Baby Kate
Aktivan član
- Poruka
- 1.847
:shock:Mica Kubura:
-
- Popularno:
- Da li je Srbija 1918. osvojila ili...
- Žene u Srbiji imaju najmanje grudi u...
- Deset boljki koje leči rakija
- Da li je Drazi mesto na fresci?
- Дражи Михаиловићу није место на фресци...
- Blockchain glasanje
- Vizuelno lepa kita
- Dokle da cela Srbija finansira Beograd?
- Политичка превирања из дана у дан...
- Da li je blam da muškarci piju koktel u...
- stanje
Chan Shaolin Si
Primećen član
- Poruka
- 994
Baby Kate:
stvarno ima raznih glisera na forumu.
D
Doc
Gost
Pozdrav iz Hrvatske!
Prvo da rasčistimo par stvari!Rat je bio i bilo je sranja.Srbi jesu napali nas i ratovali su po cijeloj Hrvatskoj i radili su razna sranja.Ja to znam iz prve ruke jer sam pod granatama bez struje i s malo vode proveo 1.5 godina,pa vas molim da se onekim stvarima ne priča olako.Naravno treba priznati da je i s naše strane bilo sranja i to velikih za koje nema opravdanja.
E a što se tiče Bosne Srbi su tamo imali sreću što smo se mi i Muslimani posvađali inače bi smo vas izbacili iz bosne u roku od godine dana.A 95 da naša glupa vlast nije slušala amere i zaustavila prodor naše vojske razbili bi smo vas.
E i što se tiče povijesti treba priznati da smo nekad davno bili puno bliži jedni drugima i to kad vam je Tomislav pomogao u borbi protiv Bugara a bome dio srba bio je uz nas kad je trebalo rušiti monarhiju!Dakle ima toga dosta! :wink: Toliko od mene pa se čujemo narode! Puno pozdrava!
Prvo da rasčistimo par stvari!Rat je bio i bilo je sranja.Srbi jesu napali nas i ratovali su po cijeloj Hrvatskoj i radili su razna sranja.Ja to znam iz prve ruke jer sam pod granatama bez struje i s malo vode proveo 1.5 godina,pa vas molim da se onekim stvarima ne priča olako.Naravno treba priznati da je i s naše strane bilo sranja i to velikih za koje nema opravdanja.
E a što se tiče Bosne Srbi su tamo imali sreću što smo se mi i Muslimani posvađali inače bi smo vas izbacili iz bosne u roku od godine dana.A 95 da naša glupa vlast nije slušala amere i zaustavila prodor naše vojske razbili bi smo vas.
E i što se tiče povijesti treba priznati da smo nekad davno bili puno bliži jedni drugima i to kad vam je Tomislav pomogao u borbi protiv Bugara a bome dio srba bio je uz nas kad je trebalo rušiti monarhiju!Dakle ima toga dosta! :wink: Toliko od mene pa se čujemo narode! Puno pozdrava!
Sturmgeist
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
Prvo, neko je postavio pitanje da li smo mi uopste Srbi? Njemu dajem sledeci odgovor, mada ni ja nisam neki vajni poznavalac istorije, ali cituckam po malo: po najnovijim genetskim istrazivanjima, Hod Srba je prisutno oko 8% turskih gena, i oko 13,5%(!!!) slovenskih. Neko ce postaviti pitanje zasto je to tako, i ko smo mi onda. Postoje hipoteze, sada vec sve vise sa realnim osnovama, da su Srbi, u stvari danasnji Srbi, preciznije receno, potomci Pelazga, Sarmata, Tracana, Ilira, i ostalih starosedelaca Balkana. Srednjovekovni, pravi Srbi, nisu bili crni, kao sto smo mi sada, vec plavi i ridji, po vecini hronika. To su bili pravi Sloveni, a pod uticajem njihove najezde starosedeoci su se povukli duboko u planine. Posle dolaska Turaka na ove prostore, Srbi starosedeoci se povlace u Ugarsku, preko Save i Dunava, a na pusta polja sa planina silaze potomci starosedelaca, i mesaju se sa ostakom Srba. Potvrdjeno je da najvise slovenskih, tj. cistih srpskih gena imaju stanovnici u Panonskoj niziji, Srbi u Slavoniji i Srpskoj Vojvodini.
Dakle, gospodo Pelazgi, dobro dosli u novo poglavlje istorije. :wink:
Drugo, prema teoriji o rasnom tipu Jovana Cvijica, Srbi, tj.mi Srbi danasnjice, pripadaju dinarskom tipu, koji ne trpi vlast, i nije slozan. Ocito je zasto smo onda mi toliko drcni, za razliku od, recimo, Hrvata, koji pripadaju alpskom tipu, pri cemu mislim na prave Hrvate, severozapadno od Zagreba, jer su to jedini pravi pripadnici hrvatskog naroda, dok su ostali potomci pounijacenih i pokatolicenih Srba.
Trece, sto se tice poturica, samo da se zna, sta je rekao najveci pisac sa prostora Bosne, Mesha Selimovic:
""Ја сам српски писац мухамеданске вере"
Ово је рекао Меша Селимовић, аутор знаменитих дела као што су "Тврђава" и "Дервиш и смрт", раних седамдесетих, приликом "ислеђивања" на седници Управног од-бора Српске књижевне задруге, одговарајући на оптужбе да су тај Одбор и његов председник Добрица Ћосић легло српских националиста.
А управо, у овој години, додељена је десета књижевна награда "Меша Селимовић", традиционално признање за најбољу књигу године "Вечерњих новости" и Удружења издавача и књижара Југославије. Носиоци овог признања определили су се да ова награда носи име Меше Селимовића, имајући у виду огроман књижевни и универзални значај Селимовићевог ства-ралаштва и достојанствен пишчев став у свим животним недаћама које су га, готово целога живота, пратиле.
Поред чињенице да је Меша Селимовић одрастао и да је, као стваралац, добар део живота провео у Тузли и у Сарајеву, у срединама, дакле, у којима је муслимански живаљ чинио добар део од укупног становништва, Меша ће - чак и у тешким годинама тадашње босанске мајоризације, а присећајући се свог прадедовског православног порекла, у свакој прилици па макар она била и више но неугодна и по самога писца, тврдити да је он српски писац, те да као такав, припада корпусу српске културе.
"Потичем из муслиманске породице,
по националности сам Србин":
Писмо Српској академији
наука и уметности
Уосталом, још трећег новембра 1976. године, Селимовић ће се обратити Српској академији наука и уметности, писмом следеће садржине:
"Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књи-жевности.
Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман "Дервиш и смрт"! У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатностима нечијих упорности и неразумијевања. Да бих зашти-тио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срп-ској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.
С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.
"Лик доброг човека
опкољеног прашумом зла и добра,
који има разумевања и за једно и за друго"
Будући да је једно дуже време, односно готово стално и од раније пријатељевао и да се састајао с Мешом Селимовићем, аутор овог текста као да је, годину пред Мешино писмо САНУ предвидео управо овакав след догађања. И није чудо, што га је овај аутор приупитао у оквиру опсежног разго-вора за лист "Књижевне новине" који је и објављен у броју од 6. јуна 1975. године (број: 489): Колико Вас мотив Вашег личнога живота и минулих догађаја подстиче да пишете? Меша је, тада, одговорио овим речима:
"Незахвално је, непотребно и неукусно говорити о догађајима из личног живота који су послужили као основа за књижевно дело. Мало је узето из мога личног живота, а опет, све што сам написао - моје је лично искуство. Према томе, ништа није аутобиографско, нарочито ако узмем у обзир не само оно што сам непосредно доживео, него и оно што сам извукао из подсвести, као метапсихолошки извор. А, тога је много, нарочито у мојим доцнијим делима, и готово бих рекао да се по тој особености поистовећујемо с личностима које нисмо сусретали. На основи властитих скривених мисли и осећања може се ценити вредност књижевног дела и моћ продирања у људску душу. Наравно, најважнији подстицај за писање је искуство, сам живот, мој и туђ, најпре мој а, затим, свачији."
Причаће Селимовић, током овог разговора, и зашто је инспирацију за своје романе тражио у старим босанским књигама, као што је чувени "Љетопис Мула Мустафе Бешескије" или пак, у неким другим догађајима.
"Мула Мустафа Бешескија је у својој чувеној сарајевској хроници из осамнаестог века бележио свакодневне догађаје о граду на Миљацки, колико животне и обичне, толико блиске нашим данашњим схватањима, да сам се запрепастио над његовом "савременошћу". Помислио сам да би био врло ре-чит и сликовит лик доброг човека опаљеног прашумом зла и добра, који има разумевања и за једно и за друго. Тако сам и започео ро-ман, Мула Мустафиним причањем, али онда ми се наметнуо лик Ахмеда Шабе, несналажљивог и неа-ктивног, доброг, незлобног, обич-ног човека без икаквих изразитих способности, осуђеног на чуђење у прилично бездушном свету. Тако је Шабо постао главни јунак а Мустафа споредни лик. Неке сликовите догађаје и личности узео сам из те хронике, мада сам их стилизовао јер делују сувише егзотично, а већину сам измислио, иако су остали они који делују најактуелније, као да су алузија на наше време, а заиста нису, него се живот понавља."
У тој, 1975. години, "повукла" нас је и "знатижеља" да од Селимовића дознамо и то шта он мисли о нашој књижевности у поређењу са светском, и због чега немамо добрих романа са савременом те-матиком:
"Наша данашња СРПСКА књижевност је врло развијена и квалитетна. Постоји низ изванредних писаца који не заостају за светским. Нарочито је велико задовољство што можемо утврдити да има много талентованих младих писаца који ће нашу књижевност дићи на виши ниво. Што се тиче романа са савременом тематиком, вероватно би требало да се мисли и о временској дистанци, о сложености и динамици нашег развоја, о осетљивости наших савременика, кад год се ради о нашем времену."
Може ли се остати изван "буке и таштине света"
Судбина је, без икакве сумње, хтела да сукоби одређују потпун лични живот и укупно стваралаштво Меше Селимовића. Смрт је по Мешу дошла релативно рано, узела га је на дан 11. јула 1982, кад је био тек закорачио у 73. годину. У том тренутку, потписник овог текста реагује на вест о Мешином одласку, у "Вечерњим новостима", дан касније, на следећи начин: "Селимовић је, на једном месту, записао: - Смрт је пресељена из куће у кућу. То није нестанак, већ друго рођење."
Неколико дана пошто ће Меша заклопити очи (16. јул) у листу "Комунист" поводом пишчеве смрти, појавиће се текст неименованог аутора са "симптоматичном" поруком из које ће се видети и то да су "Селимовићеви јунаци били у сукобу са системима вредности" друштва у коме је он стварао:
"Да Селимовићева дела не треба сагледавати само као потребу да се обнови и призове свет прошлости показује и чињеница да је у средишту његових романа судбина појединца, тачније место појединца у систему вредности, који је од епохе до епохе различит. Селимовићеви јунаци врло заоштрено осећају сукобе са системима вредности, и то је извор њихове драме. Чак и онда када као Ахмед Нерудин покушавају да живот проведу изван "буке и таштине света", њихова морална осетљивост их увлачи у сукобе и супротставља насиљу и злу, било да она долази од појединца, или од друштва. По том настојању да се судбина појединца, његови напори да очува своју чистоту, подигну до основне преокупације, Меша Селимовић спада у оне писце модерних времена који су и израз духа тих времена..."
Док су се облаци рата на тлу бивше Југославије све неумитније надвијали готово од првих месеци 1991. под окриљем сарајевске издавачке куће "Свјетлост", априла те исте године, била је донета одлука о покретању едиције под називом "Муслиманска књижевност 20. вијека", унутар које је требало да нађе место и стваралаштво Меше Селимовића.
Са своје стране пак, пишчева супруга Дарка, упућује одговорнима у "Свјетлости" краће писмо следеће садржине:
"Жао ми је што морам да вас обавестим да не могу да вам дам сагласност на објављивање романа "Дервиш и смрт" у едицији "Муслиманска књижевност". Мој муж, Меша Селимовић, оставио је тестамент који се чува у САНУ и којим он изјављује да припада српској књижевности, и ја морам да поштујем његову вољу. Зато и нисам могла да потпишем уговор".
Тим поводом, у "Књижевним новинама" с бројем 819, од првог маја 1991. године, појављује се "Напомена Уредништва" у којој се, између осталог, каже и ово: "Током априла у штампи, као "највећи књижевни издавачки подухват", најављен је пројекат "Прве едиције муслиманске књижевности 20. вијека у 25 књига" издавачке куће "Свјетлост" из Сарајева. Под бројем 12, налази се роман "Дервиш и смрт" Меше Селимовића".
У тексту споменуте "Напомене", даље, каже се:
"Већ двадесетак година, муслимански народ у Босни и Херцеговини представља идеолошку навику и готову политичку чињеницу. О томе, овде, није реч. Међутим, спорови око припадности писаца - а посебно код Меше Селимовића - остали су у политичкој, а не у културној сфери. Тако је и овог пута, јер у питању је државно-национални пројекат према којем, бар једним романом, овај писац треба да буде враћен у "матичну" културу. Када је о Селимовићу реч, такви спорови увек су се показивали као недостојни. Пре свега, са становишта вредности његовог дела, као и због универзалности порука његове уметности којима се надмаша сваки локални хоризонт. Уосталом, и сам писац разрешио је евентуалне недоумице својом коначном, тестаментарном вољом.
Изјавом коју о наводимо писац се определио, али - што је још важније - његово дело се сместило и стабилизовало у српску књи-жевност и културну традицију и наслеђе. Ту чињеницу, како се из писма директора "Свјетлости" види, не оспоравају ни аутори овог пројекта, иако директор истиче да се њему, с правом чини, да роман "Дервиш и смрт" аутентично припада муслиманском културном и цивилизацијском кругу. Овом директорском претенциозношћу, проблем се премешта у политичку раван.
Муслиманско присвајање Селимовића,
а проглашавање Андрића за непријатеља
Уочљива је временска подударност најављивања овог пројекта са инсистирањем на "суверености" Босне и Херцеговине, са настојањима да се тзв. Декларација о суверености БиХ прогласи јајетом једне нове државе која ће имати и "државну" културу и књижевност. Такође, рачуна се с постојећом идеолошком недодирљивошћу "муслиманског питања" како би се читав проблем припадности ставио у подручје изграђених југословенских национално-идеолошких табуа.
При томе, административни заступник једног књижевног пројекта, директор "Свјетлости", можда и несвесно, покреће нека непријатна питања. Изнад осталих, ту је основно питање: по којем критеријуму се одређује припадност муслиманској књижевности? Да ли је то књижевност коју пишу муслимани, или она која пише о муслиманима? У коју се традицију смешта ова књижевност? Сва ова непријатна питања оправдана су, пре свега, са становишта језика.
Ипак, овде није реч о књижевно-историјским или књижевно-теоријским питањима. И ту чињеницу одлично знају нови бојовници муслиманске културе у бе-ха штампи (муслиманско-бошњачке оријентације) који су по идеолошким критеријумима већ почели да производе "непријатеље" (Андрића, пре свих). Реч је о историјски неутемељеној свести, јер су процеси у формирању и еманциповању муслиманске нације ишли обрнутим редом. Прво је политичком вољом формирана нација, а сада јој се, накнадним декретима, додељује оно што је морало да буде на почетку процеса.
Тако се у име јавног државно-националног пројекта, на рушевинама југокомунизма и у традицији бе-ха идеолошке (титоистичке) правоверности, врши политичко насиље над једним од највећих писаца који треба да позајми легитимитет књижевности што се успоставља ових дана. Киднаповање Меше Селимовића неће помоћи да се изгради нешто што се изградити не може. А, ако може, онда може и без њега. Политичке чињенице и књижевне чињенице не морају бити ни у каквом складу. Углавном је то на штету политичких чињеница", наведено је у интегралном тексту напред споменуте "Напомене Уредништва" листа "Књижевне новине" с бројем 819, која је била примљена као својеврсно реаговање на покушај "националног сврставања књижевника Меше Селимовића од стране сарајевске куће "Свјетлост".
Сврха ових редова добиће, за веровати је, адекватнији смисао кад се припомене како су, недавно у Шведској и у Норвешкој, у земљама Нобелове награде преведени романи Меше Селимовића "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Ти нови преводи бацају ново светло, дају објеткивнију но досад, слику о укупном стваралаштву овог великана српске књижевности.
Посматрано од 1945. године до данас, а на то упућују и више но поуздани подаци, дела Меше Селимовића нашла су се међу десет нај-превођенијих са српског на инос-тране језике. Примат држи наш нобеловац Иво Андрић, за којим су М-одраг Булатовић, Милорад Павић, Александар Тишма, Десанка Максимовић, Бранислав Нушић и Милош Црњански, али и - Добрица Ћосић... Кад је реч о Селимовићевом стваралаштву, то је осамдесетак наслова преведених на тридесетак језика."
Izuzetan knjizevnik, veoma pametan covek-sve je shvatio, tj. nije potisnuo ono ko je i sta je.
Moje je misljenje, da Srbi jesu malo previse drcan narod, ali da to ne smeta, nego smeta uvek i iznova lose vodjena spoljna politika, koja nas je ukopavala, i ukopavace nas i ubuduce. Setimo se samo Stefana Nemanje, i kralja Milutina, koji su bili vesti politicari. Od ovih sadasnjih ne mogu nijednog da izdvojim, ko ima neku vizionarsku ulogu, koji ume da razmislja o nacionalnim ciljevima, za dobrobit svoga naroda. Da bi se to ostvarilo, treba formirati lobije, i platiti ih adekvatno, kao sto siptari to rade, znaci ugledati se na njih u ovom slucaju, jer oni imaju poprilicno nacionalno jedinstvo, za razliku od nas. Politika je *****, i jedna mnogo pokvarena, ljigava i podmukla stvar, zato je tako i treba voditi, kao sto je Hrvati vode tokom cele istorije svog postojanja. A kad dodje vreme, treba ostvariti nacionalni cilj, a to je prisajedinjenje trenutno otudjenih i okupiranih srpskih zemalja, i njihovo ciscenje na bilo koji nacin. Kad se to ostvari, Srbija ce konacno moci da procveta. Dokle god ima jake neprijatelje u svojoj blizini, pri cemu to "jake" mislim zbog jakih zastitnika, a ne zbog njihove stvarne snage, nece moci da napreduje.
Zao mi je samo sto je satanski Vatikan stvorio mrznju izmedju Srba i Hrvata, jer je cista istina da u srednjem veku nikakvih nacionalnih sukoba izmedju ova dva naroda nije ni bilo, vec je postojala samo saradnja, kao sto je neko rekao. Sad je vec sve gotovo, i od toga se vise necemo nikad osloboditi.
Toliko od mene za sada. Hvala na strpljenju onima koji su imali zivaca da citaju ovoliko "kucanije".
Dakle, gospodo Pelazgi, dobro dosli u novo poglavlje istorije. :wink:
Drugo, prema teoriji o rasnom tipu Jovana Cvijica, Srbi, tj.mi Srbi danasnjice, pripadaju dinarskom tipu, koji ne trpi vlast, i nije slozan. Ocito je zasto smo onda mi toliko drcni, za razliku od, recimo, Hrvata, koji pripadaju alpskom tipu, pri cemu mislim na prave Hrvate, severozapadno od Zagreba, jer su to jedini pravi pripadnici hrvatskog naroda, dok su ostali potomci pounijacenih i pokatolicenih Srba.
Trece, sto se tice poturica, samo da se zna, sta je rekao najveci pisac sa prostora Bosne, Mesha Selimovic:
""Ја сам српски писац мухамеданске вере"
Ово је рекао Меша Селимовић, аутор знаменитих дела као што су "Тврђава" и "Дервиш и смрт", раних седамдесетих, приликом "ислеђивања" на седници Управног од-бора Српске књижевне задруге, одговарајући на оптужбе да су тај Одбор и његов председник Добрица Ћосић легло српских националиста.
А управо, у овој години, додељена је десета књижевна награда "Меша Селимовић", традиционално признање за најбољу књигу године "Вечерњих новости" и Удружења издавача и књижара Југославије. Носиоци овог признања определили су се да ова награда носи име Меше Селимовића, имајући у виду огроман књижевни и универзални значај Селимовићевог ства-ралаштва и достојанствен пишчев став у свим животним недаћама које су га, готово целога живота, пратиле.
Поред чињенице да је Меша Селимовић одрастао и да је, као стваралац, добар део живота провео у Тузли и у Сарајеву, у срединама, дакле, у којима је муслимански живаљ чинио добар део од укупног становништва, Меша ће - чак и у тешким годинама тадашње босанске мајоризације, а присећајући се свог прадедовског православног порекла, у свакој прилици па макар она била и више но неугодна и по самога писца, тврдити да је он српски писац, те да као такав, припада корпусу српске културе.
"Потичем из муслиманске породице,
по националности сам Србин":
Писмо Српској академији
наука и уметности
Уосталом, још трећег новембра 1976. године, Селимовић ће се обратити Српској академији наука и уметности, писмом следеће садржине:
"Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима - свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књи-жевности.
Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман "Дервиш и смрт"! У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге - налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам - може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатностима нечијих упорности и неразумијевања. Да бих зашти-тио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срп-ској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.
С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.
"Лик доброг човека
опкољеног прашумом зла и добра,
који има разумевања и за једно и за друго"
Будући да је једно дуже време, односно готово стално и од раније пријатељевао и да се састајао с Мешом Селимовићем, аутор овог текста као да је, годину пред Мешино писмо САНУ предвидео управо овакав след догађања. И није чудо, што га је овај аутор приупитао у оквиру опсежног разго-вора за лист "Књижевне новине" који је и објављен у броју од 6. јуна 1975. године (број: 489): Колико Вас мотив Вашег личнога живота и минулих догађаја подстиче да пишете? Меша је, тада, одговорио овим речима:
"Незахвално је, непотребно и неукусно говорити о догађајима из личног живота који су послужили као основа за књижевно дело. Мало је узето из мога личног живота, а опет, све што сам написао - моје је лично искуство. Према томе, ништа није аутобиографско, нарочито ако узмем у обзир не само оно што сам непосредно доживео, него и оно што сам извукао из подсвести, као метапсихолошки извор. А, тога је много, нарочито у мојим доцнијим делима, и готово бих рекао да се по тој особености поистовећујемо с личностима које нисмо сусретали. На основи властитих скривених мисли и осећања може се ценити вредност књижевног дела и моћ продирања у људску душу. Наравно, најважнији подстицај за писање је искуство, сам живот, мој и туђ, најпре мој а, затим, свачији."
Причаће Селимовић, током овог разговора, и зашто је инспирацију за своје романе тражио у старим босанским књигама, као што је чувени "Љетопис Мула Мустафе Бешескије" или пак, у неким другим догађајима.
"Мула Мустафа Бешескија је у својој чувеној сарајевској хроници из осамнаестог века бележио свакодневне догађаје о граду на Миљацки, колико животне и обичне, толико блиске нашим данашњим схватањима, да сам се запрепастио над његовом "савременошћу". Помислио сам да би био врло ре-чит и сликовит лик доброг човека опаљеног прашумом зла и добра, који има разумевања и за једно и за друго. Тако сам и започео ро-ман, Мула Мустафиним причањем, али онда ми се наметнуо лик Ахмеда Шабе, несналажљивог и неа-ктивног, доброг, незлобног, обич-ног човека без икаквих изразитих способности, осуђеног на чуђење у прилично бездушном свету. Тако је Шабо постао главни јунак а Мустафа споредни лик. Неке сликовите догађаје и личности узео сам из те хронике, мада сам их стилизовао јер делују сувише егзотично, а већину сам измислио, иако су остали они који делују најактуелније, као да су алузија на наше време, а заиста нису, него се живот понавља."
У тој, 1975. години, "повукла" нас је и "знатижеља" да од Селимовића дознамо и то шта он мисли о нашој књижевности у поређењу са светском, и због чега немамо добрих романа са савременом те-матиком:
"Наша данашња СРПСКА књижевност је врло развијена и квалитетна. Постоји низ изванредних писаца који не заостају за светским. Нарочито је велико задовољство што можемо утврдити да има много талентованих младих писаца који ће нашу књижевност дићи на виши ниво. Што се тиче романа са савременом тематиком, вероватно би требало да се мисли и о временској дистанци, о сложености и динамици нашег развоја, о осетљивости наших савременика, кад год се ради о нашем времену."
Може ли се остати изван "буке и таштине света"
Судбина је, без икакве сумње, хтела да сукоби одређују потпун лични живот и укупно стваралаштво Меше Селимовића. Смрт је по Мешу дошла релативно рано, узела га је на дан 11. јула 1982, кад је био тек закорачио у 73. годину. У том тренутку, потписник овог текста реагује на вест о Мешином одласку, у "Вечерњим новостима", дан касније, на следећи начин: "Селимовић је, на једном месту, записао: - Смрт је пресељена из куће у кућу. То није нестанак, већ друго рођење."
Неколико дана пошто ће Меша заклопити очи (16. јул) у листу "Комунист" поводом пишчеве смрти, појавиће се текст неименованог аутора са "симптоматичном" поруком из које ће се видети и то да су "Селимовићеви јунаци били у сукобу са системима вредности" друштва у коме је он стварао:
"Да Селимовићева дела не треба сагледавати само као потребу да се обнови и призове свет прошлости показује и чињеница да је у средишту његових романа судбина појединца, тачније место појединца у систему вредности, који је од епохе до епохе различит. Селимовићеви јунаци врло заоштрено осећају сукобе са системима вредности, и то је извор њихове драме. Чак и онда када као Ахмед Нерудин покушавају да живот проведу изван "буке и таштине света", њихова морална осетљивост их увлачи у сукобе и супротставља насиљу и злу, било да она долази од појединца, или од друштва. По том настојању да се судбина појединца, његови напори да очува своју чистоту, подигну до основне преокупације, Меша Селимовић спада у оне писце модерних времена који су и израз духа тих времена..."
Док су се облаци рата на тлу бивше Југославије све неумитније надвијали готово од првих месеци 1991. под окриљем сарајевске издавачке куће "Свјетлост", априла те исте године, била је донета одлука о покретању едиције под називом "Муслиманска књижевност 20. вијека", унутар које је требало да нађе место и стваралаштво Меше Селимовића.
Са своје стране пак, пишчева супруга Дарка, упућује одговорнима у "Свјетлости" краће писмо следеће садржине:
"Жао ми је што морам да вас обавестим да не могу да вам дам сагласност на објављивање романа "Дервиш и смрт" у едицији "Муслиманска књижевност". Мој муж, Меша Селимовић, оставио је тестамент који се чува у САНУ и којим он изјављује да припада српској књижевности, и ја морам да поштујем његову вољу. Зато и нисам могла да потпишем уговор".
Тим поводом, у "Књижевним новинама" с бројем 819, од првог маја 1991. године, појављује се "Напомена Уредништва" у којој се, између осталог, каже и ово: "Током априла у штампи, као "највећи књижевни издавачки подухват", најављен је пројекат "Прве едиције муслиманске књижевности 20. вијека у 25 књига" издавачке куће "Свјетлост" из Сарајева. Под бројем 12, налази се роман "Дервиш и смрт" Меше Селимовића".
У тексту споменуте "Напомене", даље, каже се:
"Већ двадесетак година, муслимански народ у Босни и Херцеговини представља идеолошку навику и готову политичку чињеницу. О томе, овде, није реч. Међутим, спорови око припадности писаца - а посебно код Меше Селимовића - остали су у политичкој, а не у културној сфери. Тако је и овог пута, јер у питању је државно-национални пројекат према којем, бар једним романом, овај писац треба да буде враћен у "матичну" културу. Када је о Селимовићу реч, такви спорови увек су се показивали као недостојни. Пре свега, са становишта вредности његовог дела, као и због универзалности порука његове уметности којима се надмаша сваки локални хоризонт. Уосталом, и сам писац разрешио је евентуалне недоумице својом коначном, тестаментарном вољом.
Изјавом коју о наводимо писац се определио, али - што је још важније - његово дело се сместило и стабилизовало у српску књи-жевност и културну традицију и наслеђе. Ту чињеницу, како се из писма директора "Свјетлости" види, не оспоравају ни аутори овог пројекта, иако директор истиче да се њему, с правом чини, да роман "Дервиш и смрт" аутентично припада муслиманском културном и цивилизацијском кругу. Овом директорском претенциозношћу, проблем се премешта у политичку раван.
Муслиманско присвајање Селимовића,
а проглашавање Андрића за непријатеља
Уочљива је временска подударност најављивања овог пројекта са инсистирањем на "суверености" Босне и Херцеговине, са настојањима да се тзв. Декларација о суверености БиХ прогласи јајетом једне нове државе која ће имати и "државну" културу и књижевност. Такође, рачуна се с постојећом идеолошком недодирљивошћу "муслиманског питања" како би се читав проблем припадности ставио у подручје изграђених југословенских национално-идеолошких табуа.
При томе, административни заступник једног књижевног пројекта, директор "Свјетлости", можда и несвесно, покреће нека непријатна питања. Изнад осталих, ту је основно питање: по којем критеријуму се одређује припадност муслиманској књижевности? Да ли је то књижевност коју пишу муслимани, или она која пише о муслиманима? У коју се традицију смешта ова књижевност? Сва ова непријатна питања оправдана су, пре свега, са становишта језика.
Ипак, овде није реч о књижевно-историјским или књижевно-теоријским питањима. И ту чињеницу одлично знају нови бојовници муслиманске културе у бе-ха штампи (муслиманско-бошњачке оријентације) који су по идеолошким критеријумима већ почели да производе "непријатеље" (Андрића, пре свих). Реч је о историјски неутемељеној свести, јер су процеси у формирању и еманциповању муслиманске нације ишли обрнутим редом. Прво је политичком вољом формирана нација, а сада јој се, накнадним декретима, додељује оно што је морало да буде на почетку процеса.
Тако се у име јавног државно-националног пројекта, на рушевинама југокомунизма и у традицији бе-ха идеолошке (титоистичке) правоверности, врши политичко насиље над једним од највећих писаца који треба да позајми легитимитет књижевности што се успоставља ових дана. Киднаповање Меше Селимовића неће помоћи да се изгради нешто што се изградити не може. А, ако може, онда може и без њега. Политичке чињенице и књижевне чињенице не морају бити ни у каквом складу. Углавном је то на штету политичких чињеница", наведено је у интегралном тексту напред споменуте "Напомене Уредништва" листа "Књижевне новине" с бројем 819, која је била примљена као својеврсно реаговање на покушај "националног сврставања књижевника Меше Селимовића од стране сарајевске куће "Свјетлост".
Сврха ових редова добиће, за веровати је, адекватнији смисао кад се припомене како су, недавно у Шведској и у Норвешкој, у земљама Нобелове награде преведени романи Меше Селимовића "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Ти нови преводи бацају ново светло, дају објеткивнију но досад, слику о укупном стваралаштву овог великана српске књижевности.
Посматрано од 1945. године до данас, а на то упућују и више но поуздани подаци, дела Меше Селимовића нашла су се међу десет нај-превођенијих са српског на инос-тране језике. Примат држи наш нобеловац Иво Андрић, за којим су М-одраг Булатовић, Милорад Павић, Александар Тишма, Десанка Максимовић, Бранислав Нушић и Милош Црњански, али и - Добрица Ћосић... Кад је реч о Селимовићевом стваралаштву, то је осамдесетак наслова преведених на тридесетак језика."
Izuzetan knjizevnik, veoma pametan covek-sve je shvatio, tj. nije potisnuo ono ko je i sta je.
Moje je misljenje, da Srbi jesu malo previse drcan narod, ali da to ne smeta, nego smeta uvek i iznova lose vodjena spoljna politika, koja nas je ukopavala, i ukopavace nas i ubuduce. Setimo se samo Stefana Nemanje, i kralja Milutina, koji su bili vesti politicari. Od ovih sadasnjih ne mogu nijednog da izdvojim, ko ima neku vizionarsku ulogu, koji ume da razmislja o nacionalnim ciljevima, za dobrobit svoga naroda. Da bi se to ostvarilo, treba formirati lobije, i platiti ih adekvatno, kao sto siptari to rade, znaci ugledati se na njih u ovom slucaju, jer oni imaju poprilicno nacionalno jedinstvo, za razliku od nas. Politika je *****, i jedna mnogo pokvarena, ljigava i podmukla stvar, zato je tako i treba voditi, kao sto je Hrvati vode tokom cele istorije svog postojanja. A kad dodje vreme, treba ostvariti nacionalni cilj, a to je prisajedinjenje trenutno otudjenih i okupiranih srpskih zemalja, i njihovo ciscenje na bilo koji nacin. Kad se to ostvari, Srbija ce konacno moci da procveta. Dokle god ima jake neprijatelje u svojoj blizini, pri cemu to "jake" mislim zbog jakih zastitnika, a ne zbog njihove stvarne snage, nece moci da napreduje.
Zao mi je samo sto je satanski Vatikan stvorio mrznju izmedju Srba i Hrvata, jer je cista istina da u srednjem veku nikakvih nacionalnih sukoba izmedju ova dva naroda nije ni bilo, vec je postojala samo saradnja, kao sto je neko rekao. Sad je vec sve gotovo, i od toga se vise necemo nikad osloboditi.
Toliko od mene za sada. Hvala na strpljenju onima koji su imali zivaca da citaju ovoliko "kucanije".
Sturmgeist:
Sturmgeist
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
Cegevara, jesi li bar procitao?
Nisam sve kucao, imam ja poprilicno raznih interesantnih stvari na hardu, pa je radilo copy-paste,hehe...
A ne mrzi me da kucam kad treba nesto dokazivati i polemisati.
Nisam sve kucao, imam ja poprilicno raznih interesantnih stvari na hardu, pa je radilo copy-paste,hehe...
A ne mrzi me da kucam kad treba nesto dokazivati i polemisati.
Sturmgeist:
Iskreno nisam sve, samo jedan deo. Mislim da ces mnogo veci efekat postici ako su ti postovi kraci, jer je ljudska priroda takva da, kad nam god neko "soli pamet", makar to i bilo u velikoj meri tacno, ako je pritom i dugacko, mi se tesko odlucujemo i da saslusamo, odnosno procitamo, a kamoli da, jos, i to vrednujemo.
Pozdrav! :wink:
Sturmgeist
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
cegevara:
Posteno da priznam, mrzelo me da ceprkam po onome sto tamo stoji o Meshi Selimovicu, i da izvlacim neke stvari. Sledeci put cu da uradim tako.
A ostalo...pa moram da objasnim, ne mogu tek tako da kazem da je "Zemlja ravna, pa na coshe"...
Sturmgeist
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
cegevara:
Posteno da priznam, mrzelo me da ceprkam po onome sto tamo stoji o Meshi Selimovicu, i da izvlacim neke stvari. Sledeci put cu da uradim tako.
A ostalo...pa moram da objasnim, ne mogu tek tako da kazem da je "Zemlja ravna, pa na coshe"...
Sturmgeist
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
cegevara:
Posteno da priznam, mrzelo me da ceprkam po onome sto tamo stoji o Meshi Selimovicu, i da izvlacim neke stvari. Sledeci put cu da uradim tako.
A ostalo...pa moram da objasnim, ne mogu tek tako da kazem da je "Zemlja ravna, pa na coshe"...
Gost
E moji Srbi vi ne razumete zasto vas niko ne voli...Mozda zbog Vukovara, Srebrenice, Sarajeva, ili mozda zbog Kosova...ne ja ne razumem taj svet, pa oni vas stvarno ne vole, stvarnoi bi volio znati zasto....vuk_:Hmmm Vikinzi su bili ratnicki narod, kao i Huni, kao i svi Germani(ok Huni su Azijati).Ne verujem da postoji narod koji nema svoju ratnicku istoriju (inace takvog naroda davno ne bi bilo).Nas narod ima burnu istoriju sto se tice ratovanja ali ne bas nesto lepu istoriju kad se radi o pobedamaOK uvek smo na kraju mi izlazili kao pobednici ali tek posle godina i godina robovanja.Tako da..mi jesmo ratnicki narod ali nista vise i nista manje od ostalih
D
Doc
Gost
E srbi,srbi bome drugačiji vetar duva kod vas.Prvo se ispričate nama Hrvatima a sad evo ispričavate se i balijama fino nema šta...he he he he !Mislim da je svima jasno da vi srbi niste nikakvi ratnici,moral vam je slab a i lojalnost vam je upitna.Mislim svi znaju kako su četnici 1944 i 1945 masovno skidali šajkače i mećali petokrake na kape i onda se kunuli u bratstvo i jedinstvo eeeeeeeeeeeee stvarno ste jadni i neprincipijelni!Podsjećam vas samo na bitku kod Višegrada 1942 gdje je izginulo oko 1200-1300 četnika.A da ne govorimo o tome što vam je Hrvatska vojska napravila u nedavnom ratu kako u Hrvatskoj tako i u BIH,ha ha ha ha...Imali ste sreće što je naša glupa vlada poslušala amere i zaustavila našu vojsku inače bismo vas istjerali iz BIH a onda bismo spalili srbiju do beograda hehehehe!No toliko od mene za sada Bog i Hrvati!!!
Doc:
A vi ste mi pa neki narod? Pa vi bre nemate ni tradiciju ni istoriju, vec samo kopirate druge narode i nacije. Vi ste neka mesavina naseg, srpskog izroda i nemacke fufe. A sto se izvinjavanja tice-takvi izrodi, koji su vas pravili, oni vam se i izvinjavaju, pravi Srbi nikad!
A i vojska Vam je "svetska velesila" (ti ameri su vam dupe i spasili), sve sami "zabarski dezerteri" i strani placenici. Drzava da se ponosis kako je nastala!
D
DJURA-Jerusalim
Gost
***** li ga-ako smo ratovali sa svim svojim susedima?
Gospodo, smirite strasti...
Ok...???
Ok...???
R
Robert1
Gost
Srbi, na zalost jesu jako glup narod. Narod kome je potreban vodja. I to je to!
Sustina svega je u tome...
Sustina svega je u tome...
D
DJURA-Jerusalim
Gost
SRBIJA DO TOKIJA PREKO MILVOKIJA!!!!
D
Doc
Gost
Prvo i osnovno Hrvati imaju i dužu i bogatiju povijest nego srbi ta pobogu ko vas je spasio od bugara i primio vas nego naš kralj Tomislav a to je provjerena pov. činjenica.Drugo čovječe pa vi niste mogli izaći na kraj s gomilom jadnih šiptara na kosovu a kamoli da nas dobijete.Mislim da vas nije podržavala JNA u početku skršili bi smo vas u roku od mjesec dana.E da ako me pamćenje ne vara,he he he,Turci nikad nisu uspjeli pokoriti cijelu Hrvatsku(čitaj Hrvatska u povijesnim granicama do Drine i Zemuna)a srbija je pala nakon jedne veće bitke i ostala pod turcima 500 godina.Beograd je na primjer tada bio mađarski grad a obranio ga je od turaka Ivan Kapistran,Hrvat dakle mislim da je neosporno dokazivo ko ima slavniju povijest i ko je ratničkinarod!A što se tiče toga kakva nam je država pa pogledajte se samo još nemate ni predsjednika ni vladu a ni parlament.Slobo i njegova familija su vas opljačkali,a sad on fino planduje u hagu a familija mu uživa kod ruskih tajkuna...itd. he he he !!!E srbi,srbi s*ebat ćete sami sebe a da vam nitko neće biti kriv jer ćete ubrzo kao mi bosna postati međunarodni protektorat he he he he!!!cegevara:
M
miskin
Gost
Dakle, ovo je pomalo tuzno-smesno. Naravno da necemo siriti bratstvo i jedinstvo (za sta su Srbi platili najvecu cenu: omogucili satelitu treceg rajha da se nadje na strani pobednika, izgubili nacionalni identitet, raskinuli sa verom predaka koja je ocuvala narod pod turskom vladavinom itd...), ali civilizovan dijalog se moze (i mora)upraznjavati. Naravno, sa istim takvim sagovornikom. Ostale ne tretirati, molim!
A u vezi s temom, ako "ratnicki" podrazumeva tradiciju ocuvanja sopstvenog ognjista pred osvajacima i prihvatanje moralnog kodeksa, ajd' da pozajmim od brace Crnogoraca termin, cojstva i junastva, onda Srbi jesu ratnicki narod. U dvanaestak vekova postojanja srpskog naroda svakako da su se morale razviti ratnicke vestine da bi narod opstao. I osvojio slobodu. Naravno, neki su opstali zahvaljujuci vestini potcinjavanja, ulagivanja, pokornosti... Ne mislim da su narodi zbog toga bolji ili gori, jednostavno, cine ono za sta imaju sposobnosti...
A u vezi s temom, ako "ratnicki" podrazumeva tradiciju ocuvanja sopstvenog ognjista pred osvajacima i prihvatanje moralnog kodeksa, ajd' da pozajmim od brace Crnogoraca termin, cojstva i junastva, onda Srbi jesu ratnicki narod. U dvanaestak vekova postojanja srpskog naroda svakako da su se morale razviti ratnicke vestine da bi narod opstao. I osvojio slobodu. Naravno, neki su opstali zahvaljujuci vestini potcinjavanja, ulagivanja, pokornosti... Ne mislim da su narodi zbog toga bolji ili gori, jednostavno, cine ono za sta imaju sposobnosti...
1. "Prvo i osnovno Hrvati imaju i dužu i bogatiju povijest nego srbi".
Tako je "povjest" imaju (posto ne znam sta ti to znaci), ali istoriju nemaju.
2."Drugo čovječe pa vi niste mogli izaći na kraj s gomilom jadnih šiptara na kosovu a kamoli da nas dobijete."
Izasli smo mi na kraj sa nima, nego su i njih, ko i vas, spasili ameri.
3."Mislim da vas nije podržavala JNA u početku skršili bi smo vas u roku od mjesec dana."
JNA je bila regularna vojna sila u to vreme, a vi ste bili teroristi u (cast izuzecima u Hrvatskoj), kao i sipci na Kosovu i Metohiji.
4. "E da ako me pamćenje ne vara,he he he,Turci nikad nisu uspjeli pokoriti cijelu Hrvatsku(čitaj Hrvatska u povijesnim granicama do Drine i Zemuna)a srbija je pala nakon jedne veće bitke i ostala pod turcima 500 godina."
Ja ne znam ni jednu Hrvatsku bitku protiv Turaka, ni vecu ni manju.
5."Beograd je na primjer tada bio mađarski grad a obranio ga je od turaka Ivan Kapistran,Hrvat dakle mislim da je neosporno dokazivo ko ima slavniju povijest i ko je ratničkinarod!"
Tako je. Ali niste vi ratnicki narod, vec ratnicka nacija, jer ste nastali u skorasnjoj "povjesti".
6."A što se tiče toga kakva nam je država pa pogledajte se samo još nemate ni predsjednika ni vladu a ni parlament.Slobo i njegova familija su vas opljačkali,a sad on fino planduje u hagu a familija mu uživa kod ruskih tajkuna...itd. he he he !!!"
Pa ko ti se onda "ispricao".
6."E srbi,srbi s*ebat ćete sami sebe a da vam nitko neće biti kriv jer ćete ubrzo kao mi bosna postati međunarodni protektorat he he he he!!!"
To ti je, na zalost, jedino sto si tacno napisao.
7. Gazdarice, nadam se da sam bio kulturan?
Tako je "povjest" imaju (posto ne znam sta ti to znaci), ali istoriju nemaju.
2."Drugo čovječe pa vi niste mogli izaći na kraj s gomilom jadnih šiptara na kosovu a kamoli da nas dobijete."
Izasli smo mi na kraj sa nima, nego su i njih, ko i vas, spasili ameri.
3."Mislim da vas nije podržavala JNA u početku skršili bi smo vas u roku od mjesec dana."
JNA je bila regularna vojna sila u to vreme, a vi ste bili teroristi u (cast izuzecima u Hrvatskoj), kao i sipci na Kosovu i Metohiji.
4. "E da ako me pamćenje ne vara,he he he,Turci nikad nisu uspjeli pokoriti cijelu Hrvatsku(čitaj Hrvatska u povijesnim granicama do Drine i Zemuna)a srbija je pala nakon jedne veće bitke i ostala pod turcima 500 godina."
Ja ne znam ni jednu Hrvatsku bitku protiv Turaka, ni vecu ni manju.
5."Beograd je na primjer tada bio mađarski grad a obranio ga je od turaka Ivan Kapistran,Hrvat dakle mislim da je neosporno dokazivo ko ima slavniju povijest i ko je ratničkinarod!"
Tako je. Ali niste vi ratnicki narod, vec ratnicka nacija, jer ste nastali u skorasnjoj "povjesti".
6."A što se tiče toga kakva nam je država pa pogledajte se samo još nemate ni predsjednika ni vladu a ni parlament.Slobo i njegova familija su vas opljačkali,a sad on fino planduje u hagu a familija mu uživa kod ruskih tajkuna...itd. he he he !!!"
Pa ko ti se onda "ispricao".
6."E srbi,srbi s*ebat ćete sami sebe a da vam nitko neće biti kriv jer ćete ubrzo kao mi bosna postati međunarodni protektorat he he he he!!!"
To ti je, na zalost, jedino sto si tacno napisao.
7. Gazdarice, nadam se da sam bio kulturan?
N
nas
Gost
dodatak: Ma, kakva hrvatska, to je bila austrougarska provincija, a borili su se ... Srbi. Nema (ili mozda ima?) potrebe da se falsifikuje istorija. Npr., zna se sta je bila Krajina - odbrambeni zid austrougarske Monarhije, zasta su Srbi imali privilegije u odnosu na hrvate...cegevara:
S
Stepa Stepanovic
Gost
Pitam se koju veliku bitku su ikad dobili hrvati?
Sto se tice poslednjeg rata zar stvarno mislis da ste nas vojnicki pobedili?Nasa vojska nije ni metak ispalila vec je Sloba zezno Krajisnike!
Sto se tice poslednjeg rata zar stvarno mislis da ste nas vojnicki pobedili?Nasa vojska nije ni metak ispalila vec je Sloba zezno Krajisnike!
Gost
1593 g. Turci su za sve vjeke vjekova zaustavljeni u Sisku, bitku je predvodio ban Tomo Bakač, od tada Turci gube sve bitke, i do te bitke su im Hrvati zadali puno poraza, Hrvtai su narod koji je obranio zapadnu Europu, vi Srbi današnjice ni niste Srbi nego baš TI TURCI KOJI SU VAS PRAVILI 500 GODINA, ZATO I JESTE UGLAVNOM CRNI, TAMNOPUTI, TURSKO CIGANSKI TIPOVI.
U RATU S HRVATSKKOM STE POPUŠILI NA KVADRAT, A OSTAT ĆETE ZAPISANI CRNIM SLOVIMA ZA SVE VEKOVE U ISTORIJI SVETA, JER NITKO CIVILIZOVAN NE BI RAZARAO DUBROVNIK,
NE BI KLAO DECU I STARCE PO VUKOVARU, RAKETAIRAO BOLNICU I PROIZVODIO MASOVNE GROBNICE,
SRBI SU JEDNOSTAVNO GRIJEŠAN NAROD, KRVAV RATNIČKI, UVIJEK GUBITNIČKI I NAJGORI IZMET BALKANA.
U RATU S HRVATSKKOM STE POPUŠILI NA KVADRAT, A OSTAT ĆETE ZAPISANI CRNIM SLOVIMA ZA SVE VEKOVE U ISTORIJI SVETA, JER NITKO CIVILIZOVAN NE BI RAZARAO DUBROVNIK,
NE BI KLAO DECU I STARCE PO VUKOVARU, RAKETAIRAO BOLNICU I PROIZVODIO MASOVNE GROBNICE,
SRBI SU JEDNOSTAVNO GRIJEŠAN NAROD, KRVAV RATNIČKI, UVIJEK GUBITNIČKI I NAJGORI IZMET BALKANA.
C
CETNIK SA OVCARE
Gost
Sa takvim budalama nema smisla govoriti.
ON SAM O SEBI DOVOLJNO GOVORI!
A sad MARS NA USTASKI SAJT!
ON SAM O SEBI DOVOLJNO GOVORI!
A sad MARS NA USTASKI SAJT!
M
Mica Kubura
Gost
JER NITKO CIVILIZOVAN NE BI RAZARAO DUBROVNIK, (BAGDAD)
NE BI(UBIJAO KO ZNA I...) KLAO DECU I STARCE PO (BAGDADU)VUKOVARU, RAKETAIRAO BOLNICU I PROIZVODIO MASOVNE GROBNICE,
( AMERIKANCI )SRBI SU JEDNOSTAVNO GRIJEŠAN NAROD, KRVAV RATNIČKI, UVIJEK GUBITNIČKI I NAJGORI IZMET (SVETA)BALKANA.
Jel si to mislijo majmune jedan...Bagdad je svetinja za tvoj usrani Dubrovnik
NE BI(UBIJAO KO ZNA I...) KLAO DECU I STARCE PO (BAGDADU)VUKOVARU, RAKETAIRAO BOLNICU I PROIZVODIO MASOVNE GROBNICE,
( AMERIKANCI )SRBI SU JEDNOSTAVNO GRIJEŠAN NAROD, KRVAV RATNIČKI, UVIJEK GUBITNIČKI I NAJGORI IZMET (SVETA)BALKANA.
Jel si to mislijo majmune jedan...Bagdad je svetinja za tvoj usrani Dubrovnik
- stanje
