Teleskop

[zainteresovana]

imaš u sebi nešto što ja nemam

imaš mudrost koja te čini ženom

oblak koji te plaši senom

a ipak ti si ta obala

kojoj može prići svaka lađa

umorna i potrganih jedara

imaš u sebi i deo mog detinjstva

mada ti se čini sasvim različito

jer pamtiš

jer ti i sada zvuk zvona

topi dušu od stoletnih zima

imaš ti imaš

neku tajanstvenu misao

ruke koje obgrle ceo svet

i dlanove na kojima raste plima

u tebi je i moj deo tuge

nemir onih koji sanjaju mirno

bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj

i putovala si tako životom

neprestano uz mene

a da me nisi ni videla ni osetila

tek si prepoznala zatvorenim očima

ovaj deo neba

koji tek treba posuti zvezdama

 

[ANA#7]

VELIKI I MALI PRINC

U cvor da se pretvorim,mogao bih,ali ko ce razumeti krik koji ne cuje niko i reci sto od sete venu u zametku.Meni je i tamo,Gospo,bilo dosta samoce.Govorim Vam iz navike.Oprezu nikad kraja.Pobegao sam u drugi svet kako bih iskoracio iz nase zajednicke price.Ni ovde nista nije kako treba.Nikako se ne uklapam u ovu tisinu iskona.Ponekad mi se ucini kako vas vidim da dolazite odeveni u haljinu od svetlosti, i kako zastajete na par koraka od mene,zacudjeni otkud ja na Vasem putu,okovan teskim lancima samoce.Za korak se uvek mimoidjemo i svako ode na svoju stranu.Da smo bar na cas zastali,pogledali se u oci,znali bismo da je to znak.Da nas Bog voli.Ali,Gospo moja,vas ni na jednom svetu nema.Ponekad mi se ucini,jer ovde je samoca tako mocna,da Vas vidim u daljini,i cini mi se tada kako mi masete i saljete znake prepoznavanja.Potrcim ka Vama,i utvara namah iscili.Tama je brza od mojih koraka.

Kome rec da kazem,kome da se ispovedim?Moj greh je samoca i cutanje koje Vi razumeli niste.Toliko sam puta zaspao u hodu.I ovaj san me je primakao vecnosti.Vaga smrti je nas hod u nepoznato merila uzduz i popreko.Koza se topila na jezicku pravednosti.Hladovinu nam je pravila bezimena ptica puna neizgovorenih reci.Hteo sam Vam tada toliko reci ono sto sam zauvek precutao.Znao sam da cete biti jedini oslonac zivotu.Zabolelo me ovoliko nerazumevanje Gospodina Slucaja...

David Jang

 

[Daringo]

Pitaš me : „Šta je ljube?“
Šapućem ti na uho : „Pišem“

U strahu da pjesma koja navire poput bujice
ne ispari, ne nestane u versama tuđih emocija,
pamtim pogled i sliku.
(Pa ne mogu sada izvaditi ovaj list papira,
razgolititi se pred svima i pokazati se.)
Riječi će doći kasnije, iste ili drugačije.
Nosit će ono isto što su nosile one tad.

A ti,
ti okrećeš leđa,
gledaš tuđe riječi,
a moje ne čuješ.
Vrište iz mene ,
iz mojih usta lebde u obliku dima
(Gandalfov brod
odlazi na svoju prvu plovidbu.)

Fokusiran na tvoj potiljak.
Vabi me.
Golica mi maštu.
Izvijaš leđa.
Osjećam te kako se nadvijaš nad mene
probijaš rukama moje kosti
i hvataš krvavo srce.

Ispijaš još jedan gutljaj vina,
(želim biti ta kapljica žućkaste tekućine,
da ti ostanem na usnama
i da me lagano poližeš jezikom)
pališ cigaretu.
Gledam te,
mirna si, umorna,
oči ti se sklapaju,
a ja još uvijek promatram kroz teleskop.

Poezija je utihnula,
listovi papira leže nabacani pored njihovih nogu,
svijetla se gase.
Više ne vidim.
Slijepac u potrazi za svojom ispjevanom slikom.
Obrisi crnog kožnog kaputa,
požurujem korak,
samo da te uspijem uhvatiti za ruku.

Pitaš me : „Ljube što ti je?“
(„Nepostojanje crnila.
Samo bjelina, toplina crvene
i spokoj plave“)
Ne odgovaram.

(n.)