Поново размишљајући на ову тему, размишљам о људима....
Кад неко каже да је задовољан, да му је добро, да је срећан у животу....људи то најчешће коментаришу са:''Фолира се, лаже или себе или нас! И њему је срање као и свима нама!''
Ако је неко задовољан у животу, не мора да значи да би неко други био задовољан тим истим животом. Зашто меримо све својим мерилима?
Пре пар месеци срела сам друга из детињства, који се прославио и обогатио, живи у иностранству и популаран је....
Питао ме је шта радим чиме се бавим...
Кад сам му рекла да сам завршила факс и да радим у школи, погледао ме је сажаљиво и пун (искреног) саучешћа рекао:''Па дооообро. Није то ни тако лоооше!'' :-?
Кад сам му рекла да је то оно што сам одувек желела и да сам задовољна, он је рекао:''Шта вреди кад од те ситне лове не можеш да живиш нормално!''
Кад сам му рекла да сам релативно ситуирана, да ми је та лова сасвим довољна јер сам тако навикла, погледао ме је још сажаљивије, погледом који је говорио:''Не сери. Кога фарбаш?'':|
Кад сам рекла да сам се развела, почео је да ми се извињава што је уопште питао. Рекла сам да нема потребе, да је сасвим ОК, да је то прошло давно, да имам емотивни живот иако нисам у браку.....ту сам се закопала у његовим очима.:-(
На растанку ми је пожелео да будем у много бољој ситуацији кад се следећи пут будемо видели....
Отишао је вероватно размишљајући како сам ''пала на ниске гране''.....
по његовим мерилима.:-?
Ја сам остала збуњена. Ставио ме је у ситуацију као да треба да се правдам да мени уопште није тако лоше као што он мисли, да сам задовољна, мирна, сређена...
Поставио се тако као да је све што сам ја изабрала (и факултет, и занимање, и развод, и начин живота...) уствари неки тежак и неправедан ударац судбине!
Да ли је уопште вредело да га убеђујем да је то МОЈ ЖИВОТ КОЈИ САМ САМА ИЗАБРАЛА, и да бих га сигурно мењала да сам незадовољна њиме?