Tomas de Torquemada

Bi2:
Nismo našli. Meni sve to pije vodu: Kolumbo je ranije pronašao Indiju, ili šta li je već mislio. Uglavnom, novi kontinent. Ako je i sam već bio pokršteni Židov, lako je mogao shvatiti muke svog naroda, ali i od njih dobiti lovu za svoje novo putovanje u cilju da ih prebaci tamo, i spasi ih. Verovatno zbog toga mu je i Izabela potpisala odobrenje za put.
Kliknite za proširenje...

Vrlo verovatno....
 
Bi2:
Hihihihihihihi...evo, Vujadinu šlagvort na njegov post da su tiranije potpomogle napredak..:lol:
Kliknite za proširenje...
После сваког рата, тираније, лошег времена и узбрдице настаје напредак, лепше време и низбрдица. Логика и доказано сваки пут кад се нешто такво десило. Циганска пословица.
 
vujadin:
После сваког рата, тираније, лошег времена и узбрдице настаје напредак, лепше време и низбрдица. Логика и доказано сваки пут кад се нешто такво десило. Циганска пословица.
Kliknite za proširenje...
Izgleda da ta ciganska poslovica ne važi za nas. Pošto je kod nas stalno nizbrdica..:roll:
 
"Kristofer Kolumbo u Americi nije našao čuvene začine iz Indije. Međutim, njegov brodski lekar, Chanca doneo je sa sobom u Evropu ljute čili papričice.Dok je Kristofer Kolumbo otkrivao Ameriku, Vasko de Gama je 1498. godine plovio prema Kalkuti i na taj način prekinuo trgovinski monopol Osmanlija. Kako je sada bio poznat plovni put za Indiju, venecijanski monopol bio je nepovratna prošlost i Lisabon je iz trgovine isključio Veneciju.Kao kontramera, 1453. godine su Turci preuzeli Carigrad kao trgovačku metropolu.Početkom ovoga stoleća je Ernan Kortes doneo zrna kakao iz Amerike, gde je on, u Meksiku takođe upoznao i vanilu kao aromatični dodatak kakau."

Kortez je rodjen tek 1485.g.
 
"Ta severna fakcija je postavila svoje ljude u Rimu da budu medju papinim ljudima. Jedan od ovih agenata je dospeo do znanja da postoji kontinent na zapadu, ili Amerika, za kojeg su glavesine u Crkvenoj hierarhiji znali u prvom veku nove ere. Ovo tvrdi jedan koji je u Vatikanu, mada su znali i pre toga. Eto ova informacija je iz Vatikana a glupi ljudi veruju da je Kristofer Kolumbo otkrio Ameriku. Ovu informaciju da su znali za Ameriku je Clement, Bishop Rimski 96. godine u novoj eri napisao u epistle ili pisanje Korintianskoj Crkvi. Severna fakcija je poslala Leif Ericssona, koji je bio sin od Eric Crvenog da plovi zapadno ali preko severnih puta, da vidi da li se isplati da uzmu ovu zemlju za sebe i da se bore protiv juzne hegemonije. Ali drugi ljudi zvani Skraelings nisu voleli da Leif bude blizu njinih teritorija i isterali su ga 1006 god. Posto je ovo bila tajna a juzna fakcija je saznala za ovo, htela je da ostavi svoje agente u severnoj teritoriji, pa su uzeli da treniraju palcenike i kulminiralo je u stvaranje Order Of The Knights Hospitallers Of St. John. Odprilike 1070 god. 1080 god su imali rat medjusobno. Pobili su se jel Gregory VII je na pritisak juzne faksije inicirao najvece papalne moci do tada. Juznajci su znali da muslimanski placenici (gusari) rade za severnu fakciju ali muslimani koji nisu radili za severnjake su poceli da iskoriscavaju priliku i Papa Urban II je promovisao prvi Crusade. U to vreme Order Of The Knights Templar je osnovan, koji je vise bio zainteresovan za ratovanje. Ovi su odredi bili najveci bankeri Evropskoj eliti koji su bili u juznim i severnim fakcijama i ovo je stvorilo problem medju vitezima iz ovih grupa."
 
Najveci doprinos Inkviziciji, Torquemada je dao uvodjenjem mucenja da bi se iznudilo priznanje. Ljudi su muceni iz dana u dan, raznim metodama, u samom zatvoru ili u sobi za mucenje, sve dok ne bi priznali, sta god se od njih tada trazilo. A onda bi bili spaljivani. Za vreme Torquemada ubijeno je vise hiljada ljudi, ukljucujuci i decu.
Inkvizitori koji su ga nasledili bili su podjednako, ili cak i suroviji od njega, ali on je postavio osnovu kroz koju je kasnije svako mogao da upraznjava svoj sadizam
 
MIRANDA TWISS

TORKEMADA, ŠPANSKI INKVIZITOR

“Gajim najdublju odanost vašem ogromnom trudu u propovedanju katoličke vere”
Papa Aleksandar VI

“U pogledu sumnji za koje je on dao dokaze, osuđuje se na mučenje koje će trajati onoliko dugo koliko bude potrebno, kako bi mogao da kaže istinu. Ukoliko tokom mučenja umre ili izgubi snagu zbog krvarenja ili kasapljenja, za to ne treba da snose krivicu inkvizitori već on, jer nije govorio istinu"



Poglavar španske inkvizicije, Tomas de Torkemada, odgovoran je za hapšenje. mučenje i smrt na hiljade nevinih Španaca. Poznat kao "crna legenda”, širio je strah kroz celu zemlju, imajući moć i uticaj koji su se mogli takmičiti sa onima monarhije kralja Ferdinanda i kraljice Izabele. Svoje institucije razvio je strastvenom nemilosrdnošću i fanatičnom okrutnošću. Obučen u strogu monašku odoru dominikanskog fratra, koščati sadista upalih očiju usmerio je svoju mržnju prema Jevrejima I jereticima, proteravši njih 300.000 iz Španiije i uništivši im zauvek živote.

Ideja o tome da onaj koji se protivi religiji treba da bude silom kažnjen, gotovo je stara koliko i samo hrišćanstvo Već 385. godine n.e. surovi car Maksim mučio je i ubio jeretika Priskilijana i neke od njegovih sledbenika U srednjem veku, od 476. godine do 1000., progoni jeretika izgleda da su prestali, ali tokom kasnijih stoleća srednjeg veka, ponovo su oživeli i bili su usavršeniji. Kada je krenuo religiozni pokret Albižana u Južnoj Francuskoj. Katolička crkva se suočila sa krizom. Zato je papa tamo morao da pošalje svoje trupe kako bi potpuno uništile jeretike, ali je uskoro shvatio da oni nisu iskorenjeni već su samo oterani u ilegalu. Tada je odlučeno da je neophodno uposliti specijalne ljude za to, i tako je prvi put došlo do papske Inkvizicije. Za taj zadatak odabran je dominikanski monaški red, red koji je propovedao protiv jeresi. Dominikanci su bili poznati kao "božji goniči". U istom periodu nastale su i prve pravne regulative protiv jeresi, i smrt spaljivanjem bila je prihvaćena kao način rešavanja sukoba sa neposlušnim jeretikom.

Već krajem trinaestog veka, papska Inkvizicija razvila je sistem dosijea i službenika, a njegova je ruka postala ozloglašena i dugačka, tako da je već samo ime Inkvizicije svim ljudima počelo da uteruje strah u kosti. Potpuno nezavisna, Inkvizicija je imala svoje zatvore, i svoje aktivnosti koje su bile obavijene tajanstvenošću. Papa je sankcionisao upotrebu mučenja 1252. godine. Inkvizitoru je bilo dozvoljeno da zadrži ono što je posedovala žrtva – sve što je imala bilo joj je oduzeto odmah po hapšenju. Odbrana nije bila dopuštena, a imena tužilaca su držana u tajnosti. Sve to su bile osobine koje su karakterisale i špansku Inkviziciju, ali ona ih je razvila do najviše moguće sadističke, savršenosti.

Sredinom četrnaestog veka, više od sto godina pre nego što će doći do pojave španske Inkvizicije, kraljevinu Kastilju razdirao je krvavi građanski rat. Jaka zajednica Jevreja bila je pretvorena u žrtveno jagnje tog rata i počeli su pogromi koje su predvodili zilotski nastrojeni hrišćanski propovednici. Nasilje je dostiglo svoj zenit 1392. godine ubistvom na stotine, možda na hiljade Jevreja. Tokom pogroma, Jevrejima je bila data šansa da pređu u hrišćanstvo. Mnogi su pristali na to, i postali su poznati kao "conversos"(preobaćenici). Ali, prevlađivalo je uverenje da oni u tajnosti i dalje praktikuju svoje obrede. Jevreji su tako izazvali sumnju, i nepoverenje, i najveći broj ljudi je verovao da su "Jevreji više njihovi susedi nego što su hrišćani." Uprkos predrasudama o njima, Jevreji su se uzdigli do uglednih položaja u kraljevskoj administraciji, civilnoj birokratiji, pa čak i u Crkvi. Rabin od Burgosa, koji se preobratio u rimokatolicizam, umro je 1390. godine kao biskup od Burgosa, papin izaslanik i tutor princa od Blada. I nije bio usamljen. U nekim velikim gradovima, Jevreji su dominirali u administraciji, i među trgovcima. I čuvar trezora kralja Ferdinanda bio je preverenik. Trojica Izabelinih sekretara bili su preverenici, baš kao i dvorski zvanični hroničar. I jedan od Torkemadinih rođenih stričeva bio je preverenik. Jevreji su se trudili đa budu među najobrazovanijim ljudima u Španiji, i kako su im rasli ugled, uspeh i bogatstvo, izazivali su zavist i neprijateljstvo. Njihovo bogatstvo biće suviše izazovno i predmet neprijateljstva Inkvizicije.

Kako je petnaesti vek odmicao, tako su klerikalni ziloti i neostvareni političari počeli da se zalažu za uvođenje inkvizitorskog sistema da bi mogli da reše "problem" preverenika. Prvi sveštenik koji je pokušao da pokrene postupke protiv njih bio je vrlo nepopularni duhovnik Alvaro de Luna. De Luni su se usprotivila dvojica biskupa jevrejskog porekla, ali je on uspeo da od pape Nikole dobije niz inkvizitorskih ovlašćenja kojima je mogao da disciplinuje visoke eklesijastičke doglavnike. Ali, Luna nikada nije dobio šansu da ta ovlašćenja i iskoristi – bio je pogubljen 1453. godine. Onda je, tokom vladavine kralja Enrikea IV, nezadovoljstvo dobilo mnogo opasniji oblik. Pod uticajem Alonsa de Spine, najučenijeg antisemite petnaestog veka, franciskanci (franjevci), naredili su uvođenje tribunala kako bi mogli da reše"jevrejski problem" koji je, očigledno, svakim danom postajao sve ozbiljniji. Ali, preverenici su imali one koji su ih podržavali, i general Fraj Alonso de Oropesa držao je govore u njihovu odbranu. Franciskanci su se ućutali – samo za izvesno vreme, ali je njihovo osećanje gorčine i dalje ostalo.

Plemstvo je bilo to koje je ponovo podstaklo nezadovoljstvo. Godine 1464. u Konkordatu iz Medine del Kampo, kralj je bio primoran da pokrene istragu o ponašanju preverenika, i da kazni svakoga ad njih ukoliko se vratio u jevrejsku veru.

Izabela je došla na presto 1465. godine, usred rasplamsanog građanskog rata. Okružili su je eklesijastici i plemići koji su je konstantno podsećali da protiv preverenika moraju da budu preduzeti koraci, kako na političkom tako i na duhovnom planu. Njihov vođa bio je dominikanski fratar Tomas de Torkemada. Ređen u Valjadolidu 1420. godine, Torkemada je bio u tom trenutku na samom vrhuncu svoje izuzetne moći. Bio je kraljičin ispovednik kada je ona bila infanta, i mrzeo je Jevreje, uprkos, ili možda baš zbog toga što je bio i sam jevrejskog porekla. Torkemadin uticaj na kraljicu bio je ogroman, i njih dvoje je delilo opsesiju – da zbrišu jeres. Što se Torkemade ticalo, pravi jeretici nisu bili ni Jevreji ni muslimani, već preverenici za koje je on sumnjao da su iskreno odani katoličkoj veri.
Priča se da je Torkemada naterao Izabelu da se zakune da će se, ako bude došla na presto, srcem i dušom posvetiti potpunom uništenju jeresi i progonu Jevreja. U vreme kada se Izabela zaklela niko nije očekivao da će se ona zaista i popeti na presto, ali je Izabela uspela, a sa njom se u visine uzneo i Torkemada.

Građanski rat se završio 1477. godine, i Izabela je otišla u Sevilju" na godinu dana, gde je sabrala nacionalni savet da bi sa njim raspravljala o reformi Crkve. Pogled na preverenike od kojih su mnogi bili vrlo moćni na dvoru, prosto je dao krila Torkemadi i Alonsu de Hohedi, zagriženom antisemiti, da samo obnove napore i osude. Ali, Izabela je oklevala, jer su najveći broj njenih savetnika i dvoranina bili Jevreji. Međutim, u sredu 18. marta 1478., sve se to promenilo. Jedan mladić, za1jubljen u mladu Jevrejku, ušunjao se u njenu kuæu i uhvatio na delu izvesni broj preverenika kako slave Seder. Sluèaj je hteo da se sve to desi u Cvetnoj nedelji. Glas da su se jeretici skupili da bi osramotili hrišćansku veru pronela se Seviljom poput plamena. Hoheda i Torkemada požurili su u dvor da kraljici ispričaju o tom nečuvenom događaju, i Izabela je najzad odlučila da preduzme neke korake. Od pape Siksta IV zatražena je papska bula (papin edikt), koja je najzad i izdata. Njom je španskim suverenima dato pravo da postave dvojicu inkvizitora koji bi trebalo da iskorene jeres u kraljevini Kastilji.

Tako je rođena španska Inkvizicija i seviljski tribunal je najzad ustoličen 7. septembra 1480. godine. Migel de Moriljo i Huan de San Martin, obojica dominikanci, bili su postavljeni na njegovo čelo, i rečeno im je da se bace na posao. Navodna konspiracija seviljskih vodećih preverenika bila je uskoro obelodanjena i 6. februara 1481. dogodio se prvi auto de fe – čin vere. Šestoro muškaraca i žena bili su spaljeni živi. Quemadero, ili mesto spaljivanja, bilo je podignuto odmah izvan gradskih zidina. U svakom od četiri ugla podignuta je velika gipsana fiigura četvorice glavnih proroka.

Kako se vest o ustanovljenju inkvizicije pročula, mnogi su preverenici pobegli iz Sevilje na selo. Inkvizicija je izdala naređenje da budu vraćeni nazad, i najveći deo tih zahteva je naišao na poslušnost, toliki je bio strah koji je tribunal ulio u 1jude. Markiz od Kadiza vratio je više od 8.000 ljudi, i inkvizicijske kule bile su prepune, pa su uhapšenici morali da budu prebačeni u veliki zamak u Trijani, izvan gradskih zidina. Uprkos tome što je kuga harala gradom, auto de fe je nastavljen bez prekidanja. Čak ni mrtvi nisu bili pošteđeni; njihove kosti bile su ekshumirane, i spaljene. Do 4. novembra, dve stotine devedeset osmoro ljudi bilo je spaljeno, a devedeset osmoro je bilo osuđeno na doživotnu robiju.
 
Četiri meseca kasnije, u februaru 1482. godine, papa je dozvolio postavljenje još sedmorice dominikanaca za inkvizitore. Jedan od njih, prior manastira u Segoviji, ući će u istoriju kao inkarnacija najstrašnije španske Inkvizicije – Tomas de Torkemada. Torkemada je pre toga bio sasvim zadovoljan svojim moćnim mestom iza prestola, ali njegova fanatična odanost religiji načinila je od njega savršenog kandidata za mesto inkvizitora. Sa podrškom Krune, počeo je da progoni preverenike jeretike. Tokom tri godine od njegovog postavljenja, tribunali Inkvizicije bili su ustanovljeni na još četiri lokacije, a do 1492. godine već su operisali u osam velikih gradova. Do tada su, međutim, već počele da pljušte pritužbe španskih biskupa pa je papa, kao odgovor na njih, objavio bulu u kojoj je iskazao svoj bes zbog toga sto je toliko mnogo "iskrenih i vernih hrišćana pod optužbom neprijatelja, suparnika, robova, bez ikakvog legitimnog dokaza bačeno u svetovne zatvore, mučeno i optuženo... što su im oduzeta dobra i posedi, i što su predati svetovnom izvršiocu na pogubljenje."

Podvlačeći da inkvizicija nije tu samo da bi se obračunavala sa preverenicima, papa je podsetio na sve ono što Inkvizicija treba da čini. Ali, odluka o tome da li da španski inkvizitori ostanu ili da budu razrešeni svog zadatka nije ležala na papi – te je bula shvaćena kao flagrantni izazov monarhiji. Kao sto se moglo očekivati, kralj Fernando i kraljica Izabela bili su besni.

Suočen sa kraljevim otporom, papa je na kraju potpuno kapitulirao. Sedamnaestog oktobra 1483. godine, objavljena je nova bula kojom je ustanovljen Consejo de la Suprema y General Inquisision (Vrhovni savet svete Inkvizicije) – koja je trebalo da funkcioniše kao vrhovni autoritet Inkvizicije. Da bi predsedavao ovim savetom, stvorena je La Suprema, nova kancelarija vrhovnog inkvizitora. Njen prvi čovek bio je Torkemada. Svi inkvizicijski tribunali kroz hrišćansku Španiju bili su sada pod jednom centralnom administracijom, sa Torkemadom na njenom čelu. Pod njegovim rukovodstvom, Inkvizicija je ubrzo dobila svoj obris, i proširila svoju aktivnost na celu zemlju. Zahvaljujući Torkemadinom slasnom pregalaštvu, oslobađajuće presude postajale su sve ređe pa je tako, od ukupnog broja ubijenih u 300 godina koliko je trajala Inkvizicija, tri četvrtine njih stradalo u prve dve decenije njenog postojanja.

Torkemada je bio opsednut idejom o čistoti porekla i izmislio je Limpresa de Sangre, odnosno dokument o čistoli krvnog porekla. Svakome ko je u sebi imao imalo jevrejske krvi bilo je zabranjeno da drži javnu kancelariju, ili je bio optužen kao jeretik. Zenit Torkemadinih aktivnosti u Kastilji dosegnut je kada je krenuo protiv visokog i vrlo poznatog prelata kaji je, desilo se, bio potomak Jevrejina. Jedna od optužbi bila je da je nesrećni biskup ad Segovije iskopao posthumno ostatke svojih predaka kako bi uništio dokaz da su oni bili sahranjeni po jevrejskom ritualu. Biskup je poslat u Rim na suđenje, i umro je kao zatvorenik u vatikanskom zamku Sent Anđelo. Torkemadine optužbe bazirale su se isključivo na njegovoj pakosti.

Tribunal je (za dve godine svog postojanja), samo u gradu Siudad spalio pedeset dvoje jeretika, i osudio 220 begunaca, a osudio je i 183 ljudi na javno kažnjavanje. Već 1485. godini. tribunal je bio premešten u Toledo, gde je prvom auto de fe-u bilo podvrgnuto skom 750 ljudi. Sa neupaljenim svećama, i okruženi razjarenom gomilom koja bi nagrnula iz okolnih mesta, optuženi su terani da kroz grad, sve do vrata katedrale, prolaze bosi i gologlavi. Jedna petina njihove svojine im je oduzeta, prognani su i iz glavnih službi. a jedino im je bilo dopušteno da nose najgrublju odeću. Uz sve to, naređeno im je da u narednih šest nedelja, svakog petka, u procesiji idu udarajući se bičem od konoplje. U drugom auto de fe -u bilo je 900 kažnjenika, a u trećem 750. Pre kraja te godine. ukupna cifra bila je 5.000. Veliki broj njih, ponekada pedesetoro dnevno, bio je spaljen, a među žrtvama bilo je i više fratara, i eklesijastičkih zvaničnika.

Torkemada je napravio priručnik sa instrukcijama u kojima je do detalja bilo razrađeno kako se može prepoznati Jevrejin koji taji svoju veru (judeopreverenik). Ljudi su bili obučeni da pomno prate preverenike, i da proveravaju da li peru ruke pre molitve, da li menjaju veš subotom, i da li kupuju u jevrejskim radnjama. Potkazivanje naveliko bilo je ohrabrivano obećanjem da će posle punog priznanja doći oproštaj, što je njih hiljade poslalo pravo u ruke omraženog tribunala. Inkvizitori su imalu dva priručnika na raspolaganju, sa temom kako raditi sa jereticima. Prvi, "Propisi kancelarije Iakvizicije za jeretičku izopačenost', bio je napisan 1324. godine. Drugi, priručnik za inkvizitore", napisao je Nikolas Ejmerih. I jedan i drugi označili su Jevreje kao naročito opasne za hrišćansko društvo, a judeopreverenike kao najopasnije. Kada bi se Torkemadina povorka smrti pojavila, gradske kapije su se otvarale, a sve gradske rezerve bile su mu stavljane na raspolaganje, dok su mu se sudije klele na vernost i obožavanje. Inkvizicija bi dolazila u grad ili u selo u redovnim vremenskim razmacima, i predstavljala bi se lokalnoj crkvi ili gradskim vlastima. Bio bi određen dan kada su svi morali da dođu, da prisustvuju posebnoj misi, i javnom čitanju "Edikta" Inkvizicije. U tom određenom danu, posle ceremonije, inkvizitor bi podigao raspeće. Od onih koji su prisustvovali misi zahtevano je đa podignu desnu ruku, da se prekrste, i da ponavljaju zakletvu da podržavaju Inkviziciju i njene sluge.

Edikt je nabrajao nekoliko jeresi, među njima i islam i judaizam, i prozivao sve one koji su zbog kršenja zakona možda bili krivi. Ukoliko bi priznali svoju krivicu u određenom roku milosti – generalno trideset ili četrdeset dana mada je Inkvizicija imala pravo da taj rok smanji što je najčešće i činila – mogli bi biti prihvaćeni kao povratnici u krilo Crkve, i bilo bi im dopušteno da odu, uz određene obaveze pokajanja. Od njih bi bilo traženo da se odreknu svakog koji je nosio istu krivicu, ali koji nije istupio. U stvari, ovo je bio krucijalni uslov da neko dobije dozvolu da se "izvuče" samo sa tom kaznom. Jer, za Inkviziciju je "preverenik koji bi izdao svoje prijatelje bio mnogo korisniji nego pečeno telo."
U Španiji, kao i svuda, ljudi su koristili Inkviziciju da poravnaju stare račune, da se konačno osvete susedima ili rođacima, i da eliminišu poslovne suparnike. Svako je mogao da opanjka svakoga, a teret odbrane padao je na pleća optuženih. Ljudi su se sve više bojali svojih suseda, svojih poslovnih saveznika, u stvari, svakoga kome su se mogli zameriti jer bi time, najčešće, stvorili lažnog svedoka protiv sebe, pa su ponekada priznavali en masse, popuštajući pred paranojom i užasom koji je Inkvizicija izazivala.
Sitne denuncijacije bile su više pravilo nego izuzetak. Kao rezultat lažnog svedočenja tokom 1480, u Kastilji je više od 1.500 ljudi bilo spaljeno na lomači, a da često nisu ni bili svesni ko ih je optužio. Takom ispitivanja, svedoci su bili anonimni, a njihova je svedočenje objavljivano bez ijednog jedinog podatka na osnovu kojeg bi se moglo naslutiti ko su oni.
Svoju energiju i podsticaj Inkvizicija je crpila iz samog naroda koji je progonila, a njena je moć proizlazila iz flagrantne eksploatacije najslabijih i najpotkupljivijih aspekata ljudske prirode. Teorijski, svaki je slučaj proučila grupa teologa – inkvizitor koji je dolazio sa strane, i najmanje još jedan iz mesta, ali je u praksi najviše ljudi već bilo uhapšeno pre nego što su njihovi slučajevi mogli da budu proučeni. Zatvori Inkvizicije bili su prepuni optuženika koji su čekali da čuju optužbe proziv sebe. i moglo se desiti da tako ostanu zatvoreni godinama a da uopšte i ne saznaju zbog čega su zatvoreni. U međuvremenu, i njima i njihovim porodicama bilo bi oduzeto sve što poseduju jer je hapšenje bilo uvek praćeno istovremenom konfiskacijom svega što je optuženi imao – svega, od kuće do šerpi i lonaca. Dok je vreme provodio u zatvoru, to što je optuženom oduzeto moglo je biti i prodato kako bi se platilo to što je u zatvoru. Kada bi najzad bio pušten, suočio bi se sa bankrotom i prosjačkim štapom. U dokumentima iz onog vremena stoji da su deca zatvorenika često umirala od gladi. Što se tiče kazni, čak i one najmilostivije mogle su da budu vrlo okrutne. Najblaža je bila "disciplina". Jeretik koji bi priznao, bio bi primoran da svake nedelje deđe u crkvu sa štapom, potpuno nag. U toku mise, u određenom trenutku, sveštenik bi snažno tukao žrtvu pred celom pastvom – zgodni interludij božanske službe. Kažnjavanje se nije na tome završavalo. Svake prve nedelje u mesecu kažnjenik bi morao da dođe u jednu kuću u kojoj bi se sretao sa drugim jereticima, i opet bi i u njoj bio tučen. Za vreme praznika, od njega bi se zahtevalo da učestvuje u procesiji i da u njoj ponovo bude bičevan. Sve je to bilo određeno kao doživotna kazna, ukoliko ga inkvizitor, koji bi ponovo došao u mesto, ne bi od nje oslobodio.

Drugi oblik kazne bio je hodočašće. Budući da se ostvarivalo peške, za to je kažnjeniku bilo potrebno više godina, a za to vreme njegova je porodica često umirala od gladi. Cilj hodočašća bili su sveti hramovi, čak u Jerusalimu. Jereticima koji bi priznali moglo je da bude određeno i da doživotno nose veliki krst žuto-narandžaste boje, našiven na prednjoj i zadnjoj strani odeće. Na taj način bi kažnjenik u društvu bio stalno izložen poniženju, ismevanju i nasilju.
 
Poslednja kazna je mogla da bude i novčana. Takve kazne ubrzo su se pretvarale u skandale, jer su inkvizitori često tražili ogromne sume novca za sebe. Inkvizicija je bila finansirana novcem i dobrima koje su uzimali od žrtava, pa su potplaćivanja i korupcija postale široko rasprostranjene. Inkvizitor Kordobe je 1499. godine bio osuđen zbog prevare i iznuđivanja novca, a i naslednik mu je vrlo brzo krenuo njegovim stopama. Uprkos svojoj zakletvi na siromaštvo, i sam Torkemada prikupio je ogromno bogatstvo za sebe.

Smrt nije imala granica – ukoliko za osuđenog ni ona nije bila dovoljna, onda bi se njegove kosti vadile iz groba da bi bile spaljene, a njegova kazna, kao i dugovi, bili bi preneti na članove njegove porodice. Ukoliko bi optuženi pokušao da pobegne bio bi spaljen na lomači, ali ako osoba koja je osuđena na jeres nije bežala, a optužbe bile sasvim dovoljno ozbiljne, onda bi bila predavana u ruke ikvizitoru. Kako nijednom inkvizitoru nije bilo važno da li je pogrešio, svaka vrsta iznuđivanja priznanja bila je korišćena. Jedan je inkvizitor tako prumetio da "nema potrebe za žurbom, jer bolovi i zatvorski uslovi često dovode do toga da se optužen predomisli". Inkvizitorima je papa odobrio da sprovode torturu, poželjno bez prolivanja krvi, a da bi hipokrizija bila veća, izmišljeni su novi načini mučenja. Ramovi, uvrtači prstiju i druga sredstva kaja su izazivala samo,,slučajna" krvarenja bila su mađu najomiljenijima. Štipaljke i druge slične igračke bile bi grejane do usijanja, tako da bi vrući metal pržio ranu. dok bi meso bilo čupano.

Postojala je i toca odnosno mučenje vodom, gde bi zatvorenik bio nalivan vodom. Postojao je i potro koji je značio da se žrtva vezuje za ram debelim kanapima koji se sve više zatežu. A postojala je i garrucha kada bi zatvorenik bio vezan za zglobove ruku, i okačen o plafon sa tegovima koji bi mu bili obešeni o zglobove nogu. Optuženog bi podizali polako, kako bi bol postajao sve neizgržljiviji, a onda bi bio naglo puštan da padne nekoiiko desetina santimetara, ali ne potpuno, čime bi se obično lomili zglobovi. Nije, naravno, bilo ništa neobično ukoliko bi prilikom takvih mučenja zatvorenik umro, a onda je uvek obznanjivano da se to desilo slučajno, a nikako posledica mučenja.

Inkrizicija ie shvatila da priznanja koja su bila iznuđivana mučenjem nisu imala veliku težinu – kada čovek ima strašne bolove, on može priznati sve što se od njega traži. Zato je od žrtava traženo da priznanje daju nekoliko dana kasnije, po završetku mučenja, kako bi bilo označeno kao priznanje dobijeno "bez prisile". Inkvizicija je naime, trebalo da optuženika podvrgne mučenju samo jednom, ali je ono nastavljano tako što je svaka sesija bila opisivana kao "prekid".

Sveštenička hipokrizija pokazivala se još jednom na delu prilikom izricanja smrtne kazne. Inkvizitori lično nisu mogli da sprovode egzekuciju, jer bi se u takvoj situaciji pokazali kao nehrišćani.
 
Umesto toga, oni su bili obavezni da prisustvuju ritualu kada god bi optuženi bio predat svetovnim vlastima koje su, umesto sveštenstva, obavljale prljavi posao. Da bi se osigurao veliki broj gledalaca, egzekucije su bile vršene za vreme verskih praznika. Osuđenik bi bio čvrsto vezan za gomilu suvog drveta, postavljenu visoko u odnosu na masu sveta kako bi se omogućio dobar pogled svima. Kada bi bio mrtav, telo bi bilo čerečeno na komade, kosti lomljene, i sve bi bilo bačeno u novopotpa1jenu vatru.

Pre nego što su se Fernando i Izabela venčali, Španija je bila podeljena zeml]a. Pod njihovom zajedničkom vladarskom rukom ujedinjena su dva kraljevstva, Aragona i Kastilja. Kralj Fernando je želeo da uvede Inkviziciju u Aragon, ali je morao da moli papu da se oslobodi postojećih sudova koji su u Aragonu bili osnovani u trinaestom veku. Budući da nikada nije bio mnogo voljan da Izabeli 1478. izda originalnu Bulu za Kastilju, papa se u početku protivio da dopusti uvođenje Inkvizicije u Aragon. Na kraju, međutim, posle mnogo prevara, podvala i lukavstava, Torkemada, kastiljanski vrhovni inkvizitor, dobio je dopuštenje da postavi inkvizitore u Aragonu, Kataloniji i Valensiji. Torkemadino postavljenje, koje je negiralo dotadašnju potpunu pravnu i konstitucionalnu razdvojenost Kastilje i Aragona, izazvalo je pravu buru u kojoj su se pored preverenika podigle na noge na stotine ljudi.

Stvorena je jaka opozicija Fernandovoj Inkviziciji, jer su se preverenici borili da budu priznati kao iskreni hrišćani. Auto de fe-i već su održavani u Kastilji i Andaluziji, a sve se više pričalo o okrutnosti inkvizitora. Aragonski i katalonski preverenici nisu uopšte sumnjali u ono što ih čeka kada Torkemada stigne, što se i obistinilo 14. aprila 1484. godine. Međutim, preverenici iz Aragona bili su dobro organizovani, bogati i moćni i, iznad svega, bili su odlučni da se ne predaju lako, i bez otpora. Najjače su se oduprli u Saragosi, glavnom gradu Aragona.

Inkvizitor Saragose bio je Pedro Arbues. Svestan da mu je život u opasnosti, nosio je ispod odeće pancir, ali četvorica uglednih preverenika među kojima je bio i dvorski nazornik i glavni rizničar Kraljevstva, unajmili su ubice i u noći 15. septembra 1485. godine, Arbues je izboden na smrt dok se molio klečeći pređ oltarom u katedrali. Kada je otkriveno ko su bile ubice, opšte raspoloženje u Saragosi se promenilo, a sa njim i u Aragonu. Arbues je proglašen za sveca, na mestu na kojem je iskrvario počela su da se dešavaju čuda, i gomila je krenula na ulice u potrazi za preverenicuna. Jednom od zaverenika odsečene su ruke i prikovane ekserima za vrata suda, posle čega je odvučen na tržnicu gde mu je odrubljena glava, gde je raščerečen, a delovi njegovog tela razvučeni su po ulicama grada. Drugi je izvršio samoubistvo u ćeliji tako što je progutao staklo od razbijene lampe, i on je prošao kroz isto kažnjavanje, izvršeno nad njegovim mrtvim telom.

Na stotine ljudi je uhapšeno i bačeno u kule Alhaferije, stare mavarske tvrđave – po njih četrdesetoro u jednoj ćeliji, lišeni najosnovnijih potreba i uslova. Više ad 200 je spaljeno, a veliki broj aragonskih preverenika palo je u ruke inkvizicije. Jedno ubistvo prema principu zub za zub pretvorilo se u čin masovnog samoubistva koji je za narednih stotinu godina uništio svaku opoziciju Inkviziciji.

Već u 1488. godini Inkvizicija se proširila po Barseloni, i sledeće godine ostrvo Majorka došlo je na red. Bekstva u okolne zemlje – posebno na jug Francuske, počela su da dobijaju razmere panike. Ali za mnoge koji su pobegli nije bilo bekstva, jer je papa Inoćentije VIII naredio susednim zemljama da ih vrate u Španiju. Na stotine njih je vraćeno, u zagrljaj Torkemade koji ih je čekao.

Od trenutka kada je stvorena, španska Inkvizicija pohlepno je bacila oči na bogatstvo koje su imali Jevreji, ali u samom početku nije mogla da ga se dokopa. Inkvizicija je bila osnovana da bi se bavila jereticima hrišćanima koji su se odrodili od osnovnih ideja vere; ona nije imala moć nad drugim religijama. Tako je veliki procenat populacije ostao izvan njene kontrole, ali bila je to situacija koja neće trajati dugo.

Već pred kraj 1480-ih, Torkemada je shvatio da najveća pretnja čistoti Rimokatoličke crkve dolazi od Jevreja i njihove vere, pa je tako Inkvizicija krenula u antisemitsku propagandu. Počelo se sa stalnim, strašnim optužbama koje su stalno ponavljane, sve dok na kraju nisu prihvaćene kao istinite. Pošto je uspela da ubedi narod, Inkvizicija je sada uputila Kruni zahtev da preduzme neophodne mere. Fernando i Izabela su se u početku protivili. Njima je bio potreban novac Jevreja za borbu kojom su želeli da povrate Granadu, poslednje uporište Mavara i islama. Izgon Jevreja će čekati sve dok se cela Španija ne bude ujedinila u katolicizmu. Kada je, međutim, Granada oduzeta Mavarima 1492. godine, religiozna strast španske Inkvizicije je mogla da zavlada. U slavljeničkom pijanstvu, nije postojao ni razlog zbog kojeg bi Jevreji bili tolerisani. Inkvizicija nije bila u stanju da ih se pre ove pobede dokopa – Jevreji nisu bili jeretici u okviru Crkve, već nevernici izvan nje i nad njima nijedan klerikalni tribunal nije imao jurisdikciju Situacija je u neku ruku bila smešna. Preverenik koji je sa nožem pod grlom bio primoran da pređe u katoličanstvo bivao je spaljivan, dok je Jevrejin, koji nile bio preobraćen, mogao da do mile volje upražnjava rituale svoje vere. Uz to, razmišljalo se u Inkviziciji, preverenike su Jevreji koji su ostali verni svojoj veri samo izazivali, i mogli prebratiti. Torkemada je morao samo da pronađe razlog da ih se otarasi. Četrnaestog novembra 1491. dve nedelje pre nego što će pasti Granada, petorica Jevreja i šestorica preverenika bili su osuđeni na spaljivanje na lomači u Avili. Osuđeni da su rapeli na krst jedno hrišćansko dete, i da su mu iščupaili srce, oni su navodno time izveli magijski ritual koji je bio smišljen đa oslabi inkviziciju i da sve hrišćane "izludi na smrt". Inkvizicija se postarala da svaki grad u Španiji čuje za taj događaj, i antisemitski bes je dostigao svoj vrhunac. Torkemada je svoju priču ispričao Fernandu i Izabeli kao dokaz o saučesništvu Jevreja i prevererika.

Čuvši žalbu Abraharna Seneora. Jevrejina sa dvora koji je pomogao oko ugovaranja njihovog braka, Fernando i Izabela su se izmigoljili iz obaveze da prognaju Jevreje. Seneor im je ponudio ogromnu količinu zlata za koje je trebalo da dobije dozvolu da Jevrej ostanu. Kada je to čuo, Torkemada je uleteo kao vetar u kraljevske prostorije, i bacio trideset srebrenjaka pred kralja i kraljicu, podsećajući ih da je Juda prodao Hrista za istu sumu i da su ga oni sada još jednom pradali.

Tridesetog marta 1492 godine, Fernando i Izabela su u svojoj većnici, u zauzetoj Alhambri, u Granadi, potpisali naredbu o proterivanju, edikt koji je u egzil oterao 200.000 lojalnih Španaca čiji su preci živeli u toj zemlji još od pradavnih vremena. Četiri meseca kasnijie, i poslednji Jevrejin je otišao, i Torkemadin životni san najzad je ostvaren. Preverenici su sada zaista bili sami. Zadatak Inkvizicije bio je sasvim lak – razgraničenje između nepreobraćenih Jevreja i preobraćenika sada je bilo potpuno jasno. Prvi su otišli u progonstvo, ostao je relativno jednostavan zadatak, da se ovi drugi primoraju da u potpunosli pređu u veru. Šest godina kasnije, Tomas đe Torkemada umro je mirno u svom manastiru u Avili, obavijen svetošću. Bio je odgovoran za hiljade mrtvih, i za izgon Jevreja iz Španije – baš kao što će Hitler 500 godina kasnije uraditi u Evropi. Torkemadu je na mestu vrhovnog inkvizitora nasledio naučnik Dijego de Desa. Izabelinom smrću 1504. godine, Inkvizicija je izgubila državnu potporu ali je ostala i dalje na snazi još narednih 300 godina. Njena poslednja žrtva, školski učitelj iz Rusafe, bio je živ spaljen 1824. godine. Inkvizicija i danas postoji, pod imenom Kongregacija za doktrinu vere. Ona i dalje ima moć da disidente katolike ućutka, i da ih ekskomunicira.

KRAJ
 
Da prilozim i ja neku slicicu:

lastscan.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nikita Kulganov
martovske demonstracije 1941. godine u somboru
Odgovora
0
Pregleda
150
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov
Сребрена
Комунистичка десрбизација Горанаца
2 3 4
Odgovora
89
Pregleda
2.126
Casual Observer
Casual Observer
S
Да ли је Дерван словенско име?
Odgovora
15
Pregleda
576
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov

Back
Top