Вести из старог Православља
Богомоља у злогласној тамници
У време оно када су Срби на Косову изгубили царство и турска сила отворила себи врата према средњој и западној Европи, у свим већим и стратегијским местима северно од Саве и Дунава почеле су се градити и тврђаве и утврђења ради одбране Европе од турске најезде.
У то време у питомој банатској равници у тада познатом насељеном месту Великом Бечкереку, данас Зрењанину, на месту где је некада постојало праисторијско насеље и утврђење, подигнута је тврђава са још до данас довољно неиспитаним подземним лавиринтима.
Но као што су све тврђаве и утврђења падала под ударима фанатизоване турске силе, тако је и 1551. године пала и бечкеречка тврђава. У близини новоосвојене тврђаве Турци подижу џамију, а од улазног дела неиспитаног подземног лавиринта стварају злогласну бечкеречку тамницу у коју су бацали Србе, који су бранили своја огњишта и супротстављали се турској сили.
Време је 1699. године разорило тврђаву у Бечкереку. Време је 1717. године однело Турке из Баната, а 1900. године порушило џамију у Бечкереку, али неиспитани подземни лавиринти са злогласном тамницом остали су до данас као сведочанство једног тужног, тешког и болног времена кроз које је прошао српски народ у Банату.
Сви сужњи који су за време турског освајања, владавине и робовања, а касније за време мађарске буне 1848. године били осуђивани на затвор и сужањство, само зато што су волели своју веру, своје лепо српско име и своју златну слободу и за те идеале оставили своје мученичке кости у неиспитане подземне лавиринте злогласне тамнице, нису ни слутили да ће једнога дана од злогласне тамнице постати православна богомоља у којој ће се уносити топле и усрдне молитве Богу за здравље живих и покој душа свих умрлих.
То се десило 1922. године. Те године после Првог светског рата, православни Руси, који су тражили кутак где ће се молити Богу, нашли су уточиште у великом Бечкереку. Промислом Божијим доведени су пред стара, гвоздена врата, злогласне бечкеречке тамнице. Бол и туга за далеком домовином, приковали су их за овај болан и тужан кутак српске народне историје. Са страхом и вером они отварају тешка тамничка врата и са побожношћу улазе у црне тамничке лавиринте, мемљиве и обрасле у лишај и маховину. Са мислима и сећањем на прве хришћанске мученике они доносе одлуку да овде на мукама, сузама, молитвама и костима Срба заточеника заснују своју богомољу.
И није дуго потрајало да од злогласне бечкеречке тамнице постане богомоља. Са љубављу и одушевљењем приступило се послу. Пошто су тамнички сводови били ниски, то се морао под продубити. Овом приликом, а нарочито у продужном подземном лавиринту, нађени су људски костури оних који су ко зна када у тамници умирали. По чишћењу извршена је адаптација. Продужни део подземног лавиринта, на месту где се сада налази горње место, у олтару, затворен је и издвојен од богомоље. Ови подземни лавиринти пружају се далеко испод темеља некадашње тврђаве, а сада зграде Скупштине општине, такозване жупанијске зграде, па даље испод корита Бегеја до незнано куда.
У злогласну тамницу, сада новоопремљену богомољу уноси се часна трпеза, иконостас, свете утвари и сасуди. Богомоља се освећује и у таквој, освећеној богомољи, некада злогласној тамници, служи се света литургија, приноси се бескрвна жртва и свршавају се свете тајне, ево, већ скоро 50 година све до данашњих дана.
Богомоља у злогласној бечкеречкој тамници у истини је мали храм, који нас подсећа на богомоље и храмове које су први хришћани стварали у мрачним катакомбама у времену од I до III века. И зато није чудо што се сваки верник у овој богомољи, испод огромних сводова, дебелих стубова и малих тамничних прозорчића, осећа и доживљава ону молитвеност коју су имали први хришћани, који су се сакупљали и молили у мрачним и мемљивим катакомбама старог Рима.
Протојереј Милош А. Поповић
(Православље – новине Српске Патријаршије, година II, број 25, Београд, 28. март 1968. године, страна 8.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1079/tekst/bogomolja-u-zloglasnoj-tamnici/print)