Izbor postoji ali ipak u okvirima nekih granica i limita, mislim uvek možemo barem delimično uticati na našu stvarnost i barem delimično si možemo malo popraviti odredjenu situaciju to je istina ali one priče kako je sve stvar izbora i sopstvene volje i kako može sve biti po tvome i onako kako želiš samo ukoliko dovoljno to želiš je glupost, nažalost to prosto ne funkcioniše tako.
Recimo negde skoro sam čuo da su neki naučnici uz pomoć neke matematičke formule i jednačina došli do zaključka da ljudi svega oko 10% sami odlučuju o sopstvenoj sudbini a sve ostalo se dešava nekim spletom okolnosti, zavisi od spoljnjeg uticaja ili neke više sile, e sad ja kad sam to čuo mislio sam ma glupost, šta, kako samo 10%, ono znam da nije sve samo do mene ali premalo je to 10%, pa onda kad sam malo krenuo da razmišljam u tome i što sam više razmišljao o tome nekako mi je to sve više imalo smisla i nekako ta teorija sudbinicizma bila sve logičnija.
Ne znam recimo primera radi nekad sam upoznao neku devojku i ono iako mi se učinilo da bi možda nešto lepo moglo proizići iz toga ono od toga ne bi bilo ništa ili bi puklo pre nego što je i počelo, i sad tebi je žao i razmišljaš šta je krenulo po zlu, da li je to moglo ovako ili onako, da li sam možda trebao da joj kažem ono što sam rekao i šta ja znam, a onda skapiraš da zapravo nisam ništa krivo uradio, da joj ne znam nisam to rekao i da se možda nismo pokarabasili tad ono verovatno bi ona mene uhvatila za nešto drugo što sam rekao i pokarabasili bi se možda sutra ili za 5 dana i što više razmišljaš zapravo shvatiš da od toga već unapred nije bilo ništa niti je postojao i promil šanse da to uspe i da budete zajedno iz prostog razloga jer je ona takva kakva jeste i jer sam i ja takav kakav jesam i prosto nije ni moglo da ispadne drugačije, ili ne znam one priče šta bi bilo da je Pedja Mijatović 98. u Francuskoj pogodio onaj penal protiv Holandije, da bismo dobili Holandiju i prošlu dalje, pa možda i nema, vrlo moguće da je on dao taj penal da bi onda Holandjani navalili i dali nam još 2 gola do kraja, ono nikad nećemo saznati šta bi bilo kad bi bilo, ili ne znam ja šetam sam gradom i vidim neke 3 ribe sede u nekoj bašti i ja pomislim e vidiš bilo bi lepo kad bi i ja sa njima sedeo umesto što šetam sam ali onda pomislim, pa čekaj čoveče, ono šta da sedim sa njima, tu da ispijam jednu čašu soka 3 sata i da vodim neke prazne razgovore i abrove ko se sa kim smuvao ili ko je sa kim raskinuo ili da slušam tu kuknjavu kako su se smorile na poslu i šta im se dešava na poslu, pa prosto ne interesuju me te priče i takvi razgovori i da me interesuju verovatno bi već sedeo sa njima ili u sličnom društvu i na kraju skapiraš da si taj dan zapravo bio predodredjen da sam šetaš gradom (i da možda razgledaš nešto što te zanima) ili ne znam pomislim kako sam inteligentan, markantan, načitan, imam harizmu, žvaku, umem sa ljudima pa kako to da nisam recimo uspešniji i u boljoj situaciji nego što jesam ali onda skapiram da je to zato što sam ne znam inertan, lenj i da imam i neke mane koje me u tome koče jer ono što kažu Bog negde daje ali negde i uzima i to je prosto tako, tako da uticaj našeg izbora i uticaj na sopstvenu sudbinu je dosta limitiran i zapravo mnogo manji nego što mislimo i u biti nekad prosto treba prihvatiti stvari onakve kakve jesu i iz tih takvih okolnosti nastojati da izvučeš nešto pozitivno i dobro a ne po svaku cenu nastojati da menjaš okolnosti, druge ljude i da sebi taj teret prebacuješ na ledja.
