Slike iz života

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Kada se divlje zveri probude u tebi, nemoj me prestati voleti.
Udahni i tada mali deo mene. Moje srce i dušu. Nemoj poput vetra
koji te nosi beskrajnim lutanjima tvoga bića da nestaneš, bez i jednog traga
jer te želim uvek pratiti u svakoj stopi tvoga postojanja. Ne želim da
izgubim i jedan deo, tvojeg divljeg srca. Tvojih nemira koji te prate.
Ogledalo tvoje ljubavi je sva moja želja, koju želim da imam na javi zajedno sa tobom.
Uz tebe. Kraj tebe. Ne želim da zauvek ostanem, zarobljen u snovima gde sam te
sreo, gde si zarila svoje nokte, oštre poput kandzi najdivlje zveri, tvoga bića.
Voli me strasno. U agonij. Voli me svojim umom i kada nisam kraj tebe.
Nanesi mi ljubav poput iskonske boli. Poput užasne patnje, koja se može doživeti.

Ostavi mi samo jedan mali deo slobode. I u njemu ćeš Ti biti. Obitavati.
Tu će ostati deo čiste, nežne, slatke, osećane, umiljate...Tebe. Deo Andjela.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Ti si me gledala svojim očima čak do opustelih horizonata
Svojim očima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sećanja
Preko bludećih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismevane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sećaš više ničega što je bilo

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao moja stara kučka
skapati posle jednog dobrog ručka

Jeste pošašave katkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i daRmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da hapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno onako
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Kad me pitaš zašto te volim
I tvoje se lepe obrve namršte
i osmeh ti vidim na licu
kao da se duga posle kiše rasprostrla po tebi
i u svakome oku po jednu pticu
ugledam odjednom bez ikakvog straha
kad me pitaš zašto te volim
ja pomislim na okeane tople i hladne
na sunce koje se rađa svakoga dana
i znam da sve to počinje
ovde sa tvoga dlana
i volim te kažem
a ne znam ti reći
jer nisam još bio nadohvat sreći
kakvu si donela sa sobom
i miču ti se usne
o kako slatko i kako toplo
ljubavi moja
kad me pitaš zašto te volim
ja kažem da volim
jer postojiš i brojiš sve dane
jer ti duša bremenita dobrotom
ljubavlju plane
i znam da te volim
jer boli kad te nema
jer srce je moje na tvome telu
moj je život tvoja najlepša priča
i kažem ti volim
u meni stanuješ i ne dam da odeš
kad me pitaš zašto te volim
pogledaj samo u moj pogled sneni
tu svi tvoji odgovori žive
uvek ih možeš naći kad želiš
i kad kiša zamuti reke i oči
znaš ti moje milo
u moju ljubav samo ti ćeš moći.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Odlazis

kazes zauvijek
uzimas cak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz ciste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oci bile tople
ljubavi

ova godina mora da je lose pocela

ima u tome nesto
sto necemo nikad razumijeti
ima tako nekih tuga
koje ne osjetis
i koje te zateknu pri budjenju

i sad ti odlazis

nervozno palis cigaretu
okreni se jos jednom
i pogledaj me u oci
pogledaj u buducnost
koja gori negdje daleko
i reci
posteno od srca

znas i sama da takvih ljubavi
nema na svijetu

i sad kad ides
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadasnjosti

zaustavi vjetar

poneku sitnicu namjerno zaboravi
da se mozes vratiti
kad prodju godine
i kad srce zbroji sve dobro i lose

odlazis

cak i to cinis na svoj profinjeni nacin
u sobi tisina
samo neka pjesma na radiju
dopola izgorjela svijeca
vani prve pahulje snijega

kraj kakav sam vec negdje citao u romanima

blesav i nepotreban

ubitacan

kraj koji ostavlja tragove

godina ce biti losa

 

[lunao]

 

[lunao]

Kd s sve probudi u meni i kad znam da i sad dok oo pisem ,pisem iz inata -pisem a nije romanticno
mada u meni buja romantika i zelja da svima opet kazem pisiti.......njezne misli prenesiti ovde na bilo koju temu
lepe su slike ,muzika ali gde su nestale one romanticne reci.........ima iha puno
Zato pokusajmo opet da malo damo zivota uspavanoj romatici i romanticarima koji vole da pisu.......

 

[gost 254762]

PUT DO SRCA VODI PREKO DUSE, NIKADA PREKO TELA. TELO JE SAMO NAGRADA ZA TAJ PUT KOJI TRAZIMO!!!

 

[gost 254762]

Obicno
gresimo kada pogledom trazimo pravu ljubav,jer je ona skrivena od
pogleda,ali ako zazmurimo i slusamo svoje srce lakse cemo prepoznati i
videti srce koje za nas sve vreme kuca...

 

[lunao]

 

[_provincijalka_]

Nemoć

Ne trudi se
oko zgarišta
skoro utrnulih

ova je buktinja
kažnjena ugašenim
vulkanima

Prokleta bolom
da tinja
dok ne zgasne

i od nje
od neizmera
postane ništa

Žalobni ugarak tek
davnih plamenih
dana

što ni sećanja
nema snage da
ugreje

Ne, ne trudi se


Todora Škoro

 

[lunao]

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

ZAŠTO JE PLAKALA

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.

 

[gost 266011]

Koliko covek moze biti gladan paznje, ljubavi, emocija i lepih reci...Zagrljaja i poljubaca...To znam samo ja.Da.U isto vreme, ma kako suludo zvucala, negde vise i ne zelim to sve.A treba mi.Ocajnicki.Toga sam zeljna.I nemam to.Nikad ne imadoh to.Ili barem ne iskreno.Ne zauvek kao sto ja zelim.To je kao cokolada od koje te boli tiba.Pa sto da jedem vise to?I nesto sto mi bese drago smucilo mi se.Zbog postupaka. Reci.Slazem se, budala sam samo ja.Neopevana.Ne pomaze dok ne udarim u zid.Mozda je vreme da otupim.A dodje ti da povracas.A povracka sve duze traje i u kracim intervalima je tu.Da.Ravno mi je povracanju.Je li vredno gubitka zdravlja?Ne znam.Nisam drvo.Mozda je pravo vreme za apsolutno apsolutne glupave gluposti.Da, jednog dana staces mi na crtu i pogledaces me ako ne sagnes glavu od stida.Ako znas sta je sram.A pogled ce reci sve, sto srce, um, telo i dusa vise ne vole.

 

[lunao]

Ovde stanujem,a dok si me pratio i kroz trepavice promatro,nisi me pitao -verovao si da cu sve sama da kazem ,mislio da cu pricati -dok sam pokraj tebe setala ,znala sam da namestim tu bezbriznu devojku-ali nije bilo tako
cutala sam jer ako bi progovorila otkrio bi sve moje tajne-glas bi mi zadrhtao i tada bi suze krenule i onda -sta da kazem -mozda bolje da i dalje mislis da nemam problema ,sanjati me bas takvu kakvu svi vole,sanjti VOLETI KROZ SNOVE

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

- Reci kako me voliš.
- Hoću.
- Reci.
- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu. I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena. I kada spavaš. I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.
- A leti kako me voliš?
- Kao srž leta, zna se.

- A da li me voliš u jesenje dane.
- Čak i onda kad gubiš kišobrane.

- A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Gledaj na to ovako: Ja sam najbolja stvar koja ti se nikada nije dogodila, a ti si najbolja stvar koju sam ikada imao. Znam da izgleda loše, a tako i zvuči. Ali, ne mari. Ovo je poslednji put da smo poželeli najbolje za sebe. Sada barem znamo da je pogrešno pokušati samoubistvo u samoodbrani.

Gledaj na to ovako: Nikada nećeš saznati šta si propustila, i to je najbolje u celoj priči. Jer, istina je precenjena. Svako jednom, u trenutku nesmotrenosti, pomisli da ce sve ovo večito trajati; da će njegova ljubav ostati ista: jednostavna i čista. Zato budi pažljiva kada sledeći put nešto poželiš.

Gledaj na to ovako: Nema sećanjá osim onih koja smo sami izmislili, naknadno. Tek kada smo bili sigurni da se završilo ono za šta nikada nećemo priznati da je gotovo. I nema sile koja će učiniti da tvoje suze budu krupne kao rano sazrele trešnje, nema slike u kojoj nešto takvo kaplje po mojim položenim dlanovima. Bila si dete, pa si se tako i ponašala. Rukovanje maramicama prepusti meni, rekao sam ti, i svakako da pamtim kako si me pogledala – očima zakolutanim iznutra, a ipak izvan sebe od nekontrolisanog sjaja.

Gledaj na to ovako: Možeš pobeći sa mnom, ali ne možeš pobeći od onoga što drugi zovu “sudbina”. Gledaj na to ovako: Izašao sam iz sna i ušao u ubalavljeni jastuk, zario ruku negde ispod i izvukao bočicu za podizanje ravnoteže. Odbrojao sam uobičajeni broj pilula i nije mi trebalo mnogo da zgnječim mozgove dostavljača i onih koji prijavljuju pacove za deratizaciju. A onda sam ugledao kišu. Padala je kao da hoće da nas opere od amfetaminskih spustova. Možda sam se osećao bolje, ali ne želim da znam kako sam izgledao dok sam te tražio na zajedničkoj polovini kreveta. Ne, ne želim da znam šta sam učinio jer više nisam mlad.

Gledaj na to ovako: Imaš očev nos, imaš majčinu kosu; jagodice, vrat, obrve, usne, brada – takođe su od sorte nalik njihovoj. Ali, imaš moju dušu. Tužna je kao vojnička truba koja nema za koga da odsvira poslednje ura. Možda bi pomoglo da dobro provetriš spavaću sobu na spratu, kada ispratiš goste sa svećom i šampanjcem u rukama. Pala si na mom testu jer sam odmah shvatio da si najbolja.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

“Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo slažu međusobno!
Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dječiji zmajevi na vjetru.
Ako me neko ne drži na uzici… hoooop, odletim…
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…
Zar nije nevjerovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro.”

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

“Ljubavni sat” je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

 

[Nao]

 

[Nina]

Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor. Polovina svega što imamo, ili činimo, polovina vremena, snage ili lepote, naših poslova i putovanja ostaje nama na raspolaganju, a druga polovina ide Bogu. Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s našom polovinom naše ljubavi ovde desilo…

Milorad Pavić

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Naša pamćenja su kao zamrzivač. Znaš kako izgleda hrana koja je dugo zaleđena? Na početku je tvrda bez ukusa i mirisa... Čim je staviš na vatru počinje da dobija boju i ispunjava kuhinju svojim mirisom. Tako i tužne uspomene, dremaju godinama, decenijama, čitav jedan život u nekoj od bezbrojnih šupljina naše memorije. Onda se jednog dana vrate na površinu i bol koji ih je pratio ponovo se javlja...

 

[Nao]

Želim da vodim sa tobom ljubav
u vazduhu, u oblaku, u snu.
Celo vreme osećam
kako strujiš mi niz vene
- i znam da znaš da si tu!

Osećam kako me diraš polako
pokretom nežnim
skidaš taj veo samoće moje
i tu si
osećam te -
boje sveta više za nas ne postoje.

Diram ti usne kao kroz san
hodam ka tebi korakom lakim
i sviđa ti se pojava moja i greh taj
što čini te ludim
što čini te takvim.

Drhtim, odjednom u zbrci sam sa sobom
sve se boje sveta gube
dok te zamišljam u suncu
i beskrajem celim
vodim ljubav sa tobom.

 

[Nao]

http://3.***************/-WIg8eNVJku4/Td_tJvo77uI/AAAAAAAABaw/DFzmw4De7Xw/s320/Ciste-ruke-download-besplatne-ljubavne-slike-pozadine-desktop-pitalica.jpg