Život pisan srcem

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju
Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna
i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

Petar Šumski
 
  • Voli
Reactions: Tea
(`
🎨
´¯)
¸¸`•.¸.•´ ⁀⋱‿
🖌️

"Svaki dan može biti divan ako ga obojiš pravim bojama. "
Izvan vremena, izvan problema, uvijek postoji nešto bolje. Svako sivo jutro se može pretvoriti u akvarel... "
 
Da.. Ja sam dobro razumeo vaš sistem! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni… Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo…Kažem vam, izgubljeni ste. Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku – gledajte mene – neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.

Alber Kami
 
11760181_570484243105047_5688938700308967468_n.jpg


Niko ne zna šta se Edgaru Alanu Pou dogodilo 3. oktobra 1849. On je tog dana nađen na ulici u Baltimoru,u polusvesnom stanju
i u odeći koja nije bila njegova. Odveden je u bolnicu gde je proveo 4 dana u delirijumu pre smrti 7. oktobra. Imao je 40 godina.
 
  • Podržavam
Reactions: Tea
75402134_2323180731268689_7934659141115576320_n.jpg


Pamtiću je po mnogo čemu
A najviše po njenom mirisu
Koji nikada više ni na jednoj nisam sreo
Ni u prolazu
Nigde
Možda još samo u mašti
Gde me još jedino posećuje
A mogla bi i ovako
Ostao sam je željan
I tako bih da je udahnem
Samo još jednom...

S. Simic
 
  • Voli
Reactions: Tea
Da li odista smatrate da je slabost popuštanje pred iskušenjem?
A ja vam kažem da postoje užasna iskušenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se čovek prepustio.
Staviti čitav život na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o užitku ili moći – ne, u tome nema nimalo slabosti.

Oskar Vajld
 
  • Voli
Reactions: Tea
Kada ti žena otvoreno pokazuje svoja osećanja i svoje ti emocije potpuno ogoli, trebalo bi tada da znaš, majstore, da si joj poseban...i sa time se nikako ne zajebavaš...

Žena je to...ona skoro uvek zna šta od kog muškarca može da "dobije"...

Odlično ona zna da joj pametni muškarci otvaraju um i oplemenjuju ga, da joj kreteni otvaraju oči i čine je opreznijom, a da joj samo pravi muškarac otvara srce i uzburkava emocije...

I baš se zato ne zajebavaj i ne igraj sa njenim osećanjima i poverenjem, jer od 'kretena' do pravog ne postoji ni put ni putokaz, ali od pravog do 'kretena' stiže se prečicom, a znaš da je svaka prečica ili prašnjava ili kaljava...

I da znaš...ništa opasnije od žene izneverenog poverenja...ništa...

Moma Stefanovic
 
"Radite sve dobrog srca i ne očekujte ništa zauzvrat, i nikada se nećete razočarati." "
Ako činiš nešto za druge, učini to iz dobrote svog srca. Brinite se za druge bez povezivanja bilo kakvog sebičnog motiva sa svojim postupcima.
Ako smo dobri prema nekome sa očekivanjem da nam duguje, onda to nije iskrena ljubaznost; to je manipulacija
434133625_792707926225751_159354820593284403_n.jpg
 
1.Које је умеће најређе?
– Умеће да се даје.
2. Које је умеће најбоље?
– Умеће да се прашта.
3. Које је умеће најтеже?
– Умеће да се ћути.
4. Које је умеће најважније?
– Умеће да се пита.
5. Које је умеће најпотребније?
– Умеће да се слуша.
6. Која је навика најнепријатнија?
– Таштина (сујета).
7. Која је навика најштетнија?
– Причљивост.
8. Који је човек најјачи?
– Који је способан да разуме истину.
9. Који је човек најслабији?
– Који сматра себе јаким.
10. Који је човек најпаметнији?
– Који следи своје срце.
11. Који је човек најсиромашнији?
– Који највише воли новац.
12. Који је човек најближи Богу?
– Милосрдни.
13. Која је зависност најопаснија?
– Зависност од свог тела.
14. Чиме се супротставити невољи?
– Радошћу.
15. Чиме се супротставити патњи?
– Стрпљењем.
16. Који је знак здраве душе?
– Вера.
17. Који је знак болесне душе?
– Безнађе.
20. Који је знак погрешног деловања?
– Раздражење.
21. Који је знак добрих поступака?
– Мир у души.
22. Који је човек за живота умро?
– Равнодушни.
23. Који човек никада неће умрети?
– Онај, ко воли друге.
- Монах Симеон Атонски
431133883_2196463420699003_4865075381407278864_n.jpg
 
Šta čekaš?
Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?
Beleške jedne Ane, Momo Kapor
 

Vrtlog​





11.06.1945



Svakog dana kupovala je u mojo cvećari, na uglu u Beogradskoj ulici. Uvučena, mala i šarena cvećara. Ona bi elegantno ušetala. Hodala je kao da poseduje i radnju i cveće i mene. Neko vreme bih ostajao u mestu, sam sa svojim blentavim izrazom na licu. Prikrivao bih svoju naklonost nespretnim potezima dok bih pripremao buket. Kada je ušla, imala je ljubičastu haljinu pribijenu uz telo i dugu, sunčanu kosu, porcelanski belu kožu i crveni karmin. Čovek bi prvo primetio njene oči, bile su plave kao da su nebo i okean vodili ljubav.
Rekla je hrapavim, promuklim glasom: “Daćete mi suncokret”, prelazeći prstima preko latica. Obradovano ih je pogledala.
Smotano sam spakovao dva: “Kuća časti”, promrmljao sam.
Ugao usana joj se iskrivio sa leve strane, coknula je i radoznalo pitala, dok me je probadala svojim krupnim očima: “Zar parni brojevi nisu namenjeni mrtvima?”
Progutao sam knedlu i proklinjao sebe, ali sam hrabro odlučio da se i dalje upetljam u svoju zamku: “Kada ste se nasmejali, pretvorili ste se u jedan.”
Lice mi se pretvorilo u veliku užarenu loptu. Od mog crvenila mogla je da se upali cigara na kilometar. Gledao sam joj ravno u oči. Nasmejala se i zahvalila klimanjem glave.
”Vidimo se onda”, namignuvši mi dok je izlazila, grleći suncokrete. Setio sam se da je stari često znao da mi kaže da žene osete zatelebane muškarce, onako kako divljač oseti strah svog plena i da se sa tim rado poigravaju. Divna je ta njihova moć. Jedino što možeš je da joj se prepustiš i budeš sve više zaljubljen.
public

Sećam se, kada je izašla tada iz radnje, mahala je suncokretima i samozadovoljno se gledala u izlogu. U tom trenutku je počelo da seva, jedna munja prosvirala je nebom, lilo je kao da kiša besni na ljude i želi da ih udavi. Ona je podigla obe ruke i okrenula se uz osmeh. Njena plava kosa je pratila ples njenog tela. Gledao sam je i shvatio, da neki ljudi divno nose svoje nemire i grmljavine. Šareni haos, čije je Sunce par suncokreta. Krenuo sam da je pozovem da uđe, da se skloni od kiše, ali je odšetala.


Ona bi elegantno ušetala, svaki put. Ja bih bio smotan. Ona bi samo namignula pri ulazu, ja bih već pripremao cveće. Bilo bi čudno kada ne dođe posle nedelju dana. Skrušeno bih pomišljao da je našla novu omiljenu cvećaru, ali bih se ubrzo obradovao jer bih je video kako dolazi. Došla je sa kafom i čokoladnim mafinima. Na radiju je svirao Bob Dilan, napolju je opet krenula oluja, koja se poklopila sa tajfunom u mojim grudima. Srce i grmljavina kucali su u istom ritmu.



11.06.1978.



Pakujem kafu, vadim mafine iz šporeta. Pregoreli su po treći put, zamirisali su celu kuću. Zakolutao sam očima, ili me šporet ili ona mrze, ne postoji drugo objašnjenje, pošto sam ga držao pod lupom sve vreme. Garant je u pitanju neka kletva. Stavljam sve u ranac i krećem. Posle nešto duže šetnje i preživljene vrućine, dolazim na polje suncokreta. Probijam se kroz redove stabljika,podižem glavu i gledam ka nebu. Vedro je. Šuma napravljena od suncokreta oko mene i oko nje. Niko ne bi rekao da je ispod svega njen grob. Zapalio sam svoju “Monblan” cigaretu sa ukusom mente, čuo sam njen raniji prekor da su cigare osmišljene da se za njih prilepe budale. Tužno se osmehujem, dok sam opkoljen njenim čuvarima, tužno je kako ne uspevam da se naviknem, da su tu samo njeni čuvari.



Nataša Elenkov
 
Yla Fernandes
🍁
Vjetar može i lišće odnijeti, ali nikada neće iščupati korijenje, Bog je taj koji nas održava i drži nas na nogama. Nijedan vjetar ne može oboriti onoga koga Bog štiti... Kada vjetar prestane Bog će obnoviti lišće i donijeti nove i bolje plodove... Ovo je ljubav, jer Bog ima tako lijep način da nas zaštiti i voli da postanemo mali pred tolikom ljubavlju.
🍁
376768670_802982881828490_6107884378633108334_n.jpg
🍁
Kliknite za proširenje...
 
Kad jednog dana prisjetim se svega
i svome srcu tiho kazem
spavaj, uzalud je bilo
pod svjetiljkom i pahuljama snijega
ja bit cu sama, sve ce biti mirno
I necu znati sto se sa mnom zbiva
prolazit ce neki ljudi
kraj mene kao da me nema
(2x)
I citav zivot bit ce mi na dlanu
svi susreti, sva obecanja
tako mnogo mi smo htjeli
i samo pjesmu cujem dobro znanu
mi djetinjstvo smo nase u snu sreli
Bar da mi kaze gdje da pomoc trazim
u kasnoj noci ovaj stranac
koji odlazi bez rijeci
(2x)
A ide svome kraju ova zima
i blijeda zora vec je blizu
u daljini grad se budi
ja moram dalje, uvijek nade ima
dok pokraj nas su prijatelji, ljudi
Jer tako malo zapravo nam treba
cvijet na stolu, topla soba
i predah poslije duga puta
(2x)
Kad jednog dana prisjetim se svega
i zacudim se svome licu
sto promijenilo se nije
kad pomislim na ono sto nas ceka
i sto se negdje u daljini krije
Tko ce mi u tom casu snage dati
sam je covjek kao slamka
sto oluje nose

179136898_2845807125669043_1350115833640885787_n.jpg
 
-Ti nikada nisi zaista zadovoljan. Kada si zaista srećan?
‒ Ne znam, možda onda kada se nas dvoje žarimo ljutim papričicama i slušamo Flojde na gramofonu. Kada gledamo zajedno tekmu na TV-u i kada te vidim kako obučena u moj šorts skačeš na svaki koš i nerviraš se kada promašimo, iako se više nerviraš samo da se ja ne bih nervirao. Kada zajedno sadimo nove biljke u tvom vrtu. Kada mi se smeškaš zbog toga. Kada mi daješ nove ideje za moje slike. Kada mi se čak i pridružiš u slikanju, pa onako umazani vodimo ljubav. Da, vodimo ljubav, to čak ne bih ni razlikovao od seksa da tebe nisam upoznao. Možda i to kada planiramo svakog vikenda novo putovanje vozom sa željom da se jednog dana ne vratimo. Eto, to je otprilike to ako me pitaš kada zaista znam da sam srećan. A sada idi ako hoćes, a ja ću uhvatiti voz za pizdu materinu.

Iz knjige -Efekat duge, Bojan Uzečac
 

Početak ljubavi​


Postoje neki osmesi,
meki i sneni,
što nastaju
u prvoj znatiželji

od nekog toplog i glatkog vetra
u srcu što se razbašuri,
i latice pegavog cveta
u nosu što zatreperi,

na raskršću nekom,
na pola sveta,
dok grickaš nokte.

To su oni osmesi
na tihoj, nestašnoj kiši,
kad procvetaju aprili
kao zumbuli,

i kada jedan patuljast žar
iz nekih medenih tajni,
iz nekog plišanog kutka
među sanjive usne izmili.

Zapravo, svete,
to se jedna lepa
al´ drhtava večnost
svije pod lugove trenutka i živi.

To su oni osmesi od nara
kad zvezde zapreče oko
i posle kojih se dugo, dugo ćuti
na ivici nekog plota

i nešto se sladunjavo sluti
i nešto se čarobno ne sme.

Bojan Radovanović
 
Pesma detinjstva - Peter Handke

Kad je dete bilo dete
hodalo je mašući rukama
želelo je da je potok reka,
reka ponornica,
a ova bara da bude more.

Kad je dete bilo dete,
nije znalo da je dete,
sve je imalo dušu,
i sve su duše bile Jedna.

Kad je dete bilo dete
nije imalo svoje mišljenje,
nije imalo navike,
često je sedelo prekrštenih nogu,
neprestano trčeći,
imalo je kovitlac u kosi,
i nije se kreveljilo pri fotografisanju.

Kad je dete bilo dete,
postavljalo je ova pitanja:
Zašto sam ja baš ja, a ne ti?
Zašto sam ovde, a ne tamo?
Kad je počelo vreme
i gde se prostor završava?
Da li je možda život pod Suncem
samo jedan san?
Nije li ono što vidim, čujem i osećam
samo odraz nekog Sveta pre ovog Sveta?

Ako znam da postoji zlo,
postoje li zaista i zli ljudi?
Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao
pre nego što sam postao JA,
i da jednom JA, koji sam,
više neću biti JA?

Kad je dete bilo dete,
davio ga je spanać, grašak, sutlijaš,
na pari kuvan karfiol,
a sad sve to guta,
ne samo zato što se mora.

Kad je dete bilo dete,
u tuđem se krevetu jednom probudilo,
i potom nikad prestalo.
Mnogih ljudi, tada, dobrih mu se činilo,
a danas tek par, ako je sreće.
Jasnu je sliku Raja u sebi imalo,
da li baš, pita se sad?
Kad od Ništavila vizije
i danas ga strese strah.

Kad je dete bilo dete,
igralo se sa oduševljenjem,
i sad, ima isti onaj entuzijazam,
ali samo kad je posao u pitanju.

Kad je dete bilo dete,
bilo mu je dosta jabuku da jede... hleba,
pa je tako čak i sad.


Kad je dete bilo dete,
slatke bobice bi mu ispunile šaku
baš kao što to bobice čine,
pa i sad bi.
I zeleni bi mu orah gorčinom jezik natopio,
baš kao što sad natapa,
i sa svakog bi vrha planinskog,
još višem vrhu hitao,
u svakom gradu velikom,
još većem gradu klicao,
i ništa se nije promenilo.

Za trešnjama je do najviše krošnje posegao,
sa strašću koju i danas poseduje,
ali i sramežljiv pred nepoznatima,
baš kao nekad.
Kad je prvi sneg nestrpljiv iščekivao,
na isti način kao i danas.

Kad je dete bilo dete,
bacilo je štap kao koplje,
pravo u drvo,
gde i danas podrhtava.
 
Ko mi je kriv sto stalno nosim srce sa sobom.
Mudri srce ostavljaju kod kuće, u špajzu sa teglama, zaključano i ne daju ga svakom kao ja.

Čuvajte vaše srce da ga ne potroše lažni ljudi i velike reči, jer se novo, a isto, nigde ne može pronaći, a i to takvo vam možda ne bi odgovaralo,možda ne bi bilo baš po vašoj meri, možda ne bi bilo izvajano baš za vas. Neko drugo srce žuljalo bi, jer još jedno baš takvo ne postoji i nigde se više ne proizvodi"

Iva Štrljić "Nemaš pojma koliko te volim "
 
"Roman je ogledalo, sav svet to priča. Ali šta znači čitati roman? Verujem da to znači skočiti u ogledalo. Odjednom se nađete s druge strane stakla, među ljudima i predmetima koji imaju poznat izgled. Ali oni samo izgledaju poznati u stvari, nismo ih nikad videli. Dok predmeti iz našeg sveta, sa svoje strane, ostaju napolju i postaju odrazi. Zatvarate knjigu, prekoračujete rub stakla i ponovo ulazite u ovaj naš lepi svet, i tu ponovo nalazite nekretnine, vrtove i ljude koji nemaju šta da vam kažu; ogledalo koje se preobrazilo iza vas mirno ih odražava."

Žan Pol Sartr
 
Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver
10917348_475626399257499_4555375476241118669_o.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Kami
Azbuka našeg života
6 7 8
Odgovora
186
Pregleda
1.320
Nina
Nina

Back
Top