Mi imamo jedan vrlo krupan problem ovde sa nasleđem istoriografije iz XIX stoleća. Ona se itekako oseća i u hrvatskim krugovima koji pokušavaju interpretirati neke stvari čak je i dan-danas široko rasprostranjena.
Tu je problem u tome što najnovija naučna saznanja vrlo slabo prodiru u javnost. Školske udžbenike ne piše struka, već vrlo striktno politika i oni ne prate naučne tokove već su vrlo konzervativno, učaureni u neke zaostavštine procesa iz vremena konstituisanja nacija, tj. u pravom smislu epohe nacionalnog romantizma. S druge strane kad odete na fakultet, kad zađete u biblioteke, može se videti sa stanje stoji sasvim drugačije, ali ono neće u široj javnosti zaživeti jerbo po prilici stvari ona kasni jedno 100-njak godina sa njom. Pa i ne samo to, nego se pojedinci koji se izbore za nešto prostora u mejnstrimu i koji se za upravo to zalažu, odmah bivaju prepoznati kod dela javnosti, zapravo otpisani, kao neko ko 'sa prikrivenom agendom' tobože priča to što priča i, kao što smo već puno puta do sada videli na primeru komentara Urvana Hroboatosa, ne razmatraju se uopšte nikakvi argumenti već se ide za taktikom ad hominem, pa se dotične ličnosti otpisuju kao nekakvo tobože nasleđe Jugoslavije, kao nekakvi krajnji levičari, soroševci; kao nacionalni izdajnici koji koriste medijski prostor radi razgradnje nacionalnog identiteta; autošovinisti, itd...
Ali šta je suština; od vremena Sakcinskog do današnjeg dana bilo je vrlo važno pokušati napraviti nekakav primordijalni, etnički kontinuitet, da bi se na tom kontinuitetu mogao izgrađivati stub hrvatskog nacionalnog mitosa. To uključuje i interpretiranje drugih pojmova; selektivno tumačenje nekih rečnika i slično, kako bi, kao što je jedan forumaš vrlo dobro primetio, sve ispalo kao sinonim za hrvatski etnonim - i slovensko ime i našinsko i dalmatinsko i ilirsko i bunjevački i šokačko i bosansko, pa čak i srpsko (da, postojalo je čak nekoliko stručnjaka pilarovskog tipa koji su tvrdili da spomeni srpskog imena označavaju pokrajinsko poreklo Hrvata iz Srbije, dakle srbijanskih Hrvata).
A šta je stvarna istina? To je da je sve to anahronizam i ne mogu se tek tako prevoditi pojmovi, jedno to uopšte nije osavremenjavanje, već zaostavština jedne prakse čiji je osnov politička motivacija, da ne kažem i prava propaganda, u svrsi nacionalnog inženjeringa. I to, naravno, nije specifikum ni samo hrvatske sredine; ima toga i kod Srba. Dovoljno je pogledati koliko su korišćeni izvori od strane Andrije Veselinovića i drugih u vreme crnogorskog referenduma 2006. godine, pa da se vidi kako u tekstu piše stoji da su to Srbi, a vi odete onda u sam izvor i pročitate da piše Dalmatini. Ili je tako dolazilo do nekih galimatijasa kojima bi kada u izvoru piše Srbi i Tribali (pri tome se ovo potonje potpuno nedvosmisleno odnosilo na Dukljane) onda svi listom prevode to kao Srbi i Srbi, i to još komentarišu kako nikome nije jasno zbog čega je do toga došlo. Dakle, može se videti čak i na ovom forumu kako neki guraju te zastarele i realno neutemeljene interpretacije, pa tako npr. uzmu neko dokument u kojem piše srpsko ime na ćirilici, a onda slovensko u latinskom prevodu ili varijanti, pa to pokušavaju zloupotrebiti kako bi dokazali da su ta dva imena sinonimna.
Sve to nema veze sa istorijom, već sa političkim tendencijama tj. pokušajima instrumentalizacije (bez realne osnove) nekih fakata iz istorije radi realizacije nekih političkih zahteva (npr. relativna zabluda da će se na predstojećem popisu stanovništva neki Crnogorac izjasniti kao Srbin ako vidi da negde piše da je još Ana Komnina navodno Dioklićane smatrala Srbima
). Tako i sve ove hrvatske priče o ilirskom imenu, svakako i o Dubrovniku, predstavljaju svojevrsni relikt nekog prošlog doba, a ljudi koji kao papagaji ponavljaju re podatke jednostavno to čine zato što su indoktrinisani, najprostije rečeno, odnosno ne znaju za drugačije.
