Evo, ja sam bas nekidan dosao do pretpostavke da cu ceo zivot provesti sam... I moje misli su tekle ovako:
Prvo sam razmisljao o tome da bi bilo lepo da se moje dete osposobi zivot, makar toliko da ima novca da me smesti u staracki dom. Ne bih voleo da joj budem na teretu... Mislim, ne treba nam to - ni njoj, ni meni. S druge strane, ne prija mi ideja da umrem ispod nekog mosta... Sto se mene tice, ja bih i sad voleo da se smestim negde gde cu imati tri obroka, krevet i drugare.
Kao sto vidis, ideja o dozivotnoj samotinji dovodi do toga se covek oseca kao da nema nikakav cilj, pa smatra da mu je i zivot prosao... ceka smrt. Dakle, odmah posle ideje o sigurnom smestaju, poceo sam da planiram sahranu... Ako umrem sam, tako cu i biti sahranjen. Smestice me negde na Orlovacu, gde cu lezati za vijeki vijekov - sam kao panj u sumi. Svi ce imati nekog pored sebe, jos neko ime ce biti ispisano na granitnoj ploci - a ja ni to. I niko me nece obilaziti... Kao da nisam ni ziveo. Posto sam samosazaljiv, ni to mi se nije svidelo. Onda sam smislio, da je najbolje da saopstim roditeljima da me sahrane u selu - na porodicnoj parceli... Naravno, to im nisam saopstio, al' tako sam razmisljao. Tu, u selu, bih bio medju svojima... Kad naidje neko da obidje svoje najblize, setio bi se i mene. Oplevio bi mi grob, a mozda bih se ogrebao i za neku zapaljenu svecu... I tako, mnogo sam jos razmisljao.
Eto, vidis kako spoznaja da ce covek ostati sam do kraja zivota, utice na kreativnost i zelju da se ucini nesto samo za sebe...
Šta fali biti slobodna ženska? Sad ću da pročitam temu, da vidim koje su slabe strane...
Ne zelim ni da razmisljam o tome. :?
