Casual Observer
Buduća legenda
- Poruka
- 48.599
Definicija fašizma po Umbertu Eku:
У свом есеју „Ур-фашизам“ из 1995. године, теоретичар културе Умберто Еко наводи четрнаест општих својстава фашистичке идеологије.[13] Он тврди да их није могуће организовати у кохерентан систем, али да је „довољно да један од њих буде присутан да омогући фашизму да се згруша око њега“. Он користи термин „ур-фашизам“ као генерички опис различитих историјских облика фашизма. Четрнаест карактеристика фашизма:
1. „Култ традиције“, који карактерише културни синкретизам, чак и уз ризик унутрашње противречности. Када је традиција већ откривена, не може доћи до новог учења, већ само даље тумачење и усавршавање.
2. „Одбацивање модернизма“, који рационалистички развој западне културе од просветитељства посматра као силазак у изопаченост. Еко ово разликује од одбијања површног технолошког напретка, јер многи фашистички режими наводе своју индустријску моћ као доказ виталности свог система.
3. „Култ акције ради акције“, који налаже да је акција сама по себи вредна и да је треба предузети без интелектуалне рефлексије. То је, каже Еко, повезано са антиинтелектуализмом и ирационализмом, а често се манифестује у нападима на савремену културу и науку.
4. „Неслагање је издаја“ – фашизам обезвређује интелектуални дискурс и критичко резоновање као препреке деловању, као и из страха да ће таква анализа разоткрити противречности оличене у синкретистичкој вери.
5. „Страх од разлика“, који фашизам настоји да искористи и појача, често у облику расизма или позивања на странце и имигранте.
6. „Апел на фрустрирану средњу класу“, коју застрашује економским притиском због захтева и тежњи “нижих” друштвених група.
7. „Опседнутост завером“ и стални опрез због непријатељске претње. Ово често комбинује позивање на ксенофобију са страхом од нелојалности и саботаже од стране маргинализованих група које живе у друштву (као што је „страх“ немачке елите од пословања и добробити јеврејског становништва из 1930-их; видети такође антисемитизам). Еко такође цитира књигу Пата Робертсона Нови светски поредак као истакнут пример опсесије заверама.
8. Фашистичка друштва су своје непријатеље реторички описали као „истовремено прејаке и преслабе“. С једне стране, фашисти изигравају моћ одређених непожељних елита како би код својих следбеника подстакли осећај туге и понижења. С друге стране, фашистичке вође указују на декаденцију тих елита као на доказ њихове крајње слабости пред огромном народном вољом.
9. „Пацифизам је трговина са непријатељем“, јер „живот је трајни рат“ – увек мора постојати непријатељ за борбу. И фашистичка Немачка под Хитлером и Италија под Мусолинијем радиле су прво на организовању и чишћењу својих земаља, а затим на изградњи ратних машина које су касније намеравале и које су користиле, упркос томе што је Немачка била под ограничењима Версајског споразума да не гради војну силу. Овај принцип доводи до фундаменталне контрадикције унутар фашизма: неспојивости коначног тријумфа са вечитим ратом.
10. „Презир према слабима“, који је непријатно у браку са шовинистичким народним елитизмом, у коме је сваки члан друштва супериорнији од аутсајдера на основу припадности групи. Еко у овим ставовима види корен дубоке тензије у фундаментално хијерархијској структури фашистичких политика, јер они охрабрују лидере да презиру своје потчињене, све до крајњег лидера, који држи целу земљу у покорности јер му дозвољава да њом влада силом.
11. „Свако може (да научи како) да постане херој“, што доводи до прихватања култа смрти. Како Ецо примећује, „ур-фашистички херој је нестрпљив да умре. У свом нестрпљењу, он све чешће шаље друге људе у смрт“.
12. „Мачизам“, који сублимира тежак рад перманентног рата и херојства у полну сферу. Фашисти тако држе „и презир према женама и нетолеранцију и осуду нестандардних сексуалних навика, од чедности до хомосексуалности“.
13. „Селективни популизам“ – људи, замишљени монолитно, имају заједничку вољу, различиту од гледишта било ког појединца и супериорну од ње. Како ниједна маса људи никада не може бити истински једногласна, вођа се држи као тумач народне воље (иако је заиста он једини диктира). Фашисти користе овај концепт да делегитимишу демократске институције које оптужују да „више не представљају глас народа“.
14. „Новоговор“ – фашизам користи и промовише осиромашени речник како би ограничио критичко расуђивање.
Умберто Еко
У свом есеју „Ур-фашизам“ из 1995. године, теоретичар културе Умберто Еко наводи четрнаест општих својстава фашистичке идеологије.[13] Он тврди да их није могуће организовати у кохерентан систем, али да је „довољно да један од њих буде присутан да омогући фашизму да се згруша око њега“. Он користи термин „ур-фашизам“ као генерички опис различитих историјских облика фашизма. Четрнаест карактеристика фашизма:
1. „Култ традиције“, који карактерише културни синкретизам, чак и уз ризик унутрашње противречности. Када је традиција већ откривена, не може доћи до новог учења, већ само даље тумачење и усавршавање.
2. „Одбацивање модернизма“, који рационалистички развој западне културе од просветитељства посматра као силазак у изопаченост. Еко ово разликује од одбијања површног технолошког напретка, јер многи фашистички режими наводе своју индустријску моћ као доказ виталности свог система.
3. „Култ акције ради акције“, који налаже да је акција сама по себи вредна и да је треба предузети без интелектуалне рефлексије. То је, каже Еко, повезано са антиинтелектуализмом и ирационализмом, а често се манифестује у нападима на савремену културу и науку.
4. „Неслагање је издаја“ – фашизам обезвређује интелектуални дискурс и критичко резоновање као препреке деловању, као и из страха да ће таква анализа разоткрити противречности оличене у синкретистичкој вери.
5. „Страх од разлика“, који фашизам настоји да искористи и појача, често у облику расизма или позивања на странце и имигранте.
6. „Апел на фрустрирану средњу класу“, коју застрашује економским притиском због захтева и тежњи “нижих” друштвених група.
7. „Опседнутост завером“ и стални опрез због непријатељске претње. Ово често комбинује позивање на ксенофобију са страхом од нелојалности и саботаже од стране маргинализованих група које живе у друштву (као што је „страх“ немачке елите од пословања и добробити јеврејског становништва из 1930-их; видети такође антисемитизам). Еко такође цитира књигу Пата Робертсона Нови светски поредак као истакнут пример опсесије заверама.
8. Фашистичка друштва су своје непријатеље реторички описали као „истовремено прејаке и преслабе“. С једне стране, фашисти изигравају моћ одређених непожељних елита како би код својих следбеника подстакли осећај туге и понижења. С друге стране, фашистичке вође указују на декаденцију тих елита као на доказ њихове крајње слабости пред огромном народном вољом.
9. „Пацифизам је трговина са непријатељем“, јер „живот је трајни рат“ – увек мора постојати непријатељ за борбу. И фашистичка Немачка под Хитлером и Италија под Мусолинијем радиле су прво на организовању и чишћењу својих земаља, а затим на изградњи ратних машина које су касније намеравале и које су користиле, упркос томе што је Немачка била под ограничењима Версајског споразума да не гради војну силу. Овај принцип доводи до фундаменталне контрадикције унутар фашизма: неспојивости коначног тријумфа са вечитим ратом.
10. „Презир према слабима“, који је непријатно у браку са шовинистичким народним елитизмом, у коме је сваки члан друштва супериорнији од аутсајдера на основу припадности групи. Еко у овим ставовима види корен дубоке тензије у фундаментално хијерархијској структури фашистичких политика, јер они охрабрују лидере да презиру своје потчињене, све до крајњег лидера, који држи целу земљу у покорности јер му дозвољава да њом влада силом.
11. „Свако може (да научи како) да постане херој“, што доводи до прихватања култа смрти. Како Ецо примећује, „ур-фашистички херој је нестрпљив да умре. У свом нестрпљењу, он све чешће шаље друге људе у смрт“.
12. „Мачизам“, који сублимира тежак рад перманентног рата и херојства у полну сферу. Фашисти тако држе „и презир према женама и нетолеранцију и осуду нестандардних сексуалних навика, од чедности до хомосексуалности“.
13. „Селективни популизам“ – људи, замишљени монолитно, имају заједничку вољу, различиту од гледишта било ког појединца и супериорну од ње. Како ниједна маса људи никада не може бити истински једногласна, вођа се држи као тумач народне воље (иако је заиста он једини диктира). Фашисти користе овај концепт да делегитимишу демократске институције које оптужују да „више не представљају глас народа“.
14. „Новоговор“ – фашизам користи и промовише осиромашени речник како би ограничио критичко расуђивање.
Umberto Eco
In his 1995 essay "Ur-Fascism", cultural theorist Umberto Eco lists fourteen general properties of fascist ideology.[13] He argues that it is not possible to organise these into a coherent system, but that "it is enough that one of them be present to allow fascism to coagulate around it". He uses the term "ur-fascism" as a generic description of different historical forms of fascism. The fourteen properties are as follows:- "The cult of tradition", characterized by cultural syncretism, even at the risk of internal contradiction. When all truth has already been revealed by tradition, no new learning can occur, only further interpretation and refinement.
- "The rejection of modernism", which views the rationalistic development of Western culture since the Enlightenmentas a descent into depravity. Eco distinguishes this from a rejection of superficial technological advancement, as many fascist regimes cite their industrial potency as proof of the vitality of their system.
- "The cult of action for action's sake", which dictates that action is of value in itself and should be taken without intellectual reflection. This, says Eco, is connected with anti-intellectualism and irrationalism, and often manifests in attacks on modern culture and science.
- "Disagreement is treason" – fascism devalues intellectual discourse and critical reasoning as barriers to action, as well as out of fear that such analysis will expose the contradictions embodied in a syncretistic faith.
- "Fear of difference", which fascism seeks to exploit and exacerbate, often in the form of racism or an appeal against foreigners and immigrants.
- "Appeal to a frustrated middle class", fearing economic pressure from the demands and aspirations of lower social groups.
- "Obsession with a plot" and the hyping-up of an enemy threat. This often combines an appeal to xenophobia with a fear of disloyalty and sabotage from marginalized groups living within the society (such as the German elite's "fear" of the 1930s Jewish populace's businesses and well-doings; see also antisemitism). Eco also cites Pat Robertson's book The New World Orderas a prominent example of a plot obsession.
- Fascist societies rhetorically cast their enemies as "at the same time too strong and too weak". On the one hand, fascists play up the power of certain disfavored elites to encourage in their followers a sense of grievance and humiliation. On the other hand, fascist leaders point to the decadence of those elites as proof of their ultimate feebleness in the face of an overwhelming popular will.
- "Pacifism is trafficking with the enemy" because "life is permanent warfare" – there must always be an enemy to fight. Both fascist Germany under Hitler and Italy under Mussolini worked first to organize and clean up their respective countries and then build the war machines that they later intended to and did use, despite Germany being under restrictions of the Versailles treaty to not build a military force. This principle leads to a fundamental contradiction within fascism: the incompatibility of ultimate triumph with perpetual war.
- "Contempt for the weak", which is uncomfortably married to a chauvinistic popular elitism, in which every member of society is superior to outsiders by virtue of belonging to the in-group. Eco sees in these attitudes the root of a deep tension in the fundamentally hierarchical structure of fascist polities, as they encourage leaders to despise their underlings, up to the ultimate leader, who holds the whole country in contempt for having allowed him to overtake it by force.
- "Everybody is educated to become a hero", which leads to the embrace of a cult of death. As Eco observes, "[t]he Ur-Fascist hero is impatient to die. In his impatience, he more frequently sends other people to death."
- "Machismo", which sublimates the difficult work of permanent war and heroism into the sexual sphere. Fascists thus hold "both disdain for women and intolerance and condemnation of nonstandard sexual habits, from chastity to homosexuality".
- "Selective populism" – the people, conceived monolithically, have a common will, distinct from and superior to the viewpoint of any individual. As no mass of people can ever be truly unanimous, the leader holds himself out as the interpreter of the popular will (though truly he alone dictates it). Fascists use this concept to delegitimize democratic institutions they accuse of "no longer represent[ing] the voice of the people".
- "Newspeak" – fascism employs and promotes an impoverished vocabulary in order to limit critical reasoning.
