Стефан Твртко, краљ Србљем и Босне

[Konan_nije_Varvarin72]

Farfajic posredno navodi i jedno dubrovacko pismo gdje se kaze za Stefana Tvrtka I da je svetopocivsi.

 

[Khal Drogo]

Занимљива расправа Дејана Дошлића.
Дејан Дошлић; Сугуби вијенац краља Стефана Твртка Котроманића : Нова интерпретација Часопис за средњовековне студије 11 (137-164)
У спојлеру издвојен део расправе на стр. 160-163

Spojler: Часопис за средњовековне студије 11 (2023) стр 160-163

У нашим старим документима налазимо сва три начина означавања државе, било да се односи на сопствену или на стране државе. Посматрајући ближе интитулације српских владара, можемо да издвојимо три модела: територијални принцип (српска земља и поморска), етнички (Срби и Грци, у првом реду) и на крају етнички + територијални (Срби + територије којим поједини господари владају).
У вријеме Српског царства, умјесто Српске земље јавља се појам Срба/Србима (Србльемь), који може да означава етничку одредницу, која је могла да буде замјенско име за територију.
У повељи цара Душана Дубровчанима, из 1349. године, српски владар каже да трговци могу слободно путовати преко његове земље, али без оружја „ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни у Угре, ни у Босну, ни у Грке“.
Наведена су три етничка имена, која означавају и Угарску, Бугарску и Ромејско царство (Византију), док Босна и Басарабина земља нису етничке јер нису на- стале као државе народа (прва је везана за територију, друга за конкретног владара). У нашој историографији још није објашњено како је, и зашто дошло до промјене у владарској интитулацији, али би она морала да буде повезана са царским достојанством и владарским програмом цара Душана. Наиме, царско звање је васељенско, базирано на идеји Рима/Римљана, која је била узор за креирање идеја о хришћанском царству. Када погледамо Хиландарску повељу Стефана Немање, или његовог сина Стефана, српски владари наводе да „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима“, док је њиховим пра- дједовима и дједовима дао да овладају српском земљом.
Овдје се запажа једно хијерархијско нијансирање, у коме су Грци цареви, а Угри краљеви, док се за Србе примјењује нижа титула великог жупа- на и само српска земља.

Модел територијалног принципа, који се изводио из српског имена, је задржан и у вријеме краљевства, док су промјене настале проглашењем царства. Код цара Душана Срби и Грци су јасно изједначени, и њима се некад придодају и Бугари, што је остало и након царског периода. Одређене царске традиције су остале, што не треба да се губи из вида, јер царска титула носи са собом одређене идеје и права, у сакралном и правном погледу. У том смислу посматрано, у интитулацијама владара након распада Царства, наводе се Срби (Србли, Срблемь, вь Срблах) и територије којом владају одређени господари, одакле изводе свој легитимитет и конкретну моћ. Твртко је краљ Србима, и влада многим земљама, од којих је Бо- сна најважнија; Лазар је кнез Србима, влада Подунављем, Стефан је деспот Србима, управља Подунављем, земљама поморским итд. Повеља Балшића Дубровчанима из 1373. године најбоље потврђује гореизнесену констатацију: у њој су господари Зете навели да „ако ко бу- де цар господин Србима, властели и свој земљи српској“ (ако тко бꙋде црь г д нь Срблемь и властеломь и всои земли српскои), они неће тражити дохо- дак од Дубровчана, али до тада ће да издају самостално повластице и привилегије за територију којом владају. 98 На основу свега написаног, треба да видимо шта је значило Твртково уздизање на краљевски ранг?

Ово питање је комплексно, јер прво треба да одредимо мјесто и значај краљевске титуле у хришћанском свијету, затим, значење појединих термина код нас, како са језичке, тако и теолошко-правне стране. Слично царској, титула краља је са собом носила одређене повољности, не само већи углед, већ шире привилегије на сакралном, а затим и правном и политичком пољу. Краљ је, прије свега, неко ко је посвећен и крунисан да би обављао краљевску функцију, која исходи од самога Бога, и област његове владавине није схватана модерним разумијевањима, већ има и „вертикално“ устројство, које се даље одражава на конкретне еле- менте владања и управљања на овом свијету.
Због тога, у нашим старим споменицима често налазимо да краљ краљује и управља престолом (српске земље, краљевства или прародитеља), како смо видјели на бројним примјерима у владарским повељама из Србије и Босне. Дакле, краљевање (kingship) се односи на саму власт, оличену у личности владара, док исти управља у земљама краљевства, заједно са властелом и/или црквеним великодостојницима.
У документима српских средњовјековних владара пракса њихове владавине најчешће је изражавана са оба глагола, што означава владара као симбол кроз који је власт као таква могућа, али и само практиковање у земљама конкретног краљевства. Из тога разлога смо указали на појам владања, као знатно апстрактније и сложеније форме власти у односу на појам земља. Потребно је да се на овом мјесту укаже како је од „краља који посједује круну“, дошло до појаве круне као врховног ауторитета, тј. устаљене „круне коју одређена личност носи“. Можда у том оквиру можемо да пронађемо настанак „краљевства босанског“, у коме је круна чинила идејну основу јединства краљевине, док је су- штинска моћ лежала у снази великаша, односно, русага босанског.

Властела је и раније имала велику моћ у Босни, и чињеница је да сво- је традиције и идеје није напуштала ни приликом уздизања њиховог владара на краљевство, али се након Тврткове смрти њена моћ конкретније конституисала кроз појам „русага“. Иако су владари и даље истицали своју везу са светородним Немањићима, и покушавали на све начине да истакну легитимитет краљевског ранга на крвном сродству са српском династијом и Твртковим чином крунисања, ипак је реалност све више излазила на површину. Она се видјела у документима страних дестинатара, упућених у Босну, за које је правна снага лежала у сабору, који суштински чини краљевство (regnum), док су одређене привилегије из Твртковог времена истицане најчешће у документима упућеним конкретним владарима.

Овим радом желимо да понудимо другачије сагледавање појма сугуби вијенац: он се односио на банску част и краљевско достојанство, којима је Твртко Котроманић био вјенчан. Као босански бан, Твртко је крунисан српском круном, да би управљао српским престолом, и тиме се банска титула на неки начин утопила у краљевску. Овдје се радило о Твртковом иницијалном чину, везаном за његову личност, његова освајања, претензије и амбиције, због чега се појам касније губи, како код њега самог, тако и код његових насљедника. Поменути вијенац је симболизовао период адаптације на ново стање, на промјену владарског ранга, тако да није представљао неку посебну доктрину која се градила међу краљевима из рода Котроманића, већ је био одраз конкретне ситуације из његовог живота и владавине. У том тренутку, нови краљ је морао да дефинише свој положај, прије свега према Дубровчанима, због тога што је потраживао светодмитарски доходак – регално право српских владара, али и ранији стонски доходак, који је исплаћиван босанским бановима од времена његовог стрица. Због тога је краљ Твртко потврдио повластице из два дијела, оне банова и раније „господе српске и рашке“, док су његови насљедници исте потврђивали заједно. Сугуби вијенац Твртко спомиње само једном, и то на почетку новог периода своје владавине, оличеног у краљевском достојанству, док се он касније више не спомиње, ни код њега, а посебно не код његових насљедника. Сматрамо да би тако значајна доктрина, макар формалне природе, била истакнута барем још једном, ако не од самог краља Твртка онда од других краљева из рода Котроманића, који су у те- шким тренуцима истицали свој краљевски положај, иницијално ба- зиран на крвној вези са светородним Немањићима.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Занимљива расправа Дејана Дошлића.
Дејан Дошлић; Сугуби вијенац краља Стефана Твртка Котроманића : Нова интерпретација Часопис за средњовековне студије 11 (137-164)
У спојлеру издвојен део расправе на стр. 160-163

Spojler: Часопис за средњовековне студије 11 (2023) стр 160-163

У нашим старим документима налазимо сва три начина означавања државе, било да се односи на сопствену или на стране државе. Посматрајући ближе интитулације српских владара, можемо да издвојимо три модела: територијални принцип (српска земља и поморска), етнички (Срби и Грци, у првом реду) и на крају етнички + територијални (Срби + територије којим поједини господари владају).
У вријеме Српског царства, умјесто Српске земље јавља се појам Срба/Србима (Србльемь), који може да означава етничку одредницу, која је могла да буде замјенско име за територију.
У повељи цара Душана Дубровчанима, из 1349. године, српски владар каже да трговци могу слободно путовати преко његове земље, али без оружја „ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни у Угре, ни у Босну, ни у Грке“.
Наведена су три етничка имена, која означавају и Угарску, Бугарску и Ромејско царство (Византију), док Босна и Басарабина земља нису етничке јер нису на- стале као државе народа (прва је везана за територију, друга за конкретног владара). У нашој историографији још није објашњено како је, и зашто дошло до промјене у владарској интитулацији, али би она морала да буде повезана са царским достојанством и владарским програмом цара Душана. Наиме, царско звање је васељенско, базирано на идеји Рима/Римљана, која је била узор за креирање идеја о хришћанском царству. Када погледамо Хиландарску повељу Стефана Немање, или његовог сина Стефана, српски владари наводе да „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима“, док је њиховим пра- дједовима и дједовима дао да овладају српском земљом.
Овдје се запажа једно хијерархијско нијансирање, у коме су Грци цареви, а Угри краљеви, док се за Србе примјењује нижа титула великог жупа- на и само српска земља.

Модел територијалног принципа, који се изводио из српског имена, је задржан и у вријеме краљевства, док су промјене настале проглашењем царства. Код цара Душана Срби и Грци су јасно изједначени, и њима се некад придодају и Бугари, што је остало и након царског периода. Одређене царске традиције су остале, што не треба да се губи из вида, јер царска титула носи са собом одређене идеје и права, у сакралном и правном погледу. У том смислу посматрано, у интитулацијама владара након распада Царства, наводе се Срби (Србли, Срблемь, вь Срблах) и територије којом владају одређени господари, одакле изводе свој легитимитет и конкретну моћ. Твртко је краљ Србима, и влада многим земљама, од којих је Бо- сна најважнија; Лазар је кнез Србима, влада Подунављем, Стефан је деспот Србима, управља Подунављем, земљама поморским итд. Повеља Балшића Дубровчанима из 1373. године најбоље потврђује гореизнесену констатацију: у њој су господари Зете навели да „ако ко бу- де цар господин Србима, властели и свој земљи српској“ (ако тко бꙋде црь г д нь Срблемь и властеломь и всои земли српскои), они неће тражити дохо- дак од Дубровчана, али до тада ће да издају самостално повластице и привилегије за територију којом владају. 98 На основу свега написаног, треба да видимо шта је значило Твртково уздизање на краљевски ранг?

Ово питање је комплексно, јер прво треба да одредимо мјесто и значај краљевске титуле у хришћанском свијету, затим, значење појединих термина код нас, како са језичке, тако и теолошко-правне стране. Слично царској, титула краља је са собом носила одређене повољности, не само већи углед, већ шире привилегије на сакралном, а затим и правном и политичком пољу. Краљ је, прије свега, неко ко је посвећен и крунисан да би обављао краљевску функцију, која исходи од самога Бога, и област његове владавине није схватана модерним разумијевањима, већ има и „вертикално“ устројство, које се даље одражава на конкретне еле- менте владања и управљања на овом свијету.
Због тога, у нашим старим споменицима често налазимо да краљ краљује и управља престолом (српске земље, краљевства или прародитеља), како смо видјели на бројним примјерима у владарским повељама из Србије и Босне. Дакле, краљевање (kingship) се односи на саму власт, оличену у личности владара, док исти управља у земљама краљевства, заједно са властелом и/или црквеним великодостојницима.
У документима српских средњовјековних владара пракса њихове владавине најчешће је изражавана са оба глагола, што означава владара као симбол кроз који је власт као таква могућа, али и само практиковање у земљама конкретног краљевства. Из тога разлога смо указали на појам владања, као знатно апстрактније и сложеније форме власти у односу на појам земља. Потребно је да се на овом мјесту укаже како је од „краља који посједује круну“, дошло до појаве круне као врховног ауторитета, тј. устаљене „круне коју одређена личност носи“. Можда у том оквиру можемо да пронађемо настанак „краљевства босанског“, у коме је круна чинила идејну основу јединства краљевине, док је су- штинска моћ лежала у снази великаша, односно, русага босанског.

Властела је и раније имала велику моћ у Босни, и чињеница је да сво- је традиције и идеје није напуштала ни приликом уздизања њиховог владара на краљевство, али се након Тврткове смрти њена моћ конкретније конституисала кроз појам „русага“. Иако су владари и даље истицали своју везу са светородним Немањићима, и покушавали на све начине да истакну легитимитет краљевског ранга на крвном сродству са српском династијом и Твртковим чином крунисања, ипак је реалност све више излазила на површину. Она се видјела у документима страних дестинатара, упућених у Босну, за које је правна снага лежала у сабору, који суштински чини краљевство (regnum), док су одређене привилегије из Твртковог времена истицане најчешће у документима упућеним конкретним владарима.

Овим радом желимо да понудимо другачије сагледавање појма сугуби вијенац: он се односио на банску част и краљевско достојанство, којима је Твртко Котроманић био вјенчан. Као босански бан, Твртко је крунисан српском круном, да би управљао српским престолом, и тиме се банска титула на неки начин утопила у краљевску. Овдје се радило о Твртковом иницијалном чину, везаном за његову личност, његова освајања, претензије и амбиције, због чега се појам касније губи, како код њега самог, тако и код његових насљедника. Поменути вијенац је симболизовао период адаптације на ново стање, на промјену владарског ранга, тако да није представљао неку посебну доктрину која се градила међу краљевима из рода Котроманића, већ је био одраз конкретне ситуације из његовог живота и владавине. У том тренутку, нови краљ је морао да дефинише свој положај, прије свега према Дубровчанима, због тога што је потраживао светодмитарски доходак – регално право српских владара, али и ранији стонски доходак, који је исплаћиван босанским бановима од времена његовог стрица. Због тога је краљ Твртко потврдио повластице из два дијела, оне банова и раније „господе српске и рашке“, док су његови насљедници исте потврђивали заједно. Сугуби вијенац Твртко спомиње само једном, и то на почетку новог периода своје владавине, оличеног у краљевском достојанству, док се он касније више не спомиње, ни код њега, а посебно не код његових насљедника. Сматрамо да би тако значајна доктрина, макар формалне природе, била истакнута барем још једном, ако не од самог краља Твртка онда од других краљева из рода Котроманића, који су у те- шким тренуцима истицали свој краљевски положај, иницијално ба- зиран на крвној вези са светородним Немањићима.

Odlično, drago mi je da je neko primetio ako ko bude car Srbljem i gospodar Srpskoj zemlji. O tome sam mnogo puta pisao.

@Casino Royal @RickRoss @Brđanin @sumljiv_tip @АнаиванГорд @Kotromanicev sin @Bajo Pivljanin

 

[АнаиванГорд]

Odlično, drago mi je da je neko primetio ako ko bude car Srbljem i gospodar Srpskoj zemlji. O tome sam mnogo puta pisao.

@Casino Royal @RickRoss @Brđanin @sumljiv_tip @АнаиванГорд @Kotromanicev sin @Bajo Pivljanin

Мислим да се под тим краљевским венцем треба узети и статус који он међународно доноси. Ако ја то папино дељење круна добро разумем, те краљевине нису неке територије које служе за кусур међу државама већ устаљене и непромењљиве територије. Мислим да је под тај шињел Твртко заклонио Босну.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Занимљива расправа Дејана Дошлића.
Дејан Дошлић; Сугуби вијенац краља Стефана Твртка Котроманића : Нова интерпретација Часопис за средњовековне студије 11 (137-164)
У спојлеру издвојен део расправе на стр. 160-163

Spojler: Часопис за средњовековне студије 11 (2023) стр 160-163

У нашим старим документима налазимо сва три начина означавања државе, било да се односи на сопствену или на стране државе. Посматрајући ближе интитулације српских владара, можемо да издвојимо три модела: територијални принцип (српска земља и поморска), етнички (Срби и Грци, у првом реду) и на крају етнички + територијални (Срби + територије којим поједини господари владају).
У вријеме Српског царства, умјесто Српске земље јавља се појам Срба/Србима (Србльемь), који може да означава етничку одредницу, која је могла да буде замјенско име за територију.
У повељи цара Душана Дубровчанима, из 1349. године, српски владар каже да трговци могу слободно путовати преко његове земље, али без оружја „ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни у Угре, ни у Босну, ни у Грке“.
Наведена су три етничка имена, која означавају и Угарску, Бугарску и Ромејско царство (Византију), док Босна и Басарабина земља нису етничке јер нису на- стале као државе народа (прва је везана за територију, друга за конкретног владара). У нашој историографији још није објашњено како је, и зашто дошло до промјене у владарској интитулацији, али би она морала да буде повезана са царским достојанством и владарским програмом цара Душана. Наиме, царско звање је васељенско, базирано на идеји Рима/Римљана, која је била узор за креирање идеја о хришћанском царству. Када погледамо Хиландарску повељу Стефана Немање, или његовог сина Стефана, српски владари наводе да „Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима“, док је њиховим пра- дједовима и дједовима дао да овладају српском земљом.
Овдје се запажа једно хијерархијско нијансирање, у коме су Грци цареви, а Угри краљеви, док се за Србе примјењује нижа титула великог жупа- на и само српска земља.

Модел територијалног принципа, који се изводио из српског имена, је задржан и у вријеме краљевства, док су промјене настале проглашењем царства. Код цара Душана Срби и Грци су јасно изједначени, и њима се некад придодају и Бугари, што је остало и након царског периода. Одређене царске традиције су остале, што не треба да се губи из вида, јер царска титула носи са собом одређене идеје и права, у сакралном и правном погледу. У том смислу посматрано, у интитулацијама владара након распада Царства, наводе се Срби (Србли, Срблемь, вь Срблах) и територије којом владају одређени господари, одакле изводе свој легитимитет и конкретну моћ. Твртко је краљ Србима, и влада многим земљама, од којих је Бо- сна најважнија; Лазар је кнез Србима, влада Подунављем, Стефан је деспот Србима, управља Подунављем, земљама поморским итд. Повеља Балшића Дубровчанима из 1373. године најбоље потврђује гореизнесену констатацију: у њој су господари Зете навели да „ако ко бу- де цар господин Србима, властели и свој земљи српској“ (ако тко бꙋде црь г д нь Срблемь и властеломь и всои земли српскои), они неће тражити дохо- дак од Дубровчана, али до тада ће да издају самостално повластице и привилегије за територију којом владају. 98 На основу свега написаног, треба да видимо шта је значило Твртково уздизање на краљевски ранг?

Ово питање је комплексно, јер прво треба да одредимо мјесто и значај краљевске титуле у хришћанском свијету, затим, значење појединих термина код нас, како са језичке, тако и теолошко-правне стране. Слично царској, титула краља је са собом носила одређене повољности, не само већи углед, већ шире привилегије на сакралном, а затим и правном и политичком пољу. Краљ је, прије свега, неко ко је посвећен и крунисан да би обављао краљевску функцију, која исходи од самога Бога, и област његове владавине није схватана модерним разумијевањима, већ има и „вертикално“ устројство, које се даље одражава на конкретне еле- менте владања и управљања на овом свијету.
Због тога, у нашим старим споменицима често налазимо да краљ краљује и управља престолом (српске земље, краљевства или прародитеља), како смо видјели на бројним примјерима у владарским повељама из Србије и Босне. Дакле, краљевање (kingship) се односи на саму власт, оличену у личности владара, док исти управља у земљама краљевства, заједно са властелом и/или црквеним великодостојницима.
У документима српских средњовјековних владара пракса њихове владавине најчешће је изражавана са оба глагола, што означава владара као симбол кроз који је власт као таква могућа, али и само практиковање у земљама конкретног краљевства. Из тога разлога смо указали на појам владања, као знатно апстрактније и сложеније форме власти у односу на појам земља. Потребно је да се на овом мјесту укаже како је од „краља који посједује круну“, дошло до појаве круне као врховног ауторитета, тј. устаљене „круне коју одређена личност носи“. Можда у том оквиру можемо да пронађемо настанак „краљевства босанског“, у коме је круна чинила идејну основу јединства краљевине, док је су- штинска моћ лежала у снази великаша, односно, русага босанског.

Властела је и раније имала велику моћ у Босни, и чињеница је да сво- је традиције и идеје није напуштала ни приликом уздизања њиховог владара на краљевство, али се након Тврткове смрти њена моћ конкретније конституисала кроз појам „русага“. Иако су владари и даље истицали своју везу са светородним Немањићима, и покушавали на све начине да истакну легитимитет краљевског ранга на крвном сродству са српском династијом и Твртковим чином крунисања, ипак је реалност све више излазила на површину. Она се видјела у документима страних дестинатара, упућених у Босну, за које је правна снага лежала у сабору, који суштински чини краљевство (regnum), док су одређене привилегије из Твртковог времена истицане најчешће у документима упућеним конкретним владарима.

Овим радом желимо да понудимо другачије сагледавање појма сугуби вијенац: он се односио на банску част и краљевско достојанство, којима је Твртко Котроманић био вјенчан. Као босански бан, Твртко је крунисан српском круном, да би управљао српским престолом, и тиме се банска титула на неки начин утопила у краљевску. Овдје се радило о Твртковом иницијалном чину, везаном за његову личност, његова освајања, претензије и амбиције, због чега се појам касније губи, како код њега самог, тако и код његових насљедника. Поменути вијенац је симболизовао период адаптације на ново стање, на промјену владарског ранга, тако да није представљао неку посебну доктрину која се градила међу краљевима из рода Котроманића, већ је био одраз конкретне ситуације из његовог живота и владавине. У том тренутку, нови краљ је морао да дефинише свој положај, прије свега према Дубровчанима, због тога што је потраживао светодмитарски доходак – регално право српских владара, али и ранији стонски доходак, који је исплаћиван босанским бановима од времена његовог стрица. Због тога је краљ Твртко потврдио повластице из два дијела, оне банова и раније „господе српске и рашке“, док су његови насљедници исте потврђивали заједно. Сугуби вијенац Твртко спомиње само једном, и то на почетку новог периода своје владавине, оличеног у краљевском достојанству, док се он касније више не спомиње, ни код њега, а посебно не код његових насљедника. Сматрамо да би тако значајна доктрина, макар формалне природе, била истакнута барем још једном, ако не од самог краља Твртка онда од других краљева из рода Котроманића, који су у те- шким тренуцима истицали свој краљевски положај, иницијално ба- зиран на крвној вези са светородним Немањићима.

Još uveknisam sa detaljnom pažnjom iščitao celi rad, a voleo bih da čujem i u narednim godinama odgovore i kritike odgovarajućih stručnjaka pre nego što bih decidnije zauzeo neki stav po dotičnom pitanju.

Ovako, na prvi pogled: suštinska hipoteza koju je Došlić izneo deluje uverljivo. Pojam sugubi vijenac se odista javlja samo tada, u početku. Ne postoje nikakvi ukazatelji da je bilo došlo do nekakve personalne unije, pa čak ni realne unije između Bosne i Srbije. Ne može se situacija porediti ni sa primerom odnosa Ugarske i Hrvatske, u kojoj jedan novostečeni deo zadržava (ili možda bolje rečeno, pod kasnijim uslovim razvija) izvesne oblike državnosti, u formi majušne državice pridružene nekoj drugoj.

Ništa od toga nemamo u slučaju Bosanskog kraljevstva (ili, kako neko ponekad voli da kaže, Srpskog kraljevstva u Bosni). Ne postoji neka statusna podela unutar države pod dinastijom Kotromanića. Još ću dosta porazmisliti, nije mi baš u svim tačkama Došlić ni skroz jasan, ali mogu reći da je dosta maestralno i možda po prvi put uopšteno ikada u istoriografiji objasnio suštinu pojma sugubog vjenca, te da to ne predstavlja državne tradicije bosanske i srpske države, već fuziju institucija bosanskog banstva i srpske kraljevske krune.

Maestralno objašnjeno, uz dosta temeljno poznavanje srednjovekovne diplomatike, čemu je Došlić očigledno dosta vremena posvetio.