Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Где су сви ти Срби убијени у Словенију
Амерички историчар Боривоје Карапанџић, писац дела о ликвидацијама Срба у Словенији 1945. године, уручио захтев председнику Србије да се испитају гробнице побијених Срба ван Србије.
Марко Лопушина | – Када је председник Борис Тадић у септембру посетио Кливленд, упознао сам се са њим на пријему и предао му лично писмо с молбом да ургира да се из Архиве Озне објаве спискови Срба и имена стрељаних српских добровољаца у Кочевју. Тај списак побијених Срба је са собом из Словеније 1945. године однео Слободан Пенезић Крцун, шеф Озне. Моја супруга Љиљана питала је председника Тадића када ће њој да се вратити имовина, која је отета пре шест деценија у Београду. Председник Србије нам је рекао да ће “држава све то да испита, да плати или да врати”.
Овако говори амерички историчар Боривоје Карапанџић, један од најистакнутијих српских емиграната у САД, писац прве студије о ликвидацији припадника националних снага у Словенији 1945. године, која је објављена под насловом “Југословенско крваво пролеће”. Књига је објављена пре три деценије, али Боривоје Карапанџић, како нам је рекао, и даље трага за истином о гробницама Срба ван Србије, у бившим југословенским републикама.
- Комисија Владе Словеније за питање масовних гробница открила посмртне је само на Похорју остатке око 15.000 убијених особа. У Словенији има 540 масовних гробница. Пронађено је 134 скривених гробља са војницима, 79 цивилних гробља, 72 гробља гдје су сахрањени и цивили и војници. Највећи масакр Срба изведен је у месту Кочевски рог, о чему се у Србији ћути и зато врло мало зна – каже Боривоје Карапанџић.
О злочинима комуниста и партизана над припадницима српских националних снага Карапанџић је писао у својим књигама “Грађански рат у Србији 1941-45″, “Прикази из емиграције”, “Споменице српских добровољаца”, “Кочевје – Титов најкрвавији злочин” и “Југословенско крваво пролеће”. Карапанџић пише у својим књигама да је све до 1952. године, када је у ФНРЈ убијен и последњи припадник четничких јединица, трајао је обрачун Озне и Удбе са остацима националних снага у Југославији. Гро те поражене војске побијен је на Кочевју у пролеће 1945. године, када су Британци и Американци вратили Титу из Аустрије пребегле усташе, четнике, љотићевце, добровољце, белу гарду и балисте, да их Јосип Броз побије. Британски лорд Николас Бетел, сведок и аналитичар збивања у поратној Аустрији, тврдио је, помиње га Карапанџић, да је званични Лондон изручивање пребеглица из Југославије партизанима и комунистима, извео да би зауставио војно надирање Титове армије на Запад и да би пружио руку сарадње званичном Београду.
- Словенци и Хравати су, међутим, оптужили само Србе за убиства и ликвидације националиста у Словенији. Није, међутим, само Симо Дубајић, против ког је подигнута и оптужница, био одговоран као партизански официр за насилну смрт неколико хиљада ратних заробљеника и цивила. Ту одговорност носе и Тито, и Ранковић, и Кардељ, и Кидрич. Али и Слободан Пенезић, и Митја Рибичић, и Милка Планинц, који су као комесари бригада били на месту тог злочина. Они су организовали ликвидацију око 12.000 ратних заробљеника. Побијени су припадници Српског добровољачког корпуса из Србије, Срби црногорски четници, али и доста цивила који су се из Србије повлачили у време одласка Немаца. Тачан број и имена страдалих Срба се не знају, јер званични Београд скрива те податке – сматра Боривоје Карапанџић.
Према његовим тврдњама словеначка комисија још није завршила рад и планира да отвори још 19 гробница у околини Марибора и Кидричева. Хрватска је почела радове на истраживању места страдања и убистава хрватских бораца. Једино Србија у Словенији ништа не истражује.
- Колико ја знам Слободан Пенезић је као начелник Озне списак стрељаних Срба у Словенији предао у архив тајне полиције. Тај списак је потом пребачен у други архив, тачније у депо који се налази код Умке. Ја већ деценијама трагам за тим списком као историјским документом о ликвидацији српских добровољаца. Писмо које сам дао Борису Тадићу у руке, слао сам пре тога и Слободану Милошевићу, али и др Војиславу Коштуници, када су били први људи у Србији. Њих двојица ми нису никада одговорили. Надам да ће Борис Тадић и држава Србија да услишају моју молбу да се открије истина – каже Карапанџић.
И предлаже:
- Комисија за истраживање гробница страдалих у Србији, која је основана на иницијативу “Новости”, требало би да прошири своје истраживања и ван Србије. Бивша Југославија, тачније, Словенија, Хрватска, БиХ и Црна Гора су пуна гробница побијених Срба из тих крајева, али и из Србије. Сведоци из емиграције тврде да је после Другог светског рата убијено око 250.000 људи. И ако их ви живи не откопате, мртви ће из земље, кад-тад проговорити, Јер, ти побијени Срби су део српске историје коју не смемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима, те тајне гробнице ће нас стално подсећати како смо као народ, сами себи чинили зло – упозорава Боривоје Карапанџић.
ПОБИЈЕНИ ПУКОВИ
Пред налетом партизана маја 1945. године, у Аустрију су се повукла три пука Српског добровољачког корпуса, који је предводио Радослав Таталовић, четници Павла Ђуришића, које је водио мајор Васо Вукчевић, словеначки домобранци са командантом генералом Францом Кренером, тридесетак хиљада избеглица из Словеније, које је водио бискуп Рожман.
- Енглези су од 24. до 29. маја 1945. године, на превару, под изговором да их шаљу у Италију, изручили Титу све пребеглице. Превозили су их, прво камионима до Вилаха и Јесеница, а затим возовима у логор Ћент Вид код Љубљане. У Марибор је довежено 8.000 словеначких домобрана и 6.000 Срба. Ту их је посетио Слободан Пенезић – Крцун, у својству председника Комисије ДФЈ за амнестију. Боривоје Карапанџић тврди да је Пенезић заправо донео Титово наређење за ликвидацију пребеглица, које су и послате на стратиште у Кочевје – тврди Боривоје Карапанџић.
Када су враћени у Југославију српске националне снаге су прогониле јединице пет дивизија ИИИ армије, пет дивизија ИИ армије и две дивизије И армије, као и формације ИВ оперативне зоне Словеније. Међу командантима били су Иван Матија-Мачек, Макс Баће и Јово Капичић, Бошко Шиљеговић, генерали Хочевар, Коста Нађ, Петар Драпшин и Зденко Завадлов из словеначке Озне, Милан Баста, али и политички комесар Реља Савовић.
- У Кочевском рогу убијено је око 3.000 српских добровољаца, око 1.000 црногорских четника и 1.000 руских белогардејаца. Код Зиданог Моста стрељано је око 6.000 Црногораца, на челу са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем и 70 српских православних свештеника из Црне Горе. На падинама Похорја уништени су животи и 8.000 четника војводе Павла Ђуришића, који су враћени из Плиберка – пише Боривоје Карапанџић.
НЕДИЋЕВ РОЂАК
Боривоје М. Карапанџић је по образовању геометар, а по професији наставник и писац. Близак је рођак Милана Недића. Пореклом је из Ваљева, где је рођен 1921. године. Радио је бируо краљевске владе и са Српским добровољцима се 1944. године повукао у Словенију. Преживео је масакр, јер је пребегао у Италију. У избегличким логорима у Италији и Немачкој је уређивао српске новине. Са супругом је 1950. емигрирао у САД и радио као градски чиновник у Кливленду. Подигли су петоро деце, Душана, Александра, Адама, Милована, Ангелину и Зорицу. Аутор је тридесет књига и најполоднији је живи писац у дијаспори. Управо је председнику Србије поклонио своју последњу књигу “Историја Срба и СПЦ у Америци и Канади”.
Амерички историчар Боривоје Карапанџић, писац дела о ликвидацијама Срба у Словенији 1945. године, уручио захтев председнику Србије да се испитају гробнице побијених Срба ван Србије.
Марко Лопушина | – Када је председник Борис Тадић у септембру посетио Кливленд, упознао сам се са њим на пријему и предао му лично писмо с молбом да ургира да се из Архиве Озне објаве спискови Срба и имена стрељаних српских добровољаца у Кочевју. Тај списак побијених Срба је са собом из Словеније 1945. године однео Слободан Пенезић Крцун, шеф Озне. Моја супруга Љиљана питала је председника Тадића када ће њој да се вратити имовина, која је отета пре шест деценија у Београду. Председник Србије нам је рекао да ће “држава све то да испита, да плати или да врати”.
Овако говори амерички историчар Боривоје Карапанџић, један од најистакнутијих српских емиграната у САД, писац прве студије о ликвидацији припадника националних снага у Словенији 1945. године, која је објављена под насловом “Југословенско крваво пролеће”. Књига је објављена пре три деценије, али Боривоје Карапанџић, како нам је рекао, и даље трага за истином о гробницама Срба ван Србије, у бившим југословенским републикама.
- Комисија Владе Словеније за питање масовних гробница открила посмртне је само на Похорју остатке око 15.000 убијених особа. У Словенији има 540 масовних гробница. Пронађено је 134 скривених гробља са војницима, 79 цивилних гробља, 72 гробља гдје су сахрањени и цивили и војници. Највећи масакр Срба изведен је у месту Кочевски рог, о чему се у Србији ћути и зато врло мало зна – каже Боривоје Карапанџић.
О злочинима комуниста и партизана над припадницима српских националних снага Карапанџић је писао у својим књигама “Грађански рат у Србији 1941-45″, “Прикази из емиграције”, “Споменице српских добровољаца”, “Кочевје – Титов најкрвавији злочин” и “Југословенско крваво пролеће”. Карапанџић пише у својим књигама да је све до 1952. године, када је у ФНРЈ убијен и последњи припадник четничких јединица, трајао је обрачун Озне и Удбе са остацима националних снага у Југославији. Гро те поражене војске побијен је на Кочевју у пролеће 1945. године, када су Британци и Американци вратили Титу из Аустрије пребегле усташе, четнике, љотићевце, добровољце, белу гарду и балисте, да их Јосип Броз побије. Британски лорд Николас Бетел, сведок и аналитичар збивања у поратној Аустрији, тврдио је, помиње га Карапанџић, да је званични Лондон изручивање пребеглица из Југославије партизанима и комунистима, извео да би зауставио војно надирање Титове армије на Запад и да би пружио руку сарадње званичном Београду.
- Словенци и Хравати су, међутим, оптужили само Србе за убиства и ликвидације националиста у Словенији. Није, међутим, само Симо Дубајић, против ког је подигнута и оптужница, био одговоран као партизански официр за насилну смрт неколико хиљада ратних заробљеника и цивила. Ту одговорност носе и Тито, и Ранковић, и Кардељ, и Кидрич. Али и Слободан Пенезић, и Митја Рибичић, и Милка Планинц, који су као комесари бригада били на месту тог злочина. Они су организовали ликвидацију око 12.000 ратних заробљеника. Побијени су припадници Српског добровољачког корпуса из Србије, Срби црногорски четници, али и доста цивила који су се из Србије повлачили у време одласка Немаца. Тачан број и имена страдалих Срба се не знају, јер званични Београд скрива те податке – сматра Боривоје Карапанџић.
Према његовим тврдњама словеначка комисија још није завршила рад и планира да отвори још 19 гробница у околини Марибора и Кидричева. Хрватска је почела радове на истраживању места страдања и убистава хрватских бораца. Једино Србија у Словенији ништа не истражује.
- Колико ја знам Слободан Пенезић је као начелник Озне списак стрељаних Срба у Словенији предао у архив тајне полиције. Тај списак је потом пребачен у други архив, тачније у депо који се налази код Умке. Ја већ деценијама трагам за тим списком као историјским документом о ликвидацији српских добровољаца. Писмо које сам дао Борису Тадићу у руке, слао сам пре тога и Слободану Милошевићу, али и др Војиславу Коштуници, када су били први људи у Србији. Њих двојица ми нису никада одговорили. Надам да ће Борис Тадић и држава Србија да услишају моју молбу да се открије истина – каже Карапанџић.
И предлаже:
- Комисија за истраживање гробница страдалих у Србији, која је основана на иницијативу “Новости”, требало би да прошири своје истраживања и ван Србије. Бивша Југославија, тачније, Словенија, Хрватска, БиХ и Црна Гора су пуна гробница побијених Срба из тих крајева, али и из Србије. Сведоци из емиграције тврде да је после Другог светског рата убијено око 250.000 људи. И ако их ви живи не откопате, мртви ће из земље, кад-тад проговорити, Јер, ти побијени Срби су део српске историје коју не смемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима, те тајне гробнице ће нас стално подсећати како смо као народ, сами себи чинили зло – упозорава Боривоје Карапанџић.
ПОБИЈЕНИ ПУКОВИ
Пред налетом партизана маја 1945. године, у Аустрију су се повукла три пука Српског добровољачког корпуса, који је предводио Радослав Таталовић, четници Павла Ђуришића, које је водио мајор Васо Вукчевић, словеначки домобранци са командантом генералом Францом Кренером, тридесетак хиљада избеглица из Словеније, које је водио бискуп Рожман.
- Енглези су од 24. до 29. маја 1945. године, на превару, под изговором да их шаљу у Италију, изручили Титу све пребеглице. Превозили су их, прво камионима до Вилаха и Јесеница, а затим возовима у логор Ћент Вид код Љубљане. У Марибор је довежено 8.000 словеначких домобрана и 6.000 Срба. Ту их је посетио Слободан Пенезић – Крцун, у својству председника Комисије ДФЈ за амнестију. Боривоје Карапанџић тврди да је Пенезић заправо донео Титово наређење за ликвидацију пребеглица, које су и послате на стратиште у Кочевје – тврди Боривоје Карапанџић.
Када су враћени у Југославију српске националне снаге су прогониле јединице пет дивизија ИИИ армије, пет дивизија ИИ армије и две дивизије И армије, као и формације ИВ оперативне зоне Словеније. Међу командантима били су Иван Матија-Мачек, Макс Баће и Јово Капичић, Бошко Шиљеговић, генерали Хочевар, Коста Нађ, Петар Драпшин и Зденко Завадлов из словеначке Озне, Милан Баста, али и политички комесар Реља Савовић.
- У Кочевском рогу убијено је око 3.000 српских добровољаца, око 1.000 црногорских четника и 1.000 руских белогардејаца. Код Зиданог Моста стрељано је око 6.000 Црногораца, на челу са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем и 70 српских православних свештеника из Црне Горе. На падинама Похорја уништени су животи и 8.000 четника војводе Павла Ђуришића, који су враћени из Плиберка – пише Боривоје Карапанџић.
НЕДИЋЕВ РОЂАК
Боривоје М. Карапанџић је по образовању геометар, а по професији наставник и писац. Близак је рођак Милана Недића. Пореклом је из Ваљева, где је рођен 1921. године. Радио је бируо краљевске владе и са Српским добровољцима се 1944. године повукао у Словенију. Преживео је масакр, јер је пребегао у Италију. У избегличким логорима у Италији и Немачкој је уређивао српске новине. Са супругом је 1950. емигрирао у САД и радио као градски чиновник у Кливленду. Подигли су петоро деце, Душана, Александра, Адама, Милована, Ангелину и Зорицу. Аутор је тридесет књига и најполоднији је живи писац у дијаспори. Управо је председнику Србије поклонио своју последњу књигу “Историја Срба и СПЦ у Америци и Канади”.
Poslednja izmena:
te ih je stigla zasluzena kazna.
Sve se to moglo učiniti, ali šta ćeš, svi vole vlast - vlast koja im se na kraju obije o glavu.
