni istorijski događaji.Na području Beograda trenutno se nalaze 33 zaštićena stabla, a o njima se brine JKP „Zelenilo Beograd“

Hrast lužnjak na Cvetnom trgu

Najstarije stablo u Beogrdu je hrast lužnjak na Cvetnom trgu, između Beograđanke i Trga Slavija, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kraj spomenika Borislava Pekića, star je više od 200 godina. Stariji je čak i od nešto poznatijeg beogradskog stabla, čudovišnog platana ispred Konaka kneza Miloša u Topčideru.

U prvoj polovini 19. veka doneta je odluka da se razvija ovaj deo Vračara.Šuma je raskrčena, a uz pijacu koja je odjednom oživela kraj, nikli su apoteka i pošta, i ulica je kaldrmisana. Zabeleženo da je već 1886. godine kod Cvetnog trga otvorena fijakerska stanica sa deset fijakerista.

Hrast lužnjak sa Cvetnog trga, svedok događaja iz prestonice proteklih 210 ili 215 godina, možda čak od vremena Prvog srpskog ustanka, visok je 25 metara, a obim stabla mu je 4 metra.

Bilo je raznih epoha, planova, mnogo puta se polazilo od nule i mnogo se rušilo – i u ratu i u miru. Ali, ovaj hrast je opstao i, konačno, 2001. godine postao zaštićen, čime je osigurano da ni ubuduće neće biti uklonjen. Naravno, dok god je vitalan.

Topčiderski platan

Platan pored Miloševog konaka je posađen 1834. godine, kad je podignut i konak. Deblo obima sedam metara nosi krošnju koja pravi senku prečnika 50 metara i dostiže visinu od 40 metara. Ako išta oslikava srpski inat onda je to ovaj platan. Kada je oformljen drvored ispred konaka, preostala je jedna sadnica, pa je knjaz Miloš rekao: „Turi je u krečanu.” Stablo je opstalo čak je nadvisilo sadnice posađene na povoljnijem mestu. Posle Drugog svetskog rata, 1949. godine ovo drvo prvi put je zvanično stavljeno pod zaštitu države

Stablo duda u Takovskoj

Stablu duda u parkicu u Takovskoj ne zna se starost,ali se pretpostavlja se da je u njemu više od 300 godina, i koje važi za najstarije stablo na teritoriji čitavog grada. Nažalost, nema pouzdanog podatka kad je zasađen niti načina da mu se ustanovi tačna starost zbog čega titulu drži “nezvanično”.

 

[Nina]

Vinova loza u Zemunu

Još jedna biljka odolela je vremenu je stabljika vinove loze u Zemunu koja već oko 130 godina krasi jedno dvorište u Gospodskoj ulici br. 4.. U pitanju je davno izumrla hibridna vrsta slatkog grožđa Sibel 1000. Kuća i dvoriše gde se ovaj čokot nalazi datira iz 1827. godine. Prvenstveno je bila u vlasništvu porodice Puljo, vlasnika prve zemunske štamparije, a kasnije je u ovoj kući bila trgovina na veliko i malo poznate zemunske trgovačke porodice Živanović.

I još rađa, na radost Zemunaca koji mogu da se pohvale pravim čudom u svom dvorištu, a koje je postalo i zaštićen spomenik prirode.

Ono što je zanimljivo jeste i činjenica da je koren ove pozamašne loze tri puta veći od nadzemnog dela, što znači da je prodro duboko u zemlju.

Prema nekim informacijama, izgleda da je koren “pronašao” jedan stari bunar zemunske porodice, koji je urušen tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine.

Magnolija i drvo Ginka na Senjaku

Stablo ginka i Stablo magnolije se nalaze u dvorištu koje je deo kulturnog dobra Spomen kuće kralja Petra I Karađorđevića. Oba stabla su impresivnog habitusa a stablo ginka je jedno od najlepših u Beogradu. Visoko je oko 20m, obima 2,6m i predstavlja izuzetan primerak svoje vrste. Stablo magnolije je visoko oko 10m, obima debla 1,74m i ima prelepe cvetove koji krase ovaj ambijent.Stari su oko 110 godina. .Oba stabla zaštićena su rešenjem Skupštine grada iz 1998.godine

Vračarski platan

Vracarski platan u bašti restorana „Trandafilović , star je oko 150 godina.Visok je 26 metara, a debljina mu je četiri metra, a obim debla mu je oko 3,5 metra.U vreme kad je Milan Trandafilović gradio kafanu, oko 1890. godine, platan je već bio pozamašne krošnje

 

[Nina]

Tise kod Saborne crkve
U porti Saborne crkve, kao dela kulturnog prostora od izuzetnog značaja, nalaze se dva stabla tise stara po 110 godina.
Interesantno, jedno se smatra „muškim“, a drugo „ženskim“ primerkom.

Muško stablo visoko je oko 12 m

a žensko oko 8 m.

U narodu postoji verovanje da tisovo drvo ima čudotvornu moć. Ono, navodno, čuva od zla onoga ko ga nosi.
Zato je tisovina često stavljana u dečje kolevke ili zašivana u odeću.

Bukva na Dedinju

Bukva na Dedinju, nalazi se u dvorištu vrtića “Grofica Olga” pored vile u Užičkoj ulici , danas legata-zadužbine nekadašnje ruske grofice Olge i zaštičeno je prirodno dobro.Bukva je stara oko 80 godina. Visina stabla je oko 22 metra, prečnik krošnje oko 19, a obim 2,79 metara. Nalazi se na nadmorskoj visini od 178 metara, što joj u potpunosti odgovara. Pravilnog je izgleda i odlične vitalnosti. Pored duboke starosti bukva poseduje i izuzetne dimenzije što se ređe sreće u gradskoj sredini.Dobija crveno lišće u toku vegetacije i veoma je atraktivnog izgleda.

 

[Nina]

Pored drveća još jedno biće vredi spomenuti kao živi “spomenik” istorije Beograda,
koji je već 85 godina simbol Beogradskog zoološkog vrta.

Aligator Muja

Ne zna se kada je tačno došao na svet, ali se zna da je u Beograd stigao 1936. godine i da je možda jedina životinja
kojoj je moglo da se divi bar pet generacija Beograđana.

Zanimljivo je da je i Muja uspeo da preživi sva razorna bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu kojih je bilo previše,
od 1941. do 1944. U svoju veteransku “knjižicu” upisao je i ono iz 1999. godine.

Muja je gotovo uvek nepomičan.Živahan je i te kako kada se hrani, u drugim prilikama teško mu je privuci pažnju.
Iz tig razloga je postavljena i tabla u Zoo vrtu na kojoj piše – ne gađajte ga nikakvim predmetima ni hranom. Ni buka ga sigurno neće naterati da se pomeri.

Da je njegova priča davno prevazišla lokalne okvire, svedoči i reportaža britanskog BBC-ja koji je Muju
i njegov istorijski život stavio u glavne svetske vesti za 20. jun 2021. godine!

 

[Nina]

Zašticeni živi spomenici Beograda

OPŠTINA SAVSKI VENAC
1.„Stablo magnolije Kuća kralja Petra I Karađorđevića – Vase Pelagića 40
2. Stablo ginka Kuća kralja Petra I Karađorđevića – Vase Pelagića 40
3. Stablo kedra Tolstojeva br.9
4. Tisa u Botićevoj, Botićeva br.12
5. Dve magnolije u Botićevoj Botićeva br.12
6. Dva stabla himalajskog borovca Žanke Stokić br.29
7. Čempres na Dedinju Muzej „Politike i srpske štampe“
8. Ginko na Vračaru Park Stara Zvezdara
9. Bukva na Dedinju Užička br.18 (vrtić Grofica Olga)

OPŠTINA ČUKARICA
10. Tisa u Požeškoj ulici Požeška br.28 (vrtić Mauzer)

OPŠTINA VRAČAR
11. Hrast na Cvetnom trgu
12. Platan na Vračaru Bašta restorana „Trandafilović“

OPŠTINA STARI GRAD
13. Kesten na Dorćolu Cara Dušana br.55a
14. Dve tise Saborne crkve Porta Saborne crkve

OPŠTINA STARI GRAD, park Kalemegdan
15. Stablo evropske bukve
16.Stablo hrasta lužnjaka
17. Stablo mečje leske

OPŠTINA ZEMUN
18. Pet stabala tise Gradski park
19. Četiri grupacije kavkaske pterokarije Gradski park
20.Vinova loza u Zemunu Gospodska br.4

OPŠTINA ZVEZDARA
21. Hrast u ulici Mije Kovačevića JKP „Gradska čistoća“

Ukupno 21 spomenik prirode, 31 pojedinačno stablo.

Spisak zašticenih biljaka je sa sajta JKP Gradsko zelenilo

 

[Andrej Bolkonski]

Pored drveća još jedno biće vredi spomenuti kao živi “spomenik” istorije Beograda,
koji je već 85 godina simbol Beogradskog zoološkog vrta.

Aligator Muja

Ne zna se kada je tačno došao na svet, ali se zna da je u Beograd stigao 1936. godine i da je možda jedina životinja
kojoj je moglo da se divi bar pet generacija Beograđana.

Zanimljivo je da je i Muja uspeo da preživi sva razorna bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu kojih je bilo previše,
od 1941. do 1944. U svoju veteransku “knjižicu” upisao je i ono iz 1999. godine.

Muja je gotovo uvek nepomičan.Živahan je i te kako kada se hrani, u drugim prilikama teško mu je privuci pažnju.
Iz tig razloga je postavljena i tabla u Zoo vrtu na kojoj piše – ne gađajte ga nikakvim predmetima ni hranom. Ni buka ga sigurno neće naterati da se pomeri.

Da je njegova priča davno prevazišla lokalne okvire, svedoči i reportaža britanskog BBC-ja koji je Muju
i njegov istorijski život stavio u glavne svetske vesti za 20. jun 2021. godine!

Pogledajte prilog 1006204

Dobro je sto si nacela ovu temu, Beograd je pun doseljenika iz raznih delova bivse Juge,kojim je sve to,sto si pomenula o starom drvecu potpuno nepoznato.
Ja bih samo hteo da dopunim tvoje izlaganje,koje se tice JEDNE bukve na Dedinju.Moram tu da te dopunim,da na Dedinju ima puno bukvi,samo se ne vide
iza skupocenih ograda od kovanog gvozdja,koja se nalaze oko prelepih i preskupih dedinjskih vila......

 

[Nina]

Ima bukvi jos po Beogradu samo nisu sve stare preko 80 godina kao ova pored vile grofice Olge

 

[PetarSamotnjak]

 

[Nina]

i za divno čudo wc kod pozorišta radi