Život pisan srcem

"Ako jaje razbije vanjska sila, život se završava. Kada ga slomi unutrašnja snaga, život počinje. Velike stvari uvijek počinju iznutra. "
~ Jim Kwik
431768605_792149176282659_2975476009206598833_n.jpg
 

ŠTA SAD?​



​

Plašim se
života koliko i smrti
otvoreno bih uvek priznao.
Bar sebi.
Ja sam tragičan junak
koji snosi krivicu unesrećivanja sebe
svega oko sebe.

​

Odrastati
ne znači biti odgovorna zrela osoba
naći pristojan posao
drugu osobu
biti samostalan.
Već znači prihvatiti
da nikada nećeš biti
glavni junak filma
sa srećnim završetkom
pored ljubavi svog života
stići do cilja.
Znači prihvatiti
da nikada neće doći svemirski brod po tebe
da te odvede u galaksiju daleko, daleko odavde.
Nećeš biti u crtanom filmu.
Možda i nećeš biti srećan.
Bar ne trajno.
Prihvatiti krug.
Život je patnja
prošarana srećnim momentima
a za te momente vredi ispaštati.
Do njih treba krvariti
laktati se, ublatnjaviti se.
Zaista vrede svega toga.

​

Ali kada stignem
do toga
plašim se jednog pitanja.
To nije pitanje egzistencije
višeg, plemenitog, naučnog, svrsishodnog.
Prosto jednostavno
stravično i jezivo pitanje
koje preseče i skida sve osmehe sa lica:
Šta sad?

stefan.stanojevic.blacksheep.rs_.jpg

Stefan Stanojević
 
Mislim na ono što je moglo biti a nije.

Na raspravu o saksonskoj mitologiji koju Beda nije napisao.
Na nezamislivo delo koje je Dante možda naslućivao,
pošto je već ispravio i poslednji stih Komedije.
Na istoriju bez predvečerja na Krstu i bez predvečerja sa kukutom.
Na istoriju bez Jeleninog lica.
Na čoveka bez očiju koje su nam omogućile Mesec.
Na pobedu Juga za tri dana Getisberga.
Na ljubav koju nismo podelili.
Na prostrano carstvo koje Vikinzi nisu želeli da osnuju.
Na basnoslovnu pticu koja je u isto vreme na dva mesta.
Na sina koga nisam imao.

Horhe Luis Borhes
 
U ovom času mnogi ljudi već su odustali od života.
Ne nerviraju se, ne plaču, samo čekaju da vreme prođe.
Ne prihvataju životne izazove, a život ih više i ne izaziva.
Tebi sad preti ta opasnost.
Odupri joj se, suoči se sa životom, ali nemoj da odustaješ.
* Paulo Koeljo
10325339_285511094944725_5438256422511573716_n.jpg
 
Ne zaboravite, da je život podeljen na periode,
isto tako kao i godina na sezone.
Svako od nas mora da proživi barem jednu surovu zimu,
pre nego što bude mogao da uživa u sunčanom letu.
I nikada ne zaboravite, da zima neće večno trajati.
* Robin Sharma
392808187_418627883845348_1222392935636414957_n.jpg
 
Kada zaboraviš nedelju – Gvendolin Bruks

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,

I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i srećna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!

Kad to zaboraviš kažem ...
I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;

U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom uglu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa razeni hleb i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.

Kažem, kad to zaboraviš ...
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,

Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...
Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.
 
  • Voli
Reactions: Tea
Na dan kada je moja majka umrla napisao sam u svoj dnevnik, "Stigla je ozbiljna nesreća mog života. "Patio sam više od godinu dana nakon smrti moje majke. Ali jedne noći, u visoravnima Vijetnama, spavao sam u kolibi u svojoj pustinji. Sanjao sam svoju majku. Vidio sam sebe kako sjedim s njom i divno smo razgovarali. Izgledala je mlado i lijepo, kosa joj je lepršala. Bilo je tako ugodno sjediti tamo i razgovarati s njom kao da nikad nije umrla. Kada sam se probudio bilo je oko dva sata ujutro, i jako sam osjećao da nikad nisam izgubio majku. Utisak da je moja majka još uvijek sa mnom bio je vrlo jasan. Tada sam shvatio da je ideja da sam izgubio majku bila samo ideja. Bilo je očigledno u tom trenutku da je moja majka uvijek živa u meni.
Otvorio sam vrata i izašao napolje. Cijelo brdo je bilo okupano mjesečinom. Bilo je to brdo prekriveno biljkama čaja, a moja koliba je bila iza hrama na pola puta gore. Šetajući polako po mjesečini kroz redove biljaka čaja, primjetio sam da je moja majka još uvijek sa mnom. Bila je mjesečina koja me miluje kao što je to često radila, vrlo nježna, vrlo slatka... Divno! Svaki put kad su mi noge dotakle zemlju znao sam da je moja majka tamo sa mnom. Znao sam da ovo tijelo nije moje već živi nastavak moje majke i mog oca i bake i djeda i prabake. Od svih mojih predaka. Ta stopala koja sam vidio kao "moja" stopala su zapravo bila "naša" stopala. Zajedno smo moja majka i ja ostavljali tragove u vlažnoj zemlji.
Od tog trenutka, ideja da sam izgubio majku više nije postojala. Sve što sam trebao uraditi je pogledati u dlan svoje ruke, osjetiti povjetarac na licu ili zemlju pod nogama da se sjetim da je moja majka uvijek uz mene, dostupna u bilo koje vrijeme.
~Thich Nhat Hanh
(Knjiga: Nema smrti, nema straha: Utješna mudrost za život

431815339_2317296165132893_6864041465050692995_n.jpg
 
Dođu tako neki trenuci u životu kad ne znaš šta se dešava, kad te neizvesnost ubija, kad ne postoji način da saznaš istinu, kad teraš loše misli od sebe a one te bude i sa njima zaspiš, kad obećavaš sebi da ako ovog puta bude sve u redu potpuno ćeš izmeniti sve ono što odavno znaš da treba da izmeniš. Kad se trudiš da se na tebi ništa ne vidi, ali te odaju podočnjaci i pritisak koji luduje. Kad te ubija nemoć i neznanje. Primiriš se i čekaš, skupljaš snagu za svaki mogući scenario, a scenarija milion u glavi. I dođu tako ti trenuci, i shvatiš da se ne pitaš mnogo, skoro ništa, pa ti jedino ostaje da digneš glavu i budeš hrabar.
Jer hrabrost ne riče uvek kao lav, ponekad je to samo umorni glasić koji kaže:
"Sutra ću pokušati ponovo".

N.a
 
“Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da se vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se nikada nisu hteli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest i okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.”

Jovan Dučić
 
  • Voli
Reactions: Tea
Volim dane kad mi dodješ, umoran sedneš na fotelju zabaciš glavu i zatvoriš oči. U tvojoj majci koja mi je do kolena došetam i pružam ti čašu omiljenog pića. Sedam na rukohvat fotelje i dok posmatram voljeno lice udišem miris tvog tela, prstom pratim liniju od kraja obrve preko slepoočnice, obraza do donje usne. Obožavam tvoje usne, bradu i rupice na obrazima... Prebacuješ mi ruku preko kolena, pričamo o nebitnim stvarima....

Volela sam dane kada mi tako dodješ
 
  • Voli
Reactions: Tea
Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeća.
Druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjiv ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prođe, bura se stiša i devojke odu kući…

Erih Marija Remark
 
  • Voli
Reactions: Tea
"Ja činim svoje, ti činiš svoje.
Ja nisam na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja,
niti si ti na ovom svetu da bi ispunjavao moja.
Ti si ti, ja sam ja, ako se nađemo, biće lepo, ako ne, ne može se ništa."
 
  • Voli
Reactions: Tea
Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jače osećam da je jaz nepremostiv.
Taj čovek je tu; ja vidim njegove jasne oči koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih. On me sluša. Šta li misli?

Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmeva mi se, osuđuje me, nalazi da sam prosečan ili glup čovek. Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi? Velika je tajna neznana misao nekog bića – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potčiniti je, ni pobediti je!

A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam! Na dnu duše, na samome dnu, čuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaći, ni ući u nj, zato što mi niko nije sličan, zato što niko nikoga ne razume.

Gi de Mopasan
 
  • Voli
Reactions: Tea
Djetinjstvo Antoana de Sent Egziperija je bilo teško – ostao je bez oca kada je imao četiri godine, sa 17 godina gubi mlađeg i jedinog brata Fransoa, a imao je još tri sestre od kojih je jedna umrla prije Drugog svjetskog rata. U jednom od najtežih životnih perioda, kad su ga lomili gubici, bolest i ratni vihor, napisao je molitvu koju bi i danas trebalo da ponavljamo sebi kad nam je teško:


“Gospode, ja ne molim ni za čudesa ni za priviđenja, već za snagu svakodnevnu. Nauči me umjetnosti malih koraka.


Načini me pažljivijim i snalažljivim, da bih se u raznolikosti svakodnevnog života zadržavao na otkrićima i iskustvima koja me uzbuđuju.


Nauči me da pravilno raspolažem vremenom svog života. Podari mi fini dar da razlikujem primarno od sekundarnog.


Ja molim za snagu uzdržanosti i mjere, da kroz život ne bih lepršao i skliznuo, već razumno planirao tok dana. Da mogu vidjeti vrhove i prostranstva i da čak ponekad nađem vremena da uživam u umjetnosti.


Pomozi mi da shvatim da iluzije nisu od pomoći. Ni sjećanje o prošlosti, ni snovi o budućnosti. Pomozi mi da budem ovdje i sada, i prihvatim ovaj trenutak kao najvažniji.


Spasi me od naivnog uvjerenja da sve u mom životu treba da bude glatko.


Podari mi jasnu spoznaju da su teškoće, porazi, padovi i neuspjesi samo prirodni, sastavni dio života, zahvaljujući kojima rastemo i sazrijevamo.


Podsjećaj me da se srce često buni sa razlogom.


Pošalji mi u pravom trenutku nekoga ko ima hrabrosti da mi kaže istinu, ali da mi je kaže s ljubavlju!


Znam da se mnogi problemi rješavaju ako se ništa ne uradi, zato me nauči strpljenju.


Ti znaš koliko je jaka moja potreba za prijateljstvom. Daj mi da budem dostojan tog najljepšeg i najnježnijeg Dara Sudbine.


Daj mi bogatu maštu, da bih u potrebnom vremenu, u potrebnom trenutku, na pravom mjestu, u tišini ili govoreći, nekome podario neophodnu toplinu.


Napravi od mene čovjeka koji zna da dopre do onih koji su zaista na dnu.


Spasi me od straha da ću nešto propustiti u životu. Ne daj mi to što ja želim, već to što mi je zaista potrebno.


Nauči me umjetnosti malih koraka.”
 
Kada smo snimali film "Ostrvo" morao sam da legnem u mrtvački kovčeg. To je strašna stvar. Četiri zida i poklopac. Ni Jevanđelja nema, ni ikonice, ničeg. Sa čime liežem? Šta sam sakupio? Znam da pišem, znam da vozim auto, znam da koristim ovo i ono. Da praštam - ne znam, da se ne nerviram - ne znam, da dajem bez žaljenja - ne znam, a naučio sam hiljadu bespotrebnih stvari. Naučili smo mnogo toga: da snimamo, fotografišemo, pišemo, da vozimo. Praštati ne znamo, žrtvovati se ne znamo, voleti ne znamo. Sve ono što će nam u večnosti trebati - ne znamo. U grobu nema džepova. Šta si sakupio u duši, sa tim ćeš ležati."

Petar Mamonov, nosilac radnje u filmu "Ostrvo"
 
Ako već moraš da gledaš vrh strele sa pogrešne strane, i ako u potpunosti zavisiš od čoveka koji drži luk, moli se da je taj čovek zao.
Jer zlo traži moć, moć nad ljudima, i on će želeti da vidi da se plašiš. Želeće da ti znaš da ćeš umreti. Likovaće.
Gledaće te kako se slamaš. Odlagaće trenutak smrti kao što neko odlaže paljenje dobre cigare.
I zato se iz petnih žila nadaj da je taj čovek zao.
Dobar čovek će te ubiti bez reči.

Teri Pračet
 
„Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu,
da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića...“

Radoje Domanović
 
Živo se biće nikada ne prilagođava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire.
Borba za život jest borba za neprilagođenost.
Živeti znači stalno biti različit.
Naši su sopstveni strahovi i osećaji ponekad snažniji od javne opasnosti.
Držeći ih u tajnosti, omogućujemo im da nas i dalje progone.
Čovek mora biti kadar izložiti na videlo nešto čega se želi rešiti, a da bi to učinio, mora najpre priznati da to nešto postoji.

Azar Nafisi
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Kami
Azbuka našeg života
6 7 8
Odgovora
186
Pregleda
1.321
Nina
Nina

Back
Top