U nekoliko navrata svraćao sam ovde i pratio razgovor... nisam smatrao da je pametno da se uključim, budući da je pravac priče išao u nekom pravcu koji mi nije odgovarao... danas, pa malo sam zaintrigiran... u stvari malo više.
Moj stav je na neki način ambibvalentan, što i nije čudno ukoliko vam dam par informacija. pre toga, mala digresija: molim vas sve da nakon ovog mog uključivanja u temu i priču, nastavite na dovoljno civilizacijskom nivou, kao uglavnom do sada i bez preteranog snebivanja.
Ja sam diplomirani pravnik. Zastupao sam stav da niko nema prava nikom da oduzme šivot, uključujući i državu. Pre nešto više od dve godine moj stav se radikalno promenio. Zašto? Ubijena mi je 19. godišnja čerka, student... Ubio je komšija, crnogorac, bijelopoljac, pod nerazjašnjenim okolnostima. Osudjen je na 12 1/2 godina zatvora. Sada će biti aboliran od strane ovih kriminalizovanih vlastodržaca.
Da li osećate bes u mojim rečima?
Pre, odprilike godinu dana bio sam u audijenciji kod Njegove svetlosti Patrijarha srpskog, Gospodina Pavla... u više navrata je napomenuo da na neljudske postupke ne smemo odgovoriti neljudskim činjenjem. Naravno, šta bi drugo moglo da se očekuje od jednog sveca...
Još jedna digresija, animalnost u nama često prevlada ono ljudsko i ... pa dešava se to o čemu ste upravo diskutovali,... masovna pogubljenja... ništa se od gladijatorskih borbi i vina i igara rimskih, evo već više od 2000 godina nije promenilo, nažalost.
Dakle, sve konvencije i dekleracije o ljudskim pravima podstavile su život kao osnovno i neprikosnoveno ljudsko, prirodno pravo. Sva ostala prava, ljudska i gradjanska proističu iz ovog prava, odnosno ono im je predpostavka i uslov. A država, pa ona je kao organizacija ljudske zajednice dužna da garantuje to pravo.
Kada neko liši života ljudsko biće treba biti sankcionisan. Medjutim, postavlja se pitanje: kako?
U Mojsijevoj knjizi zakona eksplicitno sstoji da onaj ko ubije ima biti ubijen. Gospod Isus Hrist ne deli takva uputstva. Civilizacija je tokom ovih 2 milenijuma ipak unekoliko evoluirala, mukotrpno i sa velikim sunovratima u moralnom i svakom drugom smislu, pa i u XX veku, izgleda naročito.
Neko ko izgubi deo svog mesa, svoje dete koje mu je centar univerzuma, bez koga njegovo postojanje gubi svaki smisao, razdiran između svoje ljudske ništavnosti i gubitka velikog kao univerzum, bez obzira što kao civilizovan čovek i vernik prihvata da je život svetinja, pa i krvnika, žudi za osvetom i njegovom smrću. Jasno mi je da bi i takav ishod bio nikakva satisfakcija, budući da mog deteta nema. Mada... intuitivno osećam u takvoj kazni za takva dela, pre svega i isključivo ubisdtva, neku univerzalnu ravnotežu... Bez obzira što je naše neznanje beskrajno, bez obzira što me vodi srce a razum je raspolućen, u dilemi sam.
I još nešto, o ljudskoj rasi i nemam naročito lepo mišljenje. Zato sam se i povukao i veze sa ljudskom civilizacijom na najmanju moguću meru, uglavnom ovu virtuelnu...
Nadam se da nisam bio previše opterećujući, a ako sam pokrenuo na razmišljanje i preispitivanje... pa, valjda sam time ispunio delić svoje predodređenosti..
Pozdrav svima
